Gospodine Atlagiću, nemate pravo na repliku. Molim vas, nije vas pomenuo. Nemojte molim vas. Narodni poslanik je reagovao. On je govorio u sklopu ovlašćenog predstavnika i nije vas spomenuo.
(Marko Atlagić, s mesta: Molim vas, kršite Poslovnik. Poslanici su čuli da me je spomenuo gospodin ministar, kao i gledaoci i svi građani Srbije. Da li ste me spomenuli, gospodine ministre.)
(Milutin Mrkonjić: Jesam u pozitivnom smislu.)
Reč ima narodni poslanik Donka Banović, kao ovlašćeni predstavnik.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Iskoristila bih tu mogućnost iz Poslovnika da drugi deo diskusije dođe
ovako na kraju. Juče sam imala problema sa glasom, pa nisam planirala da ovo delim. Vidim da vi, ministre, delite ocene za diskusije, pa ne bih volela da budem neocenjena ovaj put.
Juče sam uglavnom govorila o jednoj od najvećih zamerki na ovaj zakon, a to je ovakva liberalizacija tržišta. Zameramo što niste poštovali reč ljudi koji rade u Železnici Srbije. Gospodin Babić, gospodin Atlagić i poslanici SNS su govorili o rezultatima koje je gospodin Simonović, direktor Železnica, ostvario za samo četiri-pet meseci. Da li su ti podaci tačni ili nisu? Ne mogu da proverim. Bivši direktor Železnica nije dobio reč da nam kaže da li su svi ti podaci tačni, ali to nije važno.
Važno je da vi niste uvažili mišljenje generalnog direktora Železnice zato što je izjavio 27. marta, dakle, pre mesec dana je on rekao da Železnice Srbije neće otežavati položaj države u pregovorima oko evropskih preporuka za liberalizaciju transportnog tržišta, ali srpske železnice još za tako nešto nisu spremne. To bi za najveću srpsku transportnu kompaniju bila neravnopravna tržišna borba. To je čovek, koji je na čelu Železnice, izjavio pre mesec dana.
Spremajući se za ovu diskusiju svašta sam nešto saznala. Saznala sam da se od ove godine održava i tzv. Železnički biznis forum. Prvi Železnički biznis forum je održan krajem aprila na Mokroj Gori. Dakle, tu koliko sam mogla da saznam iz medija, iz časopisa koje izdaje Železnica Srbije bilo je dosta stručnjaka, privrednika itd. Tu je bila jedna grupa od 100-150 ljudi. Ne znam, ministre, da li ste prisustvovali tom forumu, ali se tu čulo dosta zanimljivih stvari. Između ostalog da je potrebno pet do sedam godina Srbiji da modernizuje i restrukturira Železnice Srbije, dakle kompletan sistem, i da je potrebno oko 2,5 milijardi evra da se taj sistem dovede u neko pristojno stanje kako bi bio spreman da izađe kao ozbiljan igrač na to otvoreno tržište transporta. Mene zabrinjava što vi niste poslušali reč struke.
Sada ću nešto malo drugačije da kažem, što se tiče zakona zato što smo mnogo podataka čuli od svih diskutanata. Osvrnula bih se na neke druge članove ili na neke zamerke koje imam na ovaj zakon, a to je, na primer, da su kroz neke članove neke procedure, neke metode razrađene do najsitnijih detalja, što bi narod rekao – ide se baš u sitna crevca, pa se onda stiče utisak da je to možda moglo da bude rešeno nekim podzakonskim aktima. Dobro, to je stvar onoga ko je pisao zakon. To i nije velike problem.
Sa druge strane neke druge stvari nisu regulisane dovoljno detaljno. Na primer, tu je glava, mislim da je treća, gde se govori o direkciji za železnice gde imate dobro navedene sve nadležnosti koje će ta buduća direkcija, koja sada postoji, ali dobija i neke druge nove nadležnosti, zaista dobro pobrojane. Zato nema ili ima jako malo reči o organizaciji same te posebne organizacije, kako je vi definišete. Dakle, opet to može da bude neki unutrašnji akt organizacije. Zar u ovom nekom zakonu ne bi trebalo da stoji ko rukovodi direkcijom i na koji način se bira rukovodilac direkcije za železnicu? Tu smo uložili jedan amandman koji bi mogao malo da popravi, ali ne nešto drastično.
Šta se još može zameriti? Može to da ima dosta ne određenih formulacija, odnosno nedorečenosti. Na nekoliko mesta se koristi izraz "po pravilu", pa ću ja kao primer navesti član 23. U tom članu stoji da upravljač infrastrukture po pravilu dodeljuje trase voza jednom godišnje po usklađivanju zahteva za dodelu trase voza u postupku izrade reda vožnje, a najduže za period važenja reda vožnje. Tu je sve u redu. Ove smo zamerke iznosili i 2011. godine kada je bio ovaj zakon. Dakle, vi kažete – jedanput godišnje, a onda ubacujete termini – po pravilu. Dakle, kada stavite po pravilu, ono može jedanput godišnje, ali i ne mora. Znam, vi ste u obrazloženju navodili da se mogu pojaviti situacije kada to mora da bude čak i češće, ali onda je to trebalo regulisati nekim stavom, a ne po pravilu. Znači, po pravilu možete, a i ne morate.
Znači, ima dosta takvih nedorečenosti. Recimo, kao primer za nedorečenost je da u jednom članu kažete da će se, mislim da je to u vezi pravljenja rasporeda korišćenja infrastrukture, nisam sigurna, ali uglavnom kažete da ako se pojavi takav spor, da će se onda naći rešenje u okviru razumnih granica. Dakle, ovo je nešto što nijedan pravnik, onaj ko treba da primenjuje zakon ili se nađe da rešava takav jedan spor, šta znači – razumne granice? To opet zavisi od pojedinca. Neko je kao osoba razuman, pametan itd, pa su njemu te razumne granice široke, dok, s druge strane, imate ljude koji nisu takvi pa su oni njima uski. Znači, ovo je jedna jako relativna i nedorečena formulacija. Mi smo tu uložili amandman.
Imamo oko 20-ak amandmana. Videćete i neke amandmane koje smo kao sugestiju dobili od Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, zato što ste kroz razne članove gde navodimo da se moramo pridržavati nekih standarda o pristupačnosti za osobe sa invaliditetom, mi smo kroz svoje amandmane predložili da se ti članovi poprave i ja se nadam da ćete obratiti pažnju na to. Ovo su jako važne izmene.
U članu 15, o kome je već bilo reči, gde je predviđeno da upravljač infrastrukture može da obustavi javni prevoz putnika i robe na železničkoj infrastrukturi na kojoj prevoz nije rentabilan, ovo je član koji je DSS predložila da se briše. Prosto je nedopustivo da se ni kroz ovaj ceo zakon nekako ne vidi kakva je specijalna uloga svake železnice ili železničko-transportnog sistema za jednu zemlju. Dakle, ne može se sve meriti kroz profit i kroz dobit. Postoje neki drugi interesi ozbiljnih država koji se moraju uzeti u obzir. To su: vojno-bezbednosni interesi, pitanje stanovništva, migracija, do toga da ne smete da dozvolite da određena područja, kao što se sada dešava, ostanu pusta. Između ostalog, ostaju pusta i zato što nemaju odgovarajuće saobraćajne veze sa nekim centrima. Žao mi je što ste uopšte stavili jedan ovakav član i ja mislim da je on veoma opasan.
Kad pogledam Pirotski okrug, tu imamo četiri grada. Vi ste juče govorili o tome u kakvom je stanju infrastruktura od Niša do Dimitrovgrada, puno se govorilo da će se ta deonica elektrificirati i da tu ne postoji taj koridor i da se Dimitrovgrad ne graniči sa sada već zemljom koja je EU, bog zna na šta bi to ličilo, kada je ionako taj deo jako loš. Rekli ste da ste se odlučili da više radite na severu. Ja se nadam da ćete se u nekom sledećem periodu odlučiti da malo više radite na jugu i istoku. Kada već govorimo o Pirotskom okrugu, moram da spomenem grad Babušnicu koja nema prugu ali se…
(Predsedavajući: Vreme.)
…očigledno neće niko nikada ni odlučiti da krene u izgradnju nekog dela pruge jer to ne bi bilo rentabilno, ako već gasimo i ove koje postoje. Ali, Babušnica ima jako loš put…
(Predsedavajući: Ako me niste čuli, ponavljam da je utrošeno vreme vaše poslaničke grupe.)
Hvala.

Replika. Marko Atlagić.

Gospodine predsedavajući, zaista nemam nameru da vodim replike, ali pošto su iznesena dva netačna podatka i prozvan sam u dva navrata, samo da kažem par stvari. Ako se prethodni gospodin poslanik osvrnuo na moju diskusiju i shvatio 300 miliona evra, onda mu se ja izvinjavam. Radi se o 300 hiljada dinara za te ručkove.
Drugo, gospodine ministre, ove podatke ja ne uzimam sa ulice. Narodni poslanici mene dobro znaju. Sve su ovo podaci koje sam uzimao za 2010. godinu iz izveštaja Državnog revizora. Ja ne verujem ni vama, ni meni, ni direktoru, nego Državnoj revizorskoj instituciji. Izvinite što sam podatke izneo. Ako je ona pogrešila, onda sam i ja pogrešio. Ali, ja mislim da je ona najkompetentnija. Hvala.

Replika. Milovan Marković, izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Prihvatam ovo izvinjenje. Ali, ne radi se ni o 300 hiljada dinara, morate proveriti podatak. Odgovorno tvrdim da na taj način zaista nisam koristio svoje pravo da trošim novac.

Hvala.
Gospodine ministre, da li želite reč? (Ne)
Zaključujem zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o železnici, Predlogu zakona o potvrđivanju Strazburške konvencije o ograničenju odgovornosti u unutrašnjoj plovidbi i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti pomorskog transporta.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata.
Sa radom nastavljamo u 15.35 časova. Hvala lepo.
(Posle pauze)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici , počinjemo sa radom.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednik Skupštine, povodom zajedničkog načelnog pretresa o predlozima zakona iz tačaka 2. i 3. dnevnog reda, pozvao da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača, profesora dr Slavice Đukić Dejanović, ministarke zdravlja, prisustvuju i Slavka Lakićević, pomoćnica ministarke zdravlja i Radmila Ivanek, posebna savetnica ministarke zdravlja.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka 2. i 3. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, što imate u prilogu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika, na osnovu člana 96. stav 4. Poslovnika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o pravima pacijenata i Predlogu zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.
Da li predstavnik predlagača prof. dr Slavica Đukić Dejanović, ministarka zdravlja, želi reč? (Da.)
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, zadovoljstvo mi je što sam u prilici da, nakon zaista intenzivnih razmena mišljenja juče na odborima i jutros, danas krenemo sa raspravom u načelu, uverena da će vaša razmišljanja, vaš doprinos kroz amandmansko popravljanje tekstova ovih zakona koji su pred vama dati značajan doprinos kvalitetu i da ćemo svi mi građani Srbije, kao potencijalni pacijenti, odnosno pacijenti, imati koristi od primene ova dva zakona koja su na dnevnom redu.
Cilj zakona o zaštiti prava pacijenata je zapravo vezan za nekoliko segmenata, od kojih ću ja istaći dva. Pre svega, mislimo da je dobro da se na jednom mestu, a ne u više zakona u okviru našeg zakonodavstva, regulišu pitanja zaštite prava pacijenata. Činjenica je da u velikom broju zakona, pre svega u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, Zakonu o zdravstvenom osiguranju, Zakonu o transplantaciji ćelije i tkiva i drugim zakonima, ima onih odredaba koje se zapravo odnose na zaštitu prava pacijenata, ali je činjenica takođe da je to parcijalno rađeno sa različitih aspekata i da jedan jedinstven zakon to može učiniti na jedan kvalitativan način i da u primeni možemo imati i velike koristi od toga.
Sa druge strane, naša potreba da se standardizujemo sa međunarodnim zakonodavstvom i Akikomunite je drugi razlog, kao i činjenica da Rimska povelja kao bazični dokument, na koji smo se vrlo oslanjali, i čitav niz deklaracija i drugih akata koje je ratifikovala ovo Narodna skupština nas obavezuju na tu standardizaciju, te smo zbog toga zapravo napravili još početkom novembra prvu verziju nacrta zakona i organizovali javnu raspravu u kojoj je učestvovalo oko hiljadu pojedinaca, predstavnika različitih institucija, predstavnika udruženja pacijenata, udruženja građana, zajednica opština, svih stručnih asocijacija vezanih za pitanje pacijenata i njihovih prava i ogroman broj konsultacija. U toj širokoj raspravi mogu da konstatujem da je 40 pojedinaca i 10 institucija u pisanoj ili pismenoj formi, i jedno i drugo je pravilno, dostavilo svoje sugestije i mi smo ogroman broj tih sugestija uvažili, te je sam nacrt zakona u svojoj definitivnoj verziji izgledao neuporedivo kvalitetnije nego što je to bio onaj početni korak kada smo krenuli u javnu raspravu.
U raspravi koja je trajala u novembru i decembru takođe smo dobili određene sugestije, ali i dileme. Na vama je, gospodo narodni poslanici, da svojim definitivnim izjašnjavanjem pomognete kod izbora boljih rešenja, jer ono što budete vi u danu za glasanje odlučili, to će biti definitivni tekst ovih zakona.
Šta je suštinski bitno iz onih segmenata zakona, odnosno odredaba koje su već postojale u različitim zakonima? Ima 12 prava i svih 12 prava je preneto manje-više u neizmenjenoj formi. Vaše sugestije da se taj segment menja nismo uvažili zbog toga što bi onda koncept tih zakona, koji regulišu ta prava, morao bitno da se menja, a za sugestiju da krenemo najpre od izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, a zatim da regulišemo pitanja prava pacijenata i osoba sa mentalnim smetnjama nije bio moguć zbog toga što se radi, kada su u pitanju ovi bazični zakoni, Zakon o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, kada se radi o ta dva zakona, oni iziskuju temeljne reforme sazrevanjem mnogih uslova u Srbiji koji nisu direktno vezani samo za zdravstveni segment i neuporedivo drugačiju finansijsku podršku za realizaciju inače izvanrednih ideja.
Dakle, na reformama i na suštinskim izmenama bazičnih zakona smo počeli da radimo, ali ne možemo menjati zakone i donositi nove ako unapred ocenjujemo da dobra rešenja nisu primenjiva iz objektivnih razloga.
Sa druge strane, neka nova prava, koja proističu iz dokumenata koje smo ratifikovali u ovom domu, bih htela posebno da istaknem. Radi se o sadržini sedam novih prava pacijenata, i to: prava na preventivne mere, na kvalitet pružanja zdravstvenih usluga, bezbednost pacijenta, na drugo stručno mišljenje, olakšavanje patnji i bola, pravo deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti stacionarnu zdravstvenu ustanovu.
Ono što jeste zapravo duh ovog zakona i zbog čega mislim da se zaista radi o jednoj materiji koja treba da bude inovativna, kreativna i korisna, to je partnerski odnos. Mnogo govorimo o reformama u zdravstvu, a zapravo cilj zakonodavne aktivnosti treba da bude da u praksi povećamo sopstvenu odgovornost svakoga od nas za sopstveno zdravlje i zdravlje u okruženju.
U tom smislu partnerski odnos između terapeuta i pacijenta predstavlja jednu suštinsku novinu, u kojoj pacijent ne samo da ima prava, nego ima i obaveze. Njegova najelementarnija prava se ogledaju u tome da treba da bude upoznat sa svim segmentima preventivni rano i kasnije dijagnostikovanih procedura, terapeutskih postupaka i rehabilitacije, da treba da odlučuje zajedno sa terapeutom i stručnim timovima o primeni medicinskih mera, da treba zapravo da prihvati određene procedure kako bi zdravstveno funkcionisanje osobe bilo na višem nivou, ali za slučaj da ih ne poštuje, da terapeut u momentima kada sam pacijent nije ugrožen može sugerirati pacijentu da potraži drugog terapeuta.
Dakle, potrebno je da pacijent preuzme odgovornost za unapređenje sopstvenog zdravlja i da poveća stepen brige o sopstvenom zdravlju kroz primenu rano dijagnostičkih metoda koje zapravo jesu preduslov boljeg zdravlja čitave naše populacije, kao uostalom i u regionu i u svetu.
Drugi bitan momenat na koji bi htela da ukažem je zapravo činjenica da mnogi građani Srbije, a svi smo mi potencijalno pacijenti, jer svako ko zatraži bilo koju uslugu iz domena prevencije, dijagnoze, terapije, rehabilitacije ili u njoj učestvuje, tamo gde se obavlja zdravstvena delatnost može biti i zdrav, jer preventivne mere su takođe zdravstvene mere, kreću inicijativom stručnih timova.
Dakle, zdravstvene mere su mere koje predlažu stručnjaci, u njima učestvujemo svi mi kao potencijalni pacijenti, odnosno pacijenti, ali značajan broj naših građana i ne zna koja su sve njegova prava. Mislimo da je dobro da savetnik prava pacijenata bude diplomirani pravnik sa pet godina najmanje radnog iskustva, osoba koja će imati medicinsku edukaciju na šta se obavezuje Ministarstvo zdravlja, koja će fizički biti locirana u lokalnoj zajednici odnosno u skupštinama gradova i skupštinama opština, jer se smatra da, zapravo, lokalne zajednice i treba da daju najveći doprinos realizaciji boljih zdravstvenih programa nego što je to bilo do sada, i da treba da imaju neuporedivo više povezanosti pre svega sa institucijama čiji su osnivači, a to su domovi zdravlja, gde bi trebalo da se završi 80% zdravstvenih usluga.
Savetnik je lice koji ima pravničko obrazovanje, dakle, pravnik je, ali je to lice koje mora imati neophodnu edukaciju, i mi smo već imali pilot program, i mogu vam reći da je primena ovog pilot projekta dala dosta dobre rezultate, ali je odredila i dimenzije poslova koji se obavljaju u jednoj lokalnoj zajednici. Nije to tako veliki posao, što ne znači da se u perspektivi neće menjati to, i da možda neće biti potrebno lice koje će se isključivo baviti tim poslom. Hoću da kažem da, i tendencija donosioca zakona u ovom momentu nije da povećamo upošljavanje administracije pravnika, nego da možda lica koja već rade u skupštinama, budu angažovana delom i za ove poslove.
Naravno, da će prva godina biti godina u kojoj ćemo pratiti primenu zakona. I ono što jeste činjenica to je da su mnoge jedinice lokalne samouprave izabrale i savete za zdravstvo, pa kada savetnik ne uradi ili tako uradi posao, da mu je potrebna i konsultacija, može se obratiti i savetu jedinice lokalne samouprave za zdravlje.
Savet je kao što znate, sastavljen od odbornika. U savetu se nalaze predstavnici Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, udruženja pacijenata. Dobro je što to nije uniformno svuda, jer u endemskim područjima to je jedna vrsta udruženja, u nekim drugim druga, tako da je zapravo, ta druga novina izmeštanje onog ko treba da podučava pacijenta njegovim pravima i zdravstvene ustanove, jer mu je u neku ruku, tamo bio nadređen direktor, dakle zdravstveni radnik. Nekako je to malo asociralo na sukob pozicije, čini nam se da dom građana svake sredine opština mesto gde treba to lice da bude i fizički locirano, da bi valjano radilo svoj posao.
Kada je u pitanju Zakon o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama, htela bih da kažem da destigmatizacija ove subpopulacije pacijenata, zaštita njihovih najelementarnijih ljudskih prava i tendencija da se savremeni tokovi struke i nauke udenu u praktični život je našla svoje mesto u odredbama ovog zakona.
U ovom zakonu bih u raspravi u načelu posebno htela da istaknem dva momenta. Prvi je vezan za činjenicu da osobe sa mentalnim smetnjama, a to može sigurno biti svako od nas, ili neko ko je nama blizak, svako ima svoj prag za mentalno razboljevanje, su u prilično lošim uslovima sa osećanjem da se radi o pacijentima drugog reda i u mnogim razvijenijim zemljama od naše često tretirani. To je nažalost i naša činjenica i ne retko se događa da su prostorni uslovi, kadrovski uslovi, oprema i svi drugi elementi za dijagnostikovanje ovakvih oboljenja, za valjano dijagnostikovanje, tretman i rehabilitaciju nekako u našim programima na drugom, trećem, četvrtom mestu.
Ali, najdelikatniji posao kod kontakta sa osobama koje pripadaju kategoriji lica sa mentalnim smetnjama jeste oduzimanje jednog od najelementarnijih ljudskih prava, prava na slobodu, dakle, prinudna hospitalizacija. Zakon se bavi tretiranjem ovog problema na način da postavlja jedan jedini kriterijum kada se to može dogoditi. Isključivo kada zbog patologije, zbog bolesti osoba može ugroziti fizički sebe, svoje zdravlje ili fizički može ugroziti lica iz okruženja, odnosno njihovo zdravlje. Nema drugih okolnosti u kojima se psihijatar, a ovim zakonom se predviđa da to mora biti psihijatar, dakle, stručno najkompetentnije lice opredeljuje u interesu zaštiti pacijenta, u njegovom najboljem interesu da ga prinudno hospitalizuje iako on nema uvid da je to neophodno.
Vremenski limiti koliko to dugo može trajati su takvi da je zaista interes pacijenta i njegova slobodna volja čim je u stanju da je ispolji i da na osnovu slobodne volje dalje zaključuje moguća te je predviđeno da sam pacijent u onim trenucima kada postaje sposoban da racionalno zaključuje, a procenjuju stručni timovi, unutar psihijatrijskih ustanova i eksperti, on to odmah i čini.
Naravno, ovde nam je bilo izuzetno bitna saradnja sa pravosuđem i vremenski termini u okviru kojih treba sud da se izjasni, da se eventualno izjasni, da se eventualno izrekne mera obaveznog lečenja takve osobe smo maksimalno skratili što nije bilo jednostavno u saradnji i razgovorima. Zbog toga što smo smatrali da je zapravo i napor naših kolega i saradnika iz pravosuđa neophodan da kod ovakvih slučajeva u roku od tri dana sudija mora krenuti sa odgovarajućim radnjama u stacionaru, dakle u bolnici, u zdravstvenoj instituciji gde je hospitalizovan bolesnik i mora započeti ročište i otpočeti postupak.
Sa nekim kolegama poslanicima i psihijatrima sam imala prilike da razgovaram, naravno, o ovom veoma osetljivom segmentu i mnogi su mi sugerirali da period bude kraći ili duži. Jedni su navodili argumentaciju zašto je mnogo i tri dana, drugi su govorili da nije moguće u čitavoj Srbiji to rešiti ni za tri dana, jer se naše psihijatrijske institucije hospitalnog tipa nalaze prilično udaljeno i fizički od mesta u kojima su angažovana lica iz pravosuđa.
Međutim, do kraja ove godine bi trebalo da uvođenjem IT omogućimo takvu komunikaciju, uključujući i komunikaciju u psihijatrijskim institucijama da to ne bude tako veliki problem. Hrvati su to npr. uradili. Nadam se da će ovaj rok o tri dana, čim stvorimo uslove, ali moramo doneti zakon koji za šest meseci treba da i da primenimo. Dakle, da će ovaj rok biti i kraći.
Još jedno vrlo osetljivo pitanje, kod osoba sa mentalnim smetnjama jeste izuzetno značajno kada se primenjuje tzv. mera izolacije i fizičkog fiksiranja. To mora biti pod strogim stručnim nadzorom, to mora biti evidentirano u zakonu o evidencijama koji planiramo da donesemo. Do kraja ove godine će ova oblast biti posebno obrađena, svaki sat vremena kada je osoba fiksirana, medicinski timovi moraju ispoljiti, ne samo uvid i notirati stanje zbog čega eventualno se pacijent nalazi u takvom stanju, već moraju procenjivati neuporedivo češće i kada je to pacijent u stanju da se ova mera može ukloniti.
Dakle, to su možda dva najosetljivija segmenta koja reguliše Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, a biću vrlo raspoložena da i danas kod načelne rasprave i naravno posebno kod rasprave na vaše amandmane uzmem učešća. Hvala vam na pažnji.

Hvala.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Da.)
Reč ima Dušan Milisavljević. Izvolite.