Dobro. Izvinjavam se i vama, a i pokojnom Pekiću, jer sam bio prinuđen da ga citiram.
Prelazim na ono što je tema o dostupnosti visokog obrazovanja. Pošto sam ja predsednik Narodne seljačke stranke, ja mislim da ovaj zakon koji menjamo, dopunjavamo treba dopuniti ubrzo još jednim. Treba omogućiti studentima iz unutrašnjosti, studentima sa sela, studentima iz radničkih porodica kojih je sve manje, gotovo se na prste mogu prebrojati studenti iz poljoprivrednih domaćinstava, treba omogućiti pozitivnu diskriminaciju. Ja sam takve amandmane predlagao, ali su oni proglašeni neustavnim.
Određene grupe su na isti način pozitivno diskriminisani i mislim da svako ko dođe sa sela, svako ko dođe iz radničke porodice, treba da bude pozitivno diskriminisan, da mu se unapred da određeni broj poena, jer nije isto kad vam je fakultet iza ugla i nije isto kada putujete dnevno tamo i nazad tri do četiri sata od kuće do fakulteta. Za ta tri, četiri sata u toku studiranja što provedete u putu možete maltene i da završite fakultet.
Ukoliko ne želite da putujete dva, tri ili više sati, ukoliko živite u unutrašnjosti, onda morate da imate roditelje sa parama, a takvih roditelja koji imaju pristojne plate je sve manje.
Mislim da je došlo vreme, ako ne sada, a ono ubuduće ovaj zakon da prilagodimo i tim društvenim okolnostima, a posebno treba favorizovati studente koji dođu iz unutrašnjosti sa sela, koji budu studirali poljoprivredu, prehrambenu industriju, odnosno profesije koje se zapošljavaju u poljoprivredi, preradi i prehrambenoj industriji. Samo takvom vrstom organizacije možemo pomoći i studentima i državi. Možemo tako spojiti i obrazovanje i populacionu politiku. Na takav način možemo oživeti selo. Ukoliko se oni sa tim stečenim znanjem vrate na selo i ne putuju kao oni putujući agronomi koji su putovali ne znam koliko da dođu do sela, samo tako oni svojim znanjem mogu da pomognu i sebi i svojim bližnjima.
Ja ću se ubuduće zalagati za to i dalje, za takvu vrstu pozitivne diskriminacije, ne samo za seosko stanovništvo, ne samo za radničke porodice, već i za druge ugrožene grupe, hendikepirane, koje u ovom trenutku, čini mi se, a to gospodin Šajn zna bolje od mene, imaju neku vrstu pozitivne diskriminacije. Mislim da to nije protivustavno.
Na kraju, da zaključim, mnogi velikani su rođeni na selu, mnogi su osnovnu školu završili na selu, mnogi naučnici, mnogi umetnici i prava bi bila grehota da ove moje ideje jednog dana ne budu pretočene u delo. I sam Borislav Pekić je došao iz Bavaništa u Beograd, gde je završio gimnaziju, a kasnije i fakultet. Na kraju ću završiti, ovo je visokoobrazovana osoba u Narodnoj skupštini koja prstom narodu pokazuje šta misli i o Narodnoj skupštini i o narodu koji Narodna skupština predstavlja. Boris Pekić, koji je studirao kliničku psihologiju, sigurno na ovakav primerak visokoobrazovane osobe nije naišao. Hvala.