Po Poslovniku, Miloš Aligrudić. Izvolite.

Po Poslovniku, povreda člana 107, gospodine predsedavajući, koji ste vi napravili u proteklih dva minuta.
Naime, iz izlaganja jednog narodnog poslanika, koji na neprimeren način reaguje na izlaganje drugih narodnih poslanika, omalovažavajući njihove iskaze, a za koje ste vi prethodno procenili, reagujući na povredu Poslovnika, da su u skladu sa Poslovnikom i da predstavljaju najobičniju diskusiju sa vrlo prostom i jednostavnom argumentacijom. Dakle, ko nastavlja u svojoj argumentaciji da svojim izrazima i izjava omalovažava poslanike, uklapa se u negativnu formulaciju odredbe člana 107.
Bili ste dužni da prethodnog govornika prekinete, da ga opomenete i da ne dozvolite da potroši 120 sekundi na blaćenje onih koji se trude da govore o ovom zakonu na ispravna način i da pokušaju da daju neke kvalitetne predloge. Time ste omalovažili ne samo ovaj dom nego i one građane koji su nas kao narodne poslanike ovde birali da rade odgovorno i dobar posao.
U ovome što smo pričali nije bilo nikakvog politikanstva, nije čak bilo kakve stranačke ostrašćenosti, imamo puno mesta gde ćemo se politički razlikovati. Ovde je reč o jednoj vrlo važnoj stvari koja se tiče svih građana. Možemo je videti na različite načine, ali ne možemo omalovažiti jedni druge. Izvinite, gospodine predsedniče.

Smatram da tokom diskusije prethodnog govornika nije povređen Poslovnik Narodne skupštine, odnosno da ga nisam povredio. Prethodni govornik je, koristeći svoju argumentaciju, pokušao da u replici vama ukaže zašto smatra da vaše izlaganje nije na mestu. U argumentaciji koju je koristio, nije koristio uvredljive termine i izraze. Način na koji je on to izneo je nešto što je, kao što ste i vi birali reči kojima ćete iskazati vaše stavove, on je birao reči kojima je to učinio.
Svakako, mislim da je pred nama još dosta amandmana iz ovog i sledećih zakona. Mislim da treba da se vratimo na dnevni red.
Dajem reč Snežani Stojanović Plavšić. Izvolite.

Zahvaljujem se, ako sam na redu.
Dame i gospodo, ovo je još jedan veoma važan član zakona i tema koja je, nema sumnje, otvorila brojna pitanja i razlike među nama. Za razliku od onog prethodnog amandmana i prava na poverljivo savetovanje, koji je, kako sam rekao, jedno stručno pitanje, a ovo sigurno jeste političko pitanje. Ovo jeste pitanje razlike između toga da li smo skloni da jedan tradicionalan, konzervativan način pristupimo razmišljanju o pravima dece i mladih osoba, ili smo spremni da malo modernije priđemo tom pristupu.
Ne mislim da su, kao što sam rekla maločas, samo međunarodne konvencije te koje nas na to obavezuju. Mislim da ova naša rasprava, uz najdublje razumevanje njene suštine, jeste, između ostalog, i pokazatelj toga koliko smo mi duboko, tradicionalno, i rekla bih, autoritarno društvo.
Roditelj sam i potpuno mi je jasno da je većina kolega diskutovala sa pozicije roditelja i da većina građana, koja nas gleda, takođe jesu roditelji koji su zabrinuti za zdravlje svoje dece i da sa tog nivoa negde potiču sve te kontroverze u javnosti oko ovog pitanja.
Sa druge strane, jedan od osnovnih principa kada odlučujete o nekom ko ne može sam da odlučuje, a deca to jesu, jedan od osnovnih principa jeste da ih pitate šta oni o tome misle. Volela bih kada bismo mogli, ne danas ovde, to je nemoguće, da u toku javne rasprave ili recimo na Odboru za zdravlje da organizujemo jedno javno slušanje, gde bismo pozvali decu od 15, 16, 17 godina da nam kažu koji su njihovi argumenti. Znajući koliko među njima ima pametne i dobro obrazovane dece, nemam sumnje da bi nam sve bilo mnogo jasnije. No, pošto nemamo njihovo mišljenje, hajde da se podsetimo da imamo obavezu da zastupamo i njihovo mišljenje ovde.
Dame i gospodo, roditeljstvo nije pitanje kontrole. Roditeljstvo je pitanje spremnosti da od trenutka kada se naša deca rode da ih osposobljavamo za samostalni život i da ih osposobljavamo da odgovorno preuzimaju svoj život u svoje ruke. To nikada nije lako. Jako je teško. Svako odvajanje naše dece i odrastanje je bolan proces za čitavu porodicu i za nas kao roditelje. Sigurno da nam nije lako da prihvatimo da naša deca imaju prava.
Ovde se čulo da su porodica i dete jedno. Nisu porodica i dete jedno. Dete je dete. Svaki član porodice je individua za sebe, a porodica, to nije nikakav zakon, to su funkcionalni porodični odnosi koji podrazumevaju međusobno poverenje. Ono što sam ja ovde čula danas, to je jedno duboko nepoverenje prema našoj deci. Da li zaista naša deca zaslužuju takav odnos i tako duboko nepoverenje prema sebi? Mislim da ne zaslužuju.
Drage koleginice i kolege, hajde da okrenemo stvar, šta vi kao profesionalci, kao stručnjaci, kao poslanici mislite o roditeljima čija deca dolaze kod vas i traže neku medicinsku proceduru bez znanja svojih roditelja? Da li to govori o detetu ili to govori o roditelju? Zašto apriori polazite od toga da će dete želeti da naudi sebi? Zašto polazite od toga ako vam se javi devojčica, hajde da uzmemo taj primer, mislim da nije najsrećniji, kako je ministarka više puta to objasnila, koja želi da se zaštiti od neželjene trudnoće, a nije došla sa roditeljem, šta vi mislite o tom roditelju? Da li to govori nešto o njemu? Šta je sa poverenjem u toj porodici? Da li ćete mi reći da dete snosi odgovornost za to ako ne postoje funkcionalni porodični odnosi?
Ako dete nema poverenja da se poveri onom ko mu je najbliži i onom ko mu želi najbolje, svom roditelju, šta se dešava u toj porodici i kakav je to roditelj na kraju krajeva? Hajde da stvari postavimo tako. Zalažem se za to da deca mogu imati ovo pravo. Mislim da je to jedno od njihovih osnovnih prava.
Na kraju krajeva, pravno nije tačno da roditelj odgovara za sve postupke dece do 18. godine. Deca od 15 godina, da li je tako kolega, mogu biti krivično gonjena, mogu odgovarati za svoje postupke.
Ono što im dajemo, dopuštajući im sa godinama da odlučuju o nekim stvarima koje se njih tiču i koje su naravno različite, u zavisnosti od toga koliko godina dete ima, sa pet godina pustićete ga da obuče ono što želi, a sa 15 ćete ga pustiti da u izvesnoj meri odlučuje o svom zdravlju. Samo tako ćemo postići da onda kada ima 25 godina bude zaista odgovorno prema svom zdravlju i onda ćemo rešavati one probleme o kojima smo danas govorili kao o sistemskim problemima, a to je pitanje prevencije u zdravstvu. U protivnom, rekla sam da je ovo jedno ozbiljno pitanje autoritarnog nasuprot demokratskom društvu, ako imate nekog koga učite od godinu dana da ste vi taj koji će odgovarati za svaki njegov postupak, da ste vi taj koji će kontrolisati svaki njegov postupak, lišavate ga mogućnosti i prava da preuzima odgovornost za sebe. Ta osoba će očekivati da o njegovom zdravlju brine ministar zdravlja, a ne on sam. To je ta logika u koju ja verujem i zbog toga mislim da je jako važno da naša deca vremenom preuzimaju odgovornost za svoje postupke.
Na kraju krajeva, nisu roditelji baš uvek u pravu. Šta recimo sa roditeljima koji zbog svojih verskih ubeđenja zabranjuju neke procedure nad svojom decom? Da li onda dete sa 15 godina ima prava da kaže – ne, ja želim da primim krv i ja želim da se lečim?
Pošto se uvek brinemo o natalitetu, da postavimo i obrnuto pitanje – šta ako roditelji žele da ta devojka prekine trudnoću, a ona smatra da želi da je zadrži? Koga ćemo onda pitati?
U tom konkretnom slučaju, već smo rekli da se ovaj zakon na to ne odnosi i da će se primenjivati zakon koji reguliše tu oblast, ali ja verujem da takođe možemo imati poverenja u lekare koji će adekvatno proceniti da li taj postupak ugrožava ili ne ugrožava zdravlje deteta. Ne vidim ništa loše u tome. Pošto to provocira temu, manje-više, seksualnog ponašanja kod dece sa pretpostavkom da je to ono što oni žele da zaštite od svojih roditelja, da li je bolje da dete koje već nema poverenje u svoje roditelje, a rekla sam da se tu radi o nefunkcionalnim porodičnim odnosima, ne bude zaštićeno ili da ode kod lekara gde ima prava da dobije kontracepciju i da bude zaštićeno od neželjene trudnoće? Da li je bolje da devojka od 16 godina, a svi podaci govore o tome da je prosečni uzrast u kome se stupa u seksualne odnose, otprilike, za devojke 17 godina, da li devojka od 17 godina koja nema poverenja da se poveri svojim roditeljima može da ode kod lekara i zatraži da dobije zaštitu od neželjene trudnoće ili treba da bude prepuštena ulici, drugaricama ili savetima nekih drugih?
Čulo se, takođe, da su tajne, dečije tajne opasne. Nisu opasne. Deca imaju prava na svoje tajne i mi moramo da poštujemo njihovu privatnost. To je jedan od razloga zašto su odnosi između roditelja i dece često narušeni, jer smatramo da naša deca nemaju pravo na privatnost. Često ćete čuti savete stručnjaka koji kažu – špijunirajte svoju decu. Da li se tako gradi odnos poverenja? Ako špijuniramo svoju decu, onda oni neće želeti da nam kažu ono što je zaista od važnosti, da mi kao neko ko je njima najbliži u životu zajedno sa njima rešava probleme.
Mislim da smo mi mnoge stvari ovde pogrešno postavili i da rešenje koje zakon nudi nije nešto što je prepisano, nego je nešto što mi kao društvo treba da razumemo, kao zaista neophodnu inicijativu, da se menjamo kao društvo, jer ovako kako jeste još uvek nije dobro. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milica Vojić Marković.

Samo zbog javnosti. Ovaj traktat nema nikakve veze sa amandmanom na član 24, koji je poslanička grupa DSS napisala na ovaj zakon. Problem jeste u tome što zakonsko rešenje na ovaj član nije dobro. Sve ove dalje šeme i priče o poverenju, izgradnji autoritarnog društva, to nije bila naša priča i mi nismo pisali amandman iz tih razloga. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Samo da dam doprinos tome, da ne ostane jedna konfuzija u pogledu intencije onih koji su pisali zakon i onih koji su pisali amandman. Nismo mi na različitom poslu, nema zaštite autoritarnih modela, uopšte o tome nije reč. Ovde je reč samo o tome – da li je ono što je napisano pružana garancije za one koji su predmet zaštite u ovom zakonu?
Dakle, ako su predmet zaštite maloletna lica, da li ono što je ovde napisano jeste u njihovom najboljem interesu i da li se njihova zaštita ovim ostvaruje. To je bio predmet razgovora.
Kada smo se usaglasili tokom plenarne diskusije i na odboru, počelo je to razjašnjavanje oko toga šta je intencija predlagača, da li da da generalnu zabranu za roditelje da imaju uvid u dokumentaciju dece starije od 15 godina ili ne, pa kad smo čuli da je "ne", onda je to polje nesporazuma nestalo, a otvorilo se novo polje nesporazuma u delu u kojem se utvrđuje mehanizam zaštite one dece za koje i vi koji drugačije govorite, sa pravom tvrdite da imaju pravo na određenu zaštitu i poverljivost svojih podataka.
Ovde nije reč ni o meri koja se preduzima, da li je to abortus, da li je to bilo šta drugo iz seta medicinskih mera ili postupaka. Ovde je reč o pravu na poverljivost podatka koji se nalazi u dokumentaciju i proceni na koji način se ta poverljivost u apsolutnom smislu za starije od 15 ili 16 godina svejedno realizovati. Mi smo ukazivali na to da način na koji je ovo napisano otvara više dilema, otvara više mogućih tumačenja, a da nije napisana jasna norma u pogledu realnog i egzaktnog postupka na koji način će dete koje se zaista nađe u nevolji ili u stanju potrebe da sebe zaštiti, pa makar i od svojih roditelja, da to uradi i ko je taj koji će to uraditi. Kritikovali smo to što iz ove norme proističe da će svako i u svako doba, ko je specijalista bilo kakve struke u oblasti medicine …
(Predsednik: Vreme.)
… moraće sebi da da pravo da reaguje, a to je, po nama, bilo nekorektno.

Narodni poslanik Nebojša Zelenović.

Hvala predsedavajući. Ja ću vrlo kratko, neću se obazirati na traktate o roditeljstvu, što smo čuli u zadnjih petnaestak minuta. Meni je jako bitno da se držimo ove teme.
Gospodine Aligrudić je napisao kvalitetan amandman. Razumeo sam da smo mi na Odboru za zdravlje ovo rešili, izjašnjavali smo se na Odboru za zdravlje povodom ovog amandmana, da smo razgovarali o tome da ovakva odredba, kako sada stoji u zakonu, dovodi do nedoumica, ali smo se svi složili šta ste hteli da postignete time i mi smo svi to podržali. Očekujem ovde neku doradu, u ovom prvom stavu i onda će biti svima jasno šta je zakonodavac hteo da kaže ovde. Samo toliko. Hvala.