Ne samo da je u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, nego i sa pravopisom koji je važeći u Republici Srbiji.
Mi smo, naravno, opet intervenisali i pravili razliku između pismenog i pisanog, ali o tome sam već govorila. Mislim da su sve moje kolege to dovoljno puta slušale, mislim i ministar i njeni saradnici takođe. Sve je to, kaže, uobičajeno. Uobičajeno je da mi, kao narod, nemamo znanje pravopisa i to potvrđujemo vrlo često.
No, moram da reagujem ovde, s obzirom da je naš amandman, a nemamo više vremena. Dolazim iz Valjeva, kao narodni poslanik, i predsednik parlamenta je primio isto pismo, malo pre sam pozvana na telefon.
Mi definitivno, kada govorimo o pravima pacijenata, naročito dece, moramo da imamo u vidu da imamo jednu grupu dece kojoj je naročito potrebno da budu lečena u inostranstvu, jer nemaju drugi način da se izleče. U ovom trenutku govorim o detetu iz Valjeva, naravno, bez navođenja njegovih osnovnih podataka i svega ostalog. Sve dok budemo kao društvo, na bilo koji način, i parlament i mediji i ostali uzimali u ruke da vodimo humanitarne akcije kako bismo rešili taj problem, mi ništa nećemo postići na zaštiti prava deteta.
Gospodo, mi toliko pričamo o pravima deteta, a to dete nema pravo na život i njegova porodica mora da se uključi u humanitarnu akciju koju mučno sprovodim četiri puta, jer je ima četiri termina za lečenje i moramo ozbiljno da razgovaramo da mi nismo sistemski rešili ovo pitanje i da samo tražim od gospođe ministar mišljenje o svemu tome. Šta treba da radimo? Da se dalje organizujemo na razne načine kao društvo, parlament ili ostali, ili ćemo nešto da preduzmemo kao država i kao ministarstvo i vi kao ministar, da se ovo pitanje definitivno reši.