Bez namere da se izaziva polemika oko amandmana, krenuo bih od onoga što je u sudskoj praksi prisutno, a materijalno pravnim propisima već regulisano. Hajde onda da pođemo od činjenica.
Prva činjenica je kako da se preduzima protivpravna aktivnost u kojoj se stiču obeležja prekršaja ili krivičnog dela. Na dva načina. Jedan način je propuštanjem, odnosno ne činjenjem, a drugi način je činjenjem odnosno aktivnim delovanjem. U konkretnoj situaciji propuštanje, kako je definisano u članu 72. na koji je podnet amandman, podrazumeva vršenje dužnog nadzora. Dužan nadzor roditelji su u svakom slučaju obavezni da vrše sa više aspekata. Prvo, sa aspekta civilizacijskih standarda. To je vaspitanje roditelja u odnosu na dete. Drugi aspekt je nešto što podrazumeva ono što sudovi moraju da imaju u vidu.
Kada su roditelji u prilici da vrše taj dužni nadzor, odnosno kada to mogu da čine? Pa, kada žive u zajednici sa detetom, kada metode vaspitanja sprovode kontinuirano, kada se to radi po nekim standardima koji podrazumevaju edukaciju deteta, kroz brigu, negu, ljubav i sve ostalo što se detetu inače pruža i, na kraju krajeva, ono što podrazumeva normalan rast, razvoj i odgoj deteta. Ako je to tako, onda ni u kom slučaju ne može roditelj biti ni aboliran, ni amnestiran za bilo šta što dete uradi van tog dužnog nadzora.
Možemo smatrati da je to možda fluidno ili ne, ali je nesumnjivo tačno da roditelj koji propusti ove vrste poštovanje civilizacijskih standarda, a istovremeno nečinjenjem, propust i ono što je dužan da učini i na taj način izazove posledicu, a posledica je prekršaj koje je dete učinilo, ne može biti amnestiran, niti oslobođen za odgovornost za taj prekršaj.
S druge strane, nemojmo da zaboravimo jednu činjenicu. Mi imamo deliktnu odgovornost koja je sadržana u odredbama zakona u obligacionim odnosima. U tom zakonu takođe roditelj odgovara za štete i štetne posledice koje pričini dete protivpravnim delovanjem, ali u ovom slučaju deliktnim delovanjem, kojim se uzrokuje šteta i štetne posledice. Ko odgovara? Odgovara roditelj.
Prema tome, ne možemo ni u kom slučaju posmatrati ovo van onoga što je već definisano i propisano. Možemo imati različita tumačenja, ali se ove činjenice ne mogu dovesti u sumnju, niti osporiti. Zato smatram da je ovaj član 72. u potpunosti prihvatljiv, a ne samo prihvatljiv, nego i jedna norma, u konkretnom slučaju i imperativnog karaktera, koja rešava jednu situaciju koja se inače u svakoj demokratskoj i civilizovanoj državi mora rešavati na ovaj način. Hvala.