Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo slušam izlaganje amandmana i opet kažem da bih prihvatio kada bi se sve uzelo u obzir i sve dobro rezonovalo. Ali, hajde da krenemo od kraja, kako ste rekli.
Ne možete nekoga obavezati na nešto što važi, recimo, u gradu Smederevu, a ne važi u Požarevcu, pa ćete dovesti do pravne nejednakosti. Znate, tom logikom rukovođenja možemo da kažemo – ne možete obavezati nekoga ko živi na teritoriji AP Vojvodine na nešto što ne važi u centralnoj Srbiji ili na Kosovu i Metohiji, pa će i to dovesti do pravne nejednakosti. Jednostavno, priroda prekršaja je takva da može da se propiše.
Što se tiče propisivanja prekršaja uredbom Vlade, razmišljam da li da dam jedan konkretan primer ili sijaset primera, pa da vidite koliko ti argumenti koje ste izneli ne stoje. Prva stvar, otkako postoje prekršaji postoje i prekršaji koji se mogu odrediti uredbom Vlade. Daću vam primer.
Recimo, imate subvencije koje se daju poljoprivrednicima. Čovek dobije subvencije za uzgoj, recimo, tovljenika ili dobije subvencije za zasad nekog voća ili zasejano žito u određenoj meri, a onda taj novac, umesto da upotrebi u te svrhe, uzme i kupi luksuzni automobil. To jeste krivično delo. Ja sam dao najdrastičniji primer, ali postoje različite druge mahinacije vezane upravo za subvencije. Ne ispunjavate neke obaveze koje su propisane uredbom Vlade, na osnovu kojih vam je odobrena subvencija. Dao sam to kao primer.
Evo, daću vam primer i iz nečega o čemu smo ovde već raspravljali u prethodnih nekoliko nedelja. Usvajali smo strategiju za borbu protiv korupcije. U strategiji je predviđeno da svako ministarstvo i svaki državni organ ima službenike koji će biti zaduženi za podnošenje kvartalnih izveštaja o ispunjavanju akcionog plana i strategije za borbu protiv korupcije. Ako to ne budu radili, odgovorno lice na čelu organa će morati da odgovara za to prekršajno.
Hoćete dalje? Kažete – ne može se sud obavezati da sudi na osnovu uredbe. Uredba je podzakonski akt, sudovi primenjuju i podzakonska akta. Da nije tako, ne bismo znali ko je odgovorno lice gde. Zašto? Zato što se odgovorna lica propisuju sistematizacijama, a to nije zakon. Dakle, jednostavno, argumenti su vam polovični. Ako hoćete da obezbedimo primenu zakona i jedinstvo pravnog poretka, onda se treba rukovoditi ovim.
Sa druge strane, iskreno mislim da u određenom obimu jedinice lokalne samouprave moraju da budu ovlašćene da kroz sistem prekršajnog kažnjavanja, odnosno propisivanja prekršajnih kazni obezbede funkcionisanje lokalne samouprave na čitavoj njenoj teritoriji i u punom kapacitetu. Ne znam zašto bi to nekome smetalo. Možete da kažete da je to teži posao za prekršajnog sudiju, zato što mora da bude dobro informisan i upoznat sa svim aktima koje treba da primenjuje. Takav mu je posao. Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Konstantinović, replika. Izvolite.

Ministre, ponovo mešate krivična dela i prekršaje. Primeri su vam loši. Istu priču smo imali i na Odboru, vezano za maloletnički zakon. Mešate krivična dela i prekršaje. Prekršaji su najlakši mogući prestupi i nisu krivična dela.       
Druga stvar, to što nešto postoji od kad postoje prekršaji, ne znači da je dobro. Sada je prilika da se to promeni i da se unapredi. Slobodno, treba vam malo više hrabrosti da uđete u ovu reformu. Dakle, nije sve ono što je bilo nekada - dobro, neke stvari treba promeniti. Kada je potpisan Briselski sporazum, nikoga ne možete više ni na šta da obavežete na Kosovu i Metohiji, tako da mislim da za taj argument apsolutno niste u pravu.

Reč ima gospodin Mićunović. Izvolite.

Hoću da se umešam u ovu raspravu, na osnovu naše pravne istorije. Neću ići tako daleko, ali mogu da vam kažem da ovaj problem prekršaja i krivičnih dela jeste izuzetno značajan za slobode, jer je nepravljenje razlike koštalo milione ljudi slobode, a mnoge i života.
U totalitarnim režima, gde je sva vlast bila koncentrisana u rukama upravne vlasti, odnosno partije, bilo je moguće donositi različite odluke, pa se uglavnom vladalo uredbama. I tu je prekršaj bio ključni pojam. Milioni ljudi su u Sovjetskom Savezu išli na tzv. radni popravak u Sibiru i mnogi se više nikad nisu vratili. Ako vam kažem da je sudija za prekršaje drugog reona grada Beograda, kaznio desetine hiljada ljudi 1949. i 1950. godine za prekršaje nejasne i poslao ih je na Goli otok, gde su mogli da ostanu onoliko koliko su policijske vlasti to želele.
Zato je ovo pitanje izuzetno značajno, jer ulazi u problem odnosa upravne vlasti i zakonodavne i sudske vlasti. Bez te jasne granice, bez te podele, mi nikad nećemo ući istinski u oblast prave slobode i sigurnosti građana. Tu leži problem. Dakle, nadam se da se nikada više nećemo vraćati u te periode.
Ali, tim povodom, kada sam već počeo, da kažem, bilo bi možda zgodno da jednoga dana prečistimo celokupno krivično zakonodavstvo i jednom odlukom ove skupštine, odreknemo se represivnih zakona koji su kršili ljudska prava. To je na neki način obaveza da to uradimo. Mnoge zemlje to čine i za neka dela iz 17. veka, pa se danas pravdaju. Tako ćemo očistiti ovo.
Mi imamo niz uredbi koje su potpuno nezakonite bile. Slučajno, još jedna me se tiče, a to je unošenje zakona o moralno političkoj podobnosti, koja je doneta, a onda je Skupština Srbije, neovlašćena, van Ustava, donela odluku da osam profesora Filozofskog fakulteta ukloni sa dužnosti profesora. Ta odluka stoji na sramotu i danas. Dokazali su i ustavni sudovi da je u neskladu. To isto moramo brisati. Ne samo da obrišemo neke stvari koje su se ticale ni personalno, ne znam, prestolonaslednika ili nekog drugog, da može dobiti pasoš, nego se ovde tiče hiljada ljudi koji su posle, po analogiji, u opštinama, bilo gde, uveli uredbu da se mora imati potvrda iz Socijalističkog saveza o moralno-političkoj podobnosti, da biste bili učitelj, profesor ili bilo šta. Postoje stotine ljudi koji su tada izgubili posao, na osnovu takvih uredaba.
O prekršajima, zbog toga, moramo da raspravljamo i raspravljali smo 1991. godine, na početku upravo višepartijskog sistema u Skupštini Srbije. To je bio prvi korak, kada smo pokušali da napravimo tu razliku i da otklonimo mogućnost da Vlada, uredbama ili Zakonom o prekršajima, u prekršaje stavi niz političkih gestova koji su onda, naravno, bili pogubni za građane.
Sećam se, od 1968. godine, pa i pre toga, kasnije i "Otpora", kako su studenti po ulicama hapšeni i mandatno kažnjavani kod sudije za prekršaje, bez ikakvog krivično-pravnog postupka. Dakle, sve je to uvodilo u jedno bezakonje koje je odgovaralo određenim nedemokratskim sistemima. Danas je prilika, mogu da podelim i ovaj zakon u najvećem delu, jer je on dosta dugo rađen u radnim grupama, postoji danas svest, ono o čemu je govorio i kolega Konstantinović i kolega Homen, da na pragu naših pregovora i ulaženja u Evropu, nemojmo se zavaravati ulaženjem u Evropu, mi se odričemo jednog dela pravnog suvereniteta, mi moramo naše zakone pravne da uskladimo sa Evropom. Bolje da to činimo sada, da ne čekamo nikakve pregovore, pa da onda tada to radimo. Hvala vam.

Reč ima gospodin Aligrudić. Prijavite se.

U prilog ovom amandmanu koji je ovde podnet moram da kažem i sledeće i da tu stavim neko distinktno mišljenje. Kada je reč o skupštinama opština, skupštinama gradova, skupštinama autonomnih pokrajina, mi mislimo da je u redu da one mogu propisivati prekršaje. To je sasvim solidno rešenje i u tom delu nemam ništa protiv. Ovde se problem javlja u nečemu drugom, u našoj borbi, i našoj i vašoj, sa anahronim propisima, sa nečim što je otpalo kao civilizacijsko rešenje.
Dakle, ne može izvršna vlast preuzimati na sebe propisivanje ičega, a naročito prekršaja, a ako i može, to mora da predstavlja izuzetak i propisi koje donosi izvršna vlast imaju samo jednu funkciju, da sprovedu zakon. Ako bilo šta propiše opštinsko veće, ono to propisuje samo da bi sprovelo odluku skupštine opštine. Isto važi i za Vladu. Ako tako ustrojimo sistem, on neće biti anahron, onda nemate vladanje uredbama, onda imate vladavinu zakona, a ne vladavinu uredbi.
Ne može Vlada propisivati prekršaje. Mogla je, slažem se sa vama, ali mi treba svi zajedno ovde da kažemo – ne može više, jer ovaj sistem nadalje to neće dozvoliti. Još jedan važan razlog. Vi znate da je opšti princip kod kažnjivih dela, još iz rimskog prava do danas, ignorantio iuris nocet, a to znači – nepoznavanje prava škodi. Kome? Svim građanima. Svi su dužni da poznaju pravo. Ako ga, kojim sticajem okolnosti ne poznaju, to ih ne opravdava ako pravo krše. Međutim, naša je dužnost da učinimo sve što je u našoj moći da što veći broj građana sazna pravo.
Jedan od najboljih načina da pravo ili obaveza koja ne sme biti prekršena da bude saznata jeste da ona bude zakonska obaveza i da kažnjiva dela budu propisana zakonom ili za lokalnu sredinu, u najmanju ruku, odlukom skupštine opštine, skupštine grada itd. Ako idemo na to da uredbama propisujemo prekršaje, prvo, to nije u ustavnoj funkciji uredbe. Uredba, po Ustavu, to ne može da čini. Razmislimo o tome. Pod dva, time kršimo osnovno načelo, a to je, koje je i preče od ignorantio iuris nocet, a to je načelo spoznaje prava, načelo pravo građanina da spozna pravo i da ima priliku da ga sazna. Znam ja da je sve u "Službenom glasniku", ali ne čita se svaki broj "Službenog glasnika" sa istom pažnjom. Vodite računa o tome, od sada pa ubuduće.
Ako niste spremni da amandman prihvatite danas, onda očekujemo da već s jeseni, sa ostalim predlozima koje smo izneli, izađemo sa izmenama zakona.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, ono što bih ja želeo, da vi shvatite da u ovim amandmanima, u kojima vidim da imamo podršku i drugih poslaničkih klubova, zaista postoji dobra namera i dobra volja.
Dobra namera, jer ako se ne varam, dobra politika ove vlade jeste dalja budućnost i dalje kretanje ka evropskim integracijama. Ovo je nešto što ćemo morati da izmenimo. Potpuno se slažem, ko to i ne može danas na amandman da odgovara, ali to bi trebalo da se desi u septembru i voleo bih vas da vidim opet u parlamentu sa izmenama zakona.
Ovo nije jedini problem, na nekoliko mesta kasnije, naše amandmane ste rekli da ne možete da usvojite jer je slično rešeno u Krivičnom zakoniku. Nije ni to problem, hajde da promenimo u paketu i Krivični zakonik, to je nešto što ja mislim da za normativno odeljenje Ministarstva pravde ne bi trebalo da bude problem, da brzo i lako urade izmene zakona ili predloge novih zakona.
Zašto sam se javio? Vi ste rekli da postoji opasnost da ukoliko se uredbama ne donose određeni propisi, ne propisuju prekršaji, da postoji određena sfera društvenog života koja će biti nekažnjiva. Tu ste naveli konkretnu strategiju za borbu protiv korupcije, koja je jedan izuzetno važan dokument za bilo koje društvo i koje je tačno. U pravu ste, treba da predvidi postojanje budućih prekršaja, ali ti prekršaji predviđeni u strategiji se neće oslikavati u uredbi koja će biti doneta za primenu strategije, nego svi dobro znamo u Narodnoj skupštini, da postoji Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Taj zakon već sadrži i krivična dela i prekršajna dela.
Znači konkretno, ako ste strategijom predvideli neko novo prekršajno delo, to su samo u pitanju izmene i dopune zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, za koju ste vi kao ministar inače i nadležan da branite u Narodnoj skupštini.
Prema tome, smatram da sve ono što uredbe i gde uredbe propisuju prekršaje, već postoji odgovarajuća zakonska regulativa, koja bi bila samo izmenjena i dopunjena po jednim članovima. Naravno, ukoliko je to komplikovano, ukoliko postoji nespremnost ministara da ulaze u Skupštinu sa ovim zakonikom, postoji ovo što je rekao kolega Konstantinović, jedan omnibus zakon, mislim da je to pitanje, kada se uredbe možda mesec ili dva dana rade i opet da se vidimo u septembru, jer mislim da ćete i sebi učiniti uslugu, jer da li ćete sada menjati ili u nekom budućem periodu, moraćete da usaglasite ovo sa nekim osnovnim standardima.
Ponavljam, potpuno se slažem sa gospodinom Mićunovićem i gospodinom Aligrudićem, suština je da građani znaju zašto odgovaraju, da budu zaštićeni od države, a to može biti samo ukoliko su bilo koja vrsta krivičnih dela ili prekršajnih, predviđeni zakonom a ne voljom ili odlukom izvršne vlasti. Hvala.