Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo već dvocifreni put kako ću nešto ponoviti, a to je nešto što su naše uvažene kolege koji su predstavnici jedne od najvećih nacionalnih manjina u Srbiji… Nekako ta reč manjine i nije toliko prikladna. Neko je malopre rekao reč narodnost. Ako se jezički govori, možda je to bilo i korektnije nekada upotrebljavati tu reč, nego manjine, ali dobro. Kod nas se uvrežila i reč nacionalne zajednice.
Dakle, upravo jedan od predstavnika manjinskih stranaka je tokom rasprave u načelu izjavio da pitanje suđenja, odnosno vođenja postupka na jeziku nacionalne manjine nije pitanje koje se uređuje ovim zakonom. Postoji Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. To je zakon koji je planiran da se donese, pošto je važeći zakon u dobroj meri prevaziđen. To je zakon koji smo po amandmanu SVM uvrstili u tekst Nacionalne strategije reforme pravosuđa i uveli ga kao jednu obaveznu meru koja mora da bude ostvarena u skladu sa akcionim planom te strategije. Mislim da je zaista potrebno da se to i uradi. Prava nacionalnih manjina na službenu upotrebnu jezika i pisma su stečena prava u koje niko ne može da zadire.
Nažalost, na našu veliku žalost, a pošto ste pričali o Osnovnom sudu u Vršcu, pričalo se o Osnovnom sudu u Vršcu, o tome da je odškolovan dobar kadar, preneću podatak koji mi je dao vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Vršcu, kojim ne možemo da se pohvalimo, a to je da čak i sudije i prateće administrativno osoblje koji su rumunske nacionalne pripadnosti nisu osposobljeni da vode sudski postupak na rumunskom jeziku, jer, nažalost, prilikom izučavanja pozitivno pravnih predmeta na našim univerzitetima, reč je o Univerzitetu u Novom Sadu, stručna terminologija, pravna terminologija se ne izučava na manjinskom jeziku. To stvara velike probleme u primeni tog jezika u toku sudskoj postupka. To je nešto što je jedna loša realnost i sadašnjica, nezavisno od ovog, onog, nekog prošlog ili budućeg Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Upravo je to razlog zašto smo i razgovarali na nivou ministarstva sa predstavnicima Pravosudne akademije, da je potrebno organizovati kurseve stručne pravne terminologije za manjinske jezike koji su u službenoj upotrebi u Republici Srbiji.
Rečeno je da se traži nešto što manjinama u Srbiji po Ustavu i zakonu pripada, ako mislite da je nešto uskraćeno, a da pripada, ja pozivam sve koji tako misle da to otvoreno, glasno i jasno kažu, jer je to onda protivustavno i protivzakonito delovanje. Ali je naš veliki problem upravo ovo što sam rekao.
Jedno je šta imate na papiru, šta imate u realnosti. Naša realnost je takva da izuzetno mali broj lica traži vođenje postupka na maternjem jeziku, a kada ga traži čak i kada je sudija i tužilac pripadnik iste nacionalne zajednice oni sami iz jednostavnog razloga što dugi niz godina rade na srpskom jeziku, a ne poznaju na dobrom nivou, na zadovoljavajućem nivou stručnu terminologiju, imaju problem da postupak vode.
Ako ostaje, kao što smo rekli, sudska jedinica u Kovinu sa novim kvalitetom, novom prirodom sudske jedinice u kojoj će se postupati jednako u svim materijama, to znači da će troškovi postupka koji su bili potrebni za vođenje postupka na nekom drugom jeziku u službenoj upotrebi i dalje ostati na tom razdelu kao troškovi. Preći će sa jednog suda na drugi, ali će ostati u budžetu. A da to zavisi od dobre volje ili procene finansijske sposobnosti suda od strane predsednika suda, mislim da je to nedopustivo. U kom god gradu da se o tome radi, to je nedopustivo. Da li je reč o Pančevu, da li je reč o Smederevu, da li je reč o Alibunaru ili o Kovinu.
Onaj primer koji sam dao i koji mi je izneo vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Vršcu, mestu gde je najbrojnija rumunska nacionalna zajednica, nominalno najbrojnija, po broju ljudi koji tu žive. Mislim, da je to jedan primer koji treba popraviti, ali da je to samo pokazatelj. Voleo bih da to nije pokazatelj opšteg stanja. Ako je tako u Vršcu gde je nominalna rumunska zajednica najbrojnija kako može biti u nekom drugom manjem mestu.
To je ono na čemu kao država moramo mnogo više i bolje da radimo. Svakako da je svaki pripadnik nacionalne manjine, gde god živeo u Srbiji ima pravo na službenu upotrebu svog jezika i svog pisma u skladu sa ustavnim i zakonskim rešenjima.
U poziciji smo da moramo takva rešenja ili da održavamo na istom nivou ili da unapređujemo, a da ih degradiramo i snižavamo nikako. Zahvaljujem.
