Hvala.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, moram na samom početku da se složim da smo u proteklih nekoliko časova, kada je reč o predloženim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju imali jednu jako kvalitetnu, konstruktivnu i, rekao bih, pozitivnu raspravu. I to je potpuno logično i normalno, obzirom da svi imamo jedan zajednički cilj, a to je da poboljšamo postojeći sistem obrazovanja u Srbiji.
Što se nas tiče, što se tiče Poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije, mi smatramo da obrazovanje treba i mora da bude prioritet svakog društva. Za obrazovanje je odgovorna država. Država je ta koja obezbeđuje i država je ta koja uređuje ovaj izuzetno važan i značajan sistem.
Kada je reč o predloženim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, o kome ćemo govoriti danas i narednih dana, naizgled reč je, po broju članova, o malim promenama, ali bih rekao da ove promene imaju izuzetan značaj i važnost.
Gospodine ministre, kako ste rekli na početku svog izlaganja, sama činjenica da mi zapravo danas govorimo o nečemu što jeste stav 30.000 studenata, govori o dovoljnom značaju i važnosti.
Tačno je, usvajanjem predloženih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju mina neki način olakšavamo studentima. Mi stvaramo mogućnost efektivnijeg i efikasnijeg studiranja. Mi stavljamo u središte i centar interesovanja studente, što je jako važno i jako značajno. Ali, s druge strane, kroz predložene izmene i dopune, rekao bih da mi doprinosimo napretku, doprinosimo dogradnji i poboljšanju postojećeg sistema visokog obrazovanja u Srbiji.
Obrazovanje kao celina, a pre svega visoko obrazovanje, rekao bih da jeste izuzetno značajna i važna društvena misija, posebno za zemlje koje pretenduju da budu razvijene, posebno za zemlje i države koje jesu u procesu tranzicije. Preduslov ekonomskog i društvenog razvoja jeste da jedna država ima veći broj visoko obrazovanih, kvalifikovanih, stručnih i kompetentnih ljudi.
Složio bih se, tačno je, 2005. godine, usvajanjem Zakona o visokom obrazovanju, stvoren je jedan novi osnov, osnov jednog novog sistema visokog obrazovanja u Srbiji i time je naš sistem postao deo evropskog, kompatibilan sa evropskim sistemom i kada je reč o organizovanju i kada je reč o ciljevima visokog obrazovanja i kada je reč o organizovanju ove delatnosti u okviru visokoškolskih ustanova.
Kada je reč o predloženim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, one za nas u nekom smislu predstavljaju i jedan kvalitativan pomak i u smislu i u kontekstu da je resorno ministarstvo, zajedno sa univerzitetskom zajednicom, sa studentima, što je izuzetno važno, sagledalo efekte i analiziralo efekte dosadašnjih reformi u oblasti visokog obrazovanja. Sami ste rekli da je vođena jedna kvalitetna javna rasprava i da tek očekujemo naredne izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Što se tiče predloženih izmena i dopuna, u ovom trenutku su predložene samo one neophodne promene koje će poboljšati postojeći sistem. Kao što sam rekao, usvajanjem predloženih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, stvoriće se mogućnost efikasnijeg i efektivnijeg studiranja, ali s druge strane, ono što je za nas najvažnije, studenti će biti u centru i u središtu interesovanja.
Predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju predstavljaju jedan iskorak u realizaciji obrazovne politike, određenih ciljeva obrazovne politike Vlade Republike Srbije. Tu pre svega mislim na cilj da u Srbiji imamo daleko više visokoobrazovanih, daleko više stručnih, kvalitetnih, kompetentnih kadrova iz različitih oblasti. Svakako da ćemo to postići i da ćemo ovaj cilj moći da realizujemo uz izmene koje smo predložili, efektivnije, efikasnije studiranje, veća prohodnost studenata, to će omogućiti i povećati broj visokoobrazovanih ljudi u Srbiji.
Predložene izmene u ovom trenutku, rekao bih, ne diraju osnov jednog sistema. One ga čuvaju, čine ga stabilnim, govorim o ovom trenutku, ali, s druge strane, menjaju ono što je neophodno kako bi postojeći sistem bio dopunjen i kako bi postojeći sistem bio efikasniji. Govorim o aktuelnom trenutku i aktuelnim predloženim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Takođe, rekao bih da predloženim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju u ovom trenutku na neki način svi dobijaju. Kada kažem svi, mislim najpre na studente, mislim i na profesore i na univerzitet, ali i na društvo.
Kada je reč o studentima, već sam rekao, stvara se mogućnost efikasnijeg, efektivnijeg studiranja, na neki način se olakšava studentima. Kada je reč o profesorima i univerzitetu, dobijeno je na jednoj odgovornosti. Kada je reč o društvu, rekao bih da ove predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju u ovom trenutku jesu u skladu sa potrebama društva.
Složio bih se sa nekim od malopređašnjih govornika. Sada je veliki posao na akademskoj zajednici. Predstoji akademskoj zajednici jedan veliki posao na preispitivanju opterećenja studenata, na reformi studijskih programa, nastavnog sadržaja, udžbenika itd.
Želim na samom kraju da kažem da postoji određeni broj amandmana koji je predložila i opozicija i pozicija. Imaćemo prilike da o tome razgovaramo tokom rasprave u pojedinostima, ali bih uputio jedan apel i vama da dobro razmotrite amandmane. Ukoliko postoji mogućnost da prihvatite neke od amandmana, ukoliko on utiče na kvalitet predloženih izmena i dopuna, a kolega mi kaže da ima šest predloženih amandmana, i ukoliko smatrate da su amandmani kvalitetni, ali nisu tema aktuelnih predloženih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, želeo bih da vas zamolim da ih uzmete u obzir prilikom naredne rasprave o predloženim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Na samom kraju, ponoviću ono što je kolega Miletić Mihajlović, ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba SPS rekao na samom početku, poslanički klub SPS u danu za glasanje podržaće predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Biljana Ilić Stošić.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, iako izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju koje danas razmatramo po hitnom postupku sadrže i odredbe vezane za visokoškolske institucije iz oblasti nacionalne bezbednosti, samo kratko ću se zadržati na onim delovima koji se odnose na izmene uslova u vezi sa budžetskim finansiranjem studiranja.
Znamo da je danas u velikoj većini slučajeva školovanje dece na fakultetima za njihove roditelje gotovo nemoguća misija, pogotovo kada je reč o studentima iz unutrašnjosti, čak i kada imaju sreće da se dokopaju smeštaja u studentskim domovima i da ostvare pravo na stipendiju, to školovanje traži ogromna finansijska odricanja za njihove porodice. Da ne govorimo o zadivljujućem entuzijazmu ovih mladih ljudi, ali i njihovih roditelja koji i dalje gaje uverenja da je školovanje najsigurniji put ka boljem životu, čak i kada ga moraju potražiti pod suncem nekog tuđeg neba, što je i dalje jedna od najstrašnijih socijalnih posledica krize koju živimo već nedopustivo dugo, pri čemu samo poklici: „ostajte ovde“ slabo mogu biti dovoljna mera da se zauzda i dalje rastuća tendencija odliva mozgova.
Daleko da je dovoljno i to što ćemo, verujem, izaći danas u susret njihovim zahtevima, ali je barem za mene lično to još jedan od dokaza da funkcionišu institucije sistema, a da mi kao izabrani predstavnici građana reagujemo na njihove zahteve uvek kada su razumni i društveno opravdani, što je u ovom slučaju istina.
Prihvatanje studentskih zahteva će u stvari biti neka satisfakcija za zastrašujuće podatke objavljene nedavno u okviru jednog oficijalnog projekta „Relevantne naučne institucije“. Verujem da ste čuli o tome svi, ali da ponovim. Više od 10 puta smanjen je procenat dece iz radničkih i seoskih porodica koji prelaze u viši socijalni status putem obrazovanja koje je odavno i po definiciji najznačajniji kanal socijalne pokretljivosti putem kojeg se ostvaruje bolje socijalno pozicioniranje dece u odnosu na generaciju svojih roditelja.
Danas je taj procenat jedva 4%, dok je pre samo par decenija bio preko 39%. Običnim jezikom rečeno, ako ste rođeni u siromašnoj porodici, imate 96% šanse da i vaša porodica bude siromašna. Dame i gospodo, da li je to socijalna pravda za koju se svi, barem deklarativno, zalažemo?
Kriminalna i divljačka privatizacija dovela je do dramatičnog raslojavanja našeg društva i ozbiljno zaljuljala do tada važeći sistem vrednosti u kome je znanje i obrazovanje bio garant ili bar ulaznica i kvalifikacija za pristojan život, a one koji stalno lamentiraju nad strašnim devedesetim želim da pozovem da izađu svojim glasom u susret deci koja su se rađala baš tih devedesetih, a danas su stasala da budu studenti uprkos svemu i pomognu barem ovako njihovim roditeljima koji su tih istih devedesetih donosili decu na svet, verujući da je kriza privremena, a ne zato što vole da rađaju sirotinju.
Previše su se današnji studenti, a i njihovi roditelji u međuvremenu nagledali svakojakih društvenih nepravdi da bismo danas imali pravo da se oglušimo o njihove zahteve. Gorka pošalica iz tog vremena: „Samo da diplomiram, pa da emigriram“ aktuelna je i danas, uz jednu još crnohumorniju: „Do kraja studija imam još 1.500 evra“.
Da ne pominjem onu čuvenu reklamu onog privatnog univerziteta, nešto u smislu – diplomiraj i pali napolje. Previše je tu tragičnog da bi bilo smešto i previše toga su naše generacije ostavile lošeg ovim današnjim studentima, tako da bi glas za njihov zahtev bio barem neki minimum pristojnosti, gest kojim danas treba da pokažemo da su naša deca najvažnija.
Naravno, da se setimo svi one čuvene indijanske mudrosti, koja kaže – zemlju ne nasleđujemo od predaka, već je pozajmljujemo od potomaka.
Izlišno je naglašavati da će Srpska napredna stranka u danu za glasanje naravno, podržati predlog studenata. Zahvaljujem.

Hvala.
Narodna poslanica Svetislava Bulajić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvažena predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, kolege narodni poslanici, nažalost nije ostalo mnogo vremena, odvojenog za vreme naše poslaničke grupe da se danas govori o temi dnevnog reda, ali za mene je veoma važno da uopšte imamo priliku da govorimo o obrazovanju i mislim da je svako vreme, pa ma kako da je skučeno, provedemo o diskusiji o obrazovanju, izuzetno značajno.
Konsultovala sam beleške iz diskusije koju sam vodila sa prethodnim ministrom, bivšim ministrom. Jedna od prvih stvari koje sam rekla je bila ta da se radilo o skromnom Predlogu zakona, koji je u odnosu na ovaj, koji je danas pred nama, složićete se čak i bio ambiciozan.
Ono što je, dakle, za mene značajno, to je činjenica da je skromnost ovog predloga sadržana u tome da se bavimo konkretnom situacijom, da je motiv nešto što po dubini ne odgovara suštinskim reformama za koje se ovde očigledno svi zalažemo i zato sam sa radošću od vas čula da se uskoro namerava i najavljuje celovita promena zakona, za koju se mi već odavno u Liberalnodemokratskoj partiji zalažemo.
Prosto, zato što je došlo do zaključka da se suočavamo sa problemima koji su još uvek problemi proizilaze iz neplanskog sprovođenja reforme, da je često na dnevnom redu čak i obesmišljavanje duha Bolonjskog procesa i permanentna upitanost nad njim, umesto da se sada konačno kada smo prihvatili taj put, pozabavimo načinima kako da unapredimo sve ono na šta smo se obavezali.
Utoliko je za nas veoma značajno što se dakle, okrećemo, nadamo se konačno promenama zakona, ne samo obzirom na konkretne zahteve studenata i ono o čemu se svi slažemo neophodnost da im se pomogne da dostignu ono što su zahtevi reforme, to je ta magična cifra od 60 bodova i regularno završavanje ispita i godina u četiri roka, obzirom da dolazim iz univerzitetske sredine, za to sam i lično veoma zainteresovana. Ono što je za mene svakako značajno je da iskoristimo to vreme koje imamo, da sa ovoga mesta apelujemo i na studente, da se oni u taj proces još aktivnije uključe i da iniciraju promene koje će se ticati kvaliteta obrazova, kvaliteta znanja, a ne samo onoga što su ishodi u smislu prohodnosti.
To nikako neće pomoći onome o čemu svi stremimo, oko čega se svi slažemo, a to je da će nas samo to naše potomstvo koje sada u tim univerzitetskim sredinama obrazujemo i gajimo, moći da izvede iz ovakve krize u kojoj bogami već poduže tonemo. Zato apelujem i na studente, kao i na sve druge nezavisno od toga kojoj političkoj opciji pripadaju da se konačno upitamo nad suštinskim pitanjima – kakav nam je kvalitet obrazovanja, da li su nam adekvatni udžbenici, na koji način se to znanje proverava, da li se ispiti polažu adekvatnim formama, da li postoji preklapanje gradiva, da li broj bodova odgovara opterećenju koje studenti trpe, itd, itd. Obilje je tih pitanja.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Zahvaljujem se i prosto sa ovoga mesta još jednom apelujem, da se obrazovanjem više ne bavimo kao tranzicionom kategorijom, koja je socijalno usmerena, nego kvalitativno u smislu kvaliteta znanja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Narodna poslanica Dijana Vukomanović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas ne pričamo o povećanju odnosno smanjivanju kriterijuma uopšteno rečeno. Pričamo o nečemu što ima vrlo konkretno i precizno ime, o evropskom sistemu prenosivih bodova. Naglasak je u ovome što želim reći – u evropskom sistemu i pričamo o broju rokova ispitnih pored ovog predloga za osnivanje koji se tiče visokoškolskih ustanova u oblasti nacionalne bezbednosti.
Kada kažem – evropskom sistemu, želim da naglasim da danas donosimo jednu dugoročnu odluku koja se ne tiče toliko naše političke sudbine jer doneti jednu odluku koju traži, kako je gospodin ministar rekao, 30.000 studenata, nije velika politička hrabrost. Istovremeno koristim priliku da pohvalim stepen konsenzusa i zadovoljstvo stepenom konsenzusa koji je postignu između vladajućih i opozicionih partija jer studenti isto kao i svi mi su možda i najugroženija socijalna grupa zato što oni nemaju pristup tržištu rada. Hoću reći da je ovde reč o jednom kvantitativnom kriterijumu koji je deo evropskih standarda, evropskog sistema standarda, a istovremeno da ovom odlukom izlazimo u susret kategoriji studenata koji su socijalno jedni od najugroženijih baš zato što ne žive od sopstvenih prihoda.
Reč je o nečemu što će imati dugoročne posledice na studente, na njihovu sudbinu u životu. Ovde se koristi izraz bodovi, a na engleskom su to krediti, ali ono što oni u vidu diplome dobijaju, pa i ovi bodovi koji će na kraju krajeva biti upisani slovima i brojkom u njihove diplome su vaučeri za njihov uspeh u životu. Zato moramo svi biti svesni težine ovih odluka koje dugoročno donosimo, ne samo danas prilagađavajući se novonastalim ekonomsko-socijalnim okolnostima, nego moramo upozoriti studente da u budućnosti i ta vrsta nekakve mobilizacije zahteva veći broj ispitnih rokova ili smanjenje bodova da bi bili finansirani na budžetu i da bi mogli da se upišu na novu godinu, dugoročno im možda nije u interesu.
U ovom trenutku Republika Srbija, ako se ne varam, ima te mogućnosti, gospodin ministar će da me ispravi, ranije je ta odluka doneta, da na budžetu bude finansirano oko 16.500 studenata. Sutra će biti prezentirani ekonomski paket stabilizacionog paketa mera, da ih tako nazovem, i ovde se radi o ljudskim pravima jedne brojne grupe studenata, a mi znamo da ljudskih prava u Srbiji i standarda zaštite ljudskih prava, kao što je jedno osnovno pravo na obrazovanje ili onako kako je ministar Jovanović naglasio da obrazovanje nikada nije roba, da je to u stvari investicija najisplatljivija i lična i društvena, da može biti prava na obrazovanje onoliko koliko raspolažemo sa sredstvima u budžetu.
Dakle, kao što sam već rekla, ovde donosimo jednu odluku o kvantitativnom vrednovanju uloženog rada studenata, neki prosečni nedeljni broj časova studenata koliko radi, 40 sati. Jedan bod je vredan od 25 do 30 sati rada studenata i to je nešto što kvantitativno može da se meri. Takođe mislim da je dobro da zbog šire javnosti naglasimo da se po ovom Bolonjskom sistemu rad studenta verifikuje i vrednuje po šest kriterijuma, aktivnosti i radu studenta na vežbama i predavanjima, u okviru rada na seminarima, samostalnim radom, praktičnim radom, kolokvijumima i ispitima. Što više imaju ispitnih rokova, kako je rekao kolega Cvetićanin, mogu opuštenije da izađu na ispite i samim tim da budu bolje bodovani.
Međutim, takođe bih naglasila osim ovih zakonskih rešenja, jer mi smo parlamentarci, mi smo prvenstveno zainteresovani za ono što će biti izglasano našim glasovima ili poboljšano amandmanima u okviru zakona, postoji jedna jako bitna razvojna strategija – Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, koja je aktivnošću prethodnog ministra prof. Obradovića i njegovog tima saradnika donela nešto kao strateški dokument, što je opet u skladu sa tim evropsko visokoobrazovnim prostorom. Moramo razmišljati na duži rok. Sada kada pričamo 2013. godine moramo da razmišljamo gde će biti i kako će raditi i kako će se zapošljavati ta generacija do 2020. godine i zato te neke više lestvice bodova koje su predviđene ovom strategijom i koje su zahtevane ranijim predlogom unutar zakona, koji mi sad malo snižavamo jesu izuzetno važni.
Moramo biti kompetentni na evropskom tržištu znanja i obrazovanja. Znate da evropska strategija, evropska ekonomija koja je u krizi, se zasniva na ekonomiji znanja, da je ljudski kapital jedan od najvrednijih kapitala, da je to strateški resurs svake zemlje. Zato moramo biti izuzetno pažljivi kada prilagođavamo te standarde socijalno ekonomskim okolnostima u našoj zemlji, ali moramo biti svesni da smo mi u zoni evropskog visokoobrazovanog prostora.
Dakle, danas sutra, možda će se neki od ovih studenata odlučiti na neku međuuniverzitetsku mobilnost, pokretljivost, možda će potražiti da dovrši svoje obrazovanje na nekom od evropskih univerziteta. Zato nije dobro da dugoročno podržavamo prosečnost. Sa onom vrstom samopouzdanja koju mnogi od nas, sigurna sam, koji su bili vredni učenici, đaci, studenti i koji imaju diplome sa visokim prosekom ocena, moram reći da kada donosimo ovakvu odluku, moramo barem sa skupštinske govornice da upozorimo studente da ovo nije nešto što će dugo trajati, ovaj kriterijum, i da bi bilo dobro da 2014. – 2015. godine možemo da dosegnemo, ako ne sistem od 60 bodova, možda od 50, ali svakako i smanjenje ispitnih rokova. To je njima u interesu, na njihovoj diplomi će pisati broj bodova. Oni će na evropskom tržištu rada, ako jednog dana Srbija, a verujemo da hoće, uđe u EU, biti manje konkurentni.
Pokušala sam da nađem podatak, bilo zvanični, bilo nezvanični, koliko košta školovanje jednog fakultetski diplomiranog studenta intelektualca, stručnjaka i nisam uspela na onaj način na koji su to izračunali Britanci. U Velikoj Britaniji školovanje jednog fakultetski obrazovanog čoveka, kažu, košta 300.000 evra. Taj sam podatak našla u knjizi naučnog saradnika Vladimira Grečića, koji je nedavno objavio, pažnje vrednu, knjigu - „Srpska naučna dijaspora“. Tamo je on uspeo da identifikuje 30.000 naših stručnjaka, visokoobrazovanih, koji su otišli u svet. Najviše ih je u Americi – 6.000, u Evropi – 4.000. Ako je tačna ta brojka, da je otišlo 30.000 stručnjaka, i kada bi mi sada pomnožili ovu brojku sa tih 300.000 evra koliko je u Velikoj Britaniji, ispada da je oko devet milijardi evra naša zemlja dala zdravo za gotovo u vidu tih naših stručnjaka. To su ogromni resursi. To je luksuz koji naša zemlja ne može da dozvoli. Zato je u svakom trenutku važno da insistiramo na nadprosečnosti. Znači, da podržavamo studente da zaista budu što bolji studenti, đaci.
Naglasila bih, pošto su razne kolege, mislim da je to jako pozitivno, prosto smo željni tog nekog razgovora koji je podržao i ministar Jovanović, da sada u ovom trenutku, ovom prilikom, iako je samo jedan fragment zakona na dnevnom redu, da razmišljamo o budućnosti, upravo u ovom kontekstu strategije razvoja obrazovanja u Srbiji. Dakle, da razmislimo kako će to izgledati u budućnosti i da shvatimo da mi školujemo radnu snagu koja neće raditi samo u Srbiji ili stručnjake koji neće raditi samo u Srbiji, nego koji će raditi u jednom širem prostoru.
Takođe, moramo naglasiti da ono što je problem u obrazovanju u Srbiji, a to je veliki broj, u srednje školskom i visoko školskom obrazovanju, onih koji odustaju od obrazovanja. Znači, upravo ovim pomeranjem i snižavanje ove granice, možda smo podržali neke studente da zbog finansijske situacije nisu odustali od svog fakulteta i ostaće u velikim gradovima da završe svoje obrazovanje. To je dobro delo koje time činimo.
Istovremeno, mislim da će ekonomska politika, obrazovna politika ove zemlje biti razvojna politika ove zemlje i sigurno zasnovana na ekonomiji znanja. To nikako ne možemo da zapostavimo. To je resurs koji je dokazan svuda u svetu, pa i kod nas.
Ovde su kolege pričale o raznim kriterijumima koji su možda zastareli, o šifarniku znanja iz 1995. godine. Rekla bih da mi nemamo sigurne pokazatelje. Imamo Šangajsku listu uspeha i dobro je što je naš Beogradski univerzitet značajno, za preko 100 poena, poboljšao svoju poziciju. Nemamo definisane, možda je to razmišljanje za budućnost, kriterijume koji bi studentima bili pouzdan pokazatelj prilikom izbora fakulteta, koji fakultet da izaberu.
Amerikanci, koji pažljivo prate rejting svakog koledža, svakog univerziteta, imaju različite kriterijume. Jedan od kriterijuma, nije samo dužina studiranja ili kvalitet studiranja, broj grupa studenata, da li su one male ili velike, svaki student je tamo opterećen dugom koji mora da vrati. Zato je ovo takmičenje između studenata, hoće li se upisati na budžet ili neće, izuzetno važno, i za njih, i za njihove porodice. Isto tako, još neko ohrabrenje, Amerikanci, pedantni Amerikanci, su izračunali da svako ko ima fakultetsku diplomu nedeljno zarađuje 414 dolara više nego onaj sledeći ispod njega.
Takve pokazatelje u Srbiji nemamo. Nemamo pokazatelje kada neko završi neki fakultet koliko će dugo čekati na posao ili kolika će mu biti plata. To je nešto čemu moramo da se prilagodimo, to je kapitalistička ekonomija i možda o tim pokazateljima treba sprovesti neku anketu.
Izražavam zadovoljstvo što je postignut visok stepen konsenzusa između vladajućih i opozicionih stranaka, jer ovo nije političko pitanje, partijsko pitanje. To je pitanje budućnosti mladih ljudi koji mogu da pokrenu razvoj ove zemlje.
U ime SPS, kao jedan od poslanika, kao i moje kolege, izražavam saglasnost sa predlozima ministarstva i ministra. Nadam se da će studentima to olakšati studiranje, ali uz napomenu da su ti kriterijumi, crvena linija, zaista došli do nekog minimuma i da se treba orijentisati na to da se ti kriterijumi podižu u budućnosti, a u skladu sa evropskim standardima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Poštovane koleginice i kolege, današnja diskusija mi daje nadu da će u Srbiji biti bolje, mnogo bolje, barem u oblasti obrazovanja. Zašto to kažem? Zato što se, kao retko kada, desilo danas da imamo jedinstvo svih onih koji su učestvovali u diskusiji.
Sa druge strane, raduje me to što je ministar obećao da će raditi na tome da uslovi na svim nivoima obrazovanja budu mnogo bolji, nego što jesu.
Nije lako voditi jedno ministarstvo, kao ministarstvo koje vodi kolega Jovanović. Objektivno gledano, tu ima mesta za najmanje četiri ministarstva. Nekada je bilo posebno ministarstvo osnovnog i srednjeg obrazovanja, a posebno ministarstvo visokog obrazovanja. Tu bi vrlo lako moglo biti mesta za jedno ozbiljno ministarstvo nauke, pa ministarstvo tehnološkog razvoja i informatičkog društva. Sve to je pripalo u čast kolegi Jovanoviću, a on je to dobrovoljno prihvatio i na tom putu imaće veoma mnogo posla.
Savetujem mu da ne prihvati činjenicu i da kaže – pa, nije loša situacija u ministarstvu koje vodim. Naprotiv, treba da se trudi da njegovo ministarstvo bude najbolje među najboljima i da se ne poredi sa lošima, nego samo sa najboljima i da među najboljima bude najbolji. Znam da to neće biti lako, ali verujem da ćemo mu svi zajedno pomoći.
Što se tiče izmena ovih predloga zakona, ne bih mnogo govorio o njima. Kao i druge poslaničke grupe, naša poslanička grupa će glasati za ove izmene, ali hoću da kažem još jednu stvar.
Mi danas izlazimo u susret studentima i njihovim zahtevima, ali da bi bili iskreni prema njima, moramo da napravimo takav ambijent, u kome će njima studiranje biti na jednom pristojnom nivou. Kada to kažem, šta to znači? Moramo da stvorimo takav obrazovni sistem koji će biti spreman da odgovori zahtevima privrede i u kome će studenti, kada završe svoje studije, moći da odu u fabriku, škole, bolnice i na druga mesta gde će ih čekati radno mesto. Lako je govoriti o Velikoj Britaniji, Engleskoj, kako god hoćemo, da kažemo da tamo studije koštaju 300.000 funti ili evra, nije bitno, ali njihovi studenti imaju mogućnost da im država daje kredite koje oni otplaćuju nakon završenih studija i dobijanja posla.
Kakav je problem kod nas? Ovo je moje lično iskustvo, a verujem da se to i drugim kolegama dešava. Većina studenata ne može da mi dođe na vreme na ispit, ne mogu da dođu na predavanja. Zašto? Zato što ih poslodavci ne puštaju, pogotovo privatni poslodavci. Imaćemo priliku uskoro da diskutujemo i o izmenama i dopunama Zakona o radu. Moramo da nađemo mogućnost da te ljude ubedimo da njima trebaju školovani ljudi, da im trebaju ti studenti, da se oni ne školuju samo zbog sebe, nego da se školuju da bi tim firmama u kojima rade bilo bolje.
Na kraju, verujem da je ovo samo prvi korak u poslu koji ćemo zajedno uraditi, u poslu koji će biti za dobrobit svih studenata i cele zajednice. Hvala.