Na član 17. amandman je na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika podneo Odbor za zdrave i porodicu.
Da li neko želi reč? (Da.)

Amandman Odbora kao i još tri amandmana su prihvaćena i sada na Vladi. Prihvatili smo ih.

Hvala.
Na član 19. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Bojan Kostreš, Đorđe Stojšić, Olena Papuga, Karolj Čizik i Dragan Andrić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman u istovetnom tekstu su podneli zajedno narodni poslanici Zlata Đerić, Dubravka Filipovsi i zajedno narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Sanda Rašković Ivić i Miloš Aligrudić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 23. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Sanda Rašković Ivić i Miloš Aligrudić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 23. amandman je na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika podneo je Odbor za zdravlje i porodicu.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospođa ministarka. Izvolite.

Ovaj amandman je prihvaćen od strane Vlade.

Hvala.
Na član 24. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Sanda Rašković Ivić i Miloš Aligrudić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima Milica Vojić Marković. Izvolite.

Hvala gospodine predsedniče.
Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, to je još jedna od onih amandmana na koje DSS zaista pisala amandman smatrajući da je jedan od ključnih u ovom zakonu. On se odnosi u stavu 1. kaže – dete koje napunilo 15 godina, koje je sposobno za rasuđivanje. Sada mi postavljamo pitanje koje se ovde postavljalo – ko je taj, na osnovu čega procenjuje da je dete sposobno za rasuđivanje? Da li je to lekar, medicinska sestra, ministar, ima pravo na poverljivost podataka koji se nalazi u njegovom medicinskoj dokumentaciji.
U stavu 2. kažete da je lekar dužan da sa tim podacima upozna, vi kažete zakonskog zastupnika. Razumem da je to pravni termin, ali prosto meni nekako para uši da se ovde ni u jednom trenutku nigde ne pominje roditelj koji bi trebalo po meni da se pomene umesto zakonskog zastupnika koji je jedan pravno bezličan termin.
Dakle, lekar je dužan da sa tim podacima upozna zakonskog zastupnika samo ako je ugroženo zdravlje ili život deteta. Opet smo uskraćeni da znamo ko je taj koji procenjuje da je život ili zdravlje deteta uskraćeno i u kom trenutku se procenjuje sve to. Da li onog trenutka kada nešto pođe po zlu.
Moram da kažem da recimo po zakonima, nekim drugim zakonima u Srbiji, a mi smo ratifikovali Konvenciju o pravima deteta koja kaže da je dete osoba do 18 godina. Po tim nekim drugim zakonima mi recimo toj osobi od 18 godina ne možemo dozvoliti da kupi alkoholno piće, ne možemo joj dozvoliti da kupi recimo, cigarete, ali ćemo joj dozvoliti da donosi odluke koje mogu imati trajne posledice po njen život, odnosno prosto ćemo doći do situacije da ona donosi odluke koje će uticati na njen kasniji život.
Meni se čini da mi ovde me možemo da govorimo o tome da mi zapravo dajemo pravo deci, meni se čini da mi skidamo stepen zaštite koje svako dete treba da ima na osnovu te iste Konvencije.
Dalje, opet neki drugi zakoni u Srbiji kažu sledeće. Roditelj je pred zakonom odgovoran za svoje maloletno dete dok ne napuni 18 godina, opet kaže Konvencija.
Meni se čini da se ovakvim zakonom sada oduzima pravo roditelju da on postupa po zakonima ove zemlje, ali sa druge strane, upravo u momentu kada dete ima nekakav problem, 15 godina to je adolescent, oni su uvek vrlo dramatično okrenuti nekim svojim unutrašnjim problemima. Dakle, tog trenutka, roditelj ne može da vrši svoju roditeljsku dužnost, ali ko preuzima tu dužnost? Da li država preuzima tu dužnost? Ne preuzima država. Ona ostavlja da se reši neki anonimni, jer ovde nikog ne vidimo ko je preuzeo tu dužnost, lekar, terapeut, ko preuzima tu dužnost i pod kojim uslovima? Da li će lekar da pristane da prihvati ovu dužnost, prosto ne znam.
Bila sam vrlo angažovana ovih dana da prikupim što više dokumentacije koja će ići u korist argumentacije koju ja imam i pokušala sam da dođem i do nekih podataka i oni govore, naravno obrazlažem svoj amandman i svoju argumentaciju, doktorka Zeljic smatra da je suvišna briga da će ovo rešenje otvoriti put ka neracionalnim željama devojčica za estetskim zahvatima, jer to je jedna od opcija u tom trenutku, jer kako kaže svi će biti odbijeni dok ne budu napunili 18 godina. Takođe, smatra da sa 15 godina postoji mala verovatnoća da će neka devojčica obezbediti 2000 evra za estetsku ugradnju silikona ili nešto drugo.
Stručnjaci za estetsku hirurgiju recimo imaju drugačije mišljenje i iskustvo. Oni kažu ovako – istina je da nam dolaze devojčice već sa 15, 16 ili 17 godina i traže ugradnju silikona ili drugih estetskih intervencija. Međutim, uvek tražimo ličnu kartu i utvrđujemo punoletstvo. Pa šta ako sada ne bude moralno da se pokaže ni lična karta ako dete bude prihvatilo na svoju odgovornost.
Onda kaže ovako - bilo je pokušaja da se pre punoletstva urade neke takve intervencije podmetanjem tuđih ličnih karata, ali smo vrlo oprezni. Naš tim čine žene i same smo roditelji i apsolutno smo protivnici ovog rešenja; naravno, o ovom rešenju o kome ovde govorimo.
Onda kažete da je ovo rešenje koje ste ponudili upravo za one situacije i upravo za one porodice koje imaju problema, odnosno za decu koja nemaju podršku u svojim porodicama. Meni se čini da društvo, naravno, tu treba da preuzme svoju vrstu odgovornosti, svoju ulogu i da obezbedi pre svega savetovališta, da obezbedi stručnu pomoć drugih stručnjaka, ali da ne može na ovakav način da podeli sa jedne strane porodicu, sa jedne strane dete. Porodica i dete su do 18 godina, što se mene tiče, jedno. Uopšte ne govorim o tome da ne treba da dete ima pravo, ali mislim da je ovo vrlo ozbiljna stvar.
U porodičnom zakonu gde piše naslov "Razvoj deteta", član 62. stoji ovako – dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje može dati pristanak na preuzimanje medicinskog zahvata; znači može. nigde ne govori da je ono već samostalno i da mora ova njegova odluka da se poštuje.
Meni se čini, još imam puno tih materijala koje sam prikupila, da je možda trenutak da se mi stvarno ozbiljno svi dogovorimo oko toga šta je potrebno činiti u našem društvu. Da li ćemo definitivno prestati da mislimo da je porodica oslonac razvoja ovog društva, što ja nisam sigurna i ne zagovaram, možda je ona ovog trenutka u krizi, ali je i zakoni dovode u krizu, ili ćemo prosto staviti na to da je titular dete, prava deteta i da više roditelj nema potrebe da ima bilo koju vrstu uloge u razvoju deteta od 15 godina?
Sa druge strane, pravnici takođe tumače ovaj vaš stav, ovaj vaš član 24. stav 1. i 2. na potpuno drugačiji način i samu konvenciju na drugačiji način od ovog kako ste vi ovde obrazložili. Zamoliću mog kolegu da pokuša da pomogne u tom pravničkom delu.
Ali, što se mene tiče, sociološki i psihološki, nisam sigurna da smo mi na dobrom putu ovde. Mi smo jednostavno prihvatili instant rešenja. Pod tim mislim da je trend jedan u društvu da deca apsolutno imaju sva prava, ali ovde ne govorimo o pravima uopšte. Kako je pravo 15-godišnjaka koji ne može da kupi alkohol, da donese takvu vrstu odluke?
Znači, mi smatramo da je ono zrelo da donese odluku koja će uticati na život, ali sa druge strane smatramo da nije dovoljno zrelo da kupi cigarete, gde je tu logika? Ovo govorim možda vrlo emotivno, ali mislim da ovo društvo zaista mora da razmisli i da dođe do zaključka šta hoće, u kom smeru da razvija i društvo i porodicu i dete. Hvala.

Reč ima ministar doktor Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Pošto smo prihvatili amandman odbora, brišu se svi stavovi izuzev prvog i drugog, te amandman na 3. stav ne bi mogao ni teorijski da dođe u obzir za prihvatanje, govorim o članu 23.
(Snežana Stojanović-Plavšić: Član 24.)
Mi smo na članu 23. Na članu 24?
Pošto ste postavili pitanje vezano za medicinske mere i inicijativu deteta koje ima 15 godina, a koje može zatražiti neku estetsku intervenciju, medicinsku meru predlaže stručnjak. Dakle, ne predlaže devojčica, dečak, ne predlaže neko ko ima 15 godina, medicinska mera u domenu prevencije, dijagnoze, terapije i rehabilitacije je ozbiljno procenjena od kompetentnih stručnjaka i ovaj zakon i ove odredbe se upravo odnose na taj segment.
Dakle, kada stručnjaci predlažu, dete po našem porodičnom zakonu u svim elementima života koji se tiču njega ima pravo da učestvuje, to je u skladu i sa aktima koje smo usvojili i ono učestvuje.
Stručnjaci procenjuju kada je najbolji interes deteta da informiše i staratelje, odnosno roditelje, a staralac je po definiciji i roditelj, u skladu sa našim porodičnim zakonom.

Replika, Milica Vojić-Marković. Izvolite.

Ovde vam upravo govorim o tome da se među stručnjacima vodi polemika u vezi sa ovim članom 24.
Imam gomilu dokumentacije o tome da stručnjaci vode upravo ovu polemiku i da možda mi ne držimo da smo stručnjaci u tom delu, ali ako stručnjaci imaju jednu zadršku i niko otvoreno ne govori u korist ovog člana, nisam sigurna da smo mi onda na dobrom putu.