Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarka, koleginice i kolege, moj prethodni kolega je rekao šta je prethodni režim uradio što se tiče pravljenja puteva i asfaltiranja puteva, a ja ću se malo više osvrnuti na to šta se dešavalo u medicini, s obzirom da je to moja struka.
Kada je ova vlada pokušala da izvede račun koliko se duguje, koliko se potražuje, došlo je do neke cifre od 14 milijardi dinara, koliko je neizmirenih obaveza prema veledrogerijama. Na sreću, ispostavilo se da je taj dug značajno manji i da on iznosi samo četiri milijarde. Zašto dolazi do takve razlike?
Još uvek u ogromnom broju zdravstvenih ustanova je stari, što bi oni rekli, menadžment koji vodi te zdravstvene ustanove koje su u principu vođene vrlo nekvalitetno, birani su ljudi koji su partijski poslušnici i oni su tako vodili te zdravstvene ustanove, pa su onda morali da planiraju na sebi svojstvene način onako kako su verovatno dobijali naloge iz partijskih centrala. Neuki i nekvalitetni kadrovi, koji su birani onako kako to nekom odgovara, su verovatno jednim delom krivi za to. Oni ljudi koji su hteli da njihove bolnice, njihove klinike funkcionišu dobro i kvalitetno, verovatno su zauzimali neko preticanje, pod navodnicima, pa su pravili neke projekcije koje je nužno napraviti kako bi se dobila neka količina potrošnog materijala ili lekova da bi se redovno funkcionisalo.
Kako se to dešavalo? Koliko je primera neracionalne potrošnje, najbolje se vidi iz ove čuvene i famozne vakcine koje još uvek, kolega iz DS malo pre reče, 680.000 doza čeka na uništavanje. Koliko je to novca koji je planski utrošen ili neplanski utrošen za vreme prethodnog režima? Za to vreme dok je neko planirao milionske cifre koje su se odnosile na vakcine za gripe, za taj čuveni grip, nas su u ambulantama, u ordinacijama terali da neracionalno štedimo, da smešno štedimo. Recimo, kada čistite ranu nekome pacijentu i koristite medicinski benzin, medicinski alkohol i povidon jod sa par tufera, onda zapreminu utrošene tečnosti merite na vagi u gramima, što je bilo prosto neverovatno. Taj zadatak sam odbio. U bolnici sam čekao da neko dođe da me presliša, da me prozove zašto to ne radim. Niko se nije pojavio.
Za to vreme su oni skupi aparati, koji se tiču milionskih cifara, prolazili glat, nabavka skenera, dupliranje skenera, nabavka magnetnih rezonansi, prebacivanje ključnih delova iz magnetnih rezonansi i skenera iz državnih bolnica u stare privatne aparate, pa onda zanimljive kombinacije sa serviserima te opreme. Sve je to pušteno da ide u zaborav.
Ovom prilikom apelujem na one koji se bave zakonodavstvo da provere šta se dešavalo zadnjih deset, petnaest godina sa tim aparatima, kako su vitalni delovi koji su najskuplji, koji su srce tih aparata, nestajali i odlazili u neke druge aparate. Onda se neko dosetio da u sistemu zdravstvene zaštite, u prethodnom režimu, ima logike da se u bolnicama formiraju pogoni za proizvodnju parenteralnih rastvora koji su osnova svake bolničke terapije i koji se troše u velikim količinama. Izračunali su da je to mnogo jeftinije, nego da se ta velika količina tečnosti, koja je praktično bezvredna, jer sadrži u sebi 0,9% kuhinjske soli, čiste kuhinjske soli u jednom litru tečnosti, transportuje sa velike udaljenosti, pa da onda ti pogoni u lokalnim bolnicama imaju veću isplativost. To je i urađeno u velikom broju zdravstvenih centara uz veliku pompu, ali je ubrzo zatvoreno i prestalo je sa radom.
U međuvremenu se našao povoljniji dobavljač, firme iz dalekih država, čak iz Nemačke i drugih država, koji proizvodi te parenteralne rastvore. Neko je izračunao da ima više računa da se koristi u zdravstvenom sistemu, nego da se to proizvodi u našim fabrikama lekova ili u našim pogonima za parenteralne rastvore u našim krugovima bolnica. To je ono što se zove domaćinsko poslovanje i struktura menadžmenta, kako bi rekli ljudi iz prethodnog režima, koji su uglavnom eksperti za menadžment, za privredu, za sve ono čega su se dotakli, a što je propalo.
Jedan od zanimljivih fenomena se dešava i sa našim fabrikama lekova koje iz naših ruku, iz ruku onih koji su ih napravili, koji su odškolovali kadrove i uspešno proizvodili, preko noći prelaze u vlasništvo nekih drugih, počev od "Zdravlja" iz Leskovca, prema "Hemofarma", koje su bile vrlo uspešne i uzorne fabrike. Naravno, i danas su, samo su pod okriljem stranih tzv. strateških partnera. Strateški partner, po mom ubeđenju, ima smisla da izvuče nešto iz krize ili da napravi nešto boljim, a ne da uzme nešto što već dobro i odlično radi i da uplaćuje porez i profit u ovu državu.
Istovremeno, neki drugi proizvođači lekova se kažnjavaju zato što nemaju strateškog partnera. Recimo, "Galenika" koja je isporučila gotove lekove ovom Fondu zdravstva, odnosno ovim veledrogerijama, za nekih pedesetak miliona evra, istovremeno kada je "Hemofarm" isporučio desetak miliona evra, nemojte me držati za cifre. "Hemofarmu" je to plaćeno, a "Galenika" je naterana da uzme nepovoljan kredit da bi pokrila troškove. S obzirom da je to cifra od 50, 60, 70 miliona evra, koliko već, a mi imamo ovde viška nekih 79, 80 miliona evra po ovom balansu javnog duga, predlažem Vladi da razmisli i da možda napravi neku kompenzaciju pa da se te pare koje su već izglasane kao javni dug upotrebe za pokrivanje kredita koji je uzela "Galenika" za već isporučene lekove i da se napravi nešto što se zove spašavanje srpske farmaceutske industrije, manje važno, ali više važno spašavanje srpskog zdravstva, jer svaki lek koji ubuduće budemo uvezli iz inostranstva je tri do četiri puta skuplji od našeg domaćeg leka. Ako u to ukalkulišete razliku između cene gotovog leka kada ga uvozite i cene sirovine za taj lek koji vi ovde proizvedete sa domaćom pameću, videćete koliko bi se uštedelo samo na uvozu sirovina, a ne gotovih lekova, a i na korišćenju naše pameti da naša pamet koja je već dokazana proizvede te iste lekove za naš osiromašeni narod koji je u zadnje dve, tri godine, barem ispred moje ordinacije, uvek molio da dobije neki jeftiniji domaći lek, a ne neki skuplji strani.
Naravno, nisam protiv stranih lekova. Inostrane kompanije su ispred nas i sve one lekove koje mi ne možemo adekvatno da proizvodimo, da adekvatno pratimo, treba uvesti iz sveta i treba ih staviti da budu dostupni svakom pacijentu, ako je moguće, preko lekarskog recepta, ako ne, onda da oni ulože svoja sredstva kojih je sve manje.
U tom smislu, apelujem na ljude koji se bave trenutno ovim problemom, da razmisle da li se može pomoći na bilo koji način i očuvati naša jedina preostala fabrika, da se ne bi od ovih ćerkica fabrika koje su nastale tako što su iz "Galenike" i iz nekih drugih farmaceutskih kompanija odlazili kadrovi i u nekim garažama i podrumima počinjali mini-proizvodnju. Iste te mini-proizvodnje iz okolnih zemalja takođe isporučuju gotove lekove nama, tako da na raznorazne načine trošimo mnogo više novca, deviznog novca, po mom mišljenju, potpuno neopravdano.

Hvala.
Narodni poslanik Marijan Rističević.

Gospođo predsedavajuća, koliko nam je ostalo vremena?
(Predsedavajuća: 54 minuta.)
Gledaću da to stane u tih 54 minuta.
Dame i gospodo narodni poslanici, vidim da su neki prisutni duhom svoje kartice. Imali su mnogo zamerki, a onda su tiho napustili salu i ostali stvarno duhom svoje kartice.
Koliko se sećam, duh te kartice nije imao nikakvu zamerku kada je gospodin Mrkonjić bio ovde poslednji put, čak ga je javno i pohvalio. Čim je Mrkonjić odsutan, duh kartice je stekao naknadnu hrabrost i izrekao gomilu optužbi, ali i gomilu neistina, što se tiče dugova i stanja na putevima.
Koliko ja znam, mi peglamo stare dugove, dugove stare vlade. Oni su prikazani u nekim iznosima koji su bili za pet milijardi veći nego što su sada, odnosno umesto 1,35 milijardi, dugovi koje su navodno putari potraživali bili su preko šest milijardi. Hoću da kažem da su se oni nadali, putari, potajno su se nadali da će ostati stara Vlada, da će onda raznim mahinacijama i kombinacijama, a to su bili navikli, otud i toliki dugovi ove zemlje i loša infrastruktura, na koje se opravdano žale i oni iz bivšeg režima, iako su debelo zaslužni za tu lošu infrastrukturu, bez obzira što su potrošili silan novac i zadužili zemlju za ne znam koliko milijardi evra.
Koliko sam ja razumeo ministra finansija, 3,3 milijarde uopšte ne koristimo zahvaljujući stranci bivšeg režima, taj kredit ostaje neiskorišćen i stoga mi ovog trenutka imamo jako loše puteve. Taj dug od šest zarez nešto milijardi je spao na 1,35, jer se nova vlast drznula da proveri fakture onih firmi kojima su bivši vlastodršci verovali na reč. Ko zna koliko bi nas koštalo sve to da nije došlo do promene vlasti?
Takođe, vidim i po dugovima prema veledrogerijama da su postojale kombinacije između zdravstvenih ustanova i veledrogerija, da se dug od 4,9 milijardi prikaže na 13 milijardi. Mislim da svi oni koji su bili u tim kombinacijama gorko žale što smo mi došli na vlast i što na vlasti nije duh one kartice koja je prisutna ovog trenutka u sali.
Slušali smo ovde kako smo, eto, mi zadužili, kako je, eto, direktor javnog preduzeća kriv za sve itd. Samo da podsetim, direktor tog javnog preduzeća za koje sad ide reizbor konkursom, najverovatnije je bez konkursa izabran u decembru 2007. godine. Čovek koji je gazdovao putevima u prethodnih 4-5 godina, za vreme vladavine stranke bivšeg režima, dan-danas je ostao na svojoj poziciji i, koliko se sećam, po prvi put će sada direktor "Puteva Srbije", jer se ranije ta firma zvala drugačije, po prvi put će biti izabran na konkursu.
Postoje određeni napreci. Ja jesam duboko nezadovoljan što moramo da peglamo dugove, ali, takođe shvatam i putare. Shvatam i putare, među kojima su radnici građani, njih 10 hiljada, sudbina njihovih porodica, da li će sutra jesti, da li će kupati nekad neki komad odeće, obuće, itd. Sve zavisi od toga da li će ova država platiti dugove koji su nastali za vreme bivše vlade.
Kada se vlast promeni, ona nasleđuje ne samo vlast već i sve obaveze prethodnog režima. Stoga, sve i da hoćemo, mi ne možemo da izbegnemo pravo da platimo dugove prema putarskim organizacijama i veledrogerijama, iz prostog razloga što bi oni tužili državu, a taj dug koji sada pretvaramo u javni dug bi narastao za kamate na daleko veću cifru i možda se približi onim ciframa koje su oni priželjkivali da naplate posle pobede svojih omiljenih likova na izborima 2012. godine.
Hoću da kažem da dug koji plaćamo opet ide prema građanima u njihove džepove. Međutim, ja se pitam šta ćemo sa putarima koji su radili za "Alpinu"? Ko će njima nadoknaditi dugove koji su nastali zahvaljujući tome što je bivši režim izabrao jednu poprilično nesolidnu putarsku firmu koja je upala i teškoće i dugove 2,6 milijarde. Dakle, u ovom trenutku, preduzeće "Alpina" koje je izvodilo radove na teritoriji Srbije ima ozbiljne dugove, višemilionske, prema našim putarskim firmama i mi ovim javnim dugom ne obuhvatamo te dugove, tako da u neravnopravan položaj su došle putarske firme za vreme vladavine bivšeg režima, zato što su jedni sklapali ugovore sa javnim preduzećem "Putevi Srbije" a drugi su radili kao podizvođači "Alpini", koja je dobijala sve radove u prethodnih četiri-pet godina i ostala kratka našim putarskim firmama za 420 miliona dinara, čini mi se, i na taj način ozbiljno ugrozila njihovo poslovanje.
Što se lekova tiče, narod mora da se leči. Mi taj dug moramo da platimo. Ali, ja se pridružujem zahtevu opozicije da se ispita ko je to hteo, na koji način, sa kim, da uveća dug sa 4,9 na 13 milijardi. Dakle, radi se o dugovima koji nisu nastali za vreme ove vlade. Treba da se utvrdi ko je to hteo da naplati 8,1 milijardu više nego što je to bio stvarni dug. Kada im je Vlada zatražila fakture, oni nisu mogli da dokažu taj dug.
Što se tiče zavejanosti puteva, ona je bila, i ja se sa tim slažem, elementarna nepogoda je bila, preduzeća koja su se starala o održavanju puteva, očigledno da su bila pod određenim blokadama koje su takođe nastale za vreme vladavine stranke bivšeg režima i zbog toga je određeni broj građana bio u zavejanom stanju. Ali, za razliku od nesretnog Artura Takača, oni nisu imali takvog veštog spasioca, koji je ovde duhom svoje kartice prisutan, da uspe da ih izvadi iz snega, već su imali prvog potpredsednika Vlade koji je angažovao i tenkove, ako treba, da ne dožive sudbinu gospodina Artura Takača, koji je nestao i koji nije pronađen, iako je osoba koja je duhom kartice ovde prisutna bila zadužena za njegov pronalazak i očigledno da su mu to spasilačke sposobnosti ili taj spasilački njuh, kako to spasioci kažu, u međuvremenu oslabile tako da nesretni Artur Takač nije spašen iz zavejanosti, negde na Kopaoniku. Ali, putnici su, zahvaljujući angažovanju i Vojske i tenkova, uspeli da se evakuišu iz zavejanih puteva i elementarne nepogode koja je bila ozbiljna, ne samo u našoj zemlji nego i u Mađarskoj i susednim državama.
Prigovori sa one strane ne stoje. Dakle, mnogo je država garancija dala. Meni se ne sviđa što ovo pretvaramo u javni dug. Na ovakav način bi mogli i građani da traže da i njihove dugove saniramo putem javnog duga pa da, recimo, dugove prema ovoj ili onoj banci, dođu građani i kažu – kad možete dugove prema putarima, izvolite, prema farmaceutskim kućama, izvolite, i naše dugove pretvorite u javni dug. Međutim, s obzirom da smo to nasledili od bivše vlade, mi te dugove, zbog ozbiljnosti države i zbog pravila koja vladaju, mi te dugove moramo platiti na način na koji je ovde predloženo.
Ali, ja savetujem sadašnju Vladu da ovakve dugove ni slučajno ne ostavlja nekoj budućoj vladi, jer će to najviše govoriti o Vladi koja je odlazila ili koja svoju vlast prepušta nekoj drugoj vladi. Ne bih voleo da ovakve probleme ostavimo bilo kome, pa i našem najcrnjem neprijatelju.
Ovde su takođe neki putevi i neki objekti na putevima, država je za to dala garancije i na određeni način to prerasta u javni dug države, pa ću podsetiti da i ova Skupština, doduše, na sreću, pre našeg dolaska, pre mog dolaska i pre dolaska ove vlade, je dala garanciju za Most na Adi.
Ta garancija je bila od više stotina miliona evra. Dakle, to će prerasti u javni dug Srbije. Taj most je koštao 500 miliona, a do kraja će koštati 1,5 miliona. Da to prevedem, s obzirom da se opozicija žalila na stanje puteva, da se sa tim novcem moglo napraviti najmanje 500 kilometara autoputa. Tako jedan od mojih prethodnih govornika nije morao putovati 1999. godine šest sati od Valjeva do Kruševca, već se sada taj put mogao prevaliti daleko za kraće vreme da smo umesto skupih i grandioznih mostova, koji spajaju dve mesne zajednice u Beogradu, pravili neke objekte koji će biti i komercijalni i koji će saobraćajno rasteretiti saobraćaj i u glavnom gradu i okolo.
Šta više, koliko sam razumeo i gospodina Mrkonjića i gospodina Velimira Ilića, bez obzira na tako grandiozan most, mi sada moramo da pravimo još jedan na Savi, s obzirom da se nije vodilo računa, nemojte biti iznenađeni, mislim da sam to čuo od ministra, da mora da se pravi po drugoj strani Save autoput, tako da se ovaj most nikako ne uklapa u rešenja koja treba da nas dovedu do autoputa prema Požegi Ibarskom magistralom. Mislim da ćemo, bez obzira na ovaj most koji spaja dve mesne zajednice, morati da napravimo funkcionalniji most, a ovaj će ostati kao spomenik ljudskoj gluposti.
Dakle, ne ulazeći u to ko koliko treba da izdvoji, nisam zadovoljan što ovi bogati, kao npr. čovek koji je odgovoran za ovaj most, neće izdvojiti malo više da se obaveze bivše vlade, ili kako stariji ljudi kažu – jade, da se ovi dugovi nivelišu novcem onih koji su u međuvremenu, dok su vladali postali bogati, što bi neko rekao – čak i bezobrazno bogati.
Naš narod kaže – štednja je najbolja zarada. Da smo štedeli na takvim putevima i objektima, da nismo pravili takve grandiozne mostove, da smo koristili novac koji smo mogli da koristimo, imali bi daleko bolje puteve. Zašto je neko putovao šest sati od Kruševca do Valjeva, to ću vam objasniti. U ta dva susedna mesta su živela dva otporaša i verujem da kada je doputovao u Valjevo da je dobio toliko novca da je mogao komotno da obnovi taj put 1999. godine. Kada se vraćao, pre njega je mogla proći niskogradnja. Dakle, za novac koji su dobili mogli su komotno obnoviti taj put.
Što se hrasta tiče, koji se nalazi na nekoj deonici, verujem da je neki Milivoje dizao neke ustanke itd, ali da je znao da će njegov potomak ispod tog istog hrasta stavljati lokatore i zastave NATO pakta, mislim da bi se debelo pokajao što je dizao barjak slobode i pravio državnost kada bi video svog potomka šta radi i na koji način se ponašao u novijoj srpskoj istoriji.
Bilo kako bilo, nama je rečeno ovde da će nam on biti terapija. Ukoliko je to tačno, a ja sam to dobro čuo, kolege mogu da potvrde, mislim da nama ne treba on kao terapija, već da njemu treba pojačati terapiju. Toliko od mene. Hvala.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Gospodine Milivojeviću, po kom osnovu se javljate?

Može i Poslovnik, a može i replika, kako god hoćete.

Bolje povreda Poslovnika pošto smo prešli na ovaj deo.

Javljam se po čl. 106, 107, 103. i 104. Bilo je i ranije pokušaja ljudi da unize dostojanstvo parlamenta i oni su to uspešno radili. Naravno, ti koji su to radili više ne sede u parlamentu. Na vama je da svačiju diskusiju shvatite kao kreativnu diskusiju. Na vama je da poštujete slobodu govora i slobodu izražavanja. Meni lično ne smetaju prozivke ma od koga dolazile, bez obzira da li je reč o osobama optuženim za teška krivična dela, da li je reč o osobama optuženim za falsifikovanje pečata, da li je reč o osobama koje su oštetile državu Srbiju, budžet Republike Srbije, da li je reč o osobama koje su falsifikovale pečat Okružnog suda u Valjevu ili o nekim drugima. Ja se tih nisam plašio ni u sali, ni na ulici, ni u mraku, ni kada priđu sa leđa, ni kada ne vežu pojas kako treba, a ne plašim se ni sada. Ali, nije dobro da parlamentarnu raspravu svodimo na ovakav nivo. To govori o onima koji takve argumente koriste, govori o njihovoj poslaničkoj grupi kojoj pripadaju i to je to ogledalo te moderne, civilizovane evropske Srbije koju oni žele i zbog koje nisu dobili datum. Hvala.

Hvala.
Iskoristili ste institut povrede Poslovnika za repliku.
Gospodine Rističeviću, želite i vi povredu Poslovnika? Izvolite.

Nemam pravo replike na povredu Poslovnika, ali hoću da se javim po čl. 103, 104, 105, 106. i 107, posebno drugi stav. Ukoliko je na mene aludirao, voleo bih da vidim jednom tu optužnicu, da vidim jednom to na papiru, da vidim lepo da izađe van ove sale, ako misli da sam ja za nešto optužen, da lepo to dokaže negde na nekom drugom mestu, a ne da iznosi neke stavove, da nešto aludira i da pri tome, naravno, krši Poslovnik.
Dakle, ukoliko nije bio u sali, ja o njemu uopšte nisam govorio, govorio sam o osobi koja je prisutna duhom svoje kartice. Hoće li neko da kaže da poslanik koji je pre mene govorio nije bio tu, da je ostavio svoju karticu, da je nije poneo sa sobom, da treba da bude kažnjen zato što je to uradio itd? Ne tražim tako surovu kaznu, ali ubuduće, gospođo predsedavajuća, pogledajte da pod formu povrede Poslovnika pojedini poslanici ne optužuju druge, posebno bez dokaza. Voleo bih već jednom, kada sam toliko optužen od strane bivše vlasti, a ne znam zašto me oni onda nisu i zatvorili, da vidim tu optužnicu o kojoj prethodi govornik uporno aludira danima.
Dakle, pošto nisam pokrao ovu državu, pošto ništa nisam uradio nečasno, očigledno da su njegove aluzije toliko bez ikakvih dokaza, da ja jednostavno nemam reči. Znači, mogu da slušam i kada priča o putarini, mogu da slušam i to da je nervozan, možda su mu, dečku, naplatili putarinu, ali svakako ovo kao kršenje Poslovnika ne može da prođe. Hvala.

Kao ni ovo, gospodine Rističeviću, pošto ste vi iskoristili ovaj institut da biste replicirali.
Izvolite, gospodine Milivojeviću, mada su svi članovi navedeni, ne znam koji je preostao. Izvolite.