Ako je dva minuta, odustajem.

Hvala.
Gospodine Babiću, vi ćete imati pravo kao ovlašćeni predstavnik da iskoristite svoje vreme nakon svih govornika sa spiska.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u prethodnom izlaganju smo se već osvrnuli na činjenicu da ovaj predlog, odnosno ovo za čega ćemo glasati u Skupštini je izveštaj sa pregovora Vlade Republike Srbije i njega ćemo u celosti podržati iz razloga što je LSV do sada uvek podržavala evropske integracije i naša politika se u prethodnih 23 godine, kao što vrlo dobro svi znate, nije menjala u pogledu nekih principa na kojima danas na svu sreću počiva i aktuelna politika kojom su se vodili ovi pregovori.
Ono oko čega se mi možda malo ne slažemo sa predlagačima, odnosno današnjim pregovaračima, to je istorijski kontekst kako je došlo do situacije u kojoj smo se danas našli, te samim tim i malo čudna činjenica da se današnji pregovarači optužuju da na neki način gube Kosovo, koje u praksi i u teoriji ne može biti izgubljeno 2013. godine, jer postoji vrlo duga istorija onoga što se dešavalo do sada. Dešavalo se to da trenutkom kada je iz Beograda pokušano da se, uprkos tome što je Kosovo svojevremeno imalo demokratsko izabrane predstavnike, na nasilan način sruši pokrajinsko rukovodstvo i na silu se instaliralo drugo bazirano, pre svega i na etničkim principima, dok se u Beogradu uzvikivalo: "Uhapsite Vlasi, idite na Kosovo". Ovde se tada likovalo jer se mislilo da se na silu može preuzeti vlast u pokrajinama. Dvadeset pet godina kasnije smo došli dotle da smo opet u pregovorima i da se sa Srbijom konstantno pregovara, umesto da se razgovara, kao što se to danas radi u modernoj Evropi.
Da se tada možda malo drugačije postupalo i razumelo da se silom ne može nametnuti vlast bilo gde, danas bi se Amerikanci verovatno slobodno šetali Irakom i Avganistanom. Bez obzira kolikom silom raspolaže centralna vlast, ispostavilo se da potezi koji su vučeni u prošlosti ne mogu doneti ništa dobro i to nas je dovelo do ovde gde smo danas. Principi dijaloga, suživota, mira, na kraju krajeva i autonomije, koji se danas promovišu u Evropi su jedna potpuna novina na ovim prostorima. Briga o teritorijama zasnovana na etničkim principima je nešto što je relikt 19. veka.
Vrlo je interesantno da i dan danas u nekim izlaganjima ovde kolege poslanici vrlo često koriste i epske pesme što je potpuno neprimereno i za temu i za aktuelni društveni trenutak, s obzirom da stvarno mislim da očevidac srpske istorije Filip Višnjić nije bio putopisac i to nije nešto na čemu bi mi danas trebali da zasnivamo naše političke stavove, nešto što mnogi danas rade.
Danas mislim da završavamo jednu istorijsko poglavlje koje je Srbiju dovelo u stanje masovne hipnoze, gde smo stvarali konstantno nekakve "sao" teritorije, balvan revolucijama i metodama koje su dovele do toga da danas mnogi sa žalom se sećaju tih vremena gde su iz svojih udobnih visokoplafonskih stanova u Beogradu komandovali narodom koji iz svega toga uglavnom izvlačio deblji kraj i vrlo malo grupa ljudi je uvek iz toga imala koristi. Kosovsko pitanje je bilo predmet manipulacije u proteklih ne 25 godina, nego i 30-ak godina.
Mislim da ne bi bilo dobro da danas od Srbije pravimo vajmarsku Republiku i da stalno pričamo o tome kako smo mi nekako poniženi, kako smo uvređeni, kako nas na nešto primoravaju velike sile, bez toga da uđemo u suštinu i da se pozabavimo samim sobom, odnosno da se na kritički način osvrnemo na uzorke koje su nas dovele u situaciju u kojoj smo danas.
Takođe, stalno slušamo da se ovde radi o nekakvom pomirenju naroda. Narodi se nikad ne svađaju, svađaju se političke elite koje ratove i organizuju i započinju, tako da mi nemamo šta da se mirimo sa okolnim narodima, jer narodi se nisu ni svađali. Bilo bi takođe izuzetno značajno da se o Kosovu priča na Kosovu, o Beogradu u Beogradu, a o Vojvodini u Vojvodini. Da se prestane sa konstantnim zamenama teza, gde kao i u prošlosti da se organizuju mitinzi, istine o Kosovu dužinom bivše Jugoslavije. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, uvaženi predsedniče Vlade, kolege narodni poslanici, iako ceo dan traje rasprava o ovom važnom suštinskom pitanju za državu Srbiju, smatram da što više narodnih poslanika treba da se javno izjasni o parafiranom sporazumu.
Za poslaničku grupu Nove Srbije, ovaj parafirani sporazum znači da smo mi suštinski zamrzli konflikt i da Srbija više neće trpeti pritisak da prizna nezavisnost Kosova. Takođe, smatram da parafiranim sporazumom u Briselu država Srbija obezbeđuje trajno prostor za srpske institucije koje su ovim sporazumom prvi put međunarodno priznate. S druge strane, Albanci su izgubili mogućnost da dobiju pravu nezavisnost i to je njihov najveći gubitak, a Srbima se priznaje zajednica na celoj teritoriji.
Potpuno sam sigurna da je naš državni vrh parafirajući ovaj sporazum u Briselu vodio računa o reakciji Srba sa severa Kosova i Metohije. Potpuno razumem i njihov strah i njihovo nepoverenje s obzirom šta su sve preživeli od 1999. godine do današnjeg dana, ali duboko verujem i izražavam nadu da će oni do utorka smoći snage da daju pozitivan odgovor jer ovim sporazumom, jer će shvatiti u stvari da ovim sporazumom država Srbija trajno ostaje na Kosovu i Metohiji i da prvi put od 1999. godine do danas imamo bezbedonosnu kontrolu kao i postignutim sporazumom kontrolu u svim sferama života kada je u pitanju ekonomija, pravosuđe, zdravstvo i školstvo.
Više kolega je danas spomenulo da je implementacija ovog sporazuma veoma važna. Implementacija sporazuma zavisi od sve tri strane. Ali, takođe smatram da je vrlo važno da država Srbija još snažnije nego do sada nastavi da ulaže u Kosovo i Metohiju u infrastrukturu, u mostove, u škole. Da nastavi da pomaže naše univerzitet, da stipendira 11 hiljada do 12 hiljada studenata koji su kičma našeg naroda dole.
Nije lako što je NATO garant sprovođenja ovog sporazuma, što su teroristi obukli odela, ali je to nažalost realnost u kojoj se mi danas nalazimo i naš državni vrh je smogao snage da to uoči i da javno prizna. Smatram da je primena ovog sporazuma korak ka normalizaciji odnosa između Srbije i dela njene teritorije koji će biti krunisan donošenjem ustavnog zakona kojim se utvrđuje autonomija Kosova i Metohije. S obzirom, da su mnogo do sada moje kolege rekle, samo još jednom želim da kažem da ćemo mi iz poslaničke grupe NS podržati parafirani sporazum. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja pretresa, pitam da li žele predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Na raspolaganju vam je deset minuta.

Zahvaljujem se.
Gospodine predsedniče Vlade Republike Srbije, dame i gospodo ministri, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, SNS i naša poslanička grupa će u punom kapacitetu podržati i glasaće za izveštaj o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa privremenim institucijama samouprave u Prištini zato što su se oni vodili i postigli u okviru Ustava Republike Srbije i u okviru Rezolucije koju je ova Narodna skupština Republike Srbije usvojila ma šta se kome u ovoj sali priviđalo nešto drugačije.
U ovoj sali smo danas čuli da su ovo bili statusni pregovori. Ne, nisu bili pregovori o statusu, a SNS koja je najveća politička stranka u Vladi Republike Srbije neće nikada priznati nezavisnost Kosova kao što ni Vlada Republike Srbije u kojoj je SNS partner neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije.
Uvek smo govorili istinu i onda kada smo odbili ništa, govorili smo istinu i onda kada smo pred građane Srbije i ovde pred vas došli i rekli da treba da prihvatimo sporazum kojim dobijamo nešto, a to nešto je daleko više od ništa što nam je u prvom trenutku bilo ponuđeno.
Govorili smo da će biti teško i bilo je teško. Govorili smo i da će biti teško implementirati ovaj sporazum, a danas sam i siguran da će biti izuzetno teško implementirati ovaj sporazum zbog jedne rečenice izgovorene u ovom parlamentu, a to je u onom trenutku kada je gospodin Aleksandar Vučić juče, a danas premijer gospodin Dačić rekao da smo spremni i na referendum, ali da svi zajedno prihvatimo rezultate tog referenduma iz jedne poslaničke grupe je došao uzvik "ua" što znači ili će biti onako kako oni kažu ili neće biti nikako. Čemu onda referendum? Čemu onda sve to? Čemu onda pitanje naroda? Čemu onda volja naroda? Čemu izbori? Čemu bilo šta ako ćemo na volju naroda da kažemo – ua.
Ono što takođe ne mogu da prihvatim, a to je da je SNS opisana kao stranka koja ima promenljivu politiku što apsolutno nije istina. Naročito što mi smeta što to sve dolazi od stranke koja je građane Srbije sa Kosova i Metohije prvo pozivala i gurala na barikada, a onda ih je silom maltene gurala sa tih istih barikada.
Ne mogu da prihvatim kada tako nešto dolazi od stanke koja je dičeći se evropskim tekovinama koje gaji i neguje, pre samo nekoliko meseci podnela amandman na rezoluciju kojim treba Srbija da prekine taj evropski put.
Zbog toga ću vam još jednom reći, SNS se zalaže za sve građane Republike Srbije i za one koji žive na KiM ali i oni koji žive u Kraljevu, Kruševcu, Čaku, Somboru, Novom Sadu. Nema parcijalnih rešenja, nema pojedinačnih rešenja, Srbija je jedinstvena i o njoj celoj moramo da vodimo računa.
Pre nekoliko dana kada je briselski sporazum bio parafiran nakon nekoliko dana odlukom Vlade Republike Srbije i prihvaćen, nazvao me penzinisani oficir vojske Srbije, pukovnik Radić. Upotrebio je čitav arsenal epiteta na račun i Vlade Republike Srbije i pregovarača i onog, verujem dominantnog i većinskog dela Srbije koji podržava ovaj sporazum i koji prihvata jedino mirno rešenje za pitanje Kosova i Metohije.
Kada sam ga pitao – gospodine Radiću, a šta bi vi uradili da imate mogućnost vođenja Srbije? Šta bi vi uradili sa Kosovom i Metohijom? I to pitanje sam danas u sebi postavljao ljudima koji su bili najveći kritizeri ovog i ovakvog sporazuma. Rekao je da problem Kosova i Metohije treba ostaviti budućim generacijama.
U toj rečenici je ogoljena politika svih kritizera i svih onih ljudi koji ne prihvataju ovaj i ovakav sporazum. U toj rečenici je ogoljena politika bežanja od odgovornosti, jer ja danas nisam čuo građani Srbije, građani Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji nisu čuli šta je rešenje ako je ovaj sporazum toliko poguban, kao što nije poguban.
Šta dalje gospodo? Da li ćemo time rizikovati neku novu "Oluju", neke nove traktore, neke nove izbeglice, a onda će jedini odgovor biti moleban, i to je to? Nema više molebana. Miloš Crnjanski, veliki srpski pisac je napisao i rekao – voda i narod uvek nađu put, ali je pitanje samo uz koliko gubitaka. Mi više nemamo pravo na gubitke. Mi nemamo pravo da slavimo nepostojanje. Mi moramo da promovišemo život u Srbiji. Mi moramo da promovišemo bolji život u Srbiji.
I ako je to politika da se problem Kosova i Metohije ostavi budućim generacijama, pitam vas kojim budućim generacijama? Koje će nas to buduće generacije sačekati ako 30 hiljada ljudi nestane u Srbiji za jednu godinu? Da li zato što više umre odnosu na one koji se rađaju ili zato što odlaze iz ove Srbije? Koga mi to opterećujemo hipotekama?
Postoje dve vrste ljudi u Srbiji, oni koji svojim potomcima ostavljaju hipoteke, sporove, razgrađene parcele i dvorišta, kako ih zovu, a postoje i oni ljudi u Srbiji koji svojoj deci ostavljaju ograđena dvorišta, okrečene kuće, skromne koje ne prokišnjavaju. To ostavljaju svojoj deci da bi ta deca nastavila da žive tu, ti ljudi se u Srbiji zovu domaćini. Ovaj sporazum je sporazum domaćina.
Sloboda i bezbednost su dve najveće vrednosti za jednog čoveka, duboko verujem u to, sve drugo se zaradi i potroši. Život na barikadama nije život. Život uz zvuke sirena za opasnost nije život. Život u latentnoj opasnosti od neke nove "Oluje", od nekog novog pogroma nije život. Borba za Srbiju, borba za Kosovo i Metohiju se ne vodi na Terazijama, ne vodi se u Nemanjinoj ulici ispred Vlade Republike Srbije i to pod uslovom da ne pada kiša, jer za Boga miloga, ne možemo da se borimo za Kosovo i Metohiju ako pada kiša.
Mesto gde se vodi borba za Kosovo i Metohiju, ali i za ostatak Srbije, za život u Srbiji je Brisel, voleli mi to ili ne voleli. Rezolucijom UN, ceo taj proces je poveren EU i prebačen je u Brisel. Oni koji misle drugačije, oni koji misle da je borba za Kosovo u patikama iz Terazijskih izloga, moraju da odu, ne na Terazije, ne u Nemanjinu, ne na Trg Nikole Pašića, da odu u Prizren, pa tamo da prave društvo maloj Milici, detetu od osam godina, kao što je velika i moja mlađa ćerka. Na tom detetu je jedini stub srpske države u Prizrenu. Tamo gospodo u patikama iz Terazijskih izloga, tamo se čuva Kosovo.
Na kraju, mnogo dobrih, kvalitetnih vozova je prošlo za sve ove godine kroz stanicu koja se zove Srbija.U neke kao država, kao društvo nismo ušli zato što nismo znali da su to vozovi, zato što nismo znali gde nas oni vode. U neke možda nešto sporije nismo smeli da uđemo zato što smo se plašili rejtinga, izbora, šta će građani reći. Sada je došao red na jedan mali voz, spor. U Srbii se on zove Ćira. Drvene su klupe, sporo ide, ali ako ne uđemo u taj voz, sledećeg neće biti ili ćemo sačekati neku dresinu. Znate šta je dresina, gledali ste u filmovima, u "Otpisanima". Nećemo da dozvolimo da Srbija bude "Otpisani". Ne možemo da stanemo na dresinu i nigde nećemo stići.
Ovaj sporazum je karta za neki brži voz, ovo je karta za budućnost, ovo je karta za EU, ovo je karta za budućnost Srbije i zbog toga će SNS i podržati i glasati za ovaj sporazum.

Gospodine Samardžiću, po kom osnovu se javljate?

Po članu 104.
Molim vas, biće vam jasno posle moje prve rečenice zašto sam se javio, da DSS …
(Predsedavajući: Molim vas gospodo, izvinjavam se gospodine Samardžiću. Hajde da čujemo čoveka bez obzira koliko se kome to sviđalo ili ne. Izvolite, povreda Poslovnika.)
Da DSS danas nekim slučajem nije učestvovala na ovoj diskusiji, gospodin Babić ne bi imao šta da kaže. On je ceo svoj govor posvetio DSS.
Odgovoriću na nekoliko pitanja koje je on postavio. Jedno od pitanja je, dakle, šta vi nudite, niste ništa rekli?

Gospodine Samardžiću, izvinjavam se, molim vas, vi ste reklamirali povredu Poslovnika…