Ja to tako nisam doživeo i smatram da nije došlo do povrede Poslovnika.
Povreda Poslovnika, Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 103. stav 1 – Narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu postupka predsednika Narodne skupštine. Prethodni govornik uopšte nije govorio o povredi Poslovnika, on je govorio o povredi sasvim drugog akta i o povredi Ustava.
Gospodine predsedavajući, ukoliko vi ne predstavljate Ustavni sud, koji je kolektivno telo, ukoliko nemate ovlašćenje da procenite da li je neko prekršio Ustav ili ne, ukoliko vi ne ocenjujete zahtev za ocenu ustavnosti, ja smatram da su prethodne dve reklamacije besmislene.
Neću ulaziti u to ko je šta radio ali očigledno je da je neko prešao veliki put da bi od otporaške pesnice došao do srednjeg prsta koji je ponudio narodu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Svetislava Bulajić.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvaženi gospodine Tomiću, poštovane kolege i koleginice poslanici, reforma pravosuđa je bila i svakako ostaje veoma važan prioritet Republike Srbije. Dokaz za to je i dnevni red pred nama, spisak ovih visokih sudijskih imenovanja o kojima treba danas da raspravljamo.
Izražavajući žaljenje zbog toga što postoji ovako oskudno interesovanje plenuma za jednu tako važnu temu, a bez ikakve namere da ulazim u detalje biografija pred nama, jer tome nisam ni lično sklona, pogotovo posle obavljenog posla u tako visokoj instituciji iz koje gospodin Tomić dolazi, kao što je opšte poznato to nije
ni manir LDP-a, ja ću se u svojoj kratkoj reči zadržati na nečemu drugom. Naime, pokušaću da vas podsetim na neke druge stvari, a kao doprinos konstruktivnosti ove današnje rasprave.
Krenuću od činjenice da se u reformi pravosuđa još uvek prevashodno bavimo personalnim pitanjima, ne poričući da su imenovanja i personalna rešenja koja nam se danas predočavaju važan deo reforme pravosuđa, a da je to svakako najprominentnije predlog za imenovanje novog predsednika Vrhovnog kasacionog suda. U stvari, ja želim da vas podsetim na nešto drugo – uvodne rečenice Strategije reforme pravosuđa, upravo zato što je ona usvojena od ove sadašnje većine i baš zbog toga što ja dolazim iz redova opozicije. Imajući tekst pred sobom, dolazim do zaključka da i sam donosilac Strategije posmatra ove stvari na drugačiji način od onoga kako postupa.
Jedna od prvih stvari na koje strategija upućuje jeste pre svega govor o fazi ulaska u preciznije definisanje usvojenog pravnog okvira i institucionalno i profesionalno jačanje kapaciteta u pravosudnom sistemu, gde najprominentije u stvari stoji prevashodno Visoki savet sudstva. Znači, ne pojedinačni sudovi ili sudije, nego upravo Visoki savet sudstva, pored Državnog veća tužilaca, Pravosudne akademije i slično.
Ono što je još važnije, da se ne bismo više iscrpljivali na tim jalovim raspravama o tome ko je kada i kako vršio i pogrešio u reformi pravosuđa, podsećam vas da je sadašnja većina u strategiji zapisala da je nužno obezbediti kontinuitet reforme pravosuđa, uz korekcije se zahtevaju, ali kontinuitet. Znači, da je u svim elementima prepoznato da je ovo jedna od tema koja je apsolutan prioritet, bez obzira na to kakav je rasporede političke moći na dnevnom redu, kao i da je to nešto što je u svakom slučaju, na šta prve rečenice strategije i upućuju, apsolutno povezano sa procesom evropskih integracija. Sami smo svedoci da se tom temom bavimo upravo vezano za usaglašavanje poglavlja 23 i 24 u procesu pregovora sa EU. To je već otvoreno i biće otvoreno do samog kraja, odnosno dovršetka tog procesa pregovaranja kada je u pitanju pristupanje EU.
Ono o čemu već duže vreme debatujem sa ministrom Selakovićem, i biće prilike jer ipak stižu i neki drugi predlozi u parlament, jasno je da je korak i dinamika tog procesa nešto na šta mi apsolutno gledamo drugačije. Prioriteti treba da se postave malo šire. Dinamika tog procesa treba da usmerava reformske aktivnosti. Među njima su personalna pitanja svakako bitna, ali nisu jedina, jer je pre svega potrebno izmeniti relevantan normativni okvir i postići koherentnost čitavog, ne samo pravnog, nego i pravosudnog sistema, kako bi onda u tome i personalna rešenja mogla da deluju na najbolji način. To je nešto na čemu se veoma retko zadržavamo, iscrpljujući se u tim beskrajnim rasprava o tome kako je reforma vršena. Ona nekako najčešće pomračuje um o onome što su potrebe za reformu pravosudnog sistema kada je u pitanju ta personalna dimenzija. Možemo se o tome sporiti, možemo raspravljati i o reizboru sudija, ali mislim da je sada mnogo aktuelnije pitanje kako se sudije, a i tužioci reintegrišu u sistem, jer su potrebe ogromne i problemi su veoma veliki. Možemo se sporiti i oko toga kako je smenjena bivša predsednica Vrhovnog kasacionog suda.
Ono što mislim da je takođe loše, ako smo se okrenuli tim putem da se bavimo personalnim pitanjima, zašto se onda nismo bavili tim visokim imenovanjem pojedinačno, nezavisno od svih ovih drugih imenovanja? Jer, dozvolićete, to će biti i osoba koja će biti jedna od ključnih osoba za razvoj pravosudnog sistema i njegove dalje reforme.
U okviru tih ključnih načela i prioriteta pominju se stvari za koje se svi bore. Duboko sam uverena da će se i ljudi koji su predloženi na ove visoke funkcije boriti za ta načela, a to su pre svega nezavisnost u pravosuđu, nepristrasnost, nešto o čemu retko govorim, a to je kvalitet pravde koja se sprovodi, jednak pravni tretman i pristup pravdi. Ono o čemu manje govorimo, jeste gde su mehanizmi i kako to postići? Zašto je toliko teško na početku reforme govoriti o tome kako podići nivo kvaliteta i stručnosti, nego samo raspravljati i pretresati nečije biografije? Kako donositi kvalitetne odluke? Zašto treba raditi efikasno, u razumnim rokovima? Zašto se treba postaviti proaktivno i jasno u komunikaciji sa građanima? Jer pravda treba da služi građanima, pre svega.
Odgovornost pravosudnog sistema je takođe nešto što je od izvanrednog značaja i kriterijumi za odgovornost nosilaca pravosudnih funkcija još uvek nisu, barem široj javnosti predočeni potpuno transparentno. Sklona sam da verujem da je postupak, o kojem je već pričano u toku rasprave, sproveden zaista transparentno i veoma ozbiljno, ali šira javnost sa time nije upoznata i to je nešto što je bitan nedostatak ovog procesa.
Ono što je takođe veoma važno naglasiti, to je da postoje ogromni problemi sa kojima se svi moramo uhvatiti u koštac, jer smo svi deo tog sistema, kao i da je rešavanje tih problema od prevashodnog značaja za podizanje stanja u pravosuđu i govor o njihovim problemima koji više neće biti, kako je moja koleginica Judita Popović rekla, opšte mesto, nego gde je budućnost tog pravosuđa, kako ga učiniti efikasnijim, racionalnijim, u kom smislu pojačati sve te prerogative nezavisnosti, omogućiti pravosuđu da ne trpi toliki upliv politike i da se njime ne bavimo samo u okvirima onoga što je politika.
Što se tiče današnjeg dnevnog reda, na samom kraju, mi ćemo se, naravno, pozabaviti ovim pitanjem i odlučićemo o tome u skladu sa našim programskim načelima, podržavajući neophodnost potrebe da se sa strategijom pravosuđa ide dalje i da se u reformi postignu mnogo veći iskoraci nego što je to, nažalost, bio slučaj. Nadam se da će već najskorija prilika za to biti kada konačno pred plenum stignu i ovi zakoni koji će se baviti tim normativnim okvirom, a ne samo personalnim rešenjima. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Biljana Pantić Pilja. Izvolite.

Hvala vam.
Poštovana predsedavajuća, predstavniče Visokog saveta sudstva, gospodine Tomiću, koleginice i kolege poslanici, danas su pred nama predlozi odluka o izboru predsednika najviših sudova u Srbiji i izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Za donošenje ovih odluka potrebno je da se držimo najvišeg pravnog akta, Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu sudstva.
Odredba člana 144. Ustava propisuje da predsednika Vrhovnog kasacionog suda na predlog Visokog saveta sudstva, po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine, bira Narodna skupština. Konačno će biti izabrani predsednici najviših sudskih instanci onako kako i zaslužuju, poštovanjem Ustavom i zakonom predviđene procedure.
Od katastrofalne reforme pravosuđa iz 2009. godine, koja je eskalirala reizborom sudija, u Srbiji nema predsednika sudija, već vršilaca funkcija, jer prošli saziv Visokog saveta sudstva nije obavio zadatak koji je bio dužan da obavi u prva tri meseca 2010. godine, tačnije do 31. marta 2010. godine. Velika šteta naneta je pravosuđu zbog neuspele reforme pravosuđa koju je sprovodio bivši režim. Srbija je trpela kritike od svih relevantnih međunarodnih institucija, pre svega od Venecijanske komisije.
Prvi korak ka ispravljanju ovih kardinalnih grešaka napravljenih u prethodnom periodu je izbor predsednika najviših sudova u Srbiji. Predloženi kandidati ispunjavaju, čuli smo od predstavnika Visokog saveta sudstva, glavne uslove za izbor: stručnost, sposobnost, dostojnost i nezavisnost. Nemamo razloga da sumnjamo u to.
Na Odboru za pravosuđe smo takođe čuli veliki broj pohvala od strane predstavnika Visokog saveta sudstva na račun kandidata za predsednika Vrhovnog kasacionog suda, gospodina Dragomira Milojevića. Te reči koje smo čuli o predloženom kandidatu od njegovih kolega ohrabrujuće su kako za struku, tako i za građane, za koje je pravosuđe do samo pre godinu dana bila rak rana po broju nerešenih predmeta.
Reforma pravosuđa ne završava se izborom predsednika najviših sudova. Naprotiv, potrebno je donet zakon o novoj mreži sudova, povećati broj sudija i broj sudijskih pomoćnika, a sve radi građana, da bi im pravda bila dostižna u razumnom roku.
Izražavam svoje lično žaljenje, jer sam iz Novog Sada, što među predlozima nema predloga za predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu, jer se nijedan kandidat nije prijavio na konkurs, da se zaokruži jedna celina. Ne znam koji su motivi uticali na to da se nijedan sudija ne prijavi na konkurs, ali smatram da nije dobro da jedino ovaj apelacioni sud i dalje ostane u takozvanom „vd stanju“.
Pre mene je jedan kolega iz opozicije citirao knjigu pokojnog profesora Radomira Lukića. Smatram da je bolje da su te knjige čitale njegove kolege dok su birale sudije 2009. godine. Možda bi manje bilo posledica katastrofalne reforme.
Kako je izbor predsednika najviših sudova jedan korak ka prevazilaženju posledica reforme pravosuđa, Srpska napredna stranka će u danu za glasanje dati podršku odlukama koje su danas na dnevnom redu. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Radmila Gerov . Izvolite.

Zahvaljujem potpredsednice, poštovani zameniče predsednika Visokog saveta sudstva, vi ste do sada imali prilike da čujete diskusije narodnih poslanika iz različitih poslaničkih grupa, a svi ti narodni poslanici su diplomirani pravnici. Nisam diplomirani pravnik, diplomirani sam inženjer elektronike i želim da vam kažem kako mi obični građani koji nismo pravnici vidimo pravosuđe u ovoj zemlji.
Danas na dnevnom redu imamo predlog o izboru predsednika nekoliko najznačajnijih sudova u našoj zemlji. Smatram, da nije dovoljno da nam date biografije kandidata i predlog Visokog saveta sudstva. Smatram, da je dobro bilo da kandidati danas budu prisutni ovde, jer ono što bih sigurno pitala kandidate je - kakav je njihov program rada? Kako će kandidat za predsednika Vrhovnog kasacionog suda unaprediti rad tog suda ili kandidati Privrednog apelacionog suda? Da li će ostankom na tu funkciju učiniti to da se presude donose brže, da se nabavi neka nova oprema potrebna za rad suda ili je dovoljno biti, ne mogu da komentarišem da li su vaši predlozi ovde, da li su ti ljudi stručni i najstručniji u svojoj oblasti? Ali, ako je neko i dobar sudija ne znači da je dobar rukovodilac.
Kada građani govore o pravosuđu u našoj zemlji, pre svega, tu se postavlja jedno pitanje – da li u pravosuđu postoji korupcija, da li je pravosuđe nezavisno ili je pod uticajem političkih stranaka i izvršne vlasti i da li su zakoni koji primenjuju sudije prepuni rupa, tako da pojedine presude mogu da se donesu ovako ili onako?
Nadam se da ćete se složiti samnom kada mi, koji nismo pravnici, zaključak o tome kako radi naše pravosuđe možemo da donesemo samo na osnovu primera presuda koje su sudovi doneli. Nedopustivo je da afera „Indeks“ zastari u ovoj zemlji. Znači, kupovina i trgovina diplomama i ispitima. Nedopustivo je da slučaj pedofilije vezan Ilarijona zastari. Nije to slučaj da niste platili kaznu za prekršaj, „Jugoskandik“ takođe.
Za mene koja dolazim iz Negotina, prošlog meseca zastareo je slučaj vezan za auto-trke u Negotinu. Slučaj star deset godina sa smrtnim ishodom i desetinama povređenih na tim nezakonito, bez ikakvih dozvola, urađenim auto-trkama. Tu niko nije snosio odgovornost. Kako je porodici te preminule žene i tim povređenima? Kada kažemo da li tu postoji politički ili ne uticaj, da li je to možda mito ili korupcija, o tome ne mogu da sudim, ali mogu da kažem da je direktor trka tada bio funkcioner DSS u Negotinu. Sada pričaju da je u nekoj od stranaka na vlasti. Ko će objasniti toj porodici da pravdu nisu dobili na sudu. Verujem da niko.
Problem pravosuđa je problem na koji način se izvršavaju odluke koje su sudije donele. Navešću vam primer presude Upravnog suda, gde Upravni sud tri puta donosi presudu da se načelnik opštinske uprave vrati na mesto načelnika u Negotinu. Lokalni funkcioneri uopšte ne poštuju presudu Upravnog suda.
Problem našeg pravosuđa je to što nema kontrole da li se presude izvršavaju ili ne. Takav slučaj je i u Zaječaru, gde Privredni apelacioni sud donosi presudu u korist grada Zaječara, da se Televizija „Best“ u roku od 15 dana iseli iz prostorija i plati gradu 11 miliona. Šta radi gradska vlast? Gradska vlast uopšte ne poštuje presudu. Pravi poravnanje na 36 meseci i raspisuje oglas u roku od osam dana da možete da zauzmete taj prostor ukoliko imate regionalnu frekvenciju za televizijski radio program. Naravno, na koji može da se javi samo Televizija „Best“.
Koja je svrha presude Apelacionog suda kada ona nije sprovedena onako kako treba u praksi? Takva bahatost u Zaječaru se nastavlja tako što sada lokalna vlast na čelu sa SNS i SPS ukida ustanove – Turističku organizaciju, znači nema problema – Sportski savez Dom kulture. Pravi neke nove institucije. Da li je to normalno? Da li će na takav način da se otpuštaju radnici? Da li su to mere štednje? Za mene nisu.
Moram da postavim još jedno pitanje, naravno, gospodine Tomiću ne odnosi se na vas lično, ali činjenica je da privredni sudovi imenuju stečajne sudije. U industriji hemijskih proizvoda u Prahovu je to urađeno od strane Privrednog suda u Zaječaru. Stečaj je uveden 25. oktobra 2011. godine u fabrici IHP Prahovo ali u delu đubriva. U međuvremenu je taj deo privatizovan od strane Eliksir grupe, koja je platila 4.500.000 evra.
Sada je sudija, to pitam zbog radnika kojima je neisplaćeno 17 plata zaostalih i dve i po nove, je taj novac oročio. Da li je to normalno? Ko kontroliše rad tih stečajnih sudija? Možemo mi imati najbolje zakone. Ukoliko se ti zakoni ne primenjuju u praksi onda mi ništa od tih zakona nemamo. Ukoliko presude suda budu takve da građane dovode u sumnju da je sudstvo korumpirano, da je podložno političkom uticaju, mi onda pravosuđe u ovoj zemlji nemamo. Jer, svaki građanin po meni, smatram da je to normalno treba da ista prava na sudu kao i neki funkcioner. Dok god građani misle da nije tako možemo slobodno da kažemo da nemamo nezavisno pravosuđe. Potrebna je reforma pravosudnog sistema u ovoj zemlji, ali takva da bude na korist svih građana u ovoj zemlji.

Narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine Tomiću, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, mi danas imamo pred sobom između ostalog izbor nosilaca visokih funkcija u pravosuđu.
Danas biramo, između ostalog predsednike sudova, a znamo po Ustavu šta znači sudstvo, šta znači sudovanje jer sudske odluke donose se u ime naroda. Zbog toga kada razmatramo ovde predloge koje nadležno telo, a to je Vrhovni savet sudstva predložio, u skladu sa članom 144 Ustava Republike Srbije, pravo i dužnost narodnih poslanika je da se uključe u raspravu. Da na određeni način pomognu ne samo u procesu izbora nego i u procesu sagledavanja ukupne situacije u našem pravosuđu i ukupne situacije u našem društvu. Upravo, da bi stručnost i poštenje ogromne armije sudija učinilo da život građana bude bolji.
Međutim, mi ovog trenutka da biramo predsednike ovih najznačajnijih institucija u pravosuđu, pitanje je da li smo im obezbedili kao parlamentarna vlast, zakonodavna vlast, a i izvršna vlast koja je predlagač velikog broja zakona, preduslove da sude po zakonu. Mnogi zakoni su nejasni, mnogi zakoni su neprimenjivi, a obaveznost svakog sudije je da sudi po zakonu i da obezbede jednakost svih pred Ustavom i zakonom.
Čini mi se da sam postupak predlaganja i ovih kandidata za najznačajnije pravosudne institucije ali i određenih zakona koji su došli u parlamentarnu proceduru predloženi od strane izvršne vlasti su u direktnoj suprotnosti. Sada vas ovde molim da obratite pažnju.
Mi danas treba da razgovaramo o kandidatu za predsednika Apelacionog suda u Beogradu. Procedura je sprovedena u skladu sa zakonom. Dobili smo materijal. Šesnaestog jula 2013. godine Visoki savet sudstva je utvrdio kandidata koga je predložio Narodnoj skupštini. Šta imamo posle toga, da izvršna vlast u Republici Srbiji apsolutno svojim predlogom poništava ovaj predlog. Mi ovog trenutka u proceduri, u zakonskoj proceduri imamo Predlog zakona o sedištima i područja sudova i javnih tužilaštava.
Šta treba da se desi? Ukoliko taj predlog zakona koji je predložila izvršna vlast, pretpostavljam da je i gospodin Selaković kao ministar pravde i državne uprave učestvovao, čak pretpostavljam da je to ministarstvo i bilo glavno u predlaganju tog predloga zakona, imamo odredbu. U članu 14. stav 4. – do dana početka primene ovog zakona visoki savet sudstva će postaviti vršioce funkcije predsednika suda u sudovima osnovanim ovim zakonom kojima je ovim zakonom promenjeno područje na kojem vrše nadležnost u odnosu na Zakon o sedištu i u područjima sudova i javnih tužilaštva koje sada važi. Šta to znači? Šta to znači prevedeno na srpski? To znači da ćemo mi doći u situaciju da gospodina Duška Milenkovića izaberemo za predsednika Apelacionog suda u Beogradu na nekoliko dana. Na koliko dana?
U svakom slučaju ukoliko predlog zakona koji je naša republička vlada predložila, a tu se kaže da će taj zakon da se primenjuje od 1. januara ali pre 1. januara, znači do početka primene ovog zakona Visoki savet sudstva će postaviti vršioce funkcije.
Pa što se igramo sa gospodinom Milenkovićem? Sad je meni tek jasno zašto ni gospodin Nadrljanski iz Apelacionog suda u Novom Sadu, ni sadašnji vršilac funkcije gospodin Novica Peković, kao ozbiljni ljudi, ozbiljni pravnici, ozbiljne sudije, nisu se kandidovali za izbor za predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu. Pa neće da budu izabrani na nedelju dana.
I, šta se dešava? Ukoliko Vlada na predlog ministra pravde koji je član Visokog saveta sudstva predloži odredbu kojom praktično pljune ili poništi ono što je najpozvanija institucija u Srbiji predložila, znači Visoki savet sudstva, gde mi idemo? Na to nisam dobio odgovor. Čim je zakon stigao u proceduru, ovaj Predlog zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, bez obzira što sam opozicija, zvao sam gospodina Danila Nikolića, državnog sekretara u Ministarstvu pravde da kažem – ej ljudi, shvatite da time se totalno dezevuiše predlog Visokog saveta sudstva. Do danas ćutanje.
Isto to sam postavio kao pitanje na Odboru za pravosuđe i rekao – ej ljudi, mi imamo predsednika našeg odbora koji je ujedno i član Visokog saveta sudstva, on je stajao, ja pretpostavljam, iza predlaganja Milenkovića, šta sad? Puj pike ne važi.
Gospodin Petrović je predsednik Odbora za pravosuđe. U prilici je da to kaže. Ja sad pitam i gospodina Tomića, kako se osećao kada je saznao, ili sada kada saznaje da ovaj predlog ukoliko ostane nepromenjen predloženi zakon, koga nam je Vlada predložila, da će praktično biti za džabe. Mislim da to nije način da se igramo sa ljudima naročito sa ljudima za koje očekujemo da budu u određenom trenutku na čelu vrlo značajnih pravosudnih institucija.
Pa kakav će autoritet imati gospodin Milenković ukoliko zna da je izabran za jedno poluvreme ili za veliki odmor? Da ne zna kada će po zakonu biti postavljen umesto njega, koji je prošao konkurs i sve ostalo, neko drugi ko će biti vršilac funkcije. Ne radi se ovde o kadrovskim rešenjima, ne radi se o personalnim rešenjima, radi se o principu. Jer ukoliko hoćemo da pravimo ozbiljnu državu, onda ne smemo da se igramo na ovaj način. Ja sam do sada ukazao da u proteklom periodu rada Narodne skupštine smo se susreli već u nekoliko navrata, možda grubo zvuči ali jeste tako, da desna ne zna šta radi leva.
Imamo situaciju da je stupio na snagu Zakonik o krivičnom postupku, koji svi mi koji se bavimo advokaturom pokušavamo da naučimo na adekvatan način, da znamo na koji način ćemo da pomognemo u ostvarivanju pravne države, i na koji način ćemo omogućiti da i ovi predsednici sudova obave svoj posao na adekvatan način. A onda doživimo da iz ovih klupa nam se kaže u 89 slučajeva BIA je dala nalog za podizanje optužnice za specijalni kriminal. Cela Srbija oćuti. Niko reč na to ne kaže, a to stoji u stenografskim beleškama. A onda kažemo – treba da bude tužilac istraga jer su tužioci nezavisni. Kako, ukoliko kod bilo koga dobijaju nalog.
Idemo dalje. Brže bolje, imali smo sad, pre desetak dana produženje roka za upis javne svojine. Šta doživimo? Ne nadležno ministarstvo predlaže zakon, Ministarstvo finansija umesto Ministarstvo pravde, iako Ministarstvo pravde treba da predlaže taj zakon totalno promašili nadležnosti i Zakon o ministarstvima koji ja avgusta usvojen u ovoj Narodnoj skupštini. U redu. Sada doživljavamo opet da Ministarstvo pravde predlaže zakon koji je u direktnoj suprotnosti sa odlukom Vrhovnog saveta sudstva. Uz to, BIA nam osniva akademije, Ministarstvo prosvete neće da vrši upravni nadzor nad time, pa kakvu mi državu pravimo? Pravimo državu takvu da će sutra ovi čelni ljudi pravosudnih institucija i njihovi pomagači u vidu armije sudija koji treba da sprovode zakon doći u situaciju kako da primenimo zakon kad je sve naopačke napravljeno.
Upravo zbog toga, ja vas molim gospodine Tomiću, gde god možete, takođe i vas molim, poštovane koleginice i kolege, narodni poslanici, da na svakom mestu, gde možete, ukažete na stvari koje mogu da odmognu autoritetu pravosuđa, da pomognemo da autoritet pravosuđa poraste, a ne da nam se desi da Prvi osnovni sud u Beogradu da donese rešenje o izvršenju kojim se praktično naloži blokada budžeta do isplate određene vrednosti, a onda da Agencija za prinudnu naplatu meri da li će 80 dana da čeka, a ne po zakonu da sprovodi izvršenje. Ne verujem da 80 dana je moglo da se desi, a imam konkretan podatak, da izvršno rešenje na Budžetu Republike Srbije nije moglo da se izvrši.
To bi značilo da sve ostalo što se plaćalo iz budžeta bilo u ranijem vremenu. Nije tačno, nego je to jedan primer nepoštovanja zakona gde ćete vi gospodine Tomiću, i svi oni koje predlažemo, na neki način se videti, da li postoji mogućnost ili ne postoji dobra volja, a postoji obaveza poštovanja zakona. Takvih primera nepoštovanja zakona, neizvršavanja zakona, tvrdim vam da ima jako mnogo i ja ne bih bio u koži tih ljudi koji treba da dele tu pravdu, a naročito tih ljudi koji treba da predsedavaju pravosudnim institucijama, ukoliko postupanje izvrše vlasti koje daju nalog kad će se šta platiti iz budžeta, a ne da se poštuje odluka suda, to ne doprinosi pravnoj državi.
Zbog toga smatram da zvoni zvono na uzbunu, upravo zbog potrebe da poglavlja 23. i 24. odgovorimo na adekvatan način. Neće to moći samo ovi ljudi koje biramo, to je zadatak cele države, to je zadatak svake institucije, to je zadatak svakog i na svakom mestu.
Upravo zbog toga, ja vas molim da ovu moju diskusiju nikako ne protumačite kao napad na bilo koga. Ovo je ukazivanje na pojave, na pojave koje treba sprečiti, jer jedino ako takve pojave sprečimo, imamo određenu perspektivu. Ukoliko se ne borimo protiv takvih pojava, ukoliko to pokušamo da projektujemo kao lično neprijateljstvo ili nešto, nećemo stići do cilja. Upravo zbog toga ja ovde moram da kažem da u periodu koji je pred nama, postaje veliki zadatak da više ne donosimo zakone koji se neće primenjivati.
Sada ću pitati gospodina Tomića, pitaću i sve vas – da li je zakon o kome smo svi govorili ovde, tzv. „Marijin zakon“, zakon koji treba da doprinese zaštiti od pedofila u situaciji da se izvršava? Da li se vodi posebna evidencija tih koji su izvršili, ili ne? To smo dobili uveravanje od gospodina Stevovića da se ne vodi.
Da li je svaki poslodavac, koji zapošljava prodavce, ili učitelje, ili bilo koga ko radi sa maloletnicima, zatražio podatak iz posebne evidencije? Sigurno većina nije, a kazna za pravno lice je od 500.000 do dva miliona dinara. Za odgovorno lice najmanje 50.000 dinara.
Znači, te zakone, gospodine Tomiću, sve ove sudije treba da sprovode. Kako će, kad su neprimenljivi? A, kada ovde, na jedinom pravom mestu, u Narodnoj skupštini ukazujemo da su zakoni nedorađeni, neprimenljivi, nejasni, mnogi kontradiktorni, onda se ne slušamo.
Upravo, u tom smislu molim vas da ovu moju diskusiju i razumete kao doprinos ukupnom poboljšavanju ne samo pravosuđa, nego uopšte situacije u državi Srbiji. Hvala.