Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, zaista ću kratko jer tokom ove današnje rasprave je rečeno i mnogo više od onog što je bila tema same rasprave. Radujem se da je gospodin Toma Jovanović, profesor na Medicinskom fakultetu, čovek koji od ranije poseduje sve kvalitete u nastavi, pa je to i ovom prilikom rekao zajedno sa mojim kolegom Poskuricom. Ono što su njih dvojica rekli daje nadu da će obrazovanje u ovoj državi konačno krenuti sa mrtve tačke.
Vrlo mi je drago da sam čuo i od jednog i od drugog da je u planu da se razmišlja o rangiranju fakulteta. Mislim da je rangirati fakultet i na osnovu onoga što se zove egzaktna činjenica, egzaktan podatak, indeks citiranosti uspeh onoga što neki fakultet ili univerzitet školuju, ključni podatak za ono što se zove kvalitet u nastavi i kvalitet u obrazovanju i kvalitetu u školovanju kadrova bez toga da fakulteti, odnosno univerziteti zauzmu svoje mesto, ne može se očekivati da bude ono što se zove obrazovanje na visokom nivou.
Novi fakulteti koji se osnivaju, naravno nemam ništa protiv njih, ali moraju biti rangirani zajedno sa ovima. Da bi bili rangirani moraju imati programe, moraju imati tradiciju, moraju biti negde uvedeni u neke tokove koji znače kvalitet, koji znače ono što su oni odškolovali do sada kakvi su njihovi kadrovi, šta su oni uradili i čime su zaslužili da ti novi univerziteti lagano ulaze u društvo onih velikih poznatih i slavnih.
Zaista želim da se poštuje kvalitet i da to ide onim načinom na koji se jedino može kvalitet i bodovati i poštovati, a to su rezultati onoga što je svaki fakultet odškolovao. Dakle, kadrovi koji su upotrebljeni, koji su dali svojoj zemlji i konkretno radnom mestu neki doprinos. Voleo bih da u Srbiji ne bude svakoga dana tema menadžeri i menadžment i kupiti, prodati nešto, naplatiti, dovesti strateškog partnera već da krenemo nekada i u kontra smeru. Da upotrebimo već odškolovane stručnjake i da možemo da ono što smo već napravili u proteklom nizu godina da upotrebimo korisno i da oni stvaraju neku novu vrednost, da ne moramo baš sve da uvezemo spolja.
Na taj način da uvozimo eksperte od 20, 25 bez referenci koji će se kasnije pokazati da znaju da vode i državu, da voze avion, bez iskustva, bez bilo kakvog znanja o tome. Dakle, što čovek više zna on sve opreznije ulazi u neku priču profesionalizma, u neku priču koja se zove dati doprinos razvoju jednog društva i države.
Što se tiče ovih pomenutih rokova, zaista mislim da tu dolazi karikiranja fakulteta, jer nedavno sam čuo studenta koji za jedan dan ima četiri ispita. Mislim da je to zaista karikiranje svega što se zove nauka. U neko vreme studiranja kada je na medicini bilo i 12 rokova mislim da je taj fakultet samo imao visok kvalitet, jer izvinite, jedan ispit konkretno Fiziologija od hiljadu i po, dve strana, ne može se polagati jednom, pa za šest meseci imati pravo da se ponovo polaže. Na kraju krajeva, tada je bio uslov ne 48 ili 50 bodova ili 60, nego svi položeni ispiti pa onda se prelazi u sledeću godinu.
Još jedna mala intervencija, pošto nas gledaju i studenti, dobio sam jedno studentsko pitanje iz Udruženja studenata u Čačku koji imaju jednu nedoumicu, a vezana je za kolege koji su upisani 2009. godine i 2010. godine na četvorogodišnje studije i 2010. godine i 2011. godine na trogodišnje studije. I jedni i drugi završavaju iste godine, odnosno postaju apsolventi iste godine. Prvima je omogućen apsolventski staž, a drugima nije, pa su oni u nedoumici, a nisu uspeli od stručnih službi da saznaju da li i oni imaju pravo na plaćeni apsolventski staž ili ne. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo malobrojni narodni poslanici, danas smo imali prilike da ponovo posvedočimo kako izgleda opstrukcija parlamentarnog rada od strane parlamentarne većine i SNS. Danas nemamo odgovor zašto nema razumevanja da se prihvati predlog DS da se ovaj zakon o visokom obrazovanju raspravlja zajedno sa Zakonom o nostrifikaciji diploma. Lošu poruku šaljete, gospodo iz SNS, čitavom svetu, šta će reći Lazar Krstić svojim kolegama sa Jejla - Vratio sam se u Srbiju, ali stranka koja me je pozvala da se vratim, ne želi da nostrifikuje moju diplomu niti da mi omogući da to radim, jer želim da radim sa srednjom školom. To želi SNS, zato što uporno odbija tvrdoglavo predlog DS da se na dnevni red stavi Zakon o nostrifikaciji diploma.
Mi njega nećemo da pitamo šta je sa njegovom diplomom kao što smo pitali Tomislava Nikolića, jer njemu verujemo da je završio škole koje je prijavio kada se zapošljavao kao ministar finansija Republike Srbije.
To je, nažalost, slika i ogledalo SNS i nju ne može ispraviti čak ni „konkluz majstor“, kandidat za Srpsku akademiju nauka i umetnosti, koji je sada ušao u salu da nam to malo detaljnije objasni.
Moram nekoliko stvari da pitam, oprostite gospodine ministre, što neću pitati vas, vi ste tu tek 30 dana, a ja smatram da ste jedan čestit čovek koji ima najbolje namere kada je reč o obrazovanju i predmet moje polemike je ova stranka koja vrši opstrukciju parlamentarnog rada, SNS. Prvo da vas pitam - šta će Republici Srbiji akademija za bezbednost? Kakva je to tvorevina? Čija je to genijalna zamisao? Malo pre sam slušao kako ste sa mukom čitali vaše političke referate koje vam je neko drugi napisao i nisam našao ni slovo objašnjenja šta će raditi akademija za bezbednost, koliko će biti, čemu će služiti ti kadrovi u njoj? Dakle, 30 godina će se produkovati neki kadar sa akademije bezbednosti i dobijaćemo inženjere bezbednosti, godišnje 30, a za 10 godina, svaki će narodni poslanik imati svog svetskog špijuna Aleksu Žunića koji će valjda njega pratiti.
Ne razumem šta će 250 inženjera bezbednosti za 10 godina da rade u ovoj zemlji? Da li hoćete možda da snimate drugi deo „Profesionalca“, pa vam trebaju statisti? Da li ćete na fakultet da ih upišete?
Što ne vaskrsne Nušić pa da napiše drugi deo „Sumnjivog lica“. Tu je Duško Kovačević, ima „Profesionalac“ da se radi kao „Sulejman veličanstveni“, koliko ćemo kadrova imati, nego odmah vi tamo na toj akademiji da uvedete muzičko i da ih naučite pesmu od Bajage „Pada Vlada“ i to je jedina korist od te akademije koju možemo imati.
Drugu korist od te akademije ja ne vidim. Znate o čemu je reč, ja ću da vam objasnim, odnosno koja su obeležja diktatorskih sistema i šta svaki diktator radi? Prvo sebi prigrabi nadimak koji niko drugi u istoriji nije imao, a onda stvara pretorijansku gardu.
Ako meni ne verujete, trk u biblioteku, pa pogledajte „Imperator Avgust“, „Kralj sunca“, „Luj 14“, „General Lisimus“, Staljin, „Maršov Broz“, „PPV“, „Aleks Veličanstveni“.

Gospodine Milivojeviću, molim vas, nemojte, hajde da završimo raspravu kao što je tekla do sada, na kraju vi morate da ga posolite, da zasolite i ja moram da intervenišem.

Izvinjavam se gospodine ako me niste razumeli, ja ću ovako da prevedem, u skladu sa zakonom, gospodine ministre, prihvatite amandman DS i obrišite ovu akademiju za bezbednost, zato što mi nemamo nikakvu javnu raspravu o ovome, nemamo nikakva uporedna iskustva. Hajde da čujemo ove genijalce koja služba bezbednosti u svetu ima svoju akademiju?
MOSAD, KGB, Francuzi, Nemci, jer tamo ti kursevi traju dve ili tri nedelje i tamo ljude biraju sa fakulteta. Kada završi najbolji fakultet, oni odaberu najbolje, onda odvedu na specijalističke kurseve, na dalje usavršavanje, napredovanje i to napreduju kroz rad u službi, a ne da školuju svoje špijune. U kojoj zemlji mi živimo?
Prošli put kada ste bili na vlasti, služba DB je izvršila atentat na Ibarskoj magistrali, imali smo plaćeni eskadron smrti, gde vas je čekao činovnik, sada na šalteru sa policijskom uniformom i mogli ste da naručite ubistvo bilo kog političkog protivnika kod čoveka koji nosi policijsku uniformu.
Da vas podsetim na tragičnu sudbinu Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, atentat na Ibarskoj magistrali, ko će biti profesori na toj akademiji, da li kucate na vrata zaboravljenih asova. Neki od tih će biti profesori na akademiji? Ja nemam poverenja ni u vas ni u vašu politiku, ni u takvu akademiju. Takva akademija služi da se u Srbiji uvede diktatura, ali hajde da se vratimo na ovo zbog čega strepi 30 hiljada studenata ovog trenutka u Srbiji.
Na primeru obrazovanja, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, najbolje se sagledavaju razmere tragedije koja je nastala u ovoj zemlji posle ubistva Zorana Đinđića, jer obrazovanje je ogledalo ovog društva.
Obrazovanje je dobilo najveći zamajac posle 5. oktobra 2000. godine i tu je najviše urađeno, tu smo se brzo vratili u svet. Ukinuli smo najsramniji Zakon o univerzitetu koji ste prošli put doneli. Doneli smo normalan Zakon o univerzitetu. Vratili smo Beogradski univerzitet u društvo evropskih univerziteta gde mu je mesto. Ima li boljeg pokazatelja naše tragedije od obrazovanja?
Hoćete da vam pročitam poruku koju mi je poslala jedna građanka. Najbolji komentar Zakona o obrazovanju i o stanju u obrazovanju danas je sledeći – muka je meni Srđane odavno od svega, zar mislite da je meni lako da školujem kćerku na dva fakulteta i na privatnom i na državnom jer ne znam koji će biti važeći kad moja kćerka završi i koji će se više poštovati. To je danas ogledalo obrazovanja u Srbiji.
Naravno, ta era obrazovanja u Srbiji, modernog obrazovanja, počela je sa jednim Obradovićem i sa jednim Obradovićem se završila. Samo taj prvi se zvao Dositej, a ovaj drugi Žarko. Ne bih da govorim o tome, dovoljno smo rekli kad smo tražili njegovu ostavku. Neću govoriti ni o diplomi predsednika Republike koja je tek dodatno degradirala obrazovni sistem ove zemlje. Zašto vam smeta to? Gde ćete bolji primer obrazovanja od diplome jednog čoveka?
Pošto me molite da vam pročitam šta je kazao jedan od osnivača DS kada je reč o obrazovanju – danas je pamet zapostavljena za račun strpljenja. Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine. Za one koji retko idu u biblioteku, a hoće da budu akademici, Borislav Pekić. Na žalost, ovo je pisano 20. avgusta 1955. godine. Sada pogledajte 60 godina posle gde se nalazi naše obrazovanje.
Nastaviću za one koji retku idu u biblioteku. Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u kojoj duhovne veličine prošlosti spadaju na prosjački štap, ostavljen na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Istoriju ste sveli na brojeve i ona je posvećena sebi samoj, a ne budućnosti. I mnogo toga lepog je kazao Borislav Pekić kada je reč o obrazovanju ali ne samo u ovom eseju ima i „Zlatno doba dijaloga“ koje je napisao i tu ima isto jednu lepu rečenicu koju moram da citiram, zbog Pekića, a ne zbog vas. „Nemati prošlost je ostati bez budućnosti, ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna, proći će pre nego što shvatimo da je sve sadašnjost, da je sve uvek u istoj ravni gde nerazumevanje onog što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ono što danas radimo.“
Šta da vam kažem danas o obrazovanju. Danas je jedan Balzak lakej koji samo treba da nas odvede do Jakova Ignjatovića. Danas je Njegoš naš umesto da je deo svetske književnosti. Da vam ne govorim o tome da naša deca danas uče brojeve, a ne kako da to što su naučili primene u stvarnom životu.
Naš obrazovni sistem suštinski sadrži mnogo mana, da formalno nije mnogo odmakao daleko, da je imao bljesak i uzlet od 2000. do 2003. godine a onda ponovo doživeo sunovrat.
Šta da vam kažem, evo za one koji me ne razumeju, opet malo Pekić, pošto ne razumete. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka.
(Predsedavajući: Gospodine Milivojeviću, molim vas, ja vas molim da se vratite na dnevni red.)
Kako obrazovanje mi danas imamo? Mi imamo obrazovanje koje nam pravi eksperte. Šta je o ekspertima, takođe iz našeg obrazovanja neko kazao, jedan veliki čovek, ali mi je zabranjeno da ga citiram, pa ću to uzeti kao svoju misao. Izvinjavam se njemu što pozajmljujem njegovu misao, jer ipak nisam tako veliki intelektualac. Ali, ja danas zaista mislim da naše obrazovanje produkuje eksperte, ali ovaj ekspert, danas označava čoveka koji u svim svojim stvarima izvan svoje struke, apsolutni, neću kazati šta, recimo neznalica, a u struci uzorni amater, proizvodnjom uzornih neznalica koji su lojalni sistemu, i čiji je kreativnost ugrožena, stvara se privid napretka, a kaskanje u mestu postaje dokaz tome. Naše obrazovanje nam daje kadrove koji galopiraju u mestu, ne kaskaju. Srbija s takvim galopira u mestu.
I za kraj, šta da vam kažem, ne smete tvrdoglavo odbijati predloge DS, jer mi želimo da unapredimo obrazovanje. Ne zato što je obrazovanje temelj na kome počiva reforma jednog društva, ne zato što hoćemo da obrazovanje svedemo na čitanje referata na palubi „Titanika“ gde ste za sebe uzeli kabinu prve klase, mi hoćemo da obrazovanje bude zaista generator promena u našem društvu.
Može li biti obrazovanje generator promena u našem društvu ako se ovako odnosite prema Pekiću, a ovako prema obrazovanju i ako vam ovako iritira jedna reč osnivača DS.
I za kraj ovog svog izlaganja, ponovo ću citirati velikog Pekića - ko se ne može uništiti u opoziciji treba ga pustiti da se uništi na vlasti. „Zlatno runo“. Jedini je problem što danas ovi na vlasti uništavajući sebe uništavaju i Srbiju, zato ih ne treba pustiti, danas je meta ista isto je i odstojanje, što bi rekao naš narod, nismo se mnogo pomakli, a „Zlatno runo“ je sve manje, a vi ste uzeli makaze da šišate građane.

Zoran Babić, replika.

Gospodine predsedavajući, ja ću vas zamoliti jednu stvar, ako možete sada, ako ne, konsultujte zapisnik i recite mi u kojem minutu od potrošenih 13, 14, 15 minuta je prethodni govornik govorio o zakonu, predloženom zakonu o kojem mi danas raspravljamo? Šta je to potrebno da bi neko bio opomenut, i da neko skupštinsku govornicu ne koristi za političke pamflete i političko mitingašenje, već da radi svoj posao?      
Za vas, gospodine ministre, vaše prvo skupštinsko iskustvo i mislim da delimo jedno zajedničko mišljenje, nešto što se ne uči ni u jednoj školi, a trebalo bi i fali, a to je domaće vaspitanje i mislim da je to nešto što fali prethodnom govorniku.
Ja sam diplomirani mašinski inženjer, o bezbednosti zaista vrlo malo znam, možda i priznajem da ne znam ništa i to trebaju da rade profesionalci, to trebaju da rade ljudi koji su školovani za to, ali smo danas videli i čuli ponovo miting kolege poljoprivrednog inženjera, pretpostavljam diplomiranog kao što sam i ja, da priča o bezbednosti. Ne možemo da dozvolimo da svi sve svaštarimo ako između njega i bezbednosti postoji konekcija samo ta što je bivši direktor BIA iz istog grada kao i gospodin Milivojević.
Jednu stvar koju ne mogu nikako da prihvatim, kada diktator poziva na diktaturu i žali se na diktaturu. Nemojte da gledamo medije, a puni su mediji DS i predstavnika DS, hajde da se pozovemo na ambasadora jedne demokratske zemlje, a to je gospodin Kirbi, ambasador SAD u Srbiji koji je rekao da je diktatura u Srbiji, zar bi mogao Dragan Đilas svakoga dana da kritikuje SNS i Aleksandra Vučića, ali ne treba, ne možemo da slušamo nikoga, samo ćemo da slušamo poljoprivredne bezbednjake ili obrnuto.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović, replika. Izvolite.

Dakle, ja razumem da sa stanovišta opozicije treba kritikovati ono što je na dnevnom redu, i naravno postoje neki ekstremniji prilazi u toj oceni i to ne osporavam. Međutim, ne bi mogli da se složimo sa iznetim stavom da je obrazovanje doživelo procvat od 2001. do 2003. godine, naprotiv, to je subjektivni stav poštovanog gospodina Milivojevića, ali stav mnogih danas u Srbiji je sasvim suprotan uz činjenice koje mogu da dokazuju to što pričam, ali neću da trošim vreme na to.
Drugo pitanje, pominjanje Žarka Obradovića, prethodnog ministra prosvete u negativnom kontekstu od poštovanog gospodina Milivojevića je nekorektno ako se poredi sa hvalospevom i rečima hvale istog ministra u vremenu od 2008. do 2010. godine. Postoje stenogrami, ja sam zapamtio neke reči hvale u nastupima gospodina Milivojevića, sa jako biranim, lepim rečima, sa elokventnim jednim nastupom gde se uzdizao prof. Dr Žarko Obradović kao ministar.
Podsećam da ne bi to trebalo zaboraviti, pa i on da ne zaboravi, bez obzira što svakako uvažavam i poštujem Milivojevića kao opozicionog poslanika koji ima dužnost da kritikuje, ali ima dužnost i da pamti šta je pričao pre toga.