Moram da obrišem listu, samo jedan momenat da zapišem.
Reč ima ministarka Slavica Đukić-Dejanović. Izvolite.

Dakle, granicu od 15 godina je odredio porodični zakon, mi možemo imati inicijative koje su očigledno izazvale polemiku među stručnjacima.
Za najveći broj estetskih intervencija, plastičari tvrde da dok se ne navrši 18 godina, one se zapravo nikako i ne prihvataju, čak i kada su u pitanju estetske intervencije.
Međutim, ono što jeste suština, granica od 15 godina nije autentično izvorno određena ovim zakonom, preuzeta je iz porodičnog zakona i možemo razmišljati o tome da pravimo odgovarajuće inicijative na tu temu, ako mislimo da su nam deca sada malo drugačija nego što su bila 2008. godine kada smo ovaj zakon svi skupa doneli.

Hvala.
Pošto mi je puna ova lista, samo ću da pročitam redosled, da znate da neću nikoga preskočiti. Sada ide Sanda Rašković, pa Olgica Batić, Predrag Mijatović, Miloš Aligrudić i Snežana Plavišić.
Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući.
Ne želim mnogo da dužim, zato što je dosta već rekla moja koleginica, gospođa Milica Vojić Marković, nego bih želela prosto da se nadovežem samo na ono što je kazala uvažena ministarska zdravlja.
Naime, ministarka je rekla da se ovde ne radi o medicinskim merama koje ne predlaže dete, nego koje predlaže lekar i ja sa time mogu da se složim. Međutim, ono oko čega ne mogu da se složim, to je ova granica od 15 godina gde dete koje je sposobno za rasuđivanje ima pravo na poverljivost podataka koji se nalaze u njegovoj medicinskoj dokumentaciji. Nadležni zdravstveni radnik i pored zahteva deteta da se informacije o njegovom zdravstvenom stanju ne saopšte njegovom zakonskom zastupniku, dužan je da u slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta, informacije o njegovom zdravstvenom stanju saopšti njegovom zdravstvenom zastupniku.
Za mene je ovde sporno to što je tu odgovornost prebačena sa roditelja i porodice na zdravstvenog radnika koji je više ili manje za dete potpuni stranac. I sada, zdravstveni radnik je taj koji mora da vidi odnosno da proceni da li je detetu ugrožen život odnosno zdravlje. Dete od 15 godina koje ostaje u drugom stanju i devojčica koja odlazi na abortus, dečak ili devojčica koji su dobili gonoreju i žele da to ostane između njega i lekara i da roditelji to ne znaju, neko dete koje je uhvaćeno da puši marihuanu, da li su to sada stvari koje ugrožavaju život ili stvari koje ugrožavaju samo zdravlje i to je u potpunosti ostavljeno na arbitražu lekaru koji to dete vodi.
Po mom mišljenju, to nije dobro jer se na taj način razbija porodica. Ja znam, kao psihijatar imala sam u ordinaciji puno slučajeva gde deca nisu imala baš dobar odnos sa roditeljima koji su bili strogi i gde je lekar morao da interveniše, ali, jedna stvar je intervencija lekara i zajedničko upoznavanje roditelja sa problemom koji ima dete, a druga stvar je ozakonjivanje tajni koje mogu kasnije postati veliki životni problemi, ozakonjivanje tajni dece kao nešto što je najnormalnije i tako uvođenje dalje patologije, davanje kart blanša, znači, daljoj patologiji koja iz ovoga može da se razvije.
Mislim da nije bilo potrebno da se ovaj član zakona ubacuje i prepisuje zato što to traži UNICEF i zato što je to uvedeno u nekim zemljama EU. Pre neki dan sam se konsultovala sa mojim kolegama lekarima u Italiji, gde sam neko vreme bila i ambasador, i raspitala sam se da li ovakav član postoji u Italiji. Rekli su mi da to kod njih ne postoji. Znači, do 18 godina dete je maloletno i roditelj odgovara za sve njegove postupke, nema tajni i roditelj mora da bude upoznat sa svim onim što se sa detetom dešava.
U tom smislu je DSS i moja malenkost mišljenja da bi bilo najbolje da smo mi prosto ovaj član 24. brisali. Hvala.

Reč ima ministar Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Tokom izrade akta koji je pred vama, one odredbe Zakona iz 2005. godine koje u praksi nisu pokazale određene probleme zaista nismo preispitivali, posebno ne one na koje tokom javne rasprave izrade akata niko nije ukazao. Dakle, ovo su stavovi koji su u našem zakonodavstvu od 2005. godine.
Promena i ideje koje ovde imamo a koje bi zaista iziskivale izmenu određenih članova porodičnog zakona i Zakona o zdravstvenoj zaštiti zaista, još jednom kažem, mogu biti naša zajednička inicijativa, proistekla iz ove rasprave, koja očigledno ima pro et contra argumentaciju. Ima onih koji smatraju da je dete sa 15 godina zaista do te mere u stanju da odlučuje o svom zdravlju i o tome kakvu će selekciju praviti i šta treba da zna samo njegov terapeut a šta želi da znaju i njegovi roditelji odnosno staraoci, da kad slušate takvu argumentaciju, prosto sebe stavljate u poziciju da treba da arbitrirate.
U svakom slučaju, naša tendencija nije bila da menjamo one članove koji nisu imali za posledicu ništa negativno u praksi. Od svega toga čega se mi bojimo vrlo opravdano i što može biti problem, nije u praksi bilo problema od 2005. godine do današnjeg dana.

Reč ima narodni poslanik Olgica Batić. Izvolite.

Donekle se mogu složiti sa svojim prethodnicima, kolegama iz DSS-a a delom i sa onim što je ministarka rekla. Budući da je već sve gotovo i rečeno i da se ovde dosta raspravljalo o ovoj starosnoj granici deteta, kako bi ono imalo pravo na poverljivost podataka, pre svega moram ukazati da ovde svih ovih 12 prava, čini mi se da treba da budu jednaka i da nijedno drugom ne treba da bude hijerarhijski podređeno.
U tom smislu, u članu 24. moram da ukažem na tu neusaglašenost terminologije. Naime, u ovom predlogu zakona se kaže: "Nadležni zdravstveni radnik i pored zahteva deteta da se informacija o njegovom zdravstvenom stanju ne saopšti njegovom zakonskom zastupniku", znači, to ću posebno naglasiti, "dužan je da u slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta, informaciju o njegovom zdravstvenom stanju saopšti njegovom zakonskom zastupniku.
U članu 11. ovog istog predloga zakona, samo ukazujem na tu neusavršenu terminologiju u celom zakonu, kojim se uređuje pravo na obaveštenje, u članu 6. se kaže da u postupku ostvarivanja prava zdravstvene zaštite dete koje je sposobno za rasuđivanje, identično kao član 24. počinje, kao i njegov nastavak, bez obzira na godine života, ima pravo na poverljivo savetovanja i bez pristanka roditelja kada je to u njegovom najboljem interesu.
U pojedinim stavovima mnogih članova ovog zakona negde se govori "roditelj", negde "zakonski zastupnik", pa mislim da se može ići u cilju usaglašavanja toga kako bi zakon terminološki bio potpuno precizan. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Predrag Mijatović. Izvolite.

Hvala lepo, gospodine predsedavajući.
Moram da priznam da bih se i ja donekle složio sa prethodne dve poslanice koje su govorile o starosnoj granici od 15 godina. Ne mogu ni kao stručnjak, ni ovako da prihvatim tu granicu od 15 godina, no to je sad ušlo u zakonsku regulativu. Međutim, tu se sada postavljaju određene dileme, profesionalne dileme.
Znamo da je sa 15 godina dete u osmom razredu osnovne škole. Malo pre ste čuli o nekim kozmetičkim intervencijama, međutim dolazimo u situaciju, pogotovu ginekolozi, da se susretnu sa devojčicama od 15 godina koja je ostala u drugom stanju. Upravo ste to i spominjali.
Zašto to govorim? Mi sada ovde imamo dva zakona. Jedan zakon koji donosimo dana, odnosno jedan član zakona koji donosimo danas, a to je da dete ima pravo da odlučuje, kao što ste i rekli, o predloženoj intervenciji, o predloženoj meri. Znači, devojčica je trudna, lekar predlaže meru prekida trudnoće, pretpostavimo. S druge strane imamo drugi zakon koji smo prihvatili, a to je Zakon o prekidu trudnoće, koji je donesen ranije, koji kaže da se trudnoća može kod maloletnog lica prekinuti uz saglasnost roditelja ispod 16 godina. Znači, granica je 16. godina.
Postavlja se pitanje, po kom, i to sam vas već pitao, a vi ste mi odgovorili i kazali ste – predložena mera. Tačno, predložena mera je da se prekine trudnoća. Devojčica od 15 godina ima pravo sama da odluči hoće ili neće da prekine trudnoću na predloženu meru. To je po ovom zakonu.
Po drugom zakonu, sada važećem, pozitivnom zakonu, ne može lekar da izvrši prekid trudnoće ukoliko nema saglasnost staratelja ili roditelja ako je dete mlađe od 16 godina. To znači da moram da tražim saglasnost roditelja.
Po kom zakonu i po kom propisu će se ginekolog u Srbiji ravnati? Koji god propis da primeni, odnosno kako god da postupi, jedan od ova dva zakona će prekršiti. Ako uradi prekid trudnoće sa 15 i po godina, odgovoran je po zakonu koji kaže – mora da ima saglasnost roditelja, jer dete nema 16 godina. Ako ne uradi, onda devojčica ima pravo, preko zaštitnika pacijentovih prava, da ga tuži zato što nije postupio, jer ona ima pravo sama da odlučuje.
Nemojte mi opet reći – predložena mera. Predložena mera je prekid trudnoće. Šta ginekolog da uradi? Koji zakon da prekrši ili ima zakon koji ima veći značaj? Koji zakon je ispred kog zakona? Da li je važniji ovaj sad koji donosimo ili je važniji onaj zakon koji je do sada važeći? Po kom zakonu će se ginekolog ravnati? Hvala lepo.