Gospodine Đeliću, opet ste izašli iz teme. Gospodine Đeliću, nije vreme za poslanička pitanja, molim vas da se držite amandmana.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

  Gospodine ministre, vezano za ovaj amandman, on je u vezi amandmanima gospođe Judite Popović,  način našeg razmišljanja je sledeći. Do sada je u Srbiji, ne samo zbog nestručnosti, mislimo zbog toga što je zakazala država, prevareno negde oko 25.000 kupaca, čak jedan prodavac iz Novog Sada je jedan stan prodao 40 puta, verovatno je to srpski rekord. Ali, zbog čega se sve to dešavalo?
Vi ste u obrazloženju ovog zakona rekli, između ostalog da je to i zbog nekvalitetnih usluga posrednika. To je tačno. Sada je reč upravo o kvalitetu usluga posrednika i oni zaista pored tog stručnog ispita moraju da imaju, neka čini nam se šira znanja, jer se često zaključuju predugovori, ugovori, jemstvo, ima tu trampe nepokretnosti, kompenzacije, svega, i čini nam se da, neko ko polaže stručni ispit neće moći baš da odgovori svim izazovima koja će nametnuti praksa.
Ono što sam pričao o zakazivanju države, mislim da mi treba uz ovaj zakon, koji je sigurno korak napred u odnosu na postojeće stanje, da razmišljamo o licenciranju investitora i o polaganju bankarskih garancija, da bismo zatvorili krug kako bi sprečili da zbog neefikasnog funkcionisanje države, zbog neozbiljne organizacije države sve to plati običan građanin kao što ih je, kažem bilo, do sada oko 25.000. Jer, nije dovoljno samo osiguranje posrednika, oni sigurno neće odgovarati za kompletnu štetu. Recimo, ako nestručno izvrše svoj posao, ako svesno jedan stan prodaju više puta itd. Ne verujem da će to osiguranje pokrivati svu štetu koju građani pretrpe zbog takvog ponašanja posrednika.
Zbog toga mislim da je zatvaranje tog kruga pravne sigurnosti od strane države, da će biti na pravi način urađeno, tako što ćemo pre svega licencirati investitore i izvođače i položiti bankarske garancije. Onda uz efikasan i blagovremeni rad MUP-a u slučaju prevara, uz bankarske garancije investitora, uz osiguranje posrednika, mi tek tada kao država pružamo građanima potpunu jednu pravnu sigurnost. Kažem i zbog toga i zbog stanja na tržištu nepokretnosti, naše razmišljanje ipak ide u pravcu da posrednici treba da imaju više stručno znanje.

Dejan Mihajlov, po Poslovniku. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, ukazujem na povredu člana 104, jer mi niste dali pravo na repliku iako smatram da sam na to imao pravo s obzirom da mislim da gospodin Đelić nije do kraja razumeo ono što sam hteo da kažem. Nisam govorio ovde o stalnom angažovanju lica čije bi angažovanje i troškovi njegovog zaposlenja u agenciji posrednika opteretili rad toga, već sam govorio o tome da se po potrebi angažuje lice. Znači, kada postoji potreba upravo za rad te sigurnosti.
Mi možemo ovde da govorimo ne samo o potrebi pravnog lica, znači, gospodine Đelić je otvorio pitanje potrebe angažovanja lica građevinske struke ili neke drugih koji bi govorili o kvalitetu građevinskog objekta koji je predmet određene transakcije. Zato smatram da sam imao pravo na repliku da obrazložimo onima koji nisu razumeli da ovo ne bi opteretilo samo agenciju već bi doprinelo da se posao kvalitetnije završi. Naravno, da onaj ko ulaže sto hiljada ili pedeset, šezdeset, sedamdeset hiljada evra da kupi određenu nepokretnost neće sigurno misliti da pedeset evra koliko će platiti troškove za neki pravni savet nekom advokatu da bi bilo sve perfektno, pravno čisto jer neki veliki pravni trošak u odnosu na cenu koju on plaća za tu nepokretnost. Zato treba stvoriti mogućnost da se po potrebi angažuje takvo lice.

Gospodine Mihajlov sada ste kroz član 103. dobili pravno na član 104. Tako da ako sam nešto pogrešila, ispravila sam se.
Božidar Đelić, replika na izlaganje gospodina Mihajlova.

Mislim da je ovo izlaganje zapravo dokazalo zašto je ovaj amandman nepotreban. Upravo na samom kraju izlaganja ste i sami rekli da stranka u postupku će uraditi to. Velika je razlika između činjenice da kada neko ko kupuje ili prodaje će tražiti zaštitu sopstvenih interesa na razne načine. Ali, ovaj amandman zapravo u nekoj blažoj varijanti traži od samog posrednika da to uradi. Problem je u tome što se to onda donosi kao neka forma zakonske obaveze i možemo očekivati i parnice od stranke u postupku ukoliko posrednik ne uradi ono što sama stranka treba u postupku da uradi da bi zaštitila svoj postupak. Znači, ne treba opteretiti više nego što je potrebno određenu profesiju.
Ali, po treći put, najučtivije molim potpredsednika Vlade da nam da malo kontekst za ovaj zakon. Nije to samo za poslanička pitanja, gospođo predsedavajuća, mi razgovaramo o zakonima ne da bi raspravljali o nekim bajkovitim i praznim stvarima, govorimo o ključnoj struci, govorimo o veoma ključnom sektoru. Mi želimo kao poslanici da nam potpredsednik Vlade da kontekst u kome se želi sprovoditi ovaj zakon. Mislim, da ne izlazimo uopšte iz teme.

Hvala. Reč ima gospodin Mihajlov, replika.

Gospodine Đeliću, razumem da vi ovu repliku ste iskoristili da kažete ono što vi hoćete, a ne na temu ovog zakona. Samo bih iskoristio priliku na ono što ste vi rekli i što ste pogrešno razumeli ili pogrešno protumačili.

Naš cilj je da kada kupac dođe kod posrednika ili u agenciju, on ne treba da vodi advokata sa sobom za ruku. Šta će mu agencija i posrednik ako će on da vodio advokata sa sobom za ruku, da plati tom advokatu jedan ili dva posto koliko je već po advokatskoj tarifi naknada za zaključenje kupoprodajnog ugovora, da plati to, da plati taksu agenciji, onda će njega taj stan jako skupo da izađe.

Cilj ovog zakona, kako ga ja razumem, a tu su predstavnici ministarstva i sam ministar Ljajić, da se zaokruži jedna oblast i da kupac kada dođe u agenciju, plati troškove agenciji da on pretpostavljamo nema drugih troškova osim naknade koju će da plati agenciji i da on tu sve svoje obaveze koje ima završi, a ne za sobom da vuče u jednu ruku advokata, u drugu ruku građevinskog inženjera, možda nekog hidraša koji će da se bavi vodovodom ili šta već, i da onda sa celom svitom dolazi u agenciju, šta će nam onda agencija i čime se mi onda ovde bavimo.

Znači, moje shvatanje ovog zakona je da kupac, kada dođe u agenciju, pokuca na vrata, kaže – dobar dan, hoću da kupim stan tu i tu, i da mu agencija da validne podatke, pravno valjane i čiste da kaže – evo to je to. On kaže – pristajem na tu cenu, ili smanjite cenu, i da u agenciji zaključe ugovor, napišu i da svi budu srećni i zadovoljni, da sve bude u skladu sa zakonom i da nakon toga sudovi nemaju nikakvog posla, već da tu bude kraj jednog kupoprodajnog odnosa. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč?
Na član 18. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović i Milica Vojić Marković.
Da li neko želi reč?
Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Jeremić, Slobodan Veličković i Ljubica Milošević.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Veličković. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, uvaženi gospodine ministre, predloženim amandmanom smo hteli da dopunimo postojeće odredbe zakona, gde bi se onemogućila sada prisutna praksa da se pored ugovaranja u posredovanju nalogodavci ugovorom obavezuju da posredniku isplate posredničku proviziju, čak i u slučajevima kada sami, bez pružanja usluga od strane posrednika zaključe ugovor o prometu.
Ovim bi se izbegla mogućnost da se posredniku u tim situacijama ne isplaćuje ugovoreni iznos. Mislimo da bi se ovom dopunom zakona samo onemogućila jedna takva stvar i bitno popravio tekst Predloga zakona. Hvala.