Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre Selakoviću i ostali predlagači, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove objedinjene rasprave neću govoriti o Zakonu o prekršajima, jer je opšte mišljenje da je to jedan dobar zakon i da ćemo uz minimalne korekcije dobiti jedan kvalitetan zakon koji će ovu oblast popraviti na bolje.
Takođe, želeo bih da kažem da ću podržati predlog za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije koga je predložio predsednik Republike. Samo nešto kratko ću reći o Predlogu odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju za sudijsku funkciju.
Naime, to što pripadam poslaničkoj grupi SNS ne znači da treba da hvalim baš svaki predlog zakona i svaki predlog odluke ovde u ovoj Skupštini. Takođe, smatram da je ovom prilikom Visoki savet sudstva, dajući prednost samo kandidatima koji su završili pravosudnu akademiju, doveo, da tako blago kažem, u neravnopravan položaj ostale kandidate. Imao sam prilike da razgovaram sa nekoliko sudijskih pomoćnika. Zbog toga se i javljam za reč. Mislim da oni nisu ovde ravnopravno tretirani i da moramo u budućnosti naći način da izbegnemo ovakvu praksu i da damo i njima šansu da budu birani za sudije, jer bih rekao da je to san svakog pravnika koji pretenduje da bude uspešan pravnik.
Iskoristio bih priliku to što je ovde ministar Selaković, iako on nije ovlašćen po ovoj tački dnevnog reda. Međutim, kao čovek koji važi za jednog od najuspešnijih ministara u ovoj vladi, a takođe je po funkciji član Visokog saveta sudstva, čovek koji je zaslužan i za Strategiju o reformi pravosuđa, želim da iskoristim njegovo prisustvo i da apelujem na njega da se ove primedbe prilikom daljih reformi pravosuđa uzmu u razmatranje.
Ovde bih iskoristio priliku da i kao poslanik Bošnjačke narodne stranke kažem nešto o ustavnom načelu odgovarajuće zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u državnim organima, a pogotovo u policiji i pravosuđu, u ovom slučaju u pravosuđu. Drago bi mi bilo, obzirom da se u ovom predlogu biraju i dvoje sudija u Osnovnom sudu u Novom Pazaru, da mogu da kažem da je makar jedan od njih bošnjačke nacionalnosti, što nažalost nije. Postojeća nacionalna struktura u tim sudovima ne odgovara nacionalnoj strukturi stanovništva. Još drastičniji primer je npr. Opština Prijepolje. Ovde danas neću izlaziti s tim podacima, ali je to lako moguće, radi se o nekoliko opština, da se uzmu ti podaci i da se vidi da bi trebalo raditi na poboljšanju nacionalne zastupljenosti pripadnika bošnjačke nacionalne manjine.
Ne zalažem se za to da moraju biti birani Bošnjaci ukoliko nisu stručni, osposobljeni i dostojni te funkcije. Prvi uslov za to je da budu stručni, osposobljeni i dostojni, a onda da se radi na poboljšanju nacionalne strukture, što je, na kraju krajeva, naša obaveza. Nema nijedne bošnjačke političke stranke, pa i drugih stranaka, koje pretenduju na bošnjačke glasove, koje u predizbornoj kampanji nisu obećavale to, a kada dođu ovde u Skupštinu i u Vladu, onda im je sve preče od toga, zapostavljaju ove suštinske stvari i zbog toga sam se javio da kažem nekoliko reči o tome.
Siguran sam da će ova vlada i da će ministar Selaković u ovoj oblasti posvetiti pažnju ovom pitanju i da ćemo u ovom mandatu popraviti ove stvari. Znam da je to proces i da to ne može da se uradi na prečac, ali je svakako važno insistirati na tome i svakako je važno da se to radi nakon ovako dobronamernih diskusija ovde u parlamentu, a ne da čekamo da u procesu pridruživanja sa EU, u procesu pregovaranja, da nam uvek neko zadaje neke zadatke a da mi onda to radimo kao iznuđene poteze. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, pokušaću da zaslužim vašu pažnju komentarima o Predlogu zakona o prekršajima sa dve tačke, kroz koje ja čitam ova predlog zakona. Prva tačka je kako sistemski ovaj predlog zakona dolazi u naš pravni sistem u vezi sa drugim zakonima koji se, takođe, bave istom materijom. Druga tačka je analiza pitanja o poštovanju ljudskih prava kada su u pitanju neke od odredbi ovog zakona, naročito kada su u pitanju maloletnici.
Zašto kažem sistemski? Zato što bih volela da građanima potpuno i bez ikakve sumnje i dileme razjasnimo šta se dešava sa prekršajima koji su trenutno u drugim zakonima, gde imate nadležnost drugih zakona ili sa prekršajima za koje bi trebalo da bude nadležna Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ona nam se obratila sa pismom i sa inicijativom za amandmane. Mogu sa zadovoljstvom da konstatujem da je ovaj predlog zakona provocirao razna udruženja, stručne i razne grupe, da se obrate Narodnoj skupštini. Zadovoljstvo mi je da podržim ideju Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki i da se to jasno odredi.
Šta je problem? Problem je što oni imaju drugim zakonom, koji se tiče njihovog rada, u obavezi da izgrade kapacitet svega što treba da bi izricali prekršaje u postupcima javnih nabavki, što je važna stvar. Donošenjem ovog zakona, praktično marta 2014. godine, to bi trebalo da bude u nadležnosti Suda za prekršaje. Dakle, šta će se desiti? Da li će se desiti da se ne izriču prekršaji jer se čeka stupanje na snagu? Da li će Komisija za javne nabavke nastaviti sa investiranjem u izgradnji kapaciteta da bi bilo prekršajnih izricanja? Volela bih da ne bude potrebe za izricanjem prekršaja, ali život je realna stvar, treba nam sigurnost i pravna zaštita, da će prekršaja biti ili se, možda, može amandmanima popraviti stvar tako da bude jasno ko ima nadležnost, ili u periodu do marta 2014. godine da sprovodi prekršajne postupke i da izriče kazne ako nema.
Slična stvar sistemski je kod drugih zakona, zakona koji definišu rad Agencije za borbu protiv korupcije, definišu rad Poverenika za informacije od javnog značaja. Sada dolazi drugo obraćanje poslanicima Narodne skupštine od strane Transparentnosti Srbije, koji su imali inicijativu za amandmane a koji se tiču koliko nadležnosti po zakonima kojima se definiše njihovo pravo i obaveza da izriču prekršajne mere, toliko i zastarelosti. Imam zadovoljstvo da se prvi od amandmana koje sam podnela odnosi na predlog ministru da prihvati da se u ono što zastareva, odnosno ne zastareva, ili zastareva duže, da se doda finansiranje političkih aktivnosti i da se doda pristup informacijama od javnog značaja, a na inicijativu i ideju Transparentnosti Srbije.
Zašto je to važno da bar razmotrimo da li ipak treba zastarelost za finansiranje političkih aktivnosti držati u ovom zakonu? Iz prostog razloga što je relativno mlado i ono što su propisi za finansiranje političkih aktivnosti i mehanizmi kojima treba političke stranke da budu dovedene u red, pa da nam se ne dogodi da na samom početku ovih par godina primena, da stvari koje su možda bile za prekršaj zastare, recimo, izborne kampanje ili šta god.
Mislim da prekršaj koji se tiče davanja informacija od javnog značaja ne treba nikada da zastari, ili bar da se u ovoj fazi dogovorimo zašto je to važno. Zašto je važno da bilo ko ko na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama se obraća Povereniku, da bilo ko, bilo kada ko odbije da postupi po zahtevu, da zna da će bar da mu preti kazna prekršaja.
Ono što je važno da bude potpuno jasno objašnjeno svima nama šta se dešava sa budućim stupanjem na snagu ovog zakona kada bude sa amandmanima, ili kako god, odlučeno da stupa na snagu, a šta se dešava sa drugima koji takođe imaju nadležnost po zakonima koji definišu njihovo funkcionisanje kao organa i organizacija.
Druga mnogo osetljivija tema se tiče ljudskih prava, odnosno ljudskih prava maloletnika. Amandman koji sam podnela zajedno sa koleginicom Teodorom Vlahović i kolegom Srđanom Mikovićem se tiče jedne posebne grupe maloletnih lica koja su bez roditeljskog staranja, bez staratelja i nevidljiva za centre za socijalni rad. Takve dece ima i u suštini takva deca će verovatno i na žalost najčešće biti u situaciji da se na njih angažovanjem policije ili kako god primenjuju odredbe ovog zakona. Jedna je stvar ako je maloletno dete učinilo neki prekršaj, a da znate ko mu je roditelj i da znate ko mu je staratelj ili da znate koji je centar za socijalni rad koji ga je identifikovao. Potpuno je drugo ako je to, kako se to nažalost zove, dete bez kuće, dete bez adrese, dete ulice koje će nažalost vrlo verovatno biti u situaciji da učini neki od prekršaja.
Moj amandman proširuje zaštiti ljudskih prava tog maloletnog lica tim da je policija u obavezi ili da nađe centar za socijalni rad po detetovom boravištu, maloletnog lica, ili po mestu gde je učinilo prekršaj, da bi bili sigurni da neće ostati bez pravne zaštite. Volela bih da takve dece nema, ali nas život uči da postoje deca u Srbiji koja žive na ulici i koja nisu u školskom sistemu, koja su izašla iz škola. Važno je da znamo da policija neće prekoračiti svoja ovlašćenja ili da zna kako da postupa kada je takvo dete u pitanju.
Amandmani koje smo unutar poslaničke grupe diskutovali ili podneli tiču se i nadalje ljudskih prava maloletnih lica i to u delu kojim bi se zabranilo zadržavanje maloletnog lica i kojim bi odustali od ideje o maloletničkom zatvoru iz argumenata koje je izneo ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe, narodni poslanik Nenad Konstantinović. Sa nadom da ćemo uspostavljajući dijalog da učinimo korist za one koji treba da znaju šta ih čeka ako slučajno iz neznanja ili kako god se već dešavaju prekršaji, jer je to naša uloga, da zajedno u dijalogu bez ikakve dileme objasnimo građanima šta ih čeka ukoliko naprave prekršaj i kao fizička lica i kao pravna lica i sa nadom da ćemo sa krajnjom delikatnošću i osetljivošću pogledati zajedno amandmane koji se tiču ljudskih prava maloletnih lica.
Mislim da se generalno pravosuđe u stvari tiče ljudskih prava, bazično, i da je zato važno da svi mi što detaljnije i temeljitije učestvujemo u odlučivanju o tome kakve će odredbe biti u nekim zakonima i da probamo da procenimo da li u nekoj od tih odredbi postoji potencijal da nečije ljudsko pravo bude ostavljeno bez zaštite.
Kratko o izboru sudija. S obzirom da smo kao narodni poslanici, odnosno Narodna skupština je primila otvoreno pismo Udruženja sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije i imam potpuno neutralan stav na činjenice koje su u ovom pismu iznete, ali imam potpuno jasan stav da je potrebno stupiti u dijalog sa ljudima koji daju primedbe, da li Visoki savet sudstva, da li ministar, da li na bilo kom načinu komunikacije da se u dijalogu otkloni svaka sumnja o izboru 15 sudija, odnosno 16 sudija i o razlozima zašto je 16 a ne 15.
Sama činjenica da imate jedno udruženje koje je pokrenuto na pitanje i na obraćanje narodnim poslanicima trebalo bi da bude dovoljno da se sve informacije detaljno podele. Ako je bilo greške, da se greška otkloni. Ako nije bilo greške, da onda nemamo, kako to inače biva, da se gomilaju informacije po jednoj pogrešnoj informaciji jer od toga nema niko koristi, ni Udruženje koje smatra da je do greške došlo, ni VSS ako smatra da do greške nije došlo i najbolje od svega, nema štete sudski sistem u koji tih 15 odnosno 16 sudija, koji se prvi put biraju, treba da stupe. Važno je da se otkloni svaka sumnja o načinu na koji je izabran. Hvala vam.

Reč ima Nebojša Berić.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva pravde, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje prekršaja i prekršajne odgovornosti dugo je tretirano kao drugorazredno pitanje u toku poslednje bivše države od SFRJ pa nadalje. Ovo nije samo zbog simboličnih kazni koje su bile propisane za većinu prekršaja, već je i zbog činjenice da su prekršajne sudije samo imale naziv sudija, a sa sudom nisu imale nikakve veze. Sudija za prekršaje je bio organ uprave i sudije je postavljala Vlada Republike Srbije. Nekoliko godina unazad naši građani doživljavaju pravu noćnu moru, ako su pušači i ako su učesnici u javnom saobraćaju. Težnja bivše vlasti da preko noći pravno modernizuje ovu državu postala je groteska, što bi se reklo – noga lička a cipela bečka. Siguran sam da je to imalo i političku pozadinu. Dok ste nam grmeli sa malih ekrana i novinskih naslovnica o štetnosti pušenja i prekoračenju dozvoljene brzine za 10-ak kilometara, te dok su nam zatvori punjeni sirotinjom koja nije mogla da plati prekršajnu kaznu, videli smo to za godinu dana unazad da su za to vreme prebogati zaštićeni moćnici grabili od države i od naroda i crno ispod nokata.
Stoga je veoma važno da usvajanjem bilo kog kaznenog zakona, pa i zakona o prekršajima, imamo u vidu da su pred zakonom svi jednaki, da svako od nas ili naših bližnjih može doći pred udar tog zakona, te stoga zakon mora biti u prvom redu pravičan, ali isto tako i realan i realno da vrednuje težinu delikta, realnu ugroženost pravnog poretka i dobara koja se tim zakonom štite.
Pitanje prekršajne odgovornosti nije toliko atraktivno kao pitanje kri-vične odgovornosti. No, daleko veći broj građana odgovara prekršajno nego krivično i zbog toga jeste veliki interes građana za valjano rešavanje pitanja iz ove oblasti. Konačno, zakon mora biti realan da bi uopšte bio primenjiv, da se može poštovati, jer kako kaže latinska izreka – Poštovanje zakona je merilo vrednosti naroda.
Nesumnjivo od izuzetnog značaja je i propisivanje procedure po kojoj nadležni sud utvrđuje postojanje delikta, kao i vrstu i težinu sankcije koju će primenjivati, a koju je zakon pravično i realno propisao. U materijalnom delu zakona postoji niz instituta koji postoje i u Krivičnom zakoniku. Među njima je i institut stvarne zablude. U članu 21. predloženog zakona propisano je da nije odgovoran za prekršaj učinilac koji je u vreme izvršenog prekršaja bio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi u pogledu neke okolnosti koja bi da je postojala učinila postupak učinioca dozvoljenim. Ovaj institut je postojao i u do sada važećem Zakonu o prekršajima.
Međutim, stav Višeg prekršajnog suda u Novom Sadu izrečen u presudi broj – Prekršajna žalba 6207/13 od 18. 03. 2013. godine, nedvosmisleno odbija da uopšte razmotri institut stvarne zablude. Nije sporno da je u tom predmetu okrivljeni vozač krećući se prioritetnim kolovozom naišao na raskrsnicu sa sporednim putem, gde je neko prethodno iščupao saobraćajni znak tzv. obrnuti trougao i došlo je do saobraćajnog udesa. Okrivljeni vozač je u postupku dokazao da je sa pravom očekivao da ima prednost. Dakle, bio je u stvarnoj zabludi. Žalbeni sud u Novom Sadu čak i ne pominje da uopšte postoji institut stvarne zablude, već samo konstatuje da u momentu udesa tog znaka nije bilo i okrivljeni je stoga kriv. To znači da svi mi koji svakodnevno prelazimo stotine kilometara dolazeći u ovu Skupštinu treba da na svakoj raskrsnici u Crvenki, Temerinu, osmatramo da nije neki huligan u toku noći skinuo saobraćajni znak. Čemu institut stvarne zablude ako ga sudovi ignorišu?
S obzirom da nam je u prilogu teksta predloženog zakona dostavljena i informacija da će sudije proći dodatnu edukaciju u vezi sa primenom novog zakona, ne bi škodilo ukazati i na potrebu da se sve odredbe zakona sa jednakom pažnjom moraju primenjivati jer nisu u tekstu zakona radi ukrasa ili demokratičnijeg izgleda zakona.
U članu 110. predloženog zakona o prekršajima propisano je da će sud, u slučaju da oceni da nije stvarno nadležan za postupanje, rešenjem se oglasiti kao nenadležan, te će bez odlaganja predmet dostaviti nadležnom sudu ili drugom nadležnom organu. To je u redu. Nije u redu da suprotno tome u istom zakonu i to u članu 184. stav 2. tačka 2) stoji odredba da će sud rešenjem odbaciti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka u slučaju stvarne nenadležnosti. Ove dve zakonske odredbe su kontradiktorne. Ili sud usled nenadležnosti odbacuje zahtev ili se oglašava nenadležnim i predmet ustupa nadležnom organ. Smatram da je nužno iz ovog predloženog zakona brisati tačku 2. člana 184. stav 2.
Ono što sam govorio i o institutu stvarne zablude važi i za odredbe Glave 17. predloženog Zakona o prekršajima koji regulišu pitanje imovinsko-pravnog zahteva oštećenog. U članu 169. stav 2. stoji da će imovinsko-pravni zahtev po pravilu raspraviti u prekršajnom postupku, osim ako se time značajnije ne produžava postupak.
Uveren sam da prekršajne sudije po pravilu neće ni pokušati da rasprave imovinsko-pravne zahteve, kao što to ne čine ni sudije u krivičnim predmetima. Ovo mora biti dodatna tema za napred pomenutu edukaciju sudija.
Nenormalna mreža sudova koja funkcioniše od 1. januara 2010. godine, dovela je do pretrpanosti značajnog dela sudija. U tim okolnostima su pod stalnim pritiskom rešavanja predmeta, te im i ne pada na pamet da pored osnovnog predmeta rešavaju i malu parnicu.
Sa druge strane pitanje - koliko su prekršajne sudije, kao i sudije krivičari, osposobljeni da rešavaju imovinsko-pravne zahteve je nužno poznavanje zakona koji oni ne primenjuju, kao npr. Zakon o obligacionim odnosima i dr.
Javno pozdravljam ovo zakonsko rešenje da će sudovi po pravilu rešavati i imovinsko-pravne zahteve, jer to čitav pravosudni proces čini efikasnijim. Što da se kao do sada čeka sa okončanjem kaznenog, krivičnog ili prekršajnog postupka da bi se otpočeo novi sudski postupak, parnični, u vezi sa jednim te istim životnim događajem? Sa malo dodatnog napora i edukacije sudija prekršajnih i krivičnih sudova korist za državu i građane biće velika.
Smatram veoma dobrim rešenjem institut prekršajnog naloga, isto kao i platni nalog u pravnici. Zbog čega i državu i građane izlagati silnim troškovima, ako se sve može pravedno i zakonito okončati u kraćem i jeftinijem postupku?
Konačno, valja pozdraviti napor autora Predloga zakona da se značajno smanji broj sudskih postupaka uvođenjem nagodbe, sporazuma o priznanju krivice, kao što je to praksa u razvijenim zemljama, a od nedavno i u našem krivičnom zakonodavstvu. U pitanju je efikasni pravosudni mehanizama i kao takvog ga treba podržati.
Veoma je važna promena svesti i kod građana i kod pravosudnih aktera. Da li je nagodba tužioca i okrivljenog posledica primanja mita? Mnogi će reći da jeste, jer korupcija u pravosuđu kod nas, sa pravom ili ne, javnom mnjenju je izvesna kategorija. Stoga će mnogi tužioci, podnosioci zahteva, nagodbom tražiti sankciju koju bi sud izrekao u slučaju osude. Okrivljeni u tom slučaju nema interesa za nagodbu. No, tužiocima je često važnije da niko ne kaže da su podmićeni, jer su pristali na blažu sankciju i usled toga ovaj institut neće lako zaživeti ni u krivičnom, niti u prekršajnom postupku.
U celini, ovaj predlog zakona smatram stručno i kvalitetno urađenim uz određene napore koje je moralo uložiti vaše ministarstvo, gospodine ministre, i Visoki savet sudstva i drugi organi nadležni za postupanje u prekršajnom postupku, a naročito sudije. Verujem da će u ovom segmentu pravosuđa napredak biti evidentan na zadovoljstvo i države i građana. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Teodora Vlahović. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, govoriću o tri oblasti ljudskih prava povodom Predloga zakona o prekršajima. Jedno se odnosi na prava deteta, odnosno govoriću o maloletnicima u sklopu Predloga zakona o prekršajima, o ravnopravnosti polova, odnosno o poštovanju dostojanstva žene u postupku i o službenoj upotrebi jezika. Prevashodno ću se osvrnuti na odredbe o maloletnicima.
Podržavam sve one kolege koje su govorile protiv kazne zatvora za maloletnike. Smatram da je to u prekršajnom postupku prestroga kazna, to je sa jedne strane. Sa druge strane, član 37. Konvencije o pravima deteta kaže – za maloletnike zatvor i pritvor se može koristiti kao poslednja moguća mera i na najkraći mogući rok. Doista, u ovom zakonu je za maloletnike predviđen kraći rok zatvorske kazne, nego za punoletna lica.
Istovremeno, Konvencija o pravima deteta i mnoge odredbe u našem zakonodavstvu upućuje nas na to, kada maloletna lica služe zatvorsku kaznu, treba da se vodi računa o njihovom dostojanstvu, o potrebama njihovih godina, kao i o tome da se kazna služi odvojeno od odraslih.
Jedno od suštinski važnih stvari u našem društvu je da sve ono što se preduzme u zakonskoj inicijativi, a i u realizaciji zakona treba da ima stalno u vidu, odnosno da ima našu želju i našu intenciju da maloletnika integrišemo u društvo i da ga osposobimo za odgovornog građanina ovog društva.
Kako je moj kolega Konstantinović govorio o uslovima u kojima kod nas služe maloletnici, smatram da mi ne bi postigli osnovne ciljeve koje bi trebalo da postignemo zatvorskom kaznom. Naprotiv, umesto da usmerimo u jednom pravom smeru dete, usmerili bi ga u suprotnom smeru služeći na neadekvatan način kaznu zatvora.
Sa druge strane, spomenula bih deo koji se odnosi na objavljivanje presuda kada se radi o maloletničkom prekršaju. S obzirom da je isključena javnost iz ostatka postupka, pretpostavljam da je više greška nego želja da se to što je u postupku isključena javnost naknadno objavi. To bi bilo kao kada bi mi zatvorenu sednicu Narodne skupštine preko megafona pustili i oglašavali van ove zgrade. Trebalo bi to uskladiti.
Ono za šta se zalažu poslanici DS jeste da se maloletnici zadržavaju isključivo na osnovu naredbe suda, da se i nakon privođenja traži nalog suda da bi se zadržao maloletnik, da to ne bude samo po nalogu ovlašćenog policijskog službenika i da je dobro što se u delu ovih odredaba uvodi obavezno obaveštavanje roditelja, staratelja ili organa starateljstva da je dete privedeno. U delu odredaba ovog istog zakona nemamo konzistentnost, daje se mogućnost procene, odnosno ako se ima uslova, a znamo da tako široke definicije, neprecizne, dovode do direktnih kršenja ljudskih prava, u ovom slučaju veoma osetljivog ljudskog prava.
Deca su posebna grupacija, veoma specifična i posebno osetljiva. Smatramo da o toj kategoriji treba pažljivije da sagledamo ove odredbe i da ih dovedemo… Ima dosta amandmana koji se mogu prihvatiti i uz pomoć matičnog odbora napraviti određen broj amandmana koji su prihvatljivi za predlagača i narodne poslanike, a kojim bi se ova materija zaokružila.
Podržala bih diskusiju svoje koleginice Gordane Čomić u delu one dece koja, velika je to grupacija, svakodnevno to vidimo na ulicama gradova, dece bez roditelja, bez staratelja. Za njih ne znamo da li imaju neki dokument, ne znamo da li imaju prebivalište. Nema organa starateljstva koji o njima brine. O njima, nažalost, brine ulica i po koje svratište u određenom gradu i da bi za njih trebalo umesto roditelja, staratelja obavestiti odgovarajući centar za socijalni rad.
Svojim amandmanima smo predložili dva centra za socijalni rad. Ako ima prebivalište, gde ima prebivalište, a ako nema prebivalište, onda u mestu gde je prekršaj učinjen.
Takođe, veoma važno pitanje za ljudska prava jeste i pravo nacionalnih manjina, pa u sklopu toga jeste i službena upotreba jezika i pisma u postupku pred državnim organima, posebno osetljivo jeste u postupku pred pravosudnim organima.
Ono što su kolege govorile iz dve druge poslaničke grupe, i naša poslanička grupa ima amandman koji se odnosi upravo na preciznije određivanje prema korišćenju upotrebe jezika i pisama nacionalne manjine. Odnosno, koliko sam videla, identični su amandmani, svi predlažu da se briše deo rečenice koji praktično aludira da bi sudija mogao samovoljno da odlučuje da li neko ima pravo da koristi svoj jezik, odnosno da mu odobri ustavno zagarantovano pravo ili da mu ne odobri da koristi. To nije intencija predlagača, skoro sam sigurna, jer sam pažljivo čitala obrazloženje, ali je prosto nešto na šta skrećemo pažnju. Ako je toliko narodnih poslanika na istu stvar skrenulo pažnju, treba pretpostaviti da ta odredba nije dovoljno jasna, precizna i da može da stvori voluntarizam u postupanju, a kada se radi o ovakvim ljudskim pravima treba biti veoma obazriv.
Skrenula bih pažnju još na jedan deo, a radi se o pretresu. U delu u kojem se govori o pretresu, jer pretres se radi uz prisustvo službenog lica i dva svedoka, u Predlogu zakona se kaže da, kada se vrši pretres žene, službeno lice koje vrši pretres treba da je žena, a istovremeno je ispušteno iz vida da ima i dva svedoka, odnosno da svi učesnici u tom postupku treba da budu istog pola kao i ona osoba nad kojom se vrši pretres. To je veoma važno u sklopu ljudskih prava i čuvanja dostojanstva, jer to je u stvari jedan od osnovnih postulata našeg pravosudnog sistema, da bez obzira o kom postupku se radi moramo voditi računa da čuvamo ljudsko dostojanstvo. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije, pred nama je Predlog zakona o prekršajima, koji je po svojoj sadržini sistemski i u sebi sadrži elemente efikasnosti, ekonomičnosti i pravičnosti. Takođe, Predlogom zakona o prekršajima postiže se pravna sigurnost u oblasti prekršaja i na jedan dostojanstven način vraća ugled i čast prekršajnih sudova, kao i ugled i čast sudija koji rade u prekršajnim sudovima.
Gospodine ministre, ovo nije mali korak, ovo je ogroman korak na reformi pravosudnog sistema i na donošenju adekvatnog zakona, s obzirom da ste nasledili jedan zbilja krajnje urušen pravosudni sistem. Na tom velikom koraku donošenja ovog predloga zakona o prekršajima, ja vam čestitam.
Baziraću se na Zakon o prekršajima, i to na glavu 6. i glavu 33, koja se tiče odredbi o maloletnicima. Odmah da kažem da, što se tiče maloletnih lica i dece, kada se desi da ispolje ponašanje koje je protivpravno, odnosno prekršajno, oni nisu nevidljivi. Naime, članom 291. prekršajnog zakona kaže se da se shodno primenjuju i odredbe Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica. To znači da već prilikom prvog razgovora i prvog intervjua u policijskoj stanici policijski službenik ne sme, odnosno protivzakonito bi delovao ako ne obezbedi prisustvo roditelja, staratelja, zakonskog zastupnika. Ako oni nisu prisutni, to su ta tzv. nevidljiva deca i dužnost je Ministarstva unutrašnjih poslova da istog momenta pozove predstavnika organa starateljstva. U skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, a i porodičnim zakonom, centri za socijalni rad su u okviru neodložnih intervencija u zakonskoj obavezi dužni da u roku od 24 sada nevidljivom detetu, pod znacima navoda kažem, obezbede privremenog staratelja i dalje preduzmu svoja zakonska ovlašćenja koja im iz zakona proizilaze.
Gospodine ministre, u članu 71. otklonili ste jednu terminološku nedoslednost koja je bila u prethodnom zakonu, u smislu toga da se zakonske odredbe koje se tiču prekršaja ne sprovode protiv maloletnika, kako je to ranije stajalo, nego prema maloletnicima. Pravnički jezik jeste precizan, jeste koncizan, ali na ovaj način ste pokazali da je pravnički jezik i osetljiv prema naročito osetljivoj grupaciji, a to su deca i maloletnici. Na ovaj način, članom 81. pokazan je i primeren suštinski odnos države prema deci i prema maloletnicima.
Članom 72. pomenutog zakona takođe ste proširili odgovornost za počinjene prekršaje, a zbog propuštanja dužnog nadzora i na hranitelje, odnosno i druga lica čija je posledica činjenja prekršaja kod deteta u stvari propuštanje dužnog nadzora. Dete se uči vaspitanju, a kroz vaspitanje i ponašanju, pre svega u svojim porodicama, bilo da su one biološke, bilo da su one hraniteljske, bilo da su one srodničke, bilo da su one ustanove socijalne zaštite za decu bez roditeljskog staranja, a deca se vaspitanju i ponašanju uče i u predškolskim ustanovama i u školama.
Postoje situacije kada roditelji, hranitelji i staratelji nisu fizički u mogućnosti da vrše nadzor nad decom. To su slučajevi kada se deca nalaze u predškolskim ustanovama, u školama i na ekskurzijama. Naravno, dužnost je da odgovornost za ponašanje dece treba da preuzmu vaspitači, nastavnici i hranitelji. Škola nije samo obrazovna institucija, škola je i vaspitna institucija. U najvećem broju situaciju, a tiču se prekršaja dece, ti prekršaji su posledica situacione prirode, a ne posledica vaspitne zapuštenosti. U tom smislu, odgovornost za takvo ponašanje treba da preduzmu ona lica koja nadziru ponašanje deteta, odnosno maloletnika. Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predviđene su dužnosti učenika, ali i odgovornost učenika, odnosno maloletnog lica ako prekrši pravila ponašanja.
Takođe, pomenutim zakonom predviđena je i obaveza škole, odnosno predškolske ustanove, da u saradnji sa maloletnim licem, detetom-maloletnim licem, odnosno njegovim roditeljem, starateljem, hraniteljem, zakonskim zastupnikom, organom starateljstva, preduzme mere koje su u nadležnosti škole, kako bi došlo do korekcije ponašanja maloletnika.
Što se tiče posebnih obaveza koje se izriču prema maloletnim licima, da napomenem da u odnosu na maloletna lica, a to su lica od navršene četrnaeste godine pa do osamnaeste, odnosno mlađa maloletna lica od navršene četrnaeste do šesnaeste i starija maloletna lica od navršene šesnaeste do osamnaeste godine, mogu se izreći vaspitne mere, može se izreći kazna, mogu se izreći posebne obaveze i može se izreći kazna maloletničkog zatvora. To su takozvane sankcije. Znači, kada su u pitanju maloletna lica, to su sankcije.
Što se tiče ovog zakona, odnosi se na maloletnike, ovde je predviđena jedna novina, da prekršajni sud može da izrekne vaspitnu meru ukora i vaspitnu meru novčane kazne i bez mišljenja organa starateljstva, ako organ starateljstva, odnosno centri za socijalni rad, u roku od 60 dana ne dostavi mišljenje prekršajnom sudu.
Inače, da napomenem da prekršajni sud, prilikom odlučivanja u postupcima prema maloletnicima, pre otpočinjanja odlučivanja dostavlja zahtev organu starateljstva, kao nadležnom za vršenje poslova u oblasti zaštite maloletnika za dostavljanje mišljenja. Kaznu maloletničkog zatvora prekršajni sud apsolutno ne može da izrekne pre dostavljanja mišljenja organa starateljstva, odnosno centra za socijalni rad. To je krajnja mera. Ona se izriče samo u izuzetnim slučajevima i samo ako je u pitanju stariji maloletnik, odnosno lice od 16 do navršene 18 godine, ako je ranije bio prekršajno kažnjavan, odnosno ako je lice koje je u stalnom recidivu. Znači, ona se izriče do 30 dana. Nikako se ne može ovaj zakon i odnos prema maloletnicima potencirati na ovoj kazni, jer, ponovo ponavljam, ovde je u zakonu predviđeno da se ona samo izriče kao krajnja mera, odnosno kada se sa sigurnošću može tvrditi da je na osnovu duševnog razvoja maloletnik bio potpuno svestan posledica koje su iz takvog ponašanja mogle proizaći.
Što se tiče vaspitnih mera koje se prema maloletnicima izriču, to je ukor. On se, naravno, izriče u onim slučajevima kada je kod maloletnika prisutno iskreno osećanje krivice i kajanja, kada maloletnik ima potpuni uvid u negativnost nastavljanja svog ponašanja i kada postoji saglasnost maloletnika da do recidiva neće doći. Naravno, sud je u zakonskoj obavezi, a u skladu sa prekršajnim zakonom, da i maloletniku prema kome je izrečena vaspitna mera - ukor ukaže na negativne posledice ponašanja koje je suprotnosti i sa zakonom i da mu predoči da u slučaju nastavljanja takvog ponašanja koje je protivpravno, ta vaspitna mera može biti zamenjena nekom drugom.
Što se tiče vaspitnih mera, a odnosi se na posebne obaveze, iz svog dugogodišnjeg radnog iskustva sa maloletnicima mogu da istaknem da su one jako značajne na planu preveniranja, odnosno na planu da do recidiva ne dođe, posebno mera posebne obaveze koja se odnosi na dobrovoljni humanitarni rad koji može da bude ekološkog, socijalnog i lokalnog značaja. Naravno, sprovođenje ove izrečene vaspitne mere sprovode organi starateljstva, odnosno centri za socijalni rad uz aktivnu participaciju maloletnika, roditelja ili staratelja ili zakonskog zastupnika ili hranitelja. Naravno, o efektima izvršenja ove vaspitne mere organi starateljstva su dužni da obaveštavaju prekršajni sud. Ove posebne obaveze preuzete su iz Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica iz 2005. godine. Kao stručnjak koji se dugo godina bavio zaštitom maloletnih lica, smatram ih jako važnim na planu preveniranja protivpravnog ponašanja maloletnika.
Naravno da je postupak prema maloletnicima hitan, da je iz ovog postupka isključena javnost, pa analogno tome trebalo bi da rešenje koje se odnosi na maloletnike ne bude javno, u tom smislu su uloženi amandmani. Nadam se da je to greška koja se potkrala. Naravno da u postupku koji se vodi prema maloletniku, prekršajnom postupku, sem maloletnika, aktivno su uključeni u sam postupak i u proces postupka i roditelji ili staratelj ili zakonski zastupnik i organ starateljstva i svakako mogu, sem svoje uključenosti, da iznose i sve one činjenice koje su od bitnog značaja da prekršajni sud donese adekvatnu meru prema maloletniku.
Takođe, ovim zakonom predviđena je i obaveza prekršajnog suda da svoje odluke dostavlja organu starateljstva jer organ starateljstva, prilikom dostavljanja mišljenja sudu u prekršajnom postupku prema maloletniku, sem njegovog duševnog razvoja, njegove psihičke zrelosti, njegovog socijalno-ekonomskog stanja porodice u kojoj živi, njegovom ponašanju u porodici, njegovom ponašanju u školi, sudu dostavlja i činjenicu da li je pre toga prema maloletniku bila izrečena neka od vaspitnih mera i kakav je efekat izrečena vaspitna mera imala. Toliko za sada. Hvala.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, danas završavamo sa radom i nastavljamo u ponedeljak 22. jula u 10.00 časova.
Naredni govornik je Biljana Hasanović Korać.
Hvala vam lepo. Prijatno.