Evo da ne bih odgovarao ja, potpredsednik Vlade želi na to pitanje da odgovori pa ako niste zadovoljni, nastavićemo dalje oko toga.

Da vam pomognem. Nemam problem sa tim, shvatio sam da će ovakva vrsta opstrukcije da traje dokle god bude trajala Skupština. Pošto vidim da je najveći problem da ja govorim, vidim da je to strašan problem, ne brinite neću da govorim sem ako bude nekakva replika, ni na koji način neću da govorim.
Mogao je predsednik Vlade, a nije morao da ostavlja ni pisano ovlašćenje, ali ako je to najveći problem, ako iz svega o čemu smo govorili su tobože svi zabrinuti za to da li ćete da čujete i dobijete odgovor od Vlade, a na kraju vam ne treba da čujete i dobijete odgovor od Vlade, jer smo hoćete da dobijete od Ivice Dačića, a pre toga ste govorili kako je tobože govorio neko drugi ko je stvarno predsednik Vlade, evo izvinjavam vam se što sam govorio. Izvinjavam se što sam oduzimao vaše vreme. Ako ništa, govorio sam zbog građana Srbije, a ubuduće koristiću ovu govornicu samo da vam odgovaram, eventualno repliciram i ništa drugo.
Mislio sam da je važno da govorimo o ključnim pitanjima, o ključnim stvarima za našu zemlju, da govorimo o tome pred celokupnim srpskim auditorijumom, da svi naši građani to mogu da čuju. Pošto vidim da nisam ja ovde, bila bi primedba gde je onaj koji tobože o svemu odlučuje? Kada ovde nije Dačić, onda je – zašto nije ovde Dačić? Šta god da je, da sam došao u svetlo plavom odelu bilo bi – što si došao u svetlo plavom odelu umesto u nekom drugom? Mislim da su to građani Srbije videli. To vam je kao priča o strancima, kao priča o našim pametnim klincima koji su otišli van zemlje pa treba da se vrate u zemlju. Uvek će se naći Lajbnicov dovoljan razlog, da se nešto kritikuje i nešto napadne.
Za to imam razumevanja i sam sam neretko grešio i na takav način se ponašao, ali uvek negde posle izvesnog vremena, pa čak i pred ponoć da sami donesemo odluku – bolje da Srbija ima Vladu nego da je nema. Zato vas molim da prihvatite moje izvinjenje što sam uopšte govorio, a uveren sam da građanima Srbije nije smetalo to što sam govorio. Imaćete prilike da i u budućnosti dobijete odgovore.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić, po Poslovniku.

Član 27. Da ste mi dali reč na vreme, kada sam se javio, možda ne bi ovako govorio gospodin Vučić. Evo, LDP ne smeta da govori gospodin Vučić. Nismo se žalili na povredu Poslovnika. Tražili smo da se drže konsultacije ili razgovori pre ovoga. U redu nam je da i danas, kad već toga nije bilo, o tome razgovaramo na sednici Skupštine. Ne ulazim u taktiku drugih stranaka, ne zanima me. Dakle, ne smeta mi da govori. Pri tom, javio sam se za repliku pre pola sata, gospodine Arsenoviću. Ne možemo da dođemo na red da o tome govorimo.
Vodite računa kako vodite sednicu. Taman smo krenuli nekakvim putem. Meni ne smeta da govori gospodin Vučić, zato što mislim da se time zapravo dokazuje između onoga što on govori i onoga o čemu govori gospodin Dačić. Ono što je ključna primedba LDP je da je politika buduće Vlade nekonzistentna i nekoherentna. Pokazaćemo to malo kasnije i na primeru Mendelsona i kako se Mendelson uklapa u ono što su vizije recimo PUPS ili nekih drugih aktera u budućoj Vladi.

Gospodine Đuriću, vi dobro znate zbog čega niste došli na red na repliku. Ne vidim uopšte po kom osnovu ste reklamirali povredu Poslovnika. Vi ste se prijavili za repliku i do sada su reklamirali povredu Poslovnika. Znate da ljudi koji reklamiraju povredu Poslovnika imaju prednost nad replikom.
Reč ima premijer Ivica Dačić.

Meni je žao što nisam bio tu da vidim vaše izraze oduševljenja mojim prisustvom. Želim da vam kažem da sigurno nisam izašao radi obavljanja svojih privatnih potreba. Vlada Srbije ima i druge poslove. Osim ovoga, vode se razgovori i o nekim drugim veoma važnim temama. Izvinjavam se zbog mog odsustva.
Isto tako bih zamolio sve one koji su tražili moje prisustvo u parlamentu, a ja jesam bio u parlamentu, da budu prisutni za sve vreme ovog zasedanja, jer ja više izlaziti neću. Ja mogu, ali pošto vi želite da budem prisutan, ja ću u skladu sa vašim željama i zahtevima sigurno udovoljiti svemu tome.
Primetio sam da kako vam opada entuzijazam prilikom diskusija, da na kraju obično ostane svega nekoliko poslanika. Bio bih veoma zadovoljan da na kraju zasedanja bude isto ovoliko koliko ih ima i sada.
Koliko vidim, i dalje se bavimo tehničkim i poslaničkim pitanjima. Veoma sam srećan ako su to najveće primedbe koje imate na rad Vlade Republike Srbije. Ako je to primedba, evo ja sam se vratio i nadam se da vašoj sreći nema kraja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srđan Miković, povreda Poslovnika.

Prvo, član 107, zato što niste intervenisali kada nije poštovano dostojanstvo Narodne skupštine dok je gospodin Babić diskutovao, a činjenica je da se tada on izjasnio neposredno nakon moje diskusije, kada sam strogo proceduralno ukazivao na određene, hajde neka bude, nejasnoće, da ne kažem kršenje Poslovnika, što mi je milo što je kasnije prvi potpredsednik Vlade potvrdio da sam u pravu i što je kasnije potvrđeno samim tim što je premijer i predlagač Vlade došao ovde da bi razrešili ovu celu proceduralnu stvar.
Činjenica je da jedini predlagač novog sastava Vlade jeste gospodin Ivica Dačić. To je cela diskusija bila. Činjenica je da pre toga prvi potpredsednik Vlade, bez obzira što je to bilo neutemeljeno u Ustavu i Poslovniku, je oko pola sata govorio. Mogu da shvatim minut, dva, tri, 15, 20, 25, ali skoro 30 minuta, biće da je mnogo. Upravo zbog toga, ukoliko je toliko pričano, a za to nema podloge u Poslovniku, više zbog toga sam ukazao da se ne krši to.
Svaki put kada neko od poslanika pretera 20 sekundi, već je ovde veliki problem zašto je preterao 20 sekundi u odnosu na ta dva minuta eventualne replike ili ukazivanja na povredu Poslovnika.
Opet, s druge strane, imamo nekog ko nema pravo da govori i govori 25 minuta bez da bilo ko skrene pažnju da nema pravo ni na minut, a ne na 25 minuta. Ukoliko smo ove proceduralne stvari rešili, ukoliko se dokazalo da je moja diskusija bila u skladu sa Poslovnikom, zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić, replika.

Davno je to bilo, ali nadam se da se svi sećaju.
Evo, gospodine Vučiću, još malo da razjasnimo tu temu „Simpa“. Koliko sam shvatio, makar iz medija, „Simpo“ je dobio beskamatni, kratkoročni kredit od Vlade i iz tog novca isplatio juče, čini mi se, dugove koje ima prema republičkom PIO fondu. Neki drugi dugovi, recimo ona potraživanja koja ima Republički fond zdravstvenog osiguranja, nisu isplaćeni iz toga i dolaze u onaj deo preuzimanja vlasništva ili dodatnog dela vlasništva države, odnosno Vlade u „Simpu“. To nije moguće. To je ekonomski neodrživo, besmisleno.
Republički fond zdravstvenog osiguranja nije država, čak nije ni državni fond u ekonomskom, a pogotovo nije u pravnom smislu. Oni osiguranici koji uredno plaćaju doprinose nemaju ništa od toga što neko drugi nije platio doprinose. Onda je država umesto toga ušla u vlasništvo „Simpa“. Makar da je „Simpo“ probao da nadoknadi dug nekim dušecima i noćnim ormarićima, to bi bila neka korist za srpske bolnice. Ovako nema nikakve koristi. Pri tom, nije privremeno zato što Dragan Tomić, direktor „Simpa“, javno izjavljuje da je ovo verovatno trajni aranžman, pošto nema ozbiljnih kupaca za „Simpo“. Zbog toga mi nije jasno šta je politika Vlade u ovoj oblasti. Zbog toga mislim da postoje ozbiljne pukotine.
Slažem se da je Mendelson sve to uradio. Pre toga je možda bio još značajniji. Odredio je ko će voditi nove laburiste. Ali, njih trojica su uradila prvo jednu važnu stvar. Oni nisu samo na vrhu i nominalno promenili tu partiju, pa kada su izbrisali iz onog programa da je i dalje zalaganjem laburista državna privreda, podržavljenje, nacionalizacija, onda je to radila cela partija. Onda nije bila jedna politika na nivou Vlade, a druga politika, recimo, u ekspozeu kako je danas ovde, kaže se – postepeno i odgovorno smanjenje državnog udela. To nije bila politika Britanije. Prihvatili su ono što je uradila Margaret Tačer, krenuli korak dalje. Govori se o automobilskoj industriji. Prihvatili su ono što je prelomljeno u Britaniji 1983-1984. godine. Zato ti primeri nisu dobri. Gospodin Bačević ništa od toga ne prihvata, evo ja vam garantujem, gospodin Krkobabić još manje.