Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.

Hvala.
Pre svega, želim da se zahvalim na odgovoru koji sam od Ministarstva finansija dobila 25. marta, za pitanje koje sam postavila 12. februara ove godine. Prvenstveno tu mislim na informaciju koja će, verujem, zanimati veliki broj naših građana koji su stekli pravo na tzv. besplatne akcije javnih preduzeća i akcije Akcionarskog fonda, da je resorno ministarstvo uvidelo anahronost i neprimenjivost postojećeg zakona i da u ovoj godini planira promenu ovog zakona.
Međutim, razlog zbog kojeg postavljam dodatno pitanje jeste poslednji pasus u odgovoru, u kome stoji – postupanje Akcionarskog fonda i Agencije za privatizaciju u pojedinačnim predmetima, pa i u vezi ponuda za preuzimanje je u nadležnosti navedenih subjekata koji imaju obavezu postupanja u javnom interesu, saglasno pravilima i propisima struke.
Konkretno, radilo se ponudi za preuzimanje akcija beogradskog "Frikoma", za koji je 95% većinski vlasnik "Ledo" iz Zagreba bio spreman da plati cenu od 17.186 dinara po akciji, istu cenu po kojoj je prethodno kupio kompletan "Frikom" od hrvatskog "Agrokora". Smatrala sam da je ta cena više nego korektna imajući u vidu knjigovodstvenu vrednost akcija i postavila sam pitanje – da li će država posredstvom navedenih subjekata prodati 24.667 akcija koje se vode kao vlasništvo Akcionarskog fonda i tim iznosom popuniti taj Akcionarski fond od 420 miliona dinara?
Ne dovodeći ni jednog trenutka u sumnju činjenicu da Agencija za privatizaciju i Akcionarski fond rade u interesu građana, saglasno propisima i pravilima struke, ipak moram da konstatujem sledeće. Osnovni motiv za zadržavanje postojećih akcija u svom posedu može biti očekivanje da će vrednost ovih akcija porasti i da će prihod od njihove prodaje biti veći. Međutim ova mogućnost u konkretnom slučaju je veoma mala, s obzirom da se akcijama "Frikoma" ne trguje na berzi.
Druga mogućnost zbog koje nije došlo do prodaje četiri zarez nešto akcija beogradskog "Frikoma" je mogućnost dividende koja se stvara na kraju godine. Međutim i ta mogućnost otpada zbog toga što tako veliki sistemi taj novac od dividende ulažu u nove projekte i nove investicije.
Treća mogućnost da se aktivno utiče na upravljanje firmom preko paketa akcija koje se poseduje, takođe je nemoguća s obzirom da beogradski "Frikom" ima 4,6% akcija. Dakle jedina mogućnost koja predstoji jeste da se izvrši tzv. skviz aut, koji znači da ovako velika kuća kao što je "Ledo" može u svakom trenutku po prijavi da isplati ostale akcionare.
Moje pitanje je – zašto se sa tim čeka? Zar nije bolje imati u Akcionarskom fondu 420 miliona dinara i taj novac onda pametno investirati i uložiti prihode od tih investicija u nešto drugo, nego čekati i svakih mesec dana gubiti te dodatne prihode koji se na ovaj način mogu steći?
Još jednom molim predstavnike Ministarstva finansija da, sagledavajući u obzir sve ove činjenice, odgovori mi konkretno na pitanje zašto nije došlo do prodaje akcija beogradskog "Frikoma"? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun.

Poštovani predsedničke, narodni poslanici, s obzirom da ne vidim pomak u utvrđivanju odgovornosti i procesuiranju odgovornih za zločine počinjene prevashodno nad srpskim narodima na prostorima prethodne Jugoslavije, na KiM, želim da postavim Ministarstvu pravde nekoliko pitanja.
Prvo, koliko građani Srbije plaćaju godišnje rad Tužilaštva za ratne zločine i kolike su plate zaposlenih u tom tužilaštvu? Zatim, koliko predmeta Tužilaštvo za ratne zločine trenutno ima u radu? Treće, da li je normalno da u zemlji koja vodi opštu borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, tužilac za organizovani kriminal ima manje zamenika nego što ih ima tužilac za ratne zločine koji, ako se ne varam, ima čak osam zamenika?
Četvrto, da li je zamenik tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, na zakonit način biran na to mesto, odnosno da li se protivustavno nalazi na stalnoj funkciji, imajući u vidu da nije prošao izbor kroz Narodnu skupštinu, već ga je Državno veće tužilaca imenovalo na stalnu funkciju? Nisam uspeo da u dokumentaciji Narodne skupštine pronađem Odluku o verifikaciji javno-tužilačke funkcije Bruna Vekarića.
Peto, da li je saradnja Centra za tranzicione procese, ugašene nevladine organizacije, sa Tužilaštvom za ratne zločine i isplata visokih honorara od strane tog centra pojedinim pripadnicima Tužilaštva, poput recimo Bruna Vekarića, bila u potpunosti u skladu sa zakonom? Jedan od ugovora o autorskom delu između Bruna Vekarića i Centra za tranzicione procese je u iznosu od 300.000 dinara.
Sledeće pitanje postavljam vama, gospodine predsedniče, ali istovremeno i Ministarstvu pravde. Da li vam je poznato da je protiv Nevene Petrušić, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije podneta krivična prijava Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, koja je zavedena pod brojem KTR2257/13 po šest tačaka, između ostalog, zbog transfera novca u Teksas i puta u Australiju, pribavljanja imovinske koristi, sopstvene asistentkinje na Pravnom fakultetu u Nišu, javne nabavke za rekonstrukciju prostora, nenamensko trošenje novca na PR i rekreaciju, pružanje usluga organizacijama civilnog društva, što bi trebalo da bude sukob interesa, a deo krivične prijave podnet je na osnovu nalaza Upravne inspekcije.
Tu krivičnu prijavu je podneo čovek koji je bio pomoćnik do 31. januara 2013. godine upravo prijavljene Nevene Petrušić. Između ostalog, ono što me je posebno zaintrigiralo u prijavi, piše da je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti…

Molim vas, gospodine Drecun, iznošenje činjenica iz krivičnih prijava koje su podnela privatna lica je u najmanju ruku neprimereno Narodnoj skupštini. Mogao bi protiv svakog poslanika neko da podnese krivičnu prijavu i da se onda to čita.

Preformulisaću.
Pitam ovako – zašto Agencija za borbu protiv korupcije ni posle više od 130 dana nije donela odluku da li ima sukoba interesa u slučaju Poverenice Nevene Petrušić, koju je još prošle godine jedan od zaposlenih u toj instituciji prijavio za korupciju i sukob interesa. Radi se o ozbiljnim indicijama da je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti radila honorarno za više nevladinih organizacija, o čemu postoje materijalni dokazi u vidu ugovora i transfera na tekući račun Poverenice, da je radila honorarno i za druga lica, npr. više puta za Pravosudnu akademiju, da je radila i radi kao redovna profesorka Pravnog fakulteta u Nišu za sve vreme trajanja svog mandata Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Onda, nalaz Upravnog inspektorata Ministarstva pravde i državne uprave. Inspekcijskim nadzorom, citiram, utvrđeno je da vođenje osnovne evidencije o aktima i predmetima u stručnoj službi Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, kao i njihovo evidentiranje u skraćeni delovodnik do 14. 2. 2013. godine nije vršeno u skladu sa propisima o kancelarijskom poslovanju.
Radi se o jednoj stvari koja bi nama kao narodnim poslanicima i Skupštini trebala da bude i te kako zanimljiva, jer je u pitanju sledeća stvar. Da bi uručila otkaz koji je bila dužna da uruči u roku od osam dana od 30. 11. 2012. godine, a to nije učinila na vreme, ona je zapravo podmetnula dokument sa falsifikovanim brojem u delovodniku i stavila je broj 2103/2012.
Samo da vas podsetim, gospodine predsedniče, kada je vama Poverenica Nevena Petrušić uputila jedan dopis, zavela ga je pod rednim brojem 2070 i to je poslala 24. 12, a onda zavodi dopis od 7. 12. pod brojem 2103. Kako je to moguće?
(Predsednik: Vreme.)
Mislim da bismo kao Skupština na osnovu citirane krivične prijave, niste dozvolili da citiram, u redu, nisam hteo, dokumentacije koja mi je u svojstvu narodnog poslanika stavljena na raspolaganje, obavljenih kredibilnih razgovora…

Gospodine Drecun, ne mogu da vam dozvolim da nastavite, već je pet minuta i 37 sekundi.
Shvatili smo poentu vašeg pitanja.

Još jednu rečenicu.
Mislim da mora da se pokrene postupak za utvrđivanje ima li osnova da se utvrdi odgovornost i razrešenje Poverenice Nevene Petrušić. Hvala.

Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodna poslanica Milica Dronjak.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam povodom pretresa u pojedinostima 4. tačke dnevnog reda – Predloga zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata, pored predstavnika predlagača Nikole Selakovića, ministra pravde i državne uprave i prof. dr Dejana Đurđevića, direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, pozvao da sednici prisustvuju i: Gordana Stamenić, državni sekretar u Ministarstvu pravde i državne uprave, Gradimir Nenadović, zamenik direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Nadežda Mitrović Žitko i Ranka Vujović, pomoćnici direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo i Željko Čurguz, viši savetnik u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo.
Nastavljamo rad i prelazimo na pretres u pojedinostima o 4. tački dnevnog reda - PREDLOG ZAKONA O OBJAVLjIVANjU ZAKONA I DRUGIH PROPISA I AKATA
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Donka Banović, Milica Vojić Marković, Jovan Palalić i Milica Radović i amandman Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Primili ste Izveštaj Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, kao i mišljenje Vlade o amandmanima.
Pisanim putem amandmane su povukli narodni poslanici Donka Banović i Milica Vojić Marković, koje su podnele na članove 1. i 2. sa ispravkom, na naslov iznad člana 5. i na član 5. i na članove 18, 19. i 30.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Predlog za dodavanje novog naslova iznad člana i člana 2.
Narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić Marković i Jovan Palalić, zajedno su podneli amandman kojim se predlaže da se posle člana 1. dodaju novi naslov iznad člana i član 2.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Kolege iz DSS i ja smo predložili da se doda novi član u ovaj predlog zakona, kao što ste pročitali, naslov iznad ovog novog člana 2, dakle, to bi bilo u ovom delu gde su opšte odredbe, naslov je "Jezik". Tu predlažemo dodavanje tri nova stava. Govorila sam o ovome i kada sam govorila u načelu, ali ću ponoviti.
U prvom stavu predlažemo sledeće – zakoni i drugi propisi, kao i drugi akti, objavljuju se na srpskom jeziku ćiriličnim pismom. Drugi novi stav koji predlažemo je – međunarodni ugovori i drugi međunarodni akti, kao i presude Evropskog suda za ljudska prava, objavljuju se i na jednom od svetskih jezika na kome su zaključeni, odnosno doneti. Treći stav – da propisi i drugi akti koje donosi organ lokalne samouprave pored srpskog jezika objavljuju se i na jeziku nacionalne manjine u skladu sa zakonom.
Predlagač zakona, ovde je to gospodin Đurđević, on predstavlja predlagača zakona. Razgovarali smo i u raspravi u načelu. To smo dobili i u obrazloženju kao razlog zbog čega se ne prihvata. Vi kažete da je pitanje službene upotrebe jezika predmet uređivanja Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma i to je nešto što svi znamo i to se podrazumeva. Međutim, smatrala sam da treba da stoji i ova odredba u jednom ovakvom zakonu i da to što to piše, regulisano je i nekim drugim zakonom, nije baš neki osnovni argument zbog čega to treba odbiti.
Kada je reč o ovom drugom stavu, da se međunarodni ugovori i drugi međunarodni akti, kao i presude Evropskog suda za ljudska prava objavljuju, obično je to originalni jezik. Dakle, uglavnom je to, mada su i neki drugi svetski jezici u opticaju, uglavnom je to engleski jezik, pa se onda u "Službenom glasniku" objavljuje samo prevod.
Zašto sam insistirala i ostala pri tome, a volela bih da ovaj amandman prihvatite, pa zbog toga što se često kod nas dešava u svakodnevnoj praksi da se određeni termini različito tumači. Uglavnom su tu u pitanju različite političke opcije koji se tumače različito, kako im to odgovara i kako oni smatraju da im to odgovara, što se tiče dnevne politike.
Podsetiću vas na, mislim da je to bilo prošle godine, kada je potpisan, kada je tim koji je učestvovao u tzv. pregovorima sa kosovskim Albancima, kada je potpisan protokol, nije to bio sporazum nego je tada već bio protokol sa kosovskim Albancima o integrisanom upravljanju granicom. Na engleskom je to "integrejted border kontrol", a inače sam i profesor engleskom, tako da mislim da sam ovde barem dovoljno stručno, da se ta reč "border" koja zaista i samo znači granica, kada su u pitanju države, da smo mi poslanici a i građani doživljavali i čuli da su prevodili reč "border" onako kako im je odgovaralo.
Demokratska stranka Srbije je tražila odgovore – kako je moguće da se potpisuje takav protokol koji govori o integrisanom upravljanju granicom? Onda smo dobijali odgovore da to nije protokol o integrisanom upravljanju granicom, nego da je to u stvari protokol o upravljanju prelazima. Dakle, ta reč se tumačila kao prelaz, ili da je to dogovor, odnosno protokol o administrativnim prelazima.
To apsolutno nije bilo tačno. Zaista je to bio, kao što vidimo i danas jer se iz greške u grešku nastavlja taj put, da je to u stvari bio protokol o integrisanom upravljanjem granicom.
Smatram da je u ovom zakonu mestu da se svaki takav sporazum objavi i na jeziku na kojem je potpisan, pogotovo kada mi u Skupštini kao poslanici dobijamo na ratifikaciju ugovore i sporazume, dobijamo i originalnu varijantu, uglavnom je to na engleskom jeziku, a dobijamo i prevod. Tu se praktično "Službeni glasnik" ne bi pojavljivao kao neko sada treba da obezbedi prevođenje, nego bi ti sporazumi, a nadam se i one koje Vlada uputi koji nisu predmet ratifikacije, da se i oni mogu objaviti na originalnom jeziku, da bi prestala ova igra različitog prevođenja i da bi se na kraju optužili prevodioci da je bio loš prevod.
Treći stav govori o nekim aktima koje lokalna samouprava odluči da objavi u "Službenom glasniku". Povukla sam one amandmane i sasvim ste u pravu, jer sam u pogrešnom članu predvidela da lokalna samouprava objavljuje neke akte. Tačno, to nije obaveza lokalne samouprave, ali se vrlo često lokalne samouprave odlučuju da objave neki svoj akt u "Službenom glasniku", iako nemaju tu obavezu. U većini službenih glasnika imate jedno poglavlje gde piše – lokalna samouprava, ali jeste, to nije obaveza i povukla sam ove amandmane.
Međutim, ostajem pri ovome da smatram da, kada stigne neki akt koji nije takav da se obavezno u "Službenom glasniku", ali ako je odluka lokalne samouprave da to uradi, ukoliko je to lokalna samouprava u kojoj je u upotrebi jezik i pismo neke nacionalne manjine, a to je opet regulisano Zakonom o službenoj upotrebi jezika, da je ta lokalna samouprava dužna da pošalje i na jeziku nacionalne manjine koji se govori u toj lokalnoj samoupravi. Jednom rečju, smatram da jedan ovakav član ne bi bio višak, nego da bi zaista bio koristan da stoji i u ovom zakonu koji govori o objavljivanju akata i drugih propisa.