Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, kolege poslanici, Predlog zakona o prekršajima koji je danas pred nama je generalno izuzetno dobar i važan zakon, koji je potrebno da bude donet, imajući u vidu izmene i nova zakonska rešenja u našem zakonodavstvu, kao i Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa, koju smo nedavno usvojili.

Sada važeći Zakon o prekršajima donet je 2005. godine, a počeo je da se primenjuje 2010. godine, sa izmenama i dopunama, jer tada su se desile brojne promene, a posebno je bitno da su Zakonom o uređenju sudova osnovani prekršajni sudovi i da prekršajni postupak više nije upravni postupak. Takođe, potrebno je usklađivanje sa Zakonikom o krivičnom postupku, Krivičnim zakonikom i Zakonom o izvršenju i obezbeđenju. Ovaj predlog zakona potreban je zbog svih navedenih promena i dešavanja, te se istim uvode novine i unapređuju se postojeća rešenja.

Osvrnuću se u izlaganju na najbitnije novine, iako su neke od mojih kolega to već spominjali. Kao prvo, smatram da je izuzetno bitno proširena prekršajna odgovornost pravnog lica. U članu 28. Predloga zakona je navedeno da prestankom postojanja pravnog lica u toku prekršajnog postupka ne prestaje odgovornost za prekršaj, u slučaju postojanja pravnog sledbenika, te da ukoliko je pravno lice prestalo da postoji nakon pravosnažnosti postupka, izrečena sankcija će se izvršiti prema pravnom sledbeniku.

Ovim predviđenim rešenjem prestaće se sa praksom pravnih lica da izmenom svojih opštih akata, npr. prestankom postojanja pravnog lica, potom osnivanja novog, a sve u cilju izbegavanja prekršajne odgovornosti.

Dalje, predloženim rešenjem predviđen je i rad u javnom interesu, kao alternativna sankcija. Porast kriminaliteta i opterećenost zatvorskih ustanova dovodi do još većeg opterećenja zatvora, pokazuje da kazne zatvora ne ostvaruju očekivane efekte.

Smatram da će se pozitivniji efekat ostvariti alternativnim sankcijama, u konkretnom slučaju, radom u javnom interesu, posebno, imajući u vidu da su to lakša prekršajna dela. Na ovaj način će se stvoriti kako ušteda u budžetu, tako i veća korist za okrivljenog. Dešavalo se da je okrivljenom jeftinije od novčane kazne da istu zameni zatvorom pa će se na ovaj način izbeći još veća prenaseljenost zatvora i ujedno će se ostvariti uštede u budžetu, koje neće biti male.

Osvrnuću se i na to da je neko od mojih kolega juče spomenuo da ovaj predlog izgleda kao da ga je pisalo Ministarstvo finansija imajući u vidu novčane kazne, odnosno njihovu visinu. Ne bih se složila sa ovom konstatacijom iz više razloga.

Prvo, postoji mogućnost alternativne sankcije u vidu rada u javnom interesu, kao drugo, prekršaji su lakša dela pa ne vidim potrebu da učinioci prekršaja budu lišeni mogućnosti da se kazne novčano, već da im se izrekne kazna zatvora. Takođe novčano kažnjavanje zbog nepoštovanja procesne discipline postoji, kako u parničnom tako i u krivičnom postupku.

Što se tiče rokova zastarelosti, kako relativne, tako i apsolutne zastarelosti, koji su duplirani ovim predlogom zakona, jasna mi je namera zakonodavca da se na ovaj način pokušava sprečiti da jedan broj predmeta zastari.

Međutim bojim se da na ovaj način se neće doprineti efikasnijem radu prekršajnih sudova, na ovaj način će se ušuškati, jer će imati vremena da završe predmete, a smisao prevencije će izgubiti značaj i dovešće u pitanje pravnu sigurnost jer će prekršajni postupak moći da traje čak četiri godine, koliko ni krivični postupak za neka lakša dela ne može da traje.

Mislim da će se veća efikasnost postići povećanjem broja prekršajnih sudija i sudijskih pomoćnika, kao i povećanjem kontrole rada prekršajnih sudova. Takođe mislim da će se efikasnijem radu doprineti izmena koje se odnose na dostavljanje, tako da ne vidim potrebu za povećanjem roka zastarelosti.

Smatram da svaki prekršajni postupak bez obzira na broj predmeta u radu postupajućeg sudije može da se završi za godinu dana i u praksi se dešavalo da prekršajni sudija za godinu dana zakaže samo jedno ročište, a drugi sudija redovno ispunjava svoje poslove i zakazuje na mesec dana, šalje pozive i postupak se završi za šest, sedam meseci. Tako da smatram da treba posebnu pažnju posvetiti sudijama, a da nisu rokovi u pitanju.

Predloženim zakonom se uvode izmene u vidu načela koja se tiču tereta dokazivanja. Do sada je bila praksa da se podnese zahtev za pokretanje postupka i da podnosilac zahteva smatra da je obavio posao, te se tokom prekršajnog postupka ponašao pasivno i sve radnje dokazivanja je obavljao sud. Na ovaj način podnosioci zahteva će postati aktivniji u postupku i sami će predlagati dokaze i trudiće se da dokažu činjenice iz zahteva za pokretanje postupka.

Odredbe koje se odnose na dostavljanje koje sam već spomenula su doživele inovaciju uvođenjem mogućnosti elektronskog dostavljanja i smatram da će to u mnogome doprineti efikasnijem radu prekršajnih sudova, pošto se dostavljanje do sada pokazalo kao veliki problem.

Najznačajnija novina koju donosi ovaj predlog zakona je prekršajni nalog, koji postoji u mnogim zemljama regiona. Do sada se prekršajni postupak mogao pokrenuti samo zahtevom, a novina zakonskim rešenjem je da postupak može da se pokrene i prekršajnim nalogom. Ovim nalogom se daje mogućnost za veću naplatu novčane kazne i ujedno je isplativije za učinioca prekršaja, jer ukoliko se plati polovina sume u roku od osam dana, druga polovina kazne se otpisuje. Smatram da je ova mogućnost data za veću efikasnost, kako naplate, tako i toga da će prekršajni postupak na taj način manje voditi i da će se rasteretiti prekršajni sudovi.

Postupak prinudne naplate do sada nije davao velike rezultate jer je postojala pretnja ukoliko se ne naplati novčana kazna, da će ista biti zamenjena kaznom zatvora. Jedan broj učinilaca prekršaja se odlučivao za zamenu kazne zatvora, pa je to dovodilo do toga da izvršenje kazne zastari, jer su zatvori prenatrpani i nikada ne bi bili pozvani na odsluženje kazne. Postupak prinudne naplate je uređen u skladu sa Zakonom o izvršenju i obezbeđenju i doprineće većoj naplativosti izrečenih novčanih kazni i smanjiće zloupotrebu da iste zastare.

Što se tiče uvođenja dva jedinstvena registra elektronske baze podataka, smatram da je ovo odlično rešenje kojim će se centralizovati baza podataka. Takođe, osvrnuću se na to da je danas na dnevnom redu izbor sudija koji je napadan od strane nekih poslanika i smatram da ne stoje primedbe. Oni koji su sprovodili reformu 2009. godine, koji su je tako sproveli da mislim da u narednih pet godina nijedno Ministarstvo pravde ne može da ispravi šta je urađeno.

Posebno smatram da nije fer, u najmanju ruku prema sudijama koje nisu reizabrane, njih šest i koje su vraćene Odlukom Ustavnog suda da im stavljate da su članovi nekih stranaka. Dovoljno je to što niste primenili određene kriterijume kada ste vršili reizbor tih sudija i što ste ih ostavili da sačekaju da ih Ustavni sud vrati na svoja radna mesta. Imajući u vidu ova zakonska rešenja koja su pred nama, Predlog zakona o prekršajima smatram da doprinosi daljoj reformi pravosuđa, koju s uspehom sprovodi naše Ministarstvo pravde i lokalne samouprave. Pozivam sve kolege da glasaju u danu za glasanje. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre i uvaženi predstavnici Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, poslanici DSS su danas u argumentovanim raspravama, diskusijama istakli sve ono što smatramo da nije dobro u predloženom Zakonu o prekršajima, naravno i dali svoju saglasnost sa nekim rešenjima koja su ovde predložena, ali ćemo detaljnije o tome govoriti u raspravi u pojedinostima. Iskoristiću nekoliko minuta koje ima naša poslanička grupa da govori, pre svega, o predlogu kandidata koji se prvi put biraju za sudije.
Bez namere da komentarišem kandidate, njihova imena, biografije, prosek sa kojim su završili studije, želim pre svega da govorim o principu koji je korišćen prilikom utvrđivanja ovog predloga. To ću pokušati isključivo na osnovu činjenica da uradim. Srbija ima Zakon o sudijama, za koji je barem poslanička grupa DSS, kada je usvajan u ovom parlamentu, govorila da nije dobar. Izneli smo niz kritika i predloga da se taj zakon popravi. One nisu uvažene. Da je dobar zakon, ne bi ni vi predložili izmene i dopune ovog zakona. Ali, kakav god da je, mora se poštovati i mora se primenjivati. Taj zakon je propisao konkretna merila i kriterijume za izbor sudija.
Srbija, takođe, ima i Zakon o Pravosudnoj akademiji, koji smo takođe pred gospođom Malović pokušali da popravimo, izneli koje probleme sadrži. To se ispostavilo da smo bili u pravu.
Nažalost, ovaj zakon o Pravosudnoj akademiji nije leks specialis, već je leks posterior, pošto je godinu dana nakon Zakona o sudijama usvojen u ovom parlamentu. Dozvolićete mi, to je moje mišljenje, ne mora da znači da sam u pravu i ne moramo oko toga da se složimo da je upravo Zakon o Pravosudnoj akademiji očigledno u suprotnosti sa Zakonom o sudijama, bar u onim odredbama koje se odnose na izbor sudija.
Podsećam vas, mislim da javnost to zna, a siguran sam i vi, da je pred Ustavnim sudom pokrenuto pet inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti upravo odredaba koje se odnose na izbor sudija i kojima se polaznicima akademije daje prednost u odnosu na ostale kandidate.
Ono što je strašna činjenica jeste da Ustavni sud ćuti. Ustavni sud ćuti o našem predlogu za ocenu ustavnosti Statuta Vojvodine. Ustavni sud ćuti o uredbama Vlade koje su donete na osnovu sporazuma, kako je to rečeno, između dva grada, Beograda i Prištine, a na kraju se ispostavilo dve, nažalost, nezavisne države. Ustavni sud ćuti o Briselskom sporazumu. Isuviše je glasna ta tišina koja dopire iz Ustavnog suda vezana i za ovaj slučaj.
Visoki savet sudstva, a tu su i predstavnici ovog tela odlučivali, Narodnoj skupštini je predložio kandidate za izbor na sudijsku funkciju, 14 kandidata koji su ostvarili uslov na osnovu završene Pravosudne akademije, a 15 ljudi je izabrano. Naknadno je izabran, odnosno predložen još jedan kandidat.
Znamo da se Vrhovni kasacioni sud na opštoj sednici suprotstavio ovakvom predlogu. Znam da njihovo mišljenje ne obavezuje ni Visoki savet sudstva, ni ovaj dom, ali mislim da je ustavni garant nezavisnosti sudova i sudija na taj način propustio da 447 kandidata jednako oceni kroz postupak primene jednakih kriterijuma.
Visoki savet sudstva je primenio Zakon o sudijama tek onda kada je, da kažem, ponestalo kandidata koji su iz redova redovnih polaznika Pravosudne akademije.
Kako je rekla predsednik Komisije za izbor sudija, Komisija je u skladu sa Zakonom o sudijama uradila rangiranje kandidata, uzimajući u obzir dužinu studiranja, uspeh na fakultetu i ocenu rada. Prema toj rang listi, pet polaznika Pravosudne akademije bi se našlo među prvih 15 kandidata i to nije sporno.
Neprijatno zvuči činjenica da sudija Vrhovnog kasacionog suda govori jedno na opštoj sednici, a nešto sasvim drugo na sednici Visokog saveta sudstva. Ono što je osporavao na ovom prvom organu, glasao je protiv toga na sednici Visokog saveta sudstva.
Ono što je takođe problem, da li je rešenje za ovakvu situaciju da se novi Zakon o sudijama prilagodi Zakonu o pravosudnoj akademiji. Time se neće izbeći diskriminacija kandidata. Mislim da će se ta diskriminacija još više produbiti. Znamo, gospodine ministre, da Evropska komisija pokušava da Pravosudnu akademiju ugradi kao ustavnu kategoriju u najviši pravni akt Republike Srbije. Zaista cenim vašu otvorenost i iskrenost koju ste izneli na jučerašnjoj sednici, kada ste rekli da novi set pravosudnih zakona nije raspravljan u ovoj sali zato što Evropska komisija treba da da mišljenje o njima. Ne mogu da verujem da Evropsku komisiju interesuje da li će u Svrljigu postojati osnovni sud ili da li će sudska jedinica biti u Guči, već da je problem da li će postojati sud u Kosovskoj Mitrovici, Štrpcu i u nekim drugim srpskim opštinama na Kosovu i Metohiji.
Možda je i ovo prilika da pokažemo da smo država, da nismo livada i da je ovo poslednji put da se na ovakav način biraju ljudi koji treba časno i pošteno da obavljaju svoj posao kao sudije u narednim godinama i u narednim decenijama. Prethodna praksa je pokazala da je bilo mnogo lutanja, mnogo pogrešnih rešenja. Krajnje je vreme da se ovome stane na put. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mujo Muković.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre Selakoviću i ostali predlagači, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove objedinjene rasprave neću govoriti o Zakonu o prekršajima, jer je opšte mišljenje da je to jedan dobar zakon i da ćemo uz minimalne korekcije dobiti jedan kvalitetan zakon koji će ovu oblast popraviti na bolje.
Takođe, želeo bih da kažem da ću podržati predlog za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije koga je predložio predsednik Republike. Samo nešto kratko ću reći o Predlogu odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju za sudijsku funkciju.
Naime, to što pripadam poslaničkoj grupi SNS ne znači da treba da hvalim baš svaki predlog zakona i svaki predlog odluke ovde u ovoj Skupštini. Takođe, smatram da je ovom prilikom Visoki savet sudstva, dajući prednost samo kandidatima koji su završili pravosudnu akademiju, doveo, da tako blago kažem, u neravnopravan položaj ostale kandidate. Imao sam prilike da razgovaram sa nekoliko sudijskih pomoćnika. Zbog toga se i javljam za reč. Mislim da oni nisu ovde ravnopravno tretirani i da moramo u budućnosti naći način da izbegnemo ovakvu praksu i da damo i njima šansu da budu birani za sudije, jer bih rekao da je to san svakog pravnika koji pretenduje da bude uspešan pravnik.
Iskoristio bih priliku to što je ovde ministar Selaković, iako on nije ovlašćen po ovoj tački dnevnog reda. Međutim, kao čovek koji važi za jednog od najuspešnijih ministara u ovoj vladi, a takođe je po funkciji član Visokog saveta sudstva, čovek koji je zaslužan i za Strategiju o reformi pravosuđa, želim da iskoristim njegovo prisustvo i da apelujem na njega da se ove primedbe prilikom daljih reformi pravosuđa uzmu u razmatranje.
Ovde bih iskoristio priliku da i kao poslanik Bošnjačke narodne stranke kažem nešto o ustavnom načelu odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u državnim organima, a pogotovo u policiji i pravosuđu, u ovom slučaju u pravosuđu. Drago bi mi bilo, obzirom da se u ovom predlogu biraju i dvoje sudija u Osnovnom sudu u Novom Pazaru, da mogu da kažem da je makar jedan od njih bošnjačke nacionalnosti, što nažalost nije. Postojeća nacionalna struktura u tim sudovima ne odgovara nacionalnoj strukturi stanovništva. Još drastičniji primer je npr. Opština Prijepolje. Ovde danas neću izlaziti s tim podacima, ali je to lako moguće, radi se o nekoliko opština, da se uzmu ti podaci i da se vidi da bi trebalo raditi na poboljšanju nacionalne zastupljenosti pripadnika bošnjačke nacionalne manjine.
Ne zalažem se za to da moraju biti birani Bošnjaci ukoliko nisu stručni, osposobljeni i dostojni te funkcije. Prvi uslov za to je da budu stručni, osposobljeni i dostojni, a onda da se radi na poboljšanju nacionalne strukture, što je, na kraju krajeva, naša obaveza. Nema nijedne bošnjačke političke stranke, pa i drugih stranaka, koje pretenduju na bošnjačke glasove, koje u predizbornoj kampanji nisu obećavale to, a kada dođu ovde u Skupštinu i u Vladu, onda im je sve preče od toga, zapostavljaju ove suštinske stvari i zbog toga sam se javio da kažem nekoliko reči o tome.
Siguran sam da će ova vlada i da će ministar Selaković u ovoj oblasti posvetiti pažnju ovom pitanju i da ćemo u ovom mandatu popraviti ove stvari. Znam da je to proces i da to ne može da se uradi na prečac, ali je svakako važno insistirati na tome i svakako je važno da se to radi nakon ovako dobronamernih diskusija ovde u parlamentu, a ne da čekamo da u procesu pridruživanja sa EU, u procesu pregovaranja, da nam uvek neko zadaje neke zadatke a da mi onda to radimo kao iznuđene poteze. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, pokušaću da zaslužim vašu pažnju komentarima o Predlogu zakona o prekršajima sa dve tačke, kroz koje ja čitam ova predlog zakona. Prva tačka je kako sistemski ovaj predlog zakona dolazi u naš pravni sistem u vezi sa drugim zakonima koji se, takođe, bave istom materijom. Druga tačka je analiza pitanja o poštovanju ljudskih prava kada su u pitanju neke od odredbi ovog zakona, naročito kada su u pitanju maloletnici.
Zašto kažem sistemski? Zato što bih volela da građanima potpuno i bez ikakve sumnje i dileme razjasnimo šta se dešava sa prekršajima koji su trenutno u drugim zakonima, gde imate nadležnost drugih zakona ili sa prekršajima za koje bi trebalo da bude nadležna Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ona nam se obratila sa pismom i sa inicijativom za amandmane. Mogu sa zadovoljstvom da konstatujem da je ovaj predlog zakona provocirao razna udruženja, stručne i razne grupe, da se obrate Narodnoj skupštini. Zadovoljstvo mi je da podržim ideju Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki i da se to jasno odredi.
Šta je problem? Problem je što oni imaju drugim zakonom, koji se tiče njihovog rada, u obavezi da izgrade kapacitet svega što treba da bi izricali prekršaje u postupcima javnih nabavki, što je važna stvar. Donošenjem ovog zakona, praktično marta 2014. godine, to bi trebalo da bude u nadležnosti Suda za prekršaje. Dakle, šta će se desiti? Da li će se desiti da se ne izriču prekršaji jer se čeka stupanje na snagu? Da li će Komisija za javne nabavke nastaviti sa investiranjem u izgradnji kapaciteta da bi bilo prekršajnih izricanja? Volela bih da ne bude potrebe za izricanjem prekršaja, ali život je realna stvar, treba nam sigurnost i pravna zaštita, da će prekršaja biti ili se, možda, može amandmanima popraviti stvar tako da bude jasno ko ima nadležnost, ili u periodu do marta 2014. godine da sprovodi prekršajne postupke i da izriče kazne ako nema.
Slična stvar sistemski je kod drugih zakona, zakona koji definišu rad Agencije za borbu protiv korupcije, definišu rad Poverenika za informacije od javnog značaja. Sada dolazi drugo obraćanje poslanicima Narodne skupštine od strane Transparentnosti Srbije, koji su imali inicijativu za amandmane a koji se tiču koliko nadležnosti po zakonima kojima se definiše njihovo pravo i obaveza da izriču prekršajne mere, toliko i zastarelosti. Imam zadovoljstvo da se prvi od amandmana koje sam podnela odnosi na predlog ministru da prihvati da se u ono što zastareva, odnosno ne zastareva, ili zastareva duže, da se doda finansiranje političkih aktivnosti i da se doda pristup informacijama od javnog značaja, a na inicijativu i ideju Transparentnosti Srbije.
Zašto je to važno da bar razmotrimo da li ipak treba zastarelost za finansiranje političkih aktivnosti držati u ovom zakonu? Iz prostog razloga što je relativno mlado i ono što su propisi za finansiranje političkih aktivnosti i mehanizmi kojima treba političke stranke da budu dovedene u red, pa da nam se ne dogodi da na samom početku ovih par godina primena, da stvari koje su možda bile za prekršaj zastare, recimo, izborne kampanje ili šta god.
Mislim da prekršaj koji se tiče davanja informacija od javnog značaja ne treba nikada da zastari, ili bar da se u ovoj fazi dogovorimo zašto je to važno. Zašto je važno da bilo ko ko na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama se obraća Povereniku, da bilo ko, bilo kada ko odbije da postupi po zahtevu, da zna da će bar da mu preti kazna prekršaja.
Ono što je važno da bude potpuno jasno objašnjeno svima nama šta se dešava sa budućim stupanjem na snagu ovog zakona kada bude sa amandmanima, ili kako god, odlučeno da stupa na snagu, a šta se dešava sa drugima koji takođe imaju nadležnost po zakonima koji definišu njihovo funkcionisanje kao organa i organizacija.
Druga mnogo osetljivija tema se tiče ljudskih prava, odnosno ljudskih prava maloletnika. Amandman koji sam podnela zajedno sa koleginicom Teodorom Vlahović i kolegom Srđanom Mikovićem se tiče jedne posebne grupe maloletnih lica koja su bez roditeljskog staranja, bez staratelja i nevidljiva za centre za socijalni rad. Takve dece ima i u suštini takva deca će verovatno i na žalost najčešće biti u situaciji da se na njih angažovanjem policije ili kako god primenjuju odredbe ovog zakona. Jedna je stvar ako je maloletno dete učinilo neki prekršaj, a da znate ko mu je roditelj i da znate ko mu je staratelj ili da znate koji je centar za socijalni rad koji ga je identifikovao. Potpuno je drugo ako je to, kako se to nažalost zove, dete bez kuće, dete bez adrese, dete ulice koje će nažalost vrlo verovatno biti u situaciji da učini neki od prekršaja.
Moj amandman proširuje zaštiti ljudskih prava tog maloletnog lica tim da je policija u obavezi ili da nađe centar za socijalni rad po detetovom boravištu, maloletnog lica, ili po mestu gde je učinilo prekršaj, da bi bili sigurni da neće ostati bez pravne zaštite. Volela bih da takve dece nema, ali nas život uči da postoje deca u Srbiji koja žive na ulici i koja nisu u školskom sistemu, koja su izašla iz škola. Važno je da znamo da policija neće prekoračiti svoja ovlašćenja ili da zna kako da postupa kada je takvo dete u pitanju.
Amandmani koje smo unutar poslaničke grupe diskutovali ili podneli tiču se i nadalje ljudskih prava maloletnih lica i to u delu kojim bi se zabranilo zadržavanje maloletnog lica i kojim bi odustali od ideje o maloletničkom zatvoru iz argumenata koje je izneo ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe, narodni poslanik Nenad Konstantinović. Sa nadom da ćemo uspostavljajući dijalog da učinimo korist za one koji treba da znaju šta ih čeka ako slučajno iz neznanja ili kako god se već dešavaju prekršaji, jer je to naša uloga, da zajedno u dijalogu bez ikakve dileme objasnimo građanima šta ih čeka ukoliko naprave prekršaj i kao fizička lica i kao pravna lica i sa nadom da ćemo sa krajnjom delikatnošću i osetljivošću pogledati zajedno amandmane koji se tiču ljudskih prava maloletnih lica.
Mislim da se generalno pravosuđe u stvari tiče ljudskih prava, bazično, i da je zato važno da svi mi što detaljnije i temeljitije učestvujemo u odlučivanju o tome kakve će odredbe biti u nekim zakonima i da probamo da procenimo da li u nekoj od tih odredbi postoji potencijal da nečije ljudsko pravo bude ostavljeno bez zaštite.
Kratko o izboru sudija. S obzirom da smo kao narodni poslanici, odnosno Narodna skupština je primila otvoreno pismo Udruženja sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije i imam potpuno neutralan stav na činjenice koje su u ovom pismu iznete, ali imam potpuno jasan stav da je potrebno stupiti u dijalog sa ljudima koji daju primedbe, da li Visoki savet sudstva, da li ministar, da li na bilo kom načinu komunikacije da se u dijalogu otkloni svaka sumnja o izboru 15 sudija, odnosno 16 sudija i o razlozima zašto je 16 a ne 15.
Sama činjenica da imate jedno udruženje koje je pokrenuto na pitanje i na obraćanje narodnim poslanicima trebalo bi da bude dovoljno da se sve informacije detaljno podele. Ako je bilo greške, da se greška otkloni. Ako nije bilo greške, da onda nemamo, kako to inače biva, da se gomilaju informacije po jednoj pogrešnoj informaciji jer od toga nema niko koristi, ni Udruženje koje smatra da je do greške došlo, ni VSS ako smatra da do greške nije došlo i najbolje od svega, nema štete sudski sistem u koji tih 15 odnosno 16 sudija, koji se prvi put biraju, treba da stupe. Važno je da se otkloni svaka sumnja o načinu na koji je izabran. Hvala vam.

Reč ima Nebojša Berić.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva pravde, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje prekršaja i prekršajne odgovornosti dugo je tretirano kao drugorazredno pitanje u toku poslednje bivše države od SFRJ pa nadalje. Ovo nije samo zbog simboličnih kazni koje su bile propisane za većinu prekršaja, već je i zbog činjenice da su prekršajne sudije samo imale naziv sudija, a sa sudom nisu imale nikakve veze. Sudija za prekršaje je bio organ uprave i sudije je postavljala Vlada Republike Srbije. Nekoliko godina unazad naši građani doživljavaju pravu noćnu moru, ako su pušači i ako su učesnici u javnom saobraćaju. Težnja bivše vlasti da preko noći pravno modernizuje ovu državu postala je groteska, što bi se reklo – noga lička a cipela bečka. Siguran sam da je to imalo i političku pozadinu. Dok ste nam grmeli sa malih ekrana i novinskih naslovnica o štetnosti pušenja i prekoračenju dozvoljene brzine za 10-ak kilometara, te dok su nam zatvori punjeni sirotinjom koja nije mogla da plati prekršajnu kaznu, videli smo to za godinu dana unazad da su za to vreme prebogati zaštićeni moćnici grabili od države i od naroda i crno ispod nokata.
Stoga je veoma važno da usvajanjem bilo kog kaznenog zakona, pa i zakona o prekršajima, imamo u vidu da su pred zakonom svi jednaki, da svako od nas ili naših bližnjih može doći pred udar tog zakona, te stoga zakon mora biti u prvom redu pravičan, ali isto tako i realan i realno da vrednuje težinu delikta, realnu ugroženost pravnog poretka i dobara koja se tim zakonom štite.
Pitanje prekršajne odgovornosti nije toliko atraktivno kao pitanje kri-vične odgovornosti. No, daleko veći broj građana odgovara prekršajno nego krivično i zbog toga jeste veliki interes građana za valjano rešavanje pitanja iz ove oblasti. Konačno, zakon mora biti realan da bi uopšte bio primenjiv, da se može poštovati, jer kako kaže latinska izreka – Poštovanje zakona je merilo vrednosti naroda.
Nesumnjivo od izuzetnog značaja je i propisivanje procedure po kojoj nadležni sud utvrđuje postojanje delikta, kao i vrstu i težinu sankcije koju će primenjivati, a koju je zakon pravično i realno propisao. U materijalnom delu zakona postoji niz instituta koji postoje i u Krivičnom zakoniku. Među njima je i institut stvarne zablude. U članu 21. predloženog zakona propisano je da nije odgovoran za prekršaj učinilac koji je u vreme izvršenog prekršaja bio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi u pogledu neke okolnosti koja bi da je postojala učinila postupak učinioca dozvoljenim. Ovaj institut je postojao i u do sada važećem Zakonu o prekršajima.
Međutim, stav Višeg prekršajnog suda u Novom Sadu izrečen u presudi broj – Prekršajna žalba 6207/13 od 18. 03. 2013. godine, nedvosmisleno odbija da uopšte razmotri institut stvarne zablude. Nije sporno da je u tom predmetu okrivljeni vozač krećući se prioritetnim kolovozom naišao na raskrsnicu sa sporednim putem, gde je neko prethodno iščupao saobraćajni znak tzv. obrnuti trougao i došlo je do saobraćajnog udesa. Okrivljeni vozač je u postupku dokazao da je sa pravom očekivao da ima prednost. Dakle, bio je u stvarnoj zabludi. Žalbeni sud u Novom Sadu čak i ne pominje da uopšte postoji institut stvarne zablude, već samo konstatuje da u momentu udesa tog znaka nije bilo i okrivljeni je stoga kriv. To znači da svi mi koji svakodnevno prelazimo stotine kilometara dolazeći u ovu Skupštinu treba da na svakoj raskrsnici u Crvenki, Temerinu, osmatramo da nije neki huligan u toku noći skinuo saobraćajni znak. Čemu institut stvarne zablude ako ga sudovi ignorišu?
S obzirom da nam je u prilogu teksta predloženog zakona dostavljena i informacija da će sudije proći dodatnu edukaciju u vezi sa primenom novog zakona, ne bi škodilo ukazati i na potrebu da se sve odredbe zakona sa jednakom pažnjom moraju primenjivati jer nisu u tekstu zakona radi ukrasa ili demokratičnijeg izgleda zakona.
U članu 110. predloženog zakona o prekršajima propisano je da će sud, u slučaju da oceni da nije stvarno nadležan za postupanje, rešenjem se oglasiti kao nenadležan, te će bez odlaganja predmet dostaviti nadležnom sudu ili drugom nadležnom organu. To je u redu. Nije u redu da suprotno tome u istom zakonu i to u članu 184. stav 2. tačka 2) stoji odredba da će sud rešenjem odbaciti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka u slučaju stvarne nenadležnosti. Ove dve zakonske odredbe su kontradiktorne. Ili sud usled nenadležnosti odbacuje zahtev ili se oglašava nenadležnim i predmet ustupa nadležnom organ. Smatram da je nužno iz ovog predloženog zakona brisati tačku 2. člana 184. stav 2.
Ono što sam govorio i o institutu stvarne zablude važi i za odredbe Glave 17. predloženog Zakona o prekršajima koji regulišu pitanje imovinsko-pravnog zahteva oštećenog. U članu 169. stav 2. stoji da će imovinsko-pravni zahtev po pravilu raspraviti u prekršajnom postupku, osim ako se time značajnije ne produžava postupak.
Uveren sam da prekršajne sudije po pravilu neće ni pokušati da rasprave imovinsko-pravne zahteve, kao što to ne čine ni sudije u krivičnim predmetima. Ovo mora biti dodatna tema za napred pomenutu edukaciju sudija.
Nenormalna mreža sudova koja funkcioniše od 1. januara 2010. godine, dovela je do pretrpanosti značajnog dela sudija. U tim okolnostima su pod stalnim pritiskom rešavanja predmeta, te im i ne pada na pamet da pored osnovnog predmeta rešavaju i malu parnicu.
Sa druge strane pitanje - koliko su prekršajne sudije, kao i sudije krivičari, osposobljeni da rešavaju imovinsko-pravne zahteve je nužno poznavanje zakona koji oni ne primenjuju, kao npr. Zakon o obligacionim odnosima i dr.
Javno pozdravljam ovo zakonsko rešenje da će sudovi po pravilu rešavati i imovinsko-pravne zahteve, jer to čitav pravosudni proces čini efikasnijim. Što da se kao do sada čeka sa okončanjem kaznenog, krivičnog ili prekršajnog postupka da bi se otpočeo novi sudski postupak, parnični, u vezi sa jednim te istim životnim događajem? Sa malo dodatnog napora i edukacije sudija prekršajnih i krivičnih sudova korist za državu i građane biće velika.
Smatram veoma dobrim rešenjem institut prekršajnog naloga, isto kao i platni nalog u pravnici. Zbog čega i državu i građane izlagati silnim troškovima, ako se sve može pravedno i zakonito okončati u kraćem i jeftinijem postupku?
Konačno, valja pozdraviti napor autora Predloga zakona da se značajno smanji broj sudskih postupaka uvođenjem nagodbe, sporazuma o priznanju krivice, kao što je to praksa u razvijenim zemljama, a od nedavno i u našem krivičnom zakonodavstvu. U pitanju je efikasni pravosudni mehanizama i kao takvog ga treba podržati.
Veoma je važna promena svesti i kod građana i kod pravosudnih aktera. Da li je nagodba tužioca i okrivljenog posledica primanja mita? Mnogi će reći da jeste, jer korupcija u pravosuđu kod nas, sa pravom ili ne, javnom mnjenju je izvesna kategorija. Stoga će mnogi tužioci, podnosioci zahteva, nagodbom tražiti sankciju koju bi sud izrekao u slučaju osude. Okrivljeni u tom slučaju nema interesa za nagodbu. No, tužiocima je često važnije da niko ne kaže da su podmićeni, jer su pristali na blažu sankciju i usled toga ovaj institut neće lako zaživeti ni u krivičnom, niti u prekršajnom postupku.
U celini, ovaj predlog zakona smatram stručno i kvalitetno urađenim uz određene napore koje je moralo uložiti vaše ministarstvo, gospodine ministre, i Visoki savet sudstva i drugi organi nadležni za postupanje u prekršajnom postupku, a naročito sudije. Verujem da će u ovom segmentu pravosuđa napredak biti evidentan na zadovoljstvo i države i građana. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Teodora Vlahović. Izvolite.