Hvala.
Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, ovim predlogom zakona o legalizaciji objekata se obezbeđuje pribavljanje, odnosno naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekte, odnosno delove objekta koji su izgrađeni bez građevinske dozvole, odnosno koji se koriste bez upotrebne dozvole.
Investitori, odnosno vlasnici tih bespravno izgrađenih objekata, pribavljanjem građevinske, odnosno pribavljanjem upotrebne dozvole, znatno bi uvećali tržišnu vrednost tih svojih objekata, a posredno se time otvaraju mogućnosti i za ostvarenje drugih ciljeva, čime bi se u svakom slučaju doprinelo ekonomskom razvoju.
Uspostavljanjem prava svojine na objektima i to po sprovedenom, odnosno okončanom postupku legalizacije, pruža se mogućnost vlasnicima takvih objekata u smislu da mogu da obezbede odgovarajuće kredite, da izvrše energetsku sanaciju objekata itd.
Predlagač, naime, polazeći od ovog predloga zakona, kaže da je od njega pošao, imajući u vidu pre svega rezultate prethodne analize navedenih zakonskih odredaba, mogao je decidno da nam kaže i kojih, odnosno zakona kojima se uređuje legalizacija objekata, kao i već ono što je spomenuto, odluke Ustavnog suda, koji je cenio ustavnost pojedinih odredaba Zakona o planiranju i izgradnji, a koje se odnose na legalizaciju objekata. Mislim da je to bilo dovoljno da se zaključi da je sada potrebno odmah i u što kraćem roku napisati predlog zakona kojim će se urediti tzv. legalizacija objekata, odnosno naknadno izdavanje građevinskih, odnosno upotrebnih dozvola i to za one objekte koji su navedeni u predlogu zakona u onom roku, odnosno do 11. septembra 2009. godine.
Pored ostalog, ovakvim jednim rešenjem takođe se navodi da se time stvaraju uslovi za dovođenje u legalne tokove bespravno izgrađenih objekata, ali predlagač nigde racionalno nije objasnio po kom to osnovu i iz kojih to razloga to treba da važi samo za one objekte koji su izgrađeni do 11. septembra 2009. godine, pa je ovlašćeni predlagač ovom prilikom i sam napomenuo da u tom smislu postoji jedan pravni vakum. Ja ću se sa njim složiti, pa, naravno. Gotovo da posle tog perioda apsolutno u zemlji Srbiji nije izgrađen nijedan nelegalni objekat.
Objašnjenje da predlog koji se odnosi na uspostavljanje jednog novog roka za legalizaciju i to za objekte izgrađene nakon navedenog datuma ne može biti prihvaćen iz jednog jednostavnog razloga, jer ako ćemo se pozivati na odredbe Ustavnog suda, onda moram da napomenem da bi upravo ovakva odredba bila direktna, odnosno suprotna stavu Ustavnog suda i to izraženom u obrazloženju njegove odluke kojim se proglašavaju neustavnim sve one odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, a koje se odnose na legalizaciju objekta, s obzirom da se mora imati u vidu ono što ste sami napomenuli, a to je da je krivičnim zakonodavstvom bespravna gradnja utvrđena upravo kao posebno krivično delo.
Ne znam da li se pod pomenutom analizom bilo koji predlagač, ne mislim samo na vas, podrazumeva nekakvu samokritiku kao neki relikt prošlosti nekog prethodnog sistema, u kom je jednostavno svako mogao da radi šta hoće, ali ukoliko je spreman da se samokritikuje ili da revidira svoj stav, onda bi mu bilo sve oprošteno.
Takođe, ovde predlagač u ovakvom predlogu zakona započinje konstataciju da je u Republici Srbiji bilo više pokušaju da se objekti izgrade suprotno zakoni i gde je god to moguće da se oni sada vrate u nekakve zakonske okvire i da je sve počelo 1997. godine. Mislim da je počelo i mnogo ranije, ali od 1997. godine krenuli su samo da se gomilaju problemi, pa kada već govorimo o toj 1997. godini, moram da napomenem da je zakon o posebnim uslovima za izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole za određene objekte predstavljao taj početni korak.
Naveli ste da je svaki sledeći zakon bivao sve liberalniji u odnosu na svoj prethodni, ali, i pored svih onih pogodnosti koje su zapravo bile predviđene Zakonom o planiranju i izgradnji, to nije dalo očekivani efekat, odnosno, kao što ste i sami naveli, preko 700 zahteva za legalizaciju danas postoji. Rešeno je samo oko 15%. Ovo je izgleda posledica činjenice što, eto, vi tad niste bili u mogućnosti da predložite jedno ovakvo zakonsko rešenje, koje lično smatrate dobrim.
Ukoliko mislite da sam zlonamerna, moram da vas ispravim i da odmah kažem da se tu jako varate. Vi ste naveli da se u fazi izradi ovakvog predloga pristupljeno po ozbiljnim i temeljnim pripremama za izradu ovog nacrta zakona. Sve sugestije koje su dostavljene do momenta donošenja odluke Ustavnog suda, a kojom se upravo odredbe o konverziji zemljišta kod legalizacije objekata na osnovu Zakona o planiranju i izgradnji stavljene van snage, uzete u razmatranje. Sprovedene su javne rasprave i to u periodu od 24. maja do 12. juna 2013. godine, gde je i ona javna rasprava, tj. okrugli sto koji je održan u Sava centru trebao da predstavlja bar tu neku krunu započetog posla. Javna rasprava organizovana je u saradnji sa stalnim konferencijama opština i gradova. Zamisliste, prisustvovalo je 200 učesnika.
Naravno da su, pored predstavnika opština i gradova koji i treba da budu pozvani, bili pozvani predstavnici Agencije za borbu protiv korupcije, što je takođe pohvalno, predstavnici Inženjerske komore Srbije, predstavnici Republičkog javnog pravobranilaštva, Republička direkcija za imovinu Republike Srbije, ali ono što je interesantno jeste da tim javnim raspravama nisu prisustvovali i nisu se njima odazvali, kao što su, recimo, pravni stručnjaci sa fakulteta i instituta.
Istovremeno, nacrt ovog zakona je objavljen na sajtu Ministarstva. Uzete su u obzir i sugestije koje su pristigle elektronskim putem. Prihvaćene su sugestije Ministarstva pravde i državne uprave koje se odnose na usklađivanje kaznenih odredbi. Iz jednog ovakvog predloga zakona sa donetim Zakonom o prekršajima, predlagač sada napominje da je u odnosu na nacrt zakona koji je bio na javnoj raspravi, tekst zakona dopunjen i odredbama kojima je kasnije preciziran predlog legalizacije. Šta će vama onda uopšte javnost? Zašto toliko pozivate na te javne rasprave ako ćete kasnije nešto menjati i nekim odredbama nešto dopunjavati?
Odredbe o kojima govori predlagač po njemu će se precizirati podzakonskim aktom u kome će biti navedeni objekti koji ne mogu biti predmet legalizacije. Ne znam zašto imamo neku večitu potrebu da sve ono što ne umemo ili ne znamo da rešimo jednim predlogom zakona moramo da rešavamo nekakvim budućim podzakonskim aktima? To je postao očigledno manir u našoj zemlji.
Takođe, napominje se da će tokom primene ovog zakona Ministarstvo preuzeti sve što je potrebno da bi se ostvarilo ono što se donošenjem ovog zakona i namerava. To jeste dobro. To je odlično i to na kraju krajeva i jeste zadatak predlagača, zapravo Ministarstva na čijem čelu se nalazi, ali ujedno moram primetiti da je to tlo za ispitivanje uspešnosti odnosno neuspešnosti primene zakona ukoliko on bude usvojen, odnosno njegove primenjivosti i neprimenjivosti.
Jedinicama lokalne samouprave, privrednim društvima, organizacijama i građanima će se pružiti neophodna stručna pomoć i protiv toga nemam ništa protiv. Ministarstvo će odmah po stupanju na snagu ovog zakona pripremiti i doneti podzakonski akt kojim će bliže urediti pojedina pitanja iz oblasti ovog zakona. Opet vidimo tu ljubav prema donošenju podzakonskih akata.
Zbog ovakvog stanja, mislim da možete da očekujete jedan sveopšti pravni cirkus koji će biti kasnije upotpunjen organizovanjem javnih rasprava i radionica u upravnim okruzima u Srbiji, a sve u cilju nekakve pravilne i dosledne primene zakona. Mislim da je ovo jedan potpuno pogrešan redosled koraka. Takođe navodite da u skladu sa zahtevima i zakonskim ovlašćenjima da će Ministarstvo po zahtevima zainteresovanih lica davati mišljenje o primeni pojedinih odredbi samog zakona. Trebali ste da napomenete da je davanje mišljenja Ministarstva o bilo kom pitanju iz nadležnosti Ministarstva tek tako neobavezujuće, zapravo potpuno je neobavezujuće mišljenje Ministarstva po bilo kom pitanju kao pravna kategorija.
Takođe, predlagač je u ovom predlogu zakona dao i neke interesantne izjave, a neke se međusobno isključuju. Tako je nadležni ministar rekao – građani ne moraju da legalizuju svoje objekte, već je dovoljan samo upis u katastar nepokretnosti. Ukoliko ste vlasnik nekog objekta 30 godina i ukoliko se niko nije žalio, dovoljno je da se upišete u katastar. Ovo je izjava ministra Ilića koja je emitovana na prvom programu RTS. Zato imamo i sledeću izjavu sa kojom se donekle mogu složiti. Građani većaju i to je ono što ste spomenuli u svom načelnom izlaganju, mešaju Zakon o upisu u katastar nepokretnosti koji je Skupština Srbije već usvojila i Zakon o legalizaciji koji treba da usvoji, znamo da će biti usvojen, legalizacija skupa i zahteva brojnu dokumentaciju a da upis u katastar košta 100 evra i da nema nikakvih dodatnih troškova nakon čega možete objekte da stavljate pod hipoteku, možete da prenesete na svoju decu, da se taj objekat doživotno vodi na vas, a da se posle vaše smrti vodi na vaše potomke i to je potpuno dovoljno da legalno funkcionišete, osim što se tako upisani objekti neće moći prodavati.
Protiv ovoga ne bih imala ništa protiv, ali moram da vam postavim jedno pitanje. Kažete u ovakvoj jednoj izjavi da se takvi objekti neće moći prodavati. Ukoliko se ti objekti neće moći prodavati, kako će onda recimo banka koja je stavila hipoteku u tom slučaju da uradi, šta ukoliko dođe u situaciju da tu hipoteku aktivira? To pitanje ostaje nejasno.
Ima još dosta vaših izjava ovde, ali moraću da vas citiram i da predočim javnosti jednu od najzanimljivijih. Ona glasi – Protiv urbanista koji odbiju upis objekta u katastar, preduzeće se odgovarajuće mere pošto postoje urbanisti koji neće da daju dozvolu i neće da rade svoj posao.
Ministre, čisto za ubuduće, upis objekata u javna dokumenta vrši RGZ, ne vrše ga nikakvi urbanisti. Samo radi preciziranja. Neću spominjati još izjava koje je ministar Ilić davao o ovom predlogu zakona, ali složiću se sa sledećom izjavom – neće Evropa sa nama više da razgovara dok sve objekte ne upišemo u katastar. Tu ste potpuno u pravu. Neće, naravno, da razgovara sa nama. Da li će da razgovara sa nama kada bi Evropa videla ovaj predlog zakona koji je danas u proceduri?
Moram da vas pitam kada ste pripremali ovaj predlog zakona, da li ste vršili nekakvu uporedno pravnu analizu, da li ste pogledali zakon koji ovu materiju uređuje u Hrvatskoj, kao skorašnji primer zemlje koja je postala članica EU? Da li ste pogledali zakon Crne Gore, imate zakon Republike Srpske, imate zakon Federacije BiH i sva ta rešenja čini mi se da su mnogo bolja od ovih koja mi danas imamo pred sobom.
Ovde za trenutak moram da se vratim u prošlost jer, naravno, niste vi krivi zbog svega ovoga što danas postoji i nije ovaj problem počeo 1997. godine, počeo je mnogo ranije. Nije sporna činjenica da nasleđe i dalje egzistira u svom prikrivenom obliku, a taj prikriveni oblik se ispoljava kroz uništavanje svih onih tragova i učinjenih pravnih nedela u proteklih gotovo pet decenija na našem prostoru u oblasti planiranja i izgradnje i zato nam stvarnost i jeste ovakva kakva je. Upravo aboliranjem kršenja svih tih zakonskih propisa, kroz nerad inspekcijskih službi, kroz nedonošenje prostornih planova, kroz neuspele pokušaje legalizacije, došli smo zapravo danas u situaciju da mi moramo lažno da se predstavljamo EU sa tvrdnjom da su zapravo svi nelegalno izgrađeni objekti izgrađeni legalno, ali uz jednu činičnu konstataciju koja stoji u ovakvom predlogu zakona – da za stabilnost tih objekata država ne odgovara.
U prilog ovim navedenim činjenicama ide i konstatacija da zapravo ovim zakonom započinje peti talas legalizacije izgrađenih objekata u Srbiji. Prvi talas je krenuo 1997. godine, kada je donet poseban zakon, upravo u cilju legalizacije bespravne gradnje koji je, istini za volju, možda čak bio najbliži tom nekom procesu jednog organizovanog otpočinjanja ispravljanja tog neželjenog trenda. Zakon o posebnim uslovima za izdavanje građevinske odnosno upotrebne dozvole za određene objekte uređivao je posebne uslove za izdavanje građevinske dozvole za objekte odnosno za delove objekta izgrađene bez odobrenja na područjima koja su urbanističkim planom predviđena za izgradnju, upravo za objekte te vrste i za objekte te namene i određivao je status objekata izgrađenih bez odobrenja na područjima koje urbanistički plan nije predviđao ili pak na područjima za koje uopšte nije postojao urbanistički plan.
Iako je Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine strogo određivao da je divlja odnosno nelegalna gradnja krivično delo za koje je bila predviđena kazna zatvora, opet je zapravo produžen rok za legalizaciju jer je taj zakon u svojim odredbama uvrstio i postupak legalizovanja objekata podignutih bez dozvole. Stručna javnost je još tada, prilikom rasprave o samom Zakonu o planiranju i izgradnji, kritikovala i ukazivala na sve one probleme koje će jedna takva legalizacija doneti. Nažalost, stručna javnost nije mnogo pogrešila.
Dalje imate Bečku deklaraciju iz oktobra 2004. godine koja uvodi i definiše termin neformalnih naselja, a sve u cilju zajedničke saglasnosti o akcijama koje se imaju preuzeti. Pod jedan, prvo je regulisanje i unapređenje neformalnih naselja na jedan održivi način, a pod dva, da se spreči sva buduća bespravna gradnja. Istom tom deklaracijom definisane su brojne stvari, ali ja ih ovde neću posebno navoditi. Recimo, da je nedostatak prostora rangiran kao jedan od sedam najvećih problema sadašnjeg sveta.
Ta neformalna gradnja naravno da u svom jednom dugoročnom smislu trajno menja, trajno uništava prostor i direktno smanjuje buduće razvojne mogućnosti. Ona se javlja u svoja dva pravna lika. Prvo, u situaciji kada građevinsku dozvolu uopšte nije moguće dobiti i drugo, kada je tu građevinsku dozvolu moguće dobiti, ali investitor građevinsku dozvolu nije tražio.
Naravno, problemi datiraju mnogo godina unazad. Možemo govoriti o tome, možemo krenuti zapravo od sredine osamdesetih godina kada je bespravna gradnja prvo bila lokalizovana u perifernim gradskim zonama gde su objekti građeni na preparcelisanim građevinskim zemljama, ali su ih vlasnici naravno u jednom lutrativnom cilju prodavali kao građevinske parcele, kome bi se isplatilo da koristi poljoprivredno zemljište i to, zamislite, u svrhu poljoprivredne proizvodnje. Zakon navodno nije dozvoljavao takve transakcije, ali su jednostavno vlasti žmurile kao uvek i nisu kažnjavale vlasnike uopšte zbog jedne protivzakonite konverzije poljoprivrednog zemljišta u građevinsko zemljište.
Zatim, imamo jedno onako potpuno bespravno divljanje i u centralnim gradskim blokovima, takođe osamdesetih godina, gde se poprimaju vidljive razmere, gde se zauzimaju tavanski prostori, gde se zauzimaju ravni krovovi, gde se zauzimaju dvorišta, trotoari, ulice, svega apsolutno čega vam u ovom momentu može pasti na pamet. I tada je zapravo izvršena jedna završna faza potpune dekonstrukcije urbanog prostora, jer je uvedena takozvana privremena dozvola, na osnovu koje je graditelj mogao da gradi neki manji, da adaptira postojeći ili da dograđuje postojeći objekat u slučaju uklapanja u budući regulacioni plan, taj objekat je mogao biti legalizovan, u slučaju ne uklapanja, on se nije mogao legalizovati, ali bi graditelj, odnosno vlasnik u slučaju eksproprijacije bio obeštećen za vrednost tog objekta.
U isto vreme, usvojen je i zakon o nadziđivanju stambenih zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove i istovremeno, gotovo paralelno sa donošenjem tog zakona otpočela je masovna zloupotreba i jednog i drugog instituta. Tada je već bilo izvesno da sa nikakvim privremenim dozvolama neće ti objekti biti rušeni, bez obzira na to koliko je investitor probio neke parametre i za privremene dozvole, npr. indeks izgrađenosti ili spratnost objekta ili urbanističke standarde koji su godinama uvažavani kao civilizacijsko merilo i koji i dan danas u uređenim zemljama predstavljaju i treba da predstavljaju civilizacijsko merilo.
Naravno da su ovakve dozvole potpuno nezakonite, dobijane posredstvom korumptivnih radnji, apsolutnom vlasti na svim nivoima vladajuće partijske nomenklature, to se podrazumeva, na tako pogodnom tlu razume se da su bile korumpirane sve službe, da je kriminalizacija države doživljavala svoj pun jek. Izdavale su se svakojake privremene dozvole i naravno da je sve funkcionisalo pro principu „koliko para, toliko i kvadrata“. Nažalost, mislim da se to zadržalo i do današnjeg dana.
Budući da nemam još puno vremena, moram da kažem da jedno od bitnijih, suštinskih promašaja u rešavanju ovog navedenog problema o kome danas raspravljamo, a to je proces legalizacije, desio se upravo u postupku poništavanja urbanističke norme koja se formalizuje u podzakonskim aktima i što traje do današnjeg dana. Dobar primer za ovakvu jednu tvrdnju ovog što sam napred navela možete videti u Odluci o privremenim pravilima i uslovima za izdavanje odobrenja za izgradnju i upotrebnu dozvolu za objekte izgrađene, odnosno rekonstruisane bez građevinske dozvole do 13. maja 2003. godine, a na osnovu koje se vrši legalizacija bespravno izgrađenih objekata.
Ono što je zabrinjavajuće jeste činjenica da se tzv. postupak legalizacije objekata ovim predlogom zakona, za koji ja smatram da se još uvek da korigovati amandmanima koji su podneti od strane gotovo svih poslaničkih grupa, ipak prividno šalju nekakvi pozitivni signali EU. Moramo biti svesni da tih pozitivnih signala, niti se oni mogu u ovom momentu kvalifikovati kao pozitivni, ne može biti sve dok se u formi jednog dobrog zakonskog rešenja, a još uvek ima vremena, još uvek nije kasno da ono postane dobro, ne implementiraju one prave, odnosno istinske evropske vrednosti.
Te vrednosti već postoje u različitim dokumentima i ne treba ih nikako ignorisati, a to ste učinili u ovom predlogu zakona u izjavi o usklađenosti sa propisima EU.
Još nešto, ministre, pojam legalizacije izgrađenih objekata, bez obzira da li su ti objekti sa ili bez građevinske, odnosno sa ili bez upotrebne dozvole, dakle, pojam legalizacije izgrađenih objekata u pravnoj regulativi EU ne postoji. Mislim da ste upravo tu činjenicu trebali da imate na umu kada ste krenuli sa izradom nacrta ovakvog predloga zakona. Hvala.