Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, replika.

Probaću što kraće.
Gospođo ministar, nije ovde poenta u tome da li mi hoćemo da bude granica 15 ili 16 godina za neka prava, nego je ovde reč o nečemu sasvim drugom, o tekstu norme koja je napisana i koja se može na različite način tumačiti. Ako je istina ovo što ste maločas rekli, onda je apsolutno istina i ono što sam ja rekao. Ako je to tačno, obrišite član 24. Objasniću vam zašto. Ako ga izbrišete, ja vam postavljam pitanje – da li ste time onda rekli da deca starija od 15 godina nemaju pravo na poverljivost podataka? Niste.
Isti slučaj kao sa članom 23. Ako smo brisali organizacije za osiguranja, da li to znači da organizacije za osiguranja nemaju pravo da zaključe ugovor o dobrovoljnom osiguranju i da pogledaju dokumentaciju? Ne znači. Ako izbrišemo član 24, da li znači da deca nemaju pravo na poverljivost podataka? Ne znači. Ako izbrišete konfuznu normu, a nemate umesto nje jednu koja je fino satkana i koja rešava ovaj problem na vrlo elegantan način, bolje je ukloniti je, pa čak je možda bolje da ste uklonili stav 1. a ostavili stav 2, pa da on glasi ovako npr. – nadležni zdravstveni radnik i pored zahteva deteta starijeg od 15 godina, da se informacija o njegovom itd, da je to ostalo. Da ste to napisali, ne bi postojao nikakav problem. Iz te norme bi onda bilo sve jasno. Ovako uvodite konfuziju, protivrečni 1. i 2. stav samom sebi i potpuno besmisleno u odnosu na opšta pravila o poverljivosti informacija i odnosu zakonskih zastupnika prema deci. Dakle, mi nemamo taj amandman, mi smo imali amandman da ga brišemo. Ali nemojte onda vi doživljavati brisanje kao jedno apsolutno protivljenje tendencije da se neko zaštiti, čak sasvim suprotno od toga. ako napravite konfuznu normu, onda ni oni kojima je norma namenjena da zaštite svoje interes, neće moći da ga zaštite, a videćemo kako će ona da deluje u praksi, bez obzira na dan za glasanje, bez obzira na to što su rokovi za amandmane istekli.
(Predsednik: Vreme.)
Odmah završavam. Vreme je pred nama, vrlo blisko, u kome vi možete intervenisati kao predlagač izmenom ove odredbe.

Reč ima ministarka Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Potpuno je preuzeta forma iz 2005. godine. Vreme je pred nama, slažem se potpuno. Do sada nije bilo problema sa ovim članom. Ako bude bilo, predlažem da ga zajednički menjamo, brišemo.

Po Poslovniku, dr Zoran Radovanović. Izvolite.

Zahvaljujem predsedniče, uvažena ministarko, uvežene koleginice i kolege.
Ukazujem na povredu člana 106. gde govornik može da govori samo u prvom stavu o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Stvarno ne mogu da razumem da postoje jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam redova – osam redova ima u dva stava. U osam redova po dva stava, odnosno u prvom i drugom stavu, priča se i piše se citiram: "Dete koje je navršilo 15 godina".
Kakve to veze ima sa detetom od tri godine ili tri meseca? Ne mogu da razumem da neko uporno pokušava, što malopre reče kolega, pravnim bravurama da nas ovde sve okrene u krug, definitivno.
Znači, nadležni zdravstveni radnik je neko ko je nadležan. Ne može da bude nadležan ortoped da analizira psihosomatsko stanje deteta. To je nadležni. Da je ministarka napisala – odgovorni, onda bi bila pravna bravura da nije nadležni odgovorni nego nadređeni. Ima samo osam redova, ne vidim čemu tolika konfuzija. Dete od petnaest godina ima pravo na poverljivost podataka.
Mi pričamo o tome, zato ukazujem na povredu Poslovnika, o detetu koje ima tri meseca. Hajde da pričamo o detetu koje ima tri dana, koja prava ono ima i kako će ono da uloži protest roditeljima i nadležnom sudu?
Molim vas da se vratimo na temu. To nije tema. To što vi pričate bravurozno pravno je odlično, ali nije tema. Tema su dva stava i osam redova kratkih. Zahvaljujem.

Moram samo da kažem da mislim da je gospodin Aligrudić to govorio u kontekstu, objašnjavajući samo suštinu svoje pozicije. Ali, ne bih da budem njegov advokat, jer on se i onako javio za reč. Dakle, mislim da se držao teme. Dozvolite da svi nastavimo sa raspravom o dnevnom redu.
Imam za prijavljene gospodina Nebojšu Zelenovića, po amandmanu? Samo da utvrdimo osnov. Dakle, po amandmanu. Gospodin Aligrudić ima prava na repliku, i to je u redu i gospođu Snežanu Stojanović Plavšić, po amandmanu.
Reč ima gospodin Aligrudić, replika. Izvolite.

Prosto zbog javnosti, ne osećam neku ličnu potrebu, da bi se znalo da govornici ovde uglavnom govore o onome što jeste na dnevnom redu, za mene je to uvek slučaj.
Ako govorimo o stavu predlagača zakona, koji kaže – dete koje je navršilo 15 godina života, koje je sposobno za rasuđivanje, ima pravo na poverljivost podataka, dokazivao sam da je stav besmislen, zato što pravo na poverljivost podataka imaju svi. Onda sam rekao da, ako taj stav hoće da napravi poverljivost u odnosu na zakonske zastupnike, da je to trebalo drugačije napisati.
Ne znam kojom akrobatikom mentalnom, ili verbalnom, ovo mogu da iskažem na drugi način osim na ovaj koji sam rekao. Kako je moguće da iskažem svoj stav koji je suprotan onome što je napisano u Predlogu zakona, ako ne navedem jedan opisan primer i dam argument za suprotno? Ne vidim na koji način kršim Poslovnik, govoreći o predmetu i Predlogu zakona. Ne vidim zbog čega se bilo ko i s kojim pravom uzbuđuje oko toga što dajem bravurozne primere iz oblasti tumačenja pravnih normi.
Imam prava na bravurozne primere, jer sam bravurozan pravnik. Onaj ko ume da leči dobro i radi bravurozno, i jednostavno, ispoljava svoje znanje iz oblasti medicine bravurozno, na tome mu čestitam. Verujte, mi o postupcima lečenja ne znam ništa.

Replika dr Zoran Radovanović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedniče, uvažena ministarko, uvažene koleginice i koleginice, pokušao sam samo da objasnim da su totalno nepotrebne, po mom viđenju i shvatanju, ovakve diskusije.
Ako obratite pažnju, jedan deo diskusije na kojoj sam se pozivao malopre, ministarka je više puta ponavljala da se ovaj zakon, odnosno ovaj član zakona ne odnosi na prekid trudnoće. Ne odnosi se na prekid trudnoće. Kojom to pravnom bravurom ja sa trudnoćom i detetom od tri meseca, dođoh do deteta do 15 godina? Sve razumem, ali hajde da se vratimo na temu i da pričamo o zakonu.
Pokušaću da citiram jednog poslanika, koji kaže – ja sam u stvari hteo da osporim ovo, a onda ovo ne važi, a onda ovo važi, a ne važi drugi stav, važi prvi, važi drugi i to je bravurozno. Ne, to nije, to je igranje. To se zove igranje sa članovima zakona. Mi pričamo o važnoj stvari, da li mogu deca od 15 godina, i kako da rešimo to, kako da se podzakonskim aktima sa vaše strane da ideja ministarstvu, da se da neki primer kako rešiti to, a ne – prvi, drugi, prvi, drugi, kao da imamo nešto. Stvarno ne razumem.
Mislim da je to bila suština, ako ste me razumeli. Suština mog ukazivanja je na to da su bravure isuviše bravurozne i koraci su suviše komplikovani. Jednostavno osam redova koji su više puta objašnjeni na šta se konkretno odnose u ovom članu. Zahvaljujem se.