Iako potpisnici amandmana ne žele reč, ja ću iskoristiti vreme ovlašćenog predstavnika grupe da prokomentarišem ovaj član i amandman.
Dakle, član 3. ima za cilj da pacijentu garantuje jednako pravo na kvalitetnu i kontinuiranu zdravstvenu zaštitu u skladu sa njegovim zdravstvenim stanjem, opšte prihvaćenim stručnim standardima i etičkim načelima, u najboljem interesu pacijenta i uz poštovanje njegovih ličnih stavova. Nadalje se garantuje partnerski odnos pacijenta kao primaoca zdravstvenih usluga i zdravstvenog radnika, tj. lekara kao davaoca zdravstvenih usluga. Zatim se govori o uzajamnom poverenju itd.
Ovaj amandman pokušava da ovih nekoliko načela vrati na neki opšti nivo i onda se kasnije u obrazloženju Vlade vidi da se amandman odbija upravo zbog toga jer se kaže da je pravo na poštovanje opštih ljudskih prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti utvrđeno članom 25. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Vidite, tu je ključni problem i ovog zakona i ovog člana.
Dakle, to je problem primenjivosti propisa koje donosimo. Nisu džabe podnosioci ovog amandmana vratili stvar na opšti nivo, zato što je instiktivna potreba čoveka, a i narodnih poslanika koji sagledavaju propise i sagledavaju život koji teče oko nas, upravo takva da nemaju poverenje da će dalja razrada propisa, koji se jednako ne može primeniti u praksi, govori se o opštem propisu, da će on uopšte imati svog odjeka u životu.
Evo zašto neće moći da ima odjek u životu. Kako vi mislite da se gradi partnerski odnos između pacijenta i lekara, ako pacijent realno ne može da bira svog lekara? Pravo na izbor lekara je proklamovano pravo u nekom drugom zakonu, ne u ovom zakonu, ali pacijent realno ne može da izabere svog lekara zato što svi pacijenti, odnosno svi građani u ovoj državi nisu stavljeni u jednak položaj, a stav 1. ovog člana govori o jednakosti. Kako možemo biti u jednakom položaju ako pod istim uslovima ne možemo da se lečimo kod koga želimo, pod istim uslovima osiguranja?
Naime, mi imamo zdravstveno osiguranje preko fonda i sistem ne deluje jednako na privatni i državni sektor. Privatni sektor je potpuno isključen iz komunikacije sa fondom. Vi ste sami, gospođo ministar, pre nekoliko meseci, kada smo razgovarali o izmenama i dopunama zakona iz oblasti zdravstva, rekli da je u toku postupak na osnovu koga će pacijenti ili građani moći sa svojom zdravstvenom knjižicom da nabave lek u privatnoj apoteci. Do dana današnjeg se to nije dogodilo. To ne postoji.
Dakle, pošto mi ne možemo da biramo ni apoteku gde ćemo nabaviti lek, ni zdravstvene radnike, jer smo upućeni samo na jedan sektor, onda tu nema ravnopravnosti. O kakvom poverenju mi možemo da govorimo ili partnerskom odnosu, daleko bilo, kada pogledate redove ispred novosadskog kliničkog centra koji se stotinama metara protežu, gde ljudi čekaju čitavu noć i čitav dan samo da bi zakazali pregled ili intervenciju koja će biti tek za nekoliko meseci ili možda do 2016. godine? Imamo 55.000 ljudi na listama čekanja za različite intervencije i često za vrlo ozbiljne intervencije, za operacije. To je realnost u kojoj mi živimo i ta realnost sa ovim što se proklamuje, sa članom 3. nema nikakve veze. To su dve potpuno različite stvari.
Ovu istu priču smo vam pričali i pre nekoliko meseci i tada smo izrazili nadu da ćete vi preduzimati korake da korenito promenite zdravstveni sistem koji ne radi, koji nije u stanju da odreaguje, koji nije u stanju da da građanima pravo upravo na te proklamovane vrednosti - pravo na izbor, pravo na jednaki tretman. Toga nema. Toga u realnosti nema. Ako vi morate, da biste uradili ultra zvuk, a hitno vam je, da platite uveče u istoj zdravstvenoj ustanovi taj ultra zvuk, jer ne možete sebi da priuštite pravo da ga čekate tri meseca ili dva, tu nema reči ni o partnerskom odnosu, ni o poverenju.
Ovaj član 3. zakona, koji ste vi napisali, je mrtvo slovo na papiru za ogroman broj građana. To je suština priče. To vi, ne kažem da nećete, ali niste pokazali ambiciju do sada, niti ste najavili da hoćete da promenite. Mi smo vam tada dali predlog, ovim ću ovaj deo priče završiti, i ja ne znam kako ste na taj predlog odreagovali. Vi znate da je zdravstvena zaštita ustavna obaveza, da Ustav garantuje zdravstvenu zaštitu i da je država u obavezi, čitava Republika da obezbedi zdravstvenu zaštitu, ali mehanizmi kako će država obezbediti jednaku zdravstvenu zaštitu prema svima ostavljeni su u zakonu.
Ne vidim ni jedna jedini razlog da država koja je u krizi, koja ne može na osnovu sopstvene privrede jedan model da očuvao kao održiv, to je model preko fonda, ne vidim razloga da se država u kriznim situacijama ne pomogne drugim modelima koji su poznati u svetu, a to je upravo partnerski odnos između privatnog i državnog sektora u oblasti osiguranja, koji bi se državnim merama regulisao, gde bi država propisala načine i uslove pod kojima osiguravajuće kompanije mogu da pružaju uslugu iz obaveznog osiguranja. Znači obaveznog, a ne dopunskog. Kao što kola registrujete za obavezno osiguranje automobila, pa možete u bilo koju osiguravajuću kuću da odete to da uradite i to važi, tako može i ovo da se uradi.
Da li vi shvatate koliko je to rasterećenje jednog sistema koji ne daje znake života, i gde mi ne možemo da napravimo čak ni injekcije za taj sistem da on može da funkcioniše.
Znači, to treba uraditi, tek tada ovakvi zakoni, tek tada član 3. može da živi. Tek tada možete ubediti kolege narodne poslanike, da je odredba suviše opšta i pozivati se na član 25. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Hvala vam.