Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, ovim amandmanom smo tražili da sud po službenoj dužnosti izvodi dokaze. U Predlogu zakona ta mogućnost je predviđena samo za stranke, tačnije sud na predlog stranaka izvodi dokaze o prekršajnom postupku.
Smatrali smo da je ovo vrlo važan amandman. Naravno da nemam ambiciju da od vas zahtevam i tražim da ga prihvatite, jer bi on u koncepcijskom smislu kompletno odudarao od onoga što ste predložili.
U obrazloženju, zbog čega odbijate ovaj amandman vi kažete - da Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je namera zakonodavca da u prekršajnim postupcima sud bude nepristrasan u sporu u kojem bi stranke trebalo da imaju ravnopravan položaj. Bez obzira da li se dokazi u prekršajnom postupku izvode na predlog stranaka ili po službenoj dužnosti, sud uvek mora da bude nepristrasan, ali nije dobro da on bude pasivan, jer nije cilj prekršajnog, a samim tim i krivičnog postupka, izbegavanje istine, već naprotiv, utvrđivanje istine.
Mi izražavamo svoju zabrinutost i neslaganje sa konceptom koji ste ovde predvideli, jer koncept novog Zakonika o krivičnom postupku, koji je stupio na snagu, a koji se još uvek ne primenjuje, je preslikan u prekršajno zakonodavstvo, tačnije u ovaj predlog zakona o prekršajima. Mi smo mnogo protiv toga, jer smatramo da su osnovne karakteristike tog Zakonika o krivičnom postupku eliminacija načela istine potpuno iz postupka, zatim, potpuna neravnopravnost stranaka i pasivnost suda u pogledu utvrđivanja istine.
Takođe, ovde u ovom obrazloženju kažete – da se načelom dokazivanja podstiče zainteresovanost stranaka u sporu. Pa stranke su zainteresovane za ishod u svakom sporu, ali nije dobro da ovakvim rešenjem i ovakvim konceptom one bivaju stavljene u neravnopravan položaj. Sa jedne strane je javni tužilac ili drugi državni organ koji pokreće prekršajni postupak, bez obzira da li se radi o predstavniku Ministarstva unutrašnjih poslova ili o inspektoru koji ima svesrdnu podršku celokupnog državnog aparata, a sa druge strane je okrivljeni, koji jedva može da ima željenog branioca.
Postavlja se pitanje – kakve su šanse okrivljenog za uspeh u takvom jednom postupku? Možda izgledne, ali samo ukoliko je u situaciji da obezbedi dobrog advokata, a dobar advokat i te kako košta. Mi smo svi svedoci da se stranke u prekršajnom postupku, odnosno okrivljeni pojavljuju bez advokata i to u najvećem broju slučajeva. Takođe, neravnopravnost stranaka, posebno dolazi do izražaja onda kada je predviđeno da sud ceni zbog težine prekršaja da nije neophodno da okrivljeni dođe u sud i iznese svoju odbranu, već to može da uradi i na osnovu i u pisanoj formi. Moram da kažem da su stranke, konkretno okrivljeni u prekršajnom postupku obično pravni laici i da oni možda nisu upoznati i nisu svesni značaja svoje uloge u prekršajnom postupku, i zbog takve jedne situacije oni mogu da dođu u poziciju da mnoge prekršajne, odnosno procesne radnje u prekršajnom postupku prosto zanemare, odnosno da ne učine, i da naravno njihov položaj u takvom postupku bude mnogo gori nego što je trebalo da bude.
Mislim da bi cilj prekršajnog, a samim tim i krivičnog postupka, i te kako trebalo da bude utvrđivanje istine, a ne izbegavanje istine i ukoliko je cilj utvrđivanje istine, onda je neophodno da sud i po službenoj dužnosti izvodi dokaze, a ne samo da to čini na predlog stranaka, jer ukoliko to nije tako, a ovaj predlog zakona nam upravo govori da sud nije ničim obavezan da utvrđuje istinu u prekršajnom postupku, onda smatram da nećemo doći do tačne presude, do tačne odluke. Ako nemamo tačnu odluku, onda nemamo ni dobro pravosuđe. Zbog toga je važno da se prihvati amandman. Molim vas da još jednom razmislite o prihvatanju ovog amandmana, jer on značajno doprinosi kvalitetu teksta zakona.
Predsedavajući, na kraju da vam kažem da sam koristila vreme ovlašćenog predstavnika, jer bi da vreme po amandmanu iskoristi moj kolega Jovan Palalić. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, mi smo o ovoj temi mnogo govorili. Govorili smo i u načelnoj raspravi, govorili smo i kada je bila rasprava o Zakoniku o krivičnom postupku.
Moja koleginica Milica Radović je iznela naš stav koji smo zastupali više puta ovde u Narodnoj skupštini, i često bili usamljeni, ukazujući da to mešanje, preplitanje rešenja iz parničnog postupka u krivični postupak, u ovom slučaju prekršajni postupak, ne može doneti ništa dobro, u krajnjoj liniji ne može se postići svrha onoga što se propisuje ovim zakonom.
S jedne strane, ostavlja se strankama inicijativa o dokazivanju. Navodno sud je pasivan. Ostavlja se ovde izuzetna mogućnost da on pribavlja dokaze po službenoj dužnosti. Međutim, nije baš tako. Ako se pogleda niz odredaba u ovom zakonu, videćete da sud uopšte nije pasivan.
Onda se postavlja pitanje - zašto se nije išlo do kraja? Sud nije pasivan jer on i neki drugi organi imaju mogućnosti da kroz mere privođenja, dovođenja, zadržavanja utiču na to da li će se stranka, u ovom slučaju okrivljeni, pojaviti na postupku. Sud nije pasivan jer može da ceni sporazum o priznanju prekršaja. Sud nije pasivan jer, u krajnjoj liniji, može da odluči da li će neka stranka biti pozvana u trenutku izvođenja dokaza. Može da proceni, ako je već saslušan, da ne bude pozvana. Tu sud uopšte nije pasivan.
Onda se postavlja pitanje - zašto mu nije data do kraja mogućnost, zašto se do kraja nije izvela mogućnost da on izvodi dokaze po službenoj dužnosti? Jer se radi o prekršaju, gde bi javni interes ovog suda morao biti naglašeniji u slučaju parničnog postupka.
Načelo materijalne istine mislim da je neophodnije i značajnije u krivičnom postupku i prekršajnom postupku, nego što je to u parničnom postupku. Znači, stvar ako se ovako postavi nije izvedena do kraja i sud uopšte nije nepristrasan i uopšte nije vezanih ruku, ali u ovoj situaciji na vrlo čudan način se ne dozvoljava mogućnost sudu da bude aktivan. Mi u tom smislu smatramo da je potrebno promeniti čitav koncept. Mi se s tim ne slažemo, ali bi jako bilo važno da se ovaj amandman prihvati, jer ako neko treba štititi javni interes i dobra koja se štite ovim prekršajima to bi trebao da bude sud. Hvala.

Na član 91. amandman su zajedno podneli narodni poslanici prof. dr Dragoljub Mićunović, Nenad Konstantinović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović i Nada Kolundžija.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili amandman.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Ministre, Vlada nije prihvatila amandman. Moram da pročitam šta je to što smo mi predložili.
U članu 93. piše – pre donošenja odluke okrivljenom se mora dati mogućnost da se izjasni o činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist, a onda vi dodajete – osim u slučajevima predviđenim zakonom. Nema slučaja kad okrivljeni ne može da iznese sve što misli da treba da iznese u svoju odbranu. Svako ko je okrivljen, ko je osumnjičen ima prava da iznese sve što smatra da treba kada se brani.
Video sam iz obrazloženja da ste napisali da je to zbog toga što postoji prekršajni nalog. Niste u pravu. Ako neko smatra da nije učinio prekršaj koji mu je stavljen na teret i tim prekršajnim nalogom, on će sa tim nalogom da ode u sud i praktično na taj način da pokrene postupak, a onda će u tom postupku da iznosi sve što misli da treba da iznosi u svoju odbranu.
Dakle, mislim da je bolje rešenje da izostavimo ovaj deo koji kaže – osim u slučajevima predviđenim ovim zakonom. Možda ima i nekih drugih slučajeva koji u zakonu stoje,a koje mi nismo uspeli da primetimo. Dakle, apsolutno nema razloga da se zabranjuje okrivljenom, u bilo kom slučaju, da iznosi sve ono što misli da mu ide u korist.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, biću vrlo kratak. Dobar deo ovoga što sam hteo da kažem već je rekao moj kolega Konstantinović. Potpuno se slažem da ovaj deo zakona ima iznad toga naslov koji se zove pravo na odbranu. Lepo počinje rečenica kojom se kaže da se svakom od okrivljenih mora dati prilika da iznese odbranu, činjenice i dokaze koji će ići u njegov prilog, a onda dajete izuzetak i sužavate, ukidate pravo na odbranu za određene slučajeve, i to kažete – osim u slučajevima predviđene zakonom.
` Iz obrazloženja, kao što je kolega rekao, se vidi da se pozivate na platni nalog. Tu mogu da imam razumevanja da to može da pravi problem. Ono što je ovde moj glavni problem, nadam se da će se kolege složiti, jeste da je ovo vrlo loša definicija, jer ako ste to hteli, trebali ste da napišete – osim u slučajevima predviđenim ovim zakonom. Znači, da se samo ovim zakonom može ograničiti pravo na odbranu.
Drugim rečima, ovako kako ste napisali možemo Zakonom o poljoprivredi, možemo zakonom iz bilo koje druge nadležnosti da ograničimo pravo na odbranu. Mislim da to jasno proističe i da je to nešto o čemu se i ranije pričalo. Ovako široko postavljeno, ostavljate mogućnost da se bilo kojim zakonom ograniči, ukine ili smanji pravo okrivljenog na odbranu.
Mislim da je to ozbiljan propust i zbog toga smatram da bi trebali da usvojite ovaj amandman, jer mislim da ovde ne treba da govorimo, građani dobro znaju, svi vi dobro znate, i ko jeste pravnik, i ko nije, da je pravo na odbranu jedno od osnovnih ljudskih prava, da je ono garantovano Ustavom, a na ovaj način ozbiljno zadirate u ljudska prava.
Time opet dolazimo na ono što jeste neka naša budućnost. Ako jeste ideja, ako želimo da idemo putem evropskih integracija, a to je da naše zakonodavstvo, pa i sam Ustav moraju biti u skladu sa evropskim standardima, sa konvencijama Saveta Evrope, sa direktivama EU. Ovako nešto definitivno nije u skladu sa standardima koji postoje u razvijenim zemljama. Opet dolazimo do jednog člana, ako ovaj zakon bude izglasan, biće predmet skorih izmena i dopuna. Mislim da je bolje da to uradimo sada, nego da za nekoliko meseci ili godina opet menjamo nešto o čemu smo sada već raspravljali.
Prema tome, molim vas da razmislite da se usvoji ovaj amandman ili, ako ne postoji spremnost Vlade, da se u danu za glasanje poslaničke grupe odluče da podrže ovaj amandman i da ispravimo ovaj očigledan propust. Hvala.

Na član 94. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su zajedno narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond; zajedno narodni poslanici prof. dr Dragoljub Mićunović, Nenad Konstantinović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović i Nada Koluncija i zajedno narodni poslanici Bojan Kostreš, Đorđe Stojšić, Olena Papuga, Karolj Čizik i Dragan Andrić.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dobro je što je ovaj amandman prihvaćen, jer nije imalo smisla i bilo bi protivustavno i nezakonito da je ostala formulacija koja je prvobitno data u obliku o čemu odlučuje sud. Sud bi odlučivao o tome što već Ustav i zakon garantuju.
Sa druge strane, znamo kakva je trenutna praksa. Verovatno postoji praksa da se primenjuje jezik i pismo manjina u sudskim postupcima. Imate, na primer, izveštaj od pre tri godine Saveta Evrope u kome se kaže da je u Pčinjskom okrugu, selu Bosilegradu, u 20-ak slučajeva korišćen bugarski jezik. Ne postoji nijedan predmet da je u ovom sudskom području vođen na albanskom jeziku. Obrazloženje je da to stranke ne zahtevaju.
Gledam i ovu formulaciju u stavu 5. istog člana, gde se kaže da stranka može da se odrekne prava za vođenje postupka na svom jeziku, ako razume jezik na kome se vodi postupak. Obično se postupak vodi na srpskom. Znate, obična situacija, obična praksa, da vođenje sudskog postupka na jeziku manjine povećava obim posla.
To povećanje obima posla nije valorizovano, nije vrednovano zvanično i sudija koji obavlja postupak i na jeziku manjine, on će biti u situaciji da manje predmeta obradi, zaostaje za kolegama koje rade samo na srpskom. Apsolutno je onda praksa takva da se najčešće sugeriše strankama, ukoliko znaju jezik da ne moraju da koriste ustavno i zakonsko pravo. Zato zakonskim normama bi moralo da se da podstrek, da se da podrška onom pravu koje je Ustavom i zakonom garantovano.
S druge strane, mi ionako imamo u praksi velikih problema zbog nedostatka sudijskog kadra koji zna jezik manjina, kada je u pitanju područje gde se i zvanično, zakonski je regulisano da može i albanski jezik da se koristi u sudskim postupcima, u Bojanovcu i Preševu, govorim o albanskom jeziku, veliki je hendikep što nema albanskih kadrova koji znaju taj jezik.
Trenutno u Pravosudnoj akademiji ima samo jedan kandidat iz redova albanske manjine, a uopšte, u čitavom sudskom sistemu u Srbiji, ima samo pet sudija koji znaju albanski jezik, dva u prekršajnim i tri u osnovnom sudu.
Onda se postavlja pitanje, kada nema adekvatne zastupljenosti manjine u sudskom sistemu, ni pripravnici se ne primaju već tri, četiri godine, u akademiji ima samo jedan, onda je pitanje – kako rešiti, kako poboljšati tu situaciju? Kada je samo jedan kandidat u ove četiri godine konkurisao, odbijen je. Ovde imamo ogromnih problema u sprovođenju ovog ustavnog i zakonskog zahteva. U redu je to poboljšanje prvobitne verzije, verovatno će imati pozitivan podstrek, ali mislim da treba još puno toga uraditi da bi se, ono što je Ustavni zakon predvideo, u praksi ostvarilo. Da ne govorim o tome da je prebukiran Prekršajni sud u Preševu, jer je samo dva izvršioca, samo dvoje sudija ima od ranijih četiri, a da ne govorimo o tome da za jedan prekršajni postupak Bujanovčani moraju da idu u Vranje...
(Predsedavajući: Vreme.)
... što je i opšti problem ove reforme koja je napravljena pre tri godine. Hvala vam.

Na član 95. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Veroljub Arsić i Zoran Babić.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 97. amandman su zajedno podneli narodni poslanici prof. dr Dragoljub Mićunović, Nenad Konstantinović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović i Nada Kolundžija.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na naziv člana i član 100. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Veroljub Arsić i Zoran Babić.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković. Imate na raspolaganju dva minuta i 40 sekundi.