Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, replika.

Da, ovo obrazloženje, za razliku od obrazloženja o nehatu, više pije vodu.
Međutim, ne bih se sa vama složio. Dakle, problem skrivljenosti ne možemo potpuno da isključimo iz odgovornosti pravnih lica. Da li pravno lice može skriviti nešto? To je staro pitanje. Tog pitanja se sećam sa fakulteta. O tome smo dugo diskutovali. Da, može zato što nema odgovornosti pravnog lica. Da li je tako? Ukoliko neko ne skrivi, ne dođe do skrivljene odgovornosti, čak i kada je reč o odgovornosti odgovornog lica u pravnom licu koji objektivno preuzima odgovornost za prekršaje, on je takođe skrivljen.
Pažljivom analizom načina na koji se vrši prekršaj, kada je reč o pravnim licima, možemo doći do pojma skrivljenosti. To ostaje onda otvoreno pitanje za teorijsku raspravu.
Predložili smo da se vrati pojam skrivljenosti u Zakon zbog toga što ne bi naneo štetu kada je reč o pojmu odgovornosti pravnih lica, a pritom bi uneo potpunu jasnoću kada je reč o odgovornosti fizičkih lica.
To filigransko razgraničenje, o kome ste vi maločas govorili, u redu je, može se i tako gledati na stvar, ali mislim da bi mnogo korektnija norma bila da ostavimo krivicu kao element prekršaja, a onda možete, po principu normi specijaliteta da objasnite sistem i način odgovornosti pravnih lica u odgovarajućem članu. Dakle, mislim da je to daleko bolje nego rešenje koje ste ovde primenili.
Što se tiče nehata, nehat je oblik krivice to svi znamo.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržao bih stav Vlade, imajući u vidu da najčešće, ono sa čim se građani sretnu, je Zakon o prekršajima, često bez ikakve krivice. Dovoljno je iz sela da odete u grad, pri tome da odete u neki grad koji je na vašoj opštini, da se negde parkirate, da uopšte ne znate da u tom gradu postoji neka odluka o parkiranju, ograničenju vremena parkiranja, da je ta odluka na snazi, da se zbog te odluke može doći kod sudije za prekršaje i da za taj prekršaj možete odgovarati a da niste bili svesni da ste bilo šta skrivili i da ste bez ikakve krivice došli u poziciju da budete kažnjeni. Zato ovo "protivpravno" više odgovara nego "skrivljeno", jer da bi nešto bilo skrivljeno, taj bi morao biti svestan te svoje krivice.
Kad smo već kod tog parkiranja, ima običaj da javna preduzeća prethodno već kazne počinioca koji nije ni znao da je počinio prekršaj, pa tako nama iz unutrašnjosti iz raznih gradova stižu za brisače već istaknute kazne, pa ako niste platili SMS od 30 dinara, ili niste znali da treba da platite, onda vam stigne, već za brisačima, kazna kojom vas je kaznilo neko javno preduzeće. Posle toga, ako ne platite kaznu kojom vas je kaznilo javno preduzeće, a ministar je tu pa pitam kako je to moguće, da li je to uopšte pravno, da neko zbog 30 dinara dozvoli nekom inkasantu da vas na licu mesta kazni sa, ne znam, 30 puta većim iznosom nego što dugujete za to parkiranje i osim toga što niste znali, osim toga što su vas kaznili inkasanti, onda kad dođete kod sudije, treba da bude da ste svesno, svojom krivicom počinili to delo.
Što se pravnih lica tiče, tek je tu situacija zamršena. Recimo, ako vam vozač pretovari kamion, vi možete kao pravno lice biti skrivljeno, jer ste krivi, iako niste mogli realno znati da li će vaš vozač pretovariti taj kamion ili neće, da li će učiniti neki saobraćajni prekršaj za koga odgovara i pravno i fizičko lice i ne znam kako bi to preduzeće moglo da bude okrivljeno odnosno, po predlogu ovog amandmana, skrivljeno.
Vrlo je zanimljivo za čega sve naši građani odgovaraju, ko ih sve kažnjava, posebno mi je ovo interesantno, kad ih kažnjava neko javno preduzeće u gradu. U nekim gradovima se taj parking naplaćuje, u nekim gradovima se taj parking ne plaća. U svakom gradu morate to da učinite sa mobilnog telefona ili da kupite neku karticu na nekom mestu i vi to jednostavno ne možete znati, da li će vam se desiti da, zbog toga što ste se usudili parkirate, a to je moda u zadnjih 10 godina, svoje vozilo na neko mesto, da završite kao okrivljeni kod sudije za prekršaje i da završite u zatvoru, da pri tome niste imali nikakvu krivicu. Čak se može desiti da vam istekne kredit, da niste bili svesni da morate da imate dovoljno kredita, kad ste otputovali na neku pijacu ili neki grad, može vam se desiti da zbog toga što niste imali dovoljno kredita, niste to mogli da uradite, možete da odgovarate, i ako niste krivi, što na vašem računu nije bilo dovoljno kredita da platite obaveze za parkiranje koje su od slučaja do slučaja, od grada do grada, propisane ili nisu propisane.
U nekom gradu na nekom parkingu može da se parkirate, već na sledećem ne možete i to je označeno nekim jako malim znakom, odnosno nekim malim, veoma malim, sitnim brojevima, da bi što više građana prilikom parkiranja došlo u zabludu i da bi bili izloženi drakonskom kažnjavanju, prvo javnog preduzeća, pa ako ne platite javnom preduzeću, onda rizikujete da kod sudije za prekršaje platite daleko veću sumu i zato mislim da termin koji je predložila Vlada, da ovo bude protivpravno delo, i to je veliko pitanje, ali da ne stoji ovo što su predlagači hteli da dodaju – skrivljeno. Znači, to lice bi zbog jednog parkinga, gde uopšte nije znalo ili ne poznavajući lokalne propise, poznavajući naše jedinice lokalne samouprave oni imaju toliko odluka, toliko rešenja kojima predlažu razno-razna kažnjavanja, da jednostavno ni pravna ni fizička lica apsolutno više ne mogu znati zbog čega sve mogu biti kažnjeni, pa recimo neko može da vam odvali tablu od firme, a vi sutra već možete prekršajno odgovarati, onda se propisuju neverovatne sume za isticanje firmi i tabli, pa ukoliko to ne platite, a to vam je zakonska obaveza da istaknete, ukoliko to ne platite lokalnoj samoupravi, onda završite kod sudije za prekršaje. Tako da, recimo, jedna tabla u jednoj maloj opštini, recimo mojoj Inđiji, košta 54.000 dinara vlasnika firme. Dakle, on mora da izmiri u drugoj zoni 54.000 dinara samo zato što ima zakonsku obavezu o isticanju firme. Neka opština, bilo koja, je donela odluku, ne isticanje kazni, ili da se propiše onome ko nije platio kaznu i prekršajna kazna, dakle niz tih propisa je za koje građani uopšte ne mogu znati, da prekršaj, ne samo čine iz nehata, već da jednostavno uopšte nisu svesni da za određene prekršaje je predviđeno u određenim sredinama kažnjavanje. Hvala.

Narodni poslanik Saša Milenić.

Sa zadovoljstvom sam slušao raspravu povodom amandmana na drugi član predloženog zakona i uopšte ne mislim da je bilo kakav gubitak za parlament što je ta rasprava teorijske i više akademske prirode, nego od praktičnog značaja za građane. Međutim, mislim da bi ovaj pojam skrivljenosti, koji je po analogiji sa ZKP našao svoje mesto i u Zakonu o prekršajima, zapravo priziva jednu dublju problematiku, iako je gospodin ministar dao vrlo elegantno objašnjenje, zašto ostaje pri predloženom obliku definicije, a ne pri onom koji se sugeriše amandmanom.
Ja bih to obrazloženje samo, čini mi se, još dodatno ojačao pogledom iz jedne druge, preutemeljujuće discipline za svaku raspravu o pravu, iz perspektive etike, jer se zapravo amandmanom želi, kroz uvođenje pojma skrivljenosti, ojačati pozicija odbrane u nekom hipotetičkom postupku, a kroz razmatranje pozicije pripisivosti postupka subjektu u situaciji prestupa. A tema pripisivosti postupka direktno, oslonjena na koncept pretpostavljene autonomije ličnosti, zapravo je vezana za problematiku odgovornosti. Odgovornost je kategorija koju, čak ni u ovako hipotetičkim, akademskim situacijama u raspravama, mislim, ne bi trebalo potcenjivati i skidati kao suvišan teret sa pretpostavljenih građana, već sasvim suprotno, demokratija i unapređenje društvenih odnosa zahtevaju dodatno jače akcentovanje teme lične odgovornosti.
Kolektivizam i komunističko nasleđe našeg društva uvelo nas je u tu olaku debatu o odgovornosti, kao pretpostavljenom kategorijalu za opisivanje zvaničnika, Vlade i državnih organa, dok zapravo prostor slobode je osvojiv samo uz pretpostavku lične, individualne odgovornosti svakog pojedinca u zajednici, koja kroz svoju političku reprezentaciju pokušava da uredi svoje zakonodavstvo, kao i u ovoj oblasti.
Baš zato što ovaj aspekt pripisivosti postupka i lične odgovornosti itekako uračunava predloženi oblik zakonskog teksta, u potpunosti podržavamo i ministrovo objašnjenje.

Gospodin Rističević.
Jeste li vi želeli možda? Ne. Izvinjavam se.
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Homen, Nenad Konstantinović, Srđan Miković i Nataša Vučković.
Da li neko želi reč?
Narodni poslanik Slobodan Homen.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, gospodine ministre, pre svega želim, kao i kolega Konstantinović, da kažem da su ovog puta, kada je bilo razmatranje amandmana opozicije, zaista i Ministarstvo i Vlada pokazali dobru volju i da su shvatili da opozicija može da bude izuzetno konstruktivna, da može da ima ozbiljnu nameru da pomogne, a ne samo da pokušava da dođe do odugovlačenja skupštinske procedure ili ometanja, Bože moj, rada vlasti. Tako da, mislim da je ovo ozbiljan iskorak i da je velika stvar da je usvojeno naših 10 amandmana.
Ali, bez obzira, ne bih se javljao da ne smatram da ovi neki amandmani, koji nisu usvojeni, nisu izuzetno bitni i ne mogu da budu za budućnost izuzetno važni, kada je u pitanju pravni sistem. Malopre smo raspravljali o jednom amandmanu koji je, da tako kažem, više pravno-tehničke prirode, pa me baš interesuje kakvu će pažnju Narodne skupštine i ministara da izazove amandman koji je možda suštinski za budući izgled celog prekršajnog postupka i celog sistema, kako zovu "misdiminr" prekršaja, a koji do sada jeste bio zapostavljen u našem pravnom sistemu.
O čemu se radi? Kratko ću. Prema postojećem Predlogu zakona, razne institucije mogu da predlažu prekršaje. Znači, od Narodne skupštine, što je sasvim razumljivo, jer to se radi putem zakona, do uredbi vlada, autonomnih pokrajina i lokalnih samouprava. Suština amandmana jeste da se smanji broj državnih organa i institucija koje mogu da donose propise po kojima građani odgovaraju ili finansijski - novčano, ili zatvorskom kaznom.
S obzirom da su sudovi za prekršaje postali sudovi nakon reforme pravosuđa, da više nisu administrativno-upravni organi, smatram da je izuzetno važno da građani imaju sigurnost, da ne može svako da propiše sankciju protiv njih. U tom smislu sam podneo amandman koji kaže da to može da se uradi samo zakonom ili određenom odlukom autonomne pokrajine.
Kada smo pričali prošli put o ovom zakonu, kada smo pričali u načelu, ostavio sam dilemu i rekao – gospodine ministre, možda treba i lokalnim samoupravama ostaviti, to je jedna ozbiljna tema za razmišljanje, jer postoje određeni propisi tipa iznošenja đubreta, koji jesu nadležnost. Ali, ne vidim nikakav razlog da Vlada može i ubuduće uredbama da propisuje prekršaje, jer Vlada predlaže Narodnoj skupštini zakon. Ako predloži zakon, može da predloži i uredbu. Mislim da će to dovesti do veće pravne sigurnosti.
Ono što želim da kažem, iščitajući obrazloženje zašto je amandman odbijen, korišćena je jedna stvar koja zaista mislim da je više demagoška nego realna, kada je u pitanju razlog za odbijanje amandmana. Kaže se da je veliki broj prekršaja sada predviđen uredbama, da po njima građani ili firme, kako god, ne bi odgovarale. To nije tačno, vi ste već stavili u prelaznim i završnim odredbama duži vremenski period za primenu zakona. Mislim da je sasvim dovoljno u tom vremenskom periodu da se predlože izmene zakona koje bi obuhvatile, a nema mnogo prekršaja o uredbama, i dovele bi do pravne sigurnosti.
Molim gospodina ministra da razmisli o mom amandmanu, a naravno pozivam sve, vladajuće i opozicione poslaničke klubove da podrže u danu za glasanje ovaj amandman. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović. Izvolite.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Siguran sam da je moguće u narednih sedam meseci, a za sedam meseci će početi da se primenjuje i ovaj zakon, urediti putem zakona sve prekršaje koji su neophodni, a naročito one koji se nalaze u uredbama koje je donela Vlada. Koliko znamo, priprema se omnibus koji će obuhvatiti prekršaje koji se nalaze u različitim zakonima. Ne vidim nijedan razlog zašto u tom omnibus zakonu ne bi bili predviđeni svi oni prekršaji koji su danas predviđeni uredbama Vlade.
Načelno govoreći apsolutno je neprihvatljivo da Vlada ima prava da predvidi određeni prekršaj za koji vi morate da platite novčanu kaznu i za koji ste osuđeni od strane prekršajnog suda. Dakle, nisu više prekršajni organi organi uprave, sada imamo prekršajne sudove. Ako imamo prekršajni sud i ako on izriče kaznu u jednom postupku koji izuzetno liči na krivični postupak, onda bi morali prekršaji da budu propisani zakonom. Mislim da to jeste evropski standard i da u tom pravcu moramo da idemo i da ćemo u tom pravcu morati i da menjamo naše zakonodavstvo.
Dakle, još jednom razmislite. Ne treba da dozvolimo, a sada je prilika da to promenimo, da Vlada može svaki dan da donese neku uredbu kojom se građani mogu kazniti. Svaka novčana kazna, ako nemate para da platite, može da bude zamenjena kaznom zatvora. Dolazimo u situaciju da ovaj kaže – uredbom toliko i toliko moraš da platiš, a onda ljudi koji nemaju da plate idu u zatvor. Po ovom zakonu je neprihvatljivo da se zatvorska kazna propisuje bilo čime osim zakonom. Ovde na jedan posredan način vi možete otići u zatvor za kaznu koju je predvidela i za prekršaj koju je predvidela Vlada uredbom.
Takođe, kada se radi o lokalnim samoupravama, one imaju svoje specifičnosti, ali moram da vam kažem da mi se čini da nas to sve uvodi u jednu ozbiljnu pravnu nesigurnost. Nešto važi na teritoriji opštine Smederevo, a nešto drugo na teritoriji opštine Smederevska Palanka. Kako će građani to da razlikuju, to je dobro pitanje, a posledica toga može biti takva kazna zbog koje možete na kraju otići u zatvor. Hvala.