Poštovana ministarko Kalanović, poštovana potpredsednice, uvaženi narodni poslanici, htela bih na početku da se izvinim zato što sam zbog svojih radnih obaveza došla kasnije na ovo zasedanje i nisam bila u mogućnosti da čujem uvodno obrazloženje , koje je dala gospođa ministar. Jedino sam uspela da pročitam stenografske beleške, ali nisam uspela da pročitam, s obzirom na kratkoću vremena, sve diskusije mojih uvaženih kolega koji su bili ovlašćeni predstavnici. Izvinjavam se, ako ću postaviti neko pitanje na koje je već dat odgovor ili ako se ponovim u nekom delu.
Ova tri predloga zakona koja se danas nalaze ispred poslanika, Zakon o računovodstvu, reviziji, faktoringu, su tri veoma bitna zakona za stvaranje privrednog ambijenta u Srbiji. Oni sami po sebi jesu bolji način regulisanja oblasti, nego što je to do sada bilo.
U dolasku, s obzirom da su i druge kolege spominjale, nekada davno, kakav sistem smo imali kontrole finansijskog izveštavanja, za Novi Sad jedan bivši novosadski finansijski direktor, sada u penziji, kada je pitao o čemu raspravljamo, rekao je – šteta je ukinuti SDK, a u međuvremenu ništa nije učinjeno u toj kontroli finansijskog poslovanja, što bi na adekvatan način to zamenilo, iako su u nekim zemljama u okruženju, odnosno bivšim republikama, taj deo službe na neki način sačuvali neke funkcije koje su bile bitne kako bi finansijsko poslovanje bilo na pravi način iskazano i na pravi način kontrolisano.
Kada govorimo o zakonu o računovodstvu, samo njegovo odvajanje od materije revizije, moram reći, pojednostavljuje njegovo praćenje, odnosno mnogo je lakše pratiti oblast računovodstva od oblasti revizije. Ukazala bih samo na nekoliko stvari za koje se čini da su dobre i na neke opaske i upozorenja, više za podzakonske akte, u kom pravcu smatram da bi trebalo sačiniti podzakonske akte da ne bi, ono što smo hteli da bude dobro, učinili medveđu uslugu određenim privrednim subjektima.
U ovom zakonu privredna društva se dele ili se izdvajaju privredna društva na mikro od grupacije malih preduzeća. Da sada ne govorimo o količini i broju stranica, svakako smatram da ni 2500, pa ni 250 stranica za jedno mikropreduzeće, preduzeće koje zapošljava 10 radnika sa malim prometom, a posebno kada znamo da su ta mikropreduzeća često porodična i najčešće zapošljavaju dva-tri radnika, onda ima potrebe da se uprosti ili da se zadrži, jer mala preduzeća su do sada imala bilans uspeha, bilans stanja i aneks uz poslovanje. Ostaje sada otvoreno pitanje – kako će Ministarstvo finansija svojim pravilnikom, na koji način i kako će izgledati u odnosu na ove izveštaje o bilansu uspeha, bilansu stanja i taj aneks, kakav će biti taj sadržaj?
Zašto ja ovo ističem, bez obzira što smatram da je veoma bitno pojednostaviti poslovanje i iskazivanje finansijskog rezultata mikropreduzeća? Iz prostog razloga, kada se ne primenjuju međunarodni finansijski izveštaji za mala i srednja pravna lica i u situaciji kada na drugačiji način iskazujemo od ostatka Evrope, da li će to umanjiti njihovu mogućnost za stvaranje partnerstva, da nađu ino-partnera u nekim poslovima i koliko će takvo izveštavanje njima olakšati prilaz kreditima, nekim finansijskim sredstvima na tržištu?. Kako posle ne bi bilo neminovno, da ovo što smo im na ovaj način pojednostavili, da ih dovedemo u teži problem u datoj situaciji, odnosno da čine dodatne izveštaje kako bi neke svoje pozicije obrazlagali. Smatram da tim pravilnikom treba da se vodi računa, da oni po ovom finansijskom izveštavanju budu konkurentni.
Sa druge strane, smatram da u ovom zakonu ima nekih nepreciznosti koje bih volela, ako bi mogla, danas da dobijem. Ako ne, to će biti jedno od prvih pitanja gde ćemo tražiti tumačenje. To je u definiciji neprofitnih ili društva koja su osnovana ne radi ostvarivanja profita. Te nedobitne organizacije, vidimo da im se vraća kontni plan. One su tu definisana kao udruženja, kao zadužbine, fondacije itd. Znači, one koje su osnovane tako što delom dobiju sredstva iz budžeta, a delom se finansiraju od članarine.
Iz ovog dela, s obzirom da se dele i po kontnom okviru, ostaje pitanje, ostaje jedna kategorija koja ovde nije obuhvaćena i koja je na ivici između ovog neprofitnog dela i ovog dela koji reguliše Narodna banka Srbije, gde kontrolu i kontni okvir vrši Narodna banka Srbije u krajnjem ishodu, a radi se o drugim finansijskim institucijama. Radi se o fondovima koji su osnovani na nivou pokrajine i lokalne samouprave, a koji nisu budžetski fondovi. To su pravna lica.
Znamo da Republički fond za razvoj, Fond za razvoj Republike Srbije, s obzirom na svoju veličinu, svrstava se u drugu finansijsku praktičnu instituciju i primenjuje kontni okvir za banke, ali ostali fondovi do sada su primenjivali kontni okvir za pravna lica koja su bila kao i za privredu. Sada je tu nejasno da li će oni, s obzirom da se ne osnivaju radi ostvarivanja dobiti, da li će oni potpadati pod ovu kategoriju neprofitnih, sa drugim kontnim okvirom. To je veoma važno, jer nije samo kontni plan i kontni okvir. To je veoma važno zato što sve finansijske institucije koje imaju kontrolu NBS, imaju i kontni okvir za banke i finansijske institucije, imaju kontrolu NBS, čak mesečno izveštavanje, što praktično iz nedovoljno jasnog preciziranja ove kategorije, praktično veoma brzo, primenom ovog zakona, ove institucije mogu doći i u finansijski prekršaj.
Ono što smatram da bi trebalo i dalje regulisati u ovom, odnosno što je praktično ostalo, ako je negde napisano možda nisam primetila, ali sa velikom pažnjom sam analizirala zakon, ostalo je pitanje koje je dosta stvaralo probleme, a to je – ko daje obavezujuća tumačenja u primeni međunarodnih i finansijskih standarda, odnosno međunarodnih i finansijskih standarda u Srbiji. Znači, autentično tumačenje, s obzirom da smo imali u praksi različita tumačenja stručne javnosti i jedno od velikih pitanja bilo je kursiranje primljenih i datih deviznih avansa, kao primer, da ne opterećujem drugim primerima, da znamo tačno gde da se obratimo za autentična tumačenja, a to je nešto što bi trebalo definisati, jer mi se čini da nije definisano.
Zatim, velika grupa sada pravnih lica praktično je izuzeta od revizije, jer je drugačija podela pravnih lica. Manja grupa ili manji broj pravnih lica imaju reviziju. To je jedna priča. Sa druge strane, ovaj zakon je sasvim napustio licenciranje u oblasti vođenja knjigovodstva. To je jedno stvarno pitanje. Čitala sam pažljivo obrazloženje i mogla bih da se složim i da potpišem to obrazloženje, da je bilo potrebe da se to pojednostavi, da što više ljudi radi taj posao i sa tim bih mogla da se složim, ali se ne bih mogla složiti da ćemo time postići u kvalitetu finansijskog izveštavanja. Odgovornost je bila i ostala na odgovornim licima, na rukovodstvu. Veoma je bitno bilo da kvalitet kuće koju izaberemo ili lica koje izaberemo, s obzirom da su računovođe pojedinačno licencirali, jeste bilo da znamo da oni raspolažu odgovarajućim sertifikatom, jer je to podrazumevalo da su u udruženju i da imaju stalnu edukaciju. Ovako postoji jedna mogućnost i znam da je to bila primedba iz javne rasprave, postoji mogućnost da u ovom delu, potenciranjem odgovornosti rukovodećeg kadra, sa jedne strane nelicenciranjem, neselektiranjem u ovoj oblasti, postoji mogućnost da u ovom poslu, veoma odgovornom, dobijemo manje odgovornosti od onoga što bi želeli.
Još bih ukazala u ovom delu oko zakona da je čuvanje elektronskih isprava, to što je regulisano u članu 24, u pravilniku bi trebalo i čuvanje elektronskih isprava da se definiše, s obzirom da mi jako dugo čekamo zakon o arhiviranju. Mi taj novi zakon o arhiviranju čekamo jako dugo. Nemam informacije, možda u Vladi postoji informacija, kada će on biti. U tom zakonu zapravo očekujemo arhiviranje u skladu sa novim tehničkim mogućnostima, koristimo svi internet itd, a zapravo nemamo odgovarajući propis koji prati arhiviranje. U ovoj oblasti je veoma bitno arhiviranje, veoma bitno je čuvanje dokumentacije. Posebno je važno arhiviranje i čuvanje knjiga i strašno je bitno da se to pitanje reši.
Predlažem da imate razumevanja prema tome i da u tom pravilniku, u kojem vidim rok koji je dat, ako će se taj rok ispoštovati, a zapravo kažem, sam novi zakon o arhiviranju još uvek mi se čini suviše daleko, a nama stvara veliki problem u praksi.
Kada govorimo o Zakonu o reviziji, svakako bih istakla da je veoma dobro što su revizorske kuće dobile kontrolu, to smatram izuzetno važnim. Smatram da svaki posao koji se radi, posebno kada se radi o ovako velikim ciframa, treba da ima odgovarajuću kontrolu. Iskustva imamo razna, bez da pominjem i jednu kuću ili da nekom nešto posebno zameram, ali imali smo iskustva u praksi da nisu izveštaji bili uvek najkorektniji, da imamo dva izveštaja, dve revizorske kuće u istoj godini i to revizorske kuće sa najvećim ocenama i kvalifikacijama, da su sasvim različiti i to toliko različiti da drastično prikazuju finansijske situacije. To je nešto što bi trebalo svakako da se spreči.
Videla sam amandman odbora i to jeste dobar amandman, jer u tom delu nije ispoštovana direktiva, odnosno bitno je ko vrši upravljanje revizorskim kućama, neko ko je osnivač. Mislim da je to korektnije primenjeno, a sada je druga stvar da li smo mi hteli drugačije da i vlasništvo, kao kod nekih drugih delatnosti, povežemo za ovlašćene i licencirane revizore.
U ovom delu, s obzirom da javna preduzeća obavezno podležu eksternoj, komercijalnoj, nezavisnoj reviziji, istovremeno podležu državnoj reviziji. U razgovoru sa državnim revizorima pokazalo se da bi možda bilo dobro da se na neki način, bez obzira što su to dve odvojene vrste revizije, da bi trebalo i da bi bilo dobro da na neki način se sačini ta veza između toga da javna preduzeća imaju i nezavisnu i državnu reviziju, da li bi to bilo dostavljanjem revizorskih izveštaja državnom revizoru, da li bi državni revizor mogao, kada oceni da je revizorski izveštaj nekorektan.
Posebno, pošto smo do sada imali pet godina da jedna revizorska kuća je mogla da nam vrši reviziju, mi sada dobijamo do sedam godina i dobro je što nije napravljen spoj na 12 godina. Sedam godina može da nam ostane isti ovlašćeni revizor koji nam vodi tim. Praktično, gubi se ta distanca, nekada distanca objektivnosti, nekada ne samo iz zle namere i prikrivanja, nego prosto gubite distancu koja vam je nužna kada sa nekim dugo radite. Možda državnom revizoru dati neke mogućnosti ukazivanja na nekorektnost tih izveštaja, koji bi opet u oceni rada revizorskih kuća imao uticaja. To govorim isključivo kada se radi o javnim preduzećima, odnosno o onima koje kontroliše državni revizor.
Što se tiče Zakona o faktoringu, mislim da je dobro što je rešen. Iz čitanja, mislim da tu ima dovoljno koraka da se on može primeniti. On je institut kojega veoma dugo poznajemo i primenjuje se u Srbiji, ali, svakako u nedovoljnom broju slučajeva, iz prostog razloga što nije do kraja bio regulisan, a istovremeno zato što je na tom tržištu bilo veoma nekorektnih poteza u kome korisnici faktoringa nisu bili dobro zaštićeni.
Dobro je što se i u ovoj oblasti čini transparentnijim i evidentirani su ugovori, kao i u mnogim drugim oblastima, kada govorim i time ću završiti, kada govorimo i o transparentnosti i o doprinosu Agencije za registar upravo u tom delu transparentnosti i evidencija, onda pitam – da li se ne smatra da bi bilo poželjno da se u punoj transparentnosti za sve nas koji koristimo finansijske izveštaje pravnih lica, ne bi li bilo bolje i transparentnije i jednostavnije da se na sajtu agencije, koji mi se čini da je uvek ažuriran, dobro organizovan i mislim da ima potencijala, da se objave u celosti finansijski izveštaji a ne samo izvodi? Jer, u celosti se obavljaju samo za one kojima se radi revizija. Znači, sada za veliki broj mi ćemo dobiti izvode iz izveštaja, a to nam ne daje o klijentima potpunu informaciju. S druge strane, teramo one s kojima radimo da stalno svoje izveštaje umnožavaju i nepotrebno ih opterećujemo u poslovnim odnosima kada konkurišu za bilo kakva sredstva.