Hvala.
Uvažena gospođo ministarka, članovi ministarstva, poštovano predsedništvo Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze ova dva zakona, Zakon o pravima pacijenata i Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama i ja mislim da je jako dobro da se prava pacijenata ozakone.
Međutim, stiče se utisak, barem nas iz DSS, da se malo nije išlo po redu, odnosno, moja stranka insistira da se izmene sistemski zakoni o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju i da tek posle izmene tih sistemskih zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju treba prići izradi i usvajanju zakona o pravima pacijenata. Jer, prava pacijenata se ne štite tako da se donosi zakon koji će u mnogim svojim aspektima biti u potpunosti neprimenjiv. Evo zbog čega to govorim.
Hajde prvo da krenemo od člana 2. u opštim odredbama. Član 2. govori, kada se govori o opštim pojmovima, da je pacijent lice, bolesno ili zdravo, koje zatraži ili kome se pruža zdravstvena usluga radi očuvanja i unapređenja zdravlja, suzbijanja i ranog otkrivanja bolesti i blagovremenog lečenja i rehabilitacije. Ovde je pozitivno što pacijent nije samo bolesno nego i zdravo lice. Ali, svi znamo da je gore opisani pacijent u stvari osigurana osoba koja ima overenu zdravstvenu knjižicu. Znamo dobro da niko bez zdravstvene knjižice, i to overene, ne može doći po gore opisane pretrage i pomoć.
Što se tiče člana 12, tu se govori o izboru lekara. Mi svakako podržavamo izbor lekara, međutim, mislimo da je izbor lekara, ovako kako je koncpiran, nepotpun, zato što se daje mogućnost da se bira lekar samo iz tzv. državne medicine, odnosno iz državnih ustanova. Privatna praksa je potpuno izbačena iz igre.
DSS predlaže da se napravi jedan integracioni sistem, da se u okviru tog integracionog sistema napravi jedan paket koji bi bio plaćen od fonda i on bi integrisao i državno zdravstvo i privatnu praksu. Na taj način, ponavljam, mi bismo zaista u pravom i suštinskom smislu te reči imali pravo na izbor lekara, a sem toga i liste čekanja koje su opisane u članu 29. a koje se praktično sada uvode u celu priču, odnosno legalizuju, bile bi daleko manje.
U ovom trenutku u Srbiji je na listama čekanja oko 55 hiljada ljudi i razne operacije i pregledi zakazuju se čak i za 2016. godinu. Ako mi i pored ovakve situacije ozakonimo liste čekanja kao takve a znamo da su one izvor koruptivnosti, tada nismo, bojim se, mnogo uradili. I za to je lek integracija privatne prakse i državne medicine. Naime, upravo ta integracija otvara pravo na kvalitet lečenja koji ovaj zakon želi da zagarantuje.
Osvrnula bih se i na član 17. koji govori o pravu na pristanak. Tu se kaže da pacijent ima pravo da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život. Ova odredba jeste uvod u ozakonjivanje eutanazije. Ja nemam ništa protiv eutanazije i smatram da je eutanazija jedna jako
velika tema i životno i zdravstveno i pravno i psihološki, kako god hoćete i ona mora da bude stavljena na jednu široku društvenu raspravu. Ne može to tek tako da se provuče kao jedna od odredbi ovog zakona.
Međutim, ima i jedna bizarnost. Naime, u slučaju saobraćajne nesreće, recimo, slučajni prolaznik je dužan da pruži hitnu i prvu medicinsku pomoć, hteo to nastradali ili ne. Ako to ne uradi, on podleže krivičnim sankcija. S druge strane, lekar koji je položio Hipokratovu zakletvu, koji je dužan da čuva zdravlje i život ljudi, može da sastavi neku pismenu izjavu o tome da je pacijent samo odbio lečenje.
O nedoslednosti u ovom delu najbolje govori i član 18, koji odmah derogira ono što je propisano prethodnim članom, jer tamo u stavu 3. člana 18. stoji – ako zakonski zastupnik deteta odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti nije dostupan ili odbija predloženu hitnu medicinsku meru, hitna medicinska mera može se preduzeti ako je to u najboljem interesu pacijenta.
Ja bih sada nešto rekla i o članu 19. i 24, koji su zaista podigli buru ne samo u ovoj Skupštini nego uopšte u medijima i svekolikoj srpskoj javnosti, a to je to famozno odlučivanje o pristanku i pravo na poverljivost podataka za decu koja su navršila 15 godina života. Po mišljenju DSS ovaj član treba brisati, jer on otvara niz kriminogenih mogućnosti i otvara niz moralnih dilema. Čula sam i od kolega i ovde na skupštinskom odboru i razgovarajući sa kolegama lekarima u društvu da je ovo skandalozno. Na primer, devojčicama praviti abortus, izvesti abortus sa 15 godina a da roditelji ne budu obavešteni, je zaista nešto što ne sme da se dozvoli jer taj abortus sigurno neće biti jedna jedina stvar, prvi i poslednji koji je urađen, nego to naprosto postaje jedan modus operandi mlade devojke.
Potpuno sam svesna da je naše društvo takvo da je ono konzervativno, da su roditelji vrlo često strogi, da su deca izložena kojekakvom fizičkom i psihičkom maltretiranju, pretnjama da će biti izbačeni iz kuće i mi smo čak, zna i gospođa ministarka, bila je s nama kada smo na ženskoj parlamentarnoj mreži govorili o tome da bi bilo neophodno da se u škole uvede zdravstveno vaspitanje. Zdravstveno vaspitanje bi trebalo da služi da prosvećuje ovaj narod, da prosveti i da edukuje ljude, da edukuje decu, i to od prvog razreda osnovne škole, a kako se edukuju deca tako se edukuju i njihovi roditelji.
Opet se vraćam na to domaće nasilje, odnosno na nasilje u porodici. Mi ne možemo lečiti odnosno sprečavati i rešavati nasilje u porodici tako što ćemo donositi zakone koji će omogućiti deci da oni sakrivaju određenu svoju problematiku od roditelja koji su strogo i koji su potencijalno nasilnici. I Unicef daje predlog i daje preporuku da se ovaj zakon u ovakvoj formi usvoji, odnosno da se ovaj član usvoji i kada se on prepisuje iz zakona nekih drugih evropskih zemalja, ali ja sam uverena da to nije prepisano iz svih evropskih zemalja
Recimo, na Malti ste vi pre tri godine imali referendum o razvodu braka. Tamo je abortus kao takav zabranjen. Sigurna sam, a to je zemlja EU, da oni ovako nešto nemaju. U drugim zemljama, zaista ne znam kako to izgleda.
U svakom slučaju, ovo je prepisano iz nekih zemalja gde je zdravstvena prosvećenost na mnogo većem stepenu nego što je to u Srbiji. Ja mislim da prvo treba početi sa intenzivnim zdravstvenim prosvećivanjem, a onda krenuti na ovakve zakone.
Još bih rekla, recimo, šta će biti i sa onom decom koja su ušla u svet droge, a koja ne žele da njihovi roditelji to saznaju? Svi znamo da bilo kakvo lečenje mentalnih boleti, psihijatrijske problematike uključuje porodicu. Kako ćemo lečiti neku psihijatrijsku bolest biološkog i sociološkog karaktera ako ne uključimo porodicu, bilo da se radi o narkomanijama, bilo da se radi o adolescentnoj krizi koja može završiti i suicidalnošću bilo da se radi o velikim psihozama npr. šizofreniji koja počinje vrlo rano, naročito kod muške dece, već sa 15, 16 i 17 godina, a dete ne želi da roditelj bude upoznat sa njegovom bolešću?
Rekla bih takođe, mi ne možemo govoriti o primeni ovog zakona ako mi još uvek imamo mrežu ustanova i infrastrukturu koja nije kako treba, ako nemamo u potpunosti definisanu tu mrežu bolničkih ustanova, a imamo pored te nedefinisane mreže i nedefinisane profesionalne profile.
Recimo, visoke strukovne sestre koje se školuju od 2007. godine, nisu uvedene u sistem zdravstvenih radnika, upravo bi one mogle da budu te koje bi bile, da tako kažem, u prvim borbenim redovima, i oko zdravstvenog prosvećivanja i oko medicinske pomoći u društvenoj zajednici.
I na kraju da kažem, što se tiče člana ovog zakona, jeste da ukoliko dete ispod 18 godina napravi neki prekršaj, odgovoran je njegov roditelj. Međutim, u pravima zdravlja, odnosno u stvarima zdravlja insistira se na privatnosti, pa to do kraja nije logično. Ja sam svakako za to da se dete i mlađe, dete od tri godine, od pet godina treba pitati, sa njim treba razgovarati, treba mu objasniti, ljudi nisu stvari, ali ostaviti da oni odlučuju o privatnosti, mislim da je to preterivanje.
Što se tiče zaštite prava pacijenata, DSS smatra da savetnik za zaštitu prava pacijenata treba da bude zaštitnik, a ne savetnik, ali dobro, već sada kada je postao savetnik, mi mislimo da on treba da bude neko ko je zaposlen i ko prima platu iz Ministarstva zdravlja, a nikako iz lokalne samouprave, ne samo zbog toga što bi lokalna samouprava bila time i suviše opterećena, jer znamo kako većina lokalnih samouprava funkcioniše, a znamo i psihološki kako funkcioniše, jer ako ga plaća predsednik opštine, odnosno ako ga plaća skupština opštine i taj opštinski establišment, da tako kažem, onda će on na neki način biti odgovoran prema njima, pogotovo ako su direktor bolnice ili doma zdravlja u nekim dobrim odnosima. Ovako, ako je on plaćen od strane Ministarstva zdravlja, onda je on inokosan i ima punu slobodu rada i delovanja.
Što se tiče zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, DSS i moja malenkost podržavaju zaista potrebu za njegovim donošenjem, jer je u Srbiji poslednjih godina i decenija jako povećan broj bolesnika sa mentalnim poremećajima i to je naravno cene kumuliranog stresa zbog ratova, sankcija, zbog bombardovanja, zbog osiromašenja i zbog sveukupnog pogoršanja uslova života usred tranzicije.
Ipak, u Srbiji, rekla bih, nije urađeno mnogo na reformi sistema zaštite i unapređenja mentalnog zdravlja. Složila bih se sa konstatacijom Zaštitnika građana koji kaže da se lečenje, citiram – generalno usmerava na postojeće psihijatrijske bolnice i domove zdravlja, a nedovoljno pažnje se posvećuje lokalnim zajednicama psihijatriji u zajednici i u konačnom deinstitucionalizaciji kao cilju neke predstojeće reforme.
Moram da kažem da sam ja lekar, psihijatar već dugi niz godina i da se meni čini da je psihijatrija imala više elemenata psihijatrije u zajednici i da je zaštita psihijatrijskih bolesnika bolja bila u osamdesetim godinama, da su bile modernije metode, da je više bilo socijalne psihijatrije, da je više bilo terapijske zajednice, da je više bilo različitih uključenih profila i da se više išlo ka bolesniku nego što je to danas.
Naravno, nije krivica samo do Srbije, psihijatrija se jako mnogo biologizovala i jako mnogo je postala onako uska medicinska grana, što naravno sa jedne strane ja pozdravljam, međutim, psihijatrija i mentalna bolest nije samo to.
Da se razumemo, nisam za potpuno ukidanje psihijatrijskih bolnica, kao što je to urađeno u Italiji, npr. "Bazaljinom reformom". U Italiji nisu te bolnice tako ukinute za godinu dana ili za nekoliko meseci, nego je ukidanje počelo 1978. godine, da bi dve poslednje bolnice u Rimu i Palermu bile ukinute 2005. godine. Znači, to je jedan dug period.
U Italiji je naravno odvajanje po bolesniku osam puta veće nego što je to u Srbiji. Kada dodamo tome činjenicu da je psihijatrija uvek na repu medicine, onda vidimo da je kod nas jako teško uraditi tu deinstitucionalizaciju.
Verujte mi, ako radimo na destigmatizaciji, onda moramo pre svega raditi na deinstitucionalizaciji, jer upravo je psihijatrijska bolnica, ovakva kakva je koncipirana, ta koja na bolesniku ostavlja stigme.
Treba biti veoma oprezan kod smeštaja bolesnika u psihijatrijsku bolnicu, naročito u slučajevima gde se radi o prisilnoj hospitalizaciji. Nažalost, u psihijatriji je prisilna hospitalizacija bila jako kroz istoriju zloupotrebljavana. Znamo da je u Sovjetskom Savezu ona bila metod obračuna sa političkim protivnicima, da je i u Americi poznat primer pesnika Ezra Paunda koji je 15 godina proveo u psihijatrijskoj bolnici, zato što je podržavao fašizam u Italiji, posle se družio sa nekim članovima "Kuk-kuks" klana.
Međutim, da se mi vratimo malo i na naše prostore. Recimo u bolnici u Vršcu imate 900 pacijenata. Dužina lečenja je za više od pola njih oko godinu dana ili više od godinu dana. Sto jedanaest bolesnika se leči u bolnici duže od 10 godina. Ne apostrofiram Vršačku psihijatrijsku bolnicu kao lošu, verovatno bi našli slične stvari kada bismo zaređali i po drugim velikim psihijatrijama, ali važno je da se dužina lečenja definiše kroz principe zaštite osoba sa mentalnim bosletim, koje su usvojene Rezolucijom Saveta bezbednosti iz decembra 1991. godine, koji kažu da bolničko lečenje treba da traje toliko dugo, koliko traju simptomi koje pacijente čine opasnim po sebe i druge. Znači, nije moguće da su ovi pacijenti iz Vršačke bolnice ili iz drugih bolnica više od 10 godina opasni po sebe i druge i treba samo toga da se držimo.
Da se vratimo na prisilnu hospitalizaciju. Prisilna hospitalizacija je delikatna i lako se može pretvoriti u kršenje ljudskih prava. Neki psihijatri je smatraju legitimnom odbranom društva, drugi je smatraju kršenjem ljudskih prava i zahtevaju njeno ukidanje.
Mi smatramo da bi trebalo još više i još detaljnije definisati koje su to situacije u kojima može da se izvrši prisilna hospitalizacija. Mi predlažemo, DSS predlaže da se kao u Velikoj Britaniji uvede institut i trojice svedoka, koji će posvedočiti o abnormalnom ponašanju pacijenta, jer znamo da pred lekara, abnormalnost određuje društvo sa svojim kulturološkim principima. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministarka Đukić Dejanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, u dosadašnjoj raspravi je bilo dosta onih sadržaja koji će očigledno biti predmet amandmanske rasprave, te bih se možda opredelila da sledeće nedelje, kada budemo radili po amandmanima, komentarišem taj deo.
Moja cenjena koleginica Ivić me je učešćem u raspravi danas prosto ponukala, iako nisam imala nameru danas da se obratim, da dam nekoliko informacija.
Jedna od izuzetno značajnih, koja jeste izazvala oštre polemike kroz javnu raspravu, je ova granica od 15 godina.
Međunarodne konvencije daju pravo svakoj zemlji da opredeli koja je to granica starosti kad dete može samo odlučivati o meri koju, pominjem ponovo, predlažu stručnjaci. Medicinska mera nikada nije mera koju predlaže dete. Stručni kompetentni timovi to čine i to je uvek prvi korak.
Naša zemlja se 2005. godine i ovaj parlament se onda opredelio da je dete koje može samo odlučivati sa već 15 godina zapravo opredelilo se za taj uzrast i mi to uopšte nismo menjali.
Mnoga prava preuzeta, mnoge odredbe koje smo preuzeli iz ranijih zakonodavstava, odnosno zakona koji su doneti ranije, a ja sam nešto u uvodu o tome govorila, odnose se upravo i na ovaj segment.
Dakle, ni granicu nismo opredelili. Sada, ovim zakonom, ona je već 2005. godine opredeljena. Mi sada potenciramo o pravu deteta starijeg od 15 godina ako ima odgovarajuće psihofizičke karakteristike, o čemu takođe stručni timovi moraju dati svoje mišljenje, opredeljujemo da to dete treba da se izjasni, to će od 16 godina biti stariji maloletnik, da treba da se izjasni o tome da li prihvata određenu meru ili ne.
Strah od toga da će možda nasilni prekid trudnoće remetiti zdravlje deteta je potpuno neosnovan. Ovo je materija koja je regulisana posebnim zakonom i ja ga ovde imam. To je Zakon o prekidu trudnoće. Svaka procedura, svaki korak je vezan za životno doba od 16 godina, ali ne bih prosto elaborirala taj zakon koji opravdano brine našu i stručnu javnosti i širu javnost. Dakle, nema razloga. Ovim zakonom prekide trudnoće uopšte ne tretiramo, tretiramo sve druge procedure u vezi sa tim.
Član 17. odbijanje medicinske mere i pravo svakoga od nas da se odluči kad čuje koja mu se dijagnostička ili terapeutska procedura nudi, da se za nju opredeli ili ne je jedno od elementarnih prava.
Ako je osoba psihofizički zdrava i kompetentna to da odluči, to je zaista lišavanje njenog prava na rasuđivanje, ako bismo eliminisali to i ako bismo to postavili drugačije.
Kada se radi o osobi kod koje je kompromitovana svest, stručni timovi o tome opredeljuju i prioritet je sigurno zdravstveno stanje i život pacijenta i tu ne možemo komunicirati sa osobom koja zapravo ne komunicira, jer nije u svesti, nije svesna.
Na kraju, dužina lečenja je, čini mi se, bila tretirana kao problem. Što se dužine lečenja tiče, možda je bolje da razgovaramo koliko dugo jedan pacijent može biti u nekoj psihijatrijskoj ustanovi.
Najviše bih volela da smo zemlja koja ima razvijeno zdravlje u lokalnoj zajednici, da imamo centre za mentalno zdravlje i da imamo finansijske mogućnosti da to učinimo.
Ono što mi imamo u ovom momentu to su timovi koje moramo formirati, intersekcijski. Bez obzira što u jednoj sredini centar za socijalni rad je finansiran iz jednog ministarstva, zdravstveni radnici iz drugog, oni će morati da sarađuju.
Dakle, mi nemamo finansijski potencijal da organizujemo posebne institucije i nemamo mogućnosti da platimo posebne kadrove, ali značajan broj naših domova zdravlja ima psihijatrijske timove, psihijatra, psihologa, defektologa. Dakle, u povezivanju sa Centrom za socijalni rad, sa ostalim stručnjacima te sredine mi ćemo morati da pravimo timove koji će zapravo biti koreni zavoda za mentalno zdravlje, odnosno centara za mentalno zdravlje i to će u ovom nekakvom prelaznom periodu, u periodu tranzicije pomoći i te kako deinstitucionalizaciju.
Najveći broj naših azilanata, usuđujem se da tako kažem, a bolno je što neko provodi i po 10 godina i u vršačkoj bolnici i u drugim specijalnim psihijatrijskim bolnicama, je zbog toga što zapravo nemaju gde da odu. Moramo biti jako oprezni kod tendencije da radimo na deinstitucionalizaciji. Zbog čega? Zbog toga što u tim psihijatrijskim bolnicama postoji kakva-takva briga i nega o tim osobama. Ako bismo ih pustili, a nemamo gde da ih pustimo, oni ne mogu postati briga lokalne zajednice ako ne osposobimo prvo ni timove. Mi upravo na tome radimo i upravo je kadrovski plan, koji smo završili nedavno, predvideo obavezu u domu zdravlja i psihijatra. Da li će biti mnogo bolje da to budu drugačije institucije samostalne? Jednog dana da, ali u ovom momentu moramo koristiti postojeće kadrovske potencijale.
Rečju, sve tri primedbe i ova koja se odnosi na samostalnost odlučivanja deteta od 15 godina, koja je inače regulisana porodičnim zakonom koji je donet 2005. godine, i ova iz člana 17. o odbijanju medicinske intervencije, koja je pravo zapravo svakog čoveka i on mora da odluči da li će se lečiti ili neće, može to asocirati na eutanaziju. Eutanazija je dobrovoljna smrt, ali ako osoba koja je svesna dobije kompetentnu informaciju od stručnjaka šta ako prihvati i koji su rizici ako ne prihvati određenu terapijsku ili dijagnostičku proceduru i donese određenu odluku, to je slobodno voljno odlučivanje svakog čoveka kao najelementarnije ljudsko pravo.
U vezi sa dužinom lečenja treba da pravimo institucije u lokalnoj zajednici, da stimulišemo razne oblike brige o osobama koje imaju mentalne smetnje, što manje azilanata, više slobode, više pravde, više humanosti i struke.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Uvažena gospođo ministarka, poštovani članovi Ministarstva zdravlja, gospođo predsedavajuća, kolege narodne poslanice i kolege narodni poslanici, zdravlje nacije je zadatak broj jedan u svakoj zemlji. Bez adekvatne zdravstvene zaštite nema napretka i boljitka u jednoj zemlji i toga smo apsolutno svi svesni i u tom smislu poslanička grupa Nove Srbije pozdravlja i Predlog zakona o pravima pacijenata i Predlog zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.
Predlogom zakona o pravima pacijenata precizno su uređena prava i dužnosti pacijenata, ali je i naše zakonodavstvo u oblasti zdravstva na jedan takođe precizan način usklađeno sa evropskim zakonodavstvom.
Mislim da se ovim predlogom zakona o pravima pacijenata na jedan vrlo jasan i eksplicitan način po međunarodnim konvencijama i poveljama, o pravima pacijenata potvrđuje pravo pacijenata i na preventivne mere i na kvalitetno pružanje zdravstvene usluge, pravo na bezbednost, pravo na olakšavanje patnji i bola i vrlo su taksativno, precizno i jasno označena sva prava koja pacijenti imaju.
Pored jasnog definisanja mnogobrojnih prava, propisane su i određene dužnosti na strani pacijenata, kao što je poštovanje prava drugih pacijenata i odgovorno ponašanje prema zdravstvenim radnicima, saradnicima i drugim zaposlenim u zdravstvenim ustanovama.
Kada je u pitanju ovaj predlog zakona moram da kažem da smo i ja i moje kolege u poslaničkog grupi bili u nekoj vrsti dileme i još uvek smo oko člana 24, na šta su ukazale pažnju moje koleginici, a vi vrlo jasno rekli upravo pre nekoliko minuta da granica nije opredeljena ovim zakonom o 15 godina da deca samostalno odlučuju o tome da li će se podvrgnuti nekoj operaciji ili ne, nego da je to precizirano predlogom porodičnog zakona, odnosno usvojenim porodičnim zakonom iz 2005. godine. Sada je potpuno jasno da vi tu niste mogli ništa da uradite.
Međutim, pedagog sam po svom osnovnom obrazovanju i ovih dana sam vrlo precizno pratila izjave mojih kolega pedagoga i psihologa u vezi sa ovom činjenicom da dete od 15 godina može da se samostalno bez znanja roditelja javi lekaru koji posle sa svojim timom procenjuje da li će javiti roditelju ili ne o tome da će se petnaestogodišnje dete podvrgnuti nekoj operaciji. S obzirom da imam petnaestogodišnju devojčicu, vrlo bi mi bilo teško da me lekar i stručni tim pozove i da mi kažu - vaše dete je ovde i želi da se podvrgne toj i toj operaciji.
Pretpostavljam da su u toj istoj dilemi i mnogi roditelji koji su u skladnim porodičnim odnosima. Ovu odredbu člana 24. razumem sa stanovništva u kojima su porodični odnosi poremećeni, gde postoje degradirane, incesne porodične situacije i ovo je onda jedini način da dete čak i spasi svoj život ako se obrati lekaru. To je nešto što je po mom dubokom mišljenju meni prevagnulo da i kao član Odbora za prava deteta prihvatim ovaj član ovakav kakav je preciziran.
Moja dilema i dilema mojih kolega u ovom zakonu je oko savetnika za zaštitu prava pacijenata. Upravo komentarišući sa svojom koleginicom Zlatom Đerić, smatramo da je možda bilo bolje da ne bude petogodišnja granica radnog iskustva, nego je trebalo dati priliku i mlađim ljudima, možda sa dve-tri godine radnog iskustva da se bave ovim pitanjem. Takođe smatram da je možda bilo bolje da pacijenti u samom domu zdravlja posle neke zdravstvene zaštite ili lekarskog pregleda odmah ovoj pravnoj osobi kojoj ja doživljavam kao Obusmana ili Zaštitnika građana kažu neko svoje mišljenje.
Razumem primedbu da su ta pravna lica koja su radila u domovima zdravlja bila pod uticajem direktora samih članova domova zdravlja i da je moguće sa te strane bolje da budu nekoj lokalnoj samoupravi kako bi oni na pravi način mogli da sagledaju tu situaciju. Sa druge strane se bojim da možda oni ne budu ako na primer opskrbljuju tri-četiri grada, da ne budu zatrpani mnogi papirima i slučajevima pa da ne mogu da budu na pravi način rešeni. To su neke dileme koje sam imala kao i moje kolege, ali verujem da ste sagledavajući sve aspekte i razgovarajući i kroz resorne odbore doneli prava rešenja. Nijedan zakon ne može da bude savršen i da pokrije sva prava i obaveze, tako da što se tiče ovog zakona ne bih više davala niti primedbe niti sugestije.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, pročitala sam na internetu da ovaj zakon postoji u svega nekih 20 zemalja Evrope i sa te strane pozdravljam napore ministarstva da ovu oblast uredi iako smo se i mi kao zemlja obavezali Konvencijom koja je održana u Helsinkiju 2005. godine. Mislim da su razlozi zbog kojih ste predložili ovaj zakon neuporedivo dublji. Mentalno zdravlje tretiraju na jedan kvalitativno drugačiji način. Ovaj predlog zakona je iniciran strategijom iz 2007. godine i mogu vam reći da sam bila zapanjena podacima koje sam istraživala pripremajući se za diskusiju o ovom zakonu, da mentalne smetnje u svetskoj populaciji čine veliku grupu ljudi, nekih 25% i sa te strane pozdravljam odluku da uredimo i ovu oblast.
Neshvatljivo mi je i vrlo razočaravajuće da 340 miliona ljudi u svetu pati od depresije, da 45 miliona ljudi pati od šizofrenije, a 29 miliona ljudi od demencije. To su zaista poražavajući podaci. Vraćajući se na našu zemlju, mislim da je broj pacijenata i ljudi sa mentalnim problemima pojačan bombardovanjem 1999. godine, pre toga ratnim dešavanjima devedesetih godina, a posle svega toga i ekonomskom krizom i da je to bio period kada bujanje mentalnih oboljenja i poremećaja svake vrste rasta.
Ovaj predlog ne pretenduje da reši ni deo navedenih problema, ali od nečega se mora početi, tako da je sama namera predlagača zakona za pohvalu. Odredbama ovog zakona se posebno uređuje organizovanje i sprovođenje zaštite mentalnog zdravlja, način, postupak organizacije, uslovi lečenja, smeštaj lica. Ovim zakonom je po mom dubokom mišljenju stavljen akcenat na sve obuhvatnu zaštitu elementarnih ljudskih prava, odnosno prava lica sa mentalnim smetnjama.
Bio je do sada veliki problem kroz celu našu modernu istoriju da su te specijalizovane ustanove za lica sa mentalnim smetnjama najčešće izolovane, smeštene daleko od grada. Pozdravljam vašu nameru da se upravo predlozima ovog zakona takva lica uključuju u društveni život, da se uključuju u porodično kako vi kažete u zakonu, radnu i društvenu sredinu, što je vrlo važno reći – uvažavanje izbora ovog lica.
Takođe u članu 3. ovog zakona su vrlo jasno pobrojana prava lica sa mentalnim smetnjama i to pravo na unapređenje mentalnog zdravlja, pravo na jednake uslove lečenja, pravo na privatnost, pravo na ostvarivanje građanskih i drugih prava, kao što su istovremeno na jedan vrlo jasan i precizan način definisana i ograničenja ovih lica. Kada već spominjem uslove za ograničenje, propisano je kada se mogu primeniti mere fizičkog sputavanja i izolacija lica sa mentalnim smetnjama i to tako da je članom 46. propisano da se fizičko sputavanje i izolacija može izuzetno primeniti kada je to jedino sredstvo da se lice sa mentalnim smetnjama spreči sa svojim ponašanjem kojim može ozbiljno da ugrozi i sopstveni život i bezbednost i život drugih lica.
Ne bih više davala niti primedbe niti sugestije kada su u pitanju ova dva zakona. Želim samo da vas obavestim u ime poslaničke grupe NS da ćemo u danu za glasanje podržati oba ova zakona, jer su nam prevagnule upravo ove pozitivne strane o kojima sam govorila. Hvala.

Hvala.
Imajući u vidu da je sada 17,50 časova, a mi radimo do 18,00 časova, predlažem da završimo sa radom za danas. Nastavljamo sutra u 10,00 časova.
Hvala.