Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.        SRĐAN MIKOVIĆ: U pogledu nejasnoće, šta se zbiva ukoliko neki amandman bude usvojen?
Član 165. stav 2. Poslovnika definiše – ako zbog usvajanja jednog ili više amandmana nastane potreba da se izvrši pravno-tehnička redakcija teksta predloga zakona ili da se usvojeni amandmani usklade međusobno i sa tekstom predloga zakona, Narodna skupština će zastati sa odlučivanjem i zatražiti od Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo da izvrši pravno-tehničku redakciju teksta predloga zakona, od nadležnog odbora da usaglasi usvojene amandmane međusobno i sa tekstom predloga zakona.
Zatim, u slučaju iz stava 2. ovog člana, nadležni odbor, odnosno Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o nastaloj nesaglasnosti sa amandmanom, kojim se ta nesaglasnost otklanja.
Znači, postoji mogućnost da se to reši. Postoji mogućnost ukoliko je nejasnoća po pitanju amandmana gospođe Banović, ukoliko bude usvojeno to ili bude usvojeno i to i amandman odbora, da se onda izađe sa praktično usaglašenim tekstom, gde bi se došlo i gde bi se izbegao konačno član 29. onako kako treba da glasi.
Moram da ukažem na još nekoliko stvari. Činjenica je da u vreme izglasavanja prošlog zakona nije postojala elektronska baza. Kasnije je to uvedeno i dobro je što već postoji elektronska baza i oko "Službenog glasnika". Neki drugi isto imaju svoje baze, ali postoje i u okviru "Službenog glasnika", već sada i to je dobro.
Opet pitam, ako izglasamo zakon koji mislim da je dobar, zašto da ga ne napravimo da bude najbolji? Da uradimo ono što možemo da uradimo najbolje što je moguće. Ako već vidimo da nešto možemo da popravimo, pa dajte da popravimo.
Pošto ima ovde veliki broj pravnika koji se razumeju u određene stvari, naročito u zaštitu prava građana, postavljam pitanje. Kod ostvarivanja pravne pomoći da li predstavnik javnog tužilaštva, koje je jedna strana još uvek u postupku u odnosu npr. na odbranu, u situacijama kada postoji odbrana po službenoj dužnosti, da li branilac po službenoj dužnosti može besplatno da vidi sudsku praksu treba da brani svog branjenika? Govorim o službenoj dužnosti, gde se plaća iz budžetskih sredstava ta odbrana. Ne može, jer taj deo nemamo u sudskoj praksi, da se odobravaju sredstva za upoznavanje sa sudskom praksom po službenoj dužnosti.
Znači, apsolutno dovodimo u neravnopravan odnos s jedne strane zastupnika javne tužbe i s druge strane branioca po službenoj dužnosti, a javljaju se neki put u praksi problemi. Stari advokati, iskusni advokati znaju da upravo u sudskoj praksi je definisano, bez obzira što naš pravni sistem poznaje produženo krivično delo, upravo sudskom praksom ranije Vrhovnog suda, a sada preuzimanjem te sudske prakse u apelacionim sudovima, ne postoji produženo krivično delo za krivično delo razbojništva. To je uvedeno i definisano samo sudskom praksom. Jedan broj nas advokata to zna, ali npr. mladi advokati koji nisu u prilici da se upoznaju sa time, hendikepirani su i kada brane svoje branjenike.
Drugo, da li postoji mogućnost u sudskoj praksi i kakav je odnos sudova po pitanju izmena optužnice tokom postupka i van granice na isto krivično delo? Gde će to da se vidi? Jedino u sudskoj praksi. Sada pitam, branilac po službenoj dužnosti, kako će na adekvatan način da zastupa branjenika koji upravo zato što je lišen sredstava ne može da angažuje advokata i da ga plati, nego ga plaća država, ali je hendikepiran u tom delu.
U tom delu smatram da treba razmisliti, u krajnjoj liniji, čak i po pitanju primene i da ostane ovako, po pitanju svih, da ne bude usvojen ni jedan ni drugi amandman. Postoji mogućnost konačno da Vlada davanjem saglasnosti na cene, cene svede na jedan dinar i da dozvoli da se to naplaćuje jedan dinar. Sada malo karikiram, ali da praktično potezom Vlade omogući da sudska praksa bude dostupna svima.
Evo, ponudili smo jedno rešenje, drugo rešenje, treće rešenje, mogućnost usaglašavanja amandmana i svega toga, ali smatrao sam da mi je dužnost, kao što sam govorio na Odboru za pravosuđe i ponudio predlog da baza koja sadrži sudsku praksu dostupna je bez naknade svima. Time bi sve rešili.
Nismo uspeli da obezbedimo većinu. Na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo bilo je poslanika koji su podržavali moj predlog. Istina, taj predlog nije dobio većinu, ali vam govorim iz prakse gde je problem i u upravo zbog toga apelujem da nađemo rešenje da omogućimo da sudska praksa bude dostupna svima, celokupnoj javnosti, da bude opšte dobro. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vučeta Tošković.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da sam član Odbora za pravosuđe i lokalnu samoupravu, bio sam protiv ovog amandmana i ukratko ću da objasnim zašto i iz kojih razloga.
S obzirom da je gospodin Miković bio još uporniji na odbrani ovog amandmana na Odboru za pravosuđe, a s obzirom da ima godina pa pamti i on nešto što ja pamtim malo više od njega, u socijalizmu su nam govorili – kad dođe komunizam, onda će biti sve besplatno. Od toga nema ništa. Ne znam da li gospodin Miković već misli da je komunizam tu. Nema ga. Dakle, sve se plaća. Kada bi pet, šest radnika izdržavalo jednog penzionera, mislim da bih i ja prihvatio ovaj amandman, ne bi se bunio uopšte i to bi prošlo kako treba.
Kada bi gospodin Miković bio ekonomista, sasvim drugačije bi govorio o ovom amandmanu, a kao pravnik, govorio bi kako sada govori. Tu su neki sukobi interesa, a koji su, ne znam.
Dakle, ovaj amandman ne može da prođe iz razloga što nema realnih izvora za budžet koji bi se punio svaki dan. Ponavljam, kada bi pet zaposlenih izdržavalo jednog penzionera, mislim da bi ovaj amandman prošao bez ikakvih problema.
Dakle, sve se plaća. Vaše usluge advokatske i te najjače advokatske kancelarije, kada dođe stranka za neki savet, bez 100 evra ne može da prođe. O čemu sada pričamo? Da neko ko zarađuje dobije informaciju besplatno, a onaj koji zarađuje da daje informaciju i da naplati. Samo toliko.

Reč ima narodni poslanik Srđan Miković, replika.

Prvo, činjenica je da postoji kodeks profesionalne etike i činjenica je da postoji dobra praksa u mnogim starim advokatskim kancelarijama, da po pitanju samog pravnog saveta, ukoliko se ne radi o nekim ozbiljnim analizama, to se ne naplaćuje. Ali, ovde ne govorim, niti sam govorio na Odboru kao advokat, nego kao čovek koji je spoznao svu potrebu da građani budu upoznati i sa propisima i sa sudskom praksom.
Konačno, ovde sada ne raspravljamo o mom amandmanu. Ja sam predložio da se amandman u određenom tekstu usvoji na Odboru za pravosuđe. Ovde raspravljamo o amandmanu gospođe Donke Banović, odnosno raspravljamo o amandmanu Odbora za pravosuđe, koji je većinom glasova usvojio tekst koji je pred vama. Samo sam ukazivao u svojoj diskusiji zbog čega je potrebno sagledati ovde i na plenumu se upoznati sa svim pozitivnim i negativnim efektima, bilo jednog, bilo drugog, bilo ostavljenog teksta u nepromenjenom obliku.
Činjenica je da je usvajanjem amandmana odbora izostavljen veliki broj subjekata gde bi bilo opravdano da budu ravnopravni. Ne vidim gde je pokrajinski pravobranilac, ne vidim gde je Agencija za borbu protiv korupcije.

Gospodine Mikoviću, to ćemo u sledećem amandmanu.
Držite se amandmana Donke Banović.

Držim se dva minuta po pitanju replike.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Po amandmanu da ne bude zabune.
Pokušao sam da objasnim da, kad su u pitanju advokati i lekari, mi ovde imamo problem. Ovde država finansira, u ovom članu je vrlo jasno, usluge onom širem broju korisnika. Dakle, tvrdim da čak te propise i akte neće gledati svi građani već samo oni koji imaju računare i oni koji su vezani za internet. Dakle, ipak je to malo uži krug od najšireg kruga građana, ali i taj malo uži krug država finansira iz budžeta. Dakle, osnovni propisi, akti sve ono što se objavljuje u "Službenom glasniku" vezano za donošenje propisa akata koji se tiču građana. Država, odnosno na predlog Vlade, će plaćati u korist tih korisnika tih usluga. Dakle, građani to neće plaćati na takav način se upoznavati sa zakonima i propisima.
Sad ovaj drugi deo prakse, sudske prakse, stručne prakse, ja bih to tako nazvao, ta vrsta usluge je potrebna veoma malom broju ljudi koji se bave uslugama, dakle advokatskim uslugama, ili iz nekog svog stručnog ugla za koji primaju lične dohotke i nadoknade. Oni iz tog ugla koriste ovaj drugi deo koji se naplaćuje. Radi se o malom broju ljudi koji i kad brane po službenoj dužnosti, ovde je to navedeno, svoje klijente, ipak te usluge naplaćuju od države. Kroz tu uslugu je do sada bila sadržana i cena celog "Službenog glasnika", a ovog puta može da bude sadržana i cena manjeg dela, odnosno te sudske prakse koja će se naplaćivati prilikom korišćenja u elektronskom internet izdanju "Službenog glasnika RS".
Ovo je daleko naprednije od onoga što smo imali, a ovaj drugi deo koji se ne finansira iz budžeta treba razumeti ovako. Ko puni budžet? Budžet pune svi građani. Ti građani imaju pravo da koriste ovaj prvi deo besplatno, a ovaj drugi deo, koji je vezan za veoma mali broj korisnika, zašto bi siroti seljaci, siroti otpušteni radnici kroz porez ubacivali novac u budžet iz koga bi se finansirale usluge lica koja i ovako preskupo, za naš standard, naplaćuju svoje advokatske i druge stručne usluge po pitanju zainteresovanosti građana za njihove usluge. Ako oni to već naplaćuju, zašto bi onda morali taj uži krug svi građani da finansiraju kroz budžet, na određeni način, njihove usluge koje oni inače naplaćuju svojim klijentima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.