Hvala uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se osvrnem na nešto što je izrečeno, a što ne verujem da iko racionalan u Srbiji može da podrži.
Da li smatrate da je racionalno da se iz Pančeva koje je 17 kilometara od Beograda ide u Klinički centar u Novi Sad? Nije racionalno. To je veoma, veoma loše. Čovek u sanitetu od Pančeva do Novog Sada može deset puta da umre. Zato što je neko smislio da je to uredu.
Govorim o mreži sudova, negde sa racionalizacijom treba da se počne. Iako nije moj resor, ali nešto što je, verujte mi kao ministar pravde dobio sam šest ili sedam pritužbi, veliki broj naših penzionera koji u toku prolećnih, jesenjih i letnjih meseci odlaze iz gradova gde žive tokom zime, ne mogu da podignu lekove zato što nisu overeni u domu zdravlja u kojem su osiguranici.
Tako i ova priča, ostvaruju se prava u Novom Sadu, nekome ko živi u Beloj Crkvi i onda on treba da ide iz Vršca, Bele Crkve ili iz Kovina i Pančeva u Novi Sad, a nikako u Beograd koji mu je mnogo bliži. Koliko sam protivnik beogradizacije, a veliki sam protivnik beogradizacije, toliko sam i protivnik novosadizacije.
Šta to znači? Zato što neko ne može da ostvari svoje pravo na zdravstvenu zaštitu, neko ko je iz Kovina ne može da je ostvari u Beogradu ili Smederevu, on treba da ide u Nosi Sad. Mislim da je to izuzetno loše rešenje. Izuzetno loše rešenje, ako što mislim da je loše da neko treba da ide po ovom sadašnjem rešenju iz Sokobanje za Beograd, umesto za Niš.
Neke stvari treba da budu okrenute građaninu i životu. Ako postoji loša navika iz prošlosti, onda treba u budućnosti da je menjamo. Kao neko ko je radio na univerzitetu, znam da 99% studenata koji su Pančevci, studiraju u Beogradu, a ne u Novom Sadu. Zato što im je bliže. Zato što im je mnogo lakše da dođu do Beograda. Ponavljam još jednom 17 kilometara. Zar nešto što je u vreme Kraljevine Jugoslavije bilo prepoznato kao racionalno kada su van banovinskog sistema bili Beograd, Zemun i Pančevo, ne možemo mi danas 80-85 godina nakon toga da prepoznamo?
Država treba da bude servis građana, kao servis građana da bude okrenuta njihovim potrebama i tamo gde postoji ekonomska mogućnost za ostvarivanje te uloge servisa građana da to zaista i bude. Zaista mislim da je ovaj zakon upravo u tom smislu jedan korak napred i jedan dobar pomak.
Kovin je od Smedereva udaljen osam kilometara, neka je i 15, zaista nije sporno, ali zato što neko mora da ide, nemam ovlašćenja da to predlažem, ali kao racionalan čovek mislim da i to što neko treba da ide iz Pančeva za Novi Sad u bolnicu, a ne u Beograd, i to treba da se menja. Što da se ne promeni? Zato što građani inače dolaze ovde. Onda će doći u Beograd da plati privatnog lekara, jer mu je daleko da ode u državnu bolnicu u Novi Sad. Jednostavno mislim da to nije argument koji govori protivno ovim predloženim zakonskim rešenjima.

Reč ima narodni poslanik Teodora Vlahović. Izvolite.

Uvaženi predsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, uvaženi ministre, mislim da gde god je osetljiva tema, prava ostvarivanja jezika i pisma nacionalnih manjina, to jeste osetljivo pitanje, vi počinjete da nam brojite kilometre.
Zapravo, ostvarivanje ljudskih prava nikada nije jeftino. To košta, to je tačno, ali ne mogu se zameniti samo racionalnošću. Kada govorimo o ovom slučaju, govorimo zapravo o upotrebi jezika i pisama pred sudskim organima. Smatramo da što se više odvlače sedišta sudova od teritorija na kojoj žive pripadnici nacionalnih manjina imaće sve manje mogućnosti da koriste u postupku svoj jezik i pismo. To što mi tražimo nije van Ustava i prosto ne mogu da se ne osetim veoma neprijatno danas kada razgovaramo, s obzirom da sam ja pripadnik nacionalne manjine, ne mogu da verujem da jedno pitanje razgovora o upotrebi i o korišćenju prava kada se govori o pripadnicima Slovačke, ja ću govoriti u jednom delu oko Alibunara, o pravu koju koristi rumunska nacionalna manjina, da nam se izvrću i pričaju neke političke priče.
Ovo je nešto konkretno i ne mislimo ako tražimo ono što nacionalnim manjinama pripada po Ustavu i zakonu da tražimo nešto što je nemoguće, nešto što nije racionalno. Radi se o ljudskim pravima. Znači, ona lakoća kojom ste vi nas ubeđivali u delu kada je bilo razgovora o zakonu u načelu - naravno da će to biti omogućeno u Beogradu, naravno da će biti omogućeno u Smederevu, to nam prosto nije dalo ubeđenje da će tako biti, zato što znamo kao prvo da su sudski budžeti veoma tanki. Ono što predsedniku suda u Beogradu, a i ono što predsedniku suda u Smederevu najmanje će biti kao stavka, biće ona stavka koja treba da obezbedi da se može koristiti jezik i pismo nacionalnih manjina.
Ono što je najgora poruka za pripadnike nacionalne manjine, kada se izvuku ti sudovi i toliko udalje od njih u sredini u kojoj oni ne žive, jeste da zapravo oni ni ne traže to, jer se boje da je neće ostvariti, odnosno da će im to jako odužiti postupak u kome učestvuju. To je najveća suština svih naših amandmana koje smo koleginica Biljana i ja predložile. To je jedan od četiri amandmana, a svi su upravo vezani za ostvarivanje Ustavom i zakonom zagarantovanih prava, a to je službena upotreba jezika i pisma nacionalnih manjina.
Rekla bih samo nekoliko reči. U odnosu na ono što smo mi predložili amandmanom ništa više razlika, posebno sa amandmanom Odbora koji je predložio sudsku jedinicu u Kovačici, je sudska jedinica u Alibunaru. Činjenica jeste da Vršac ima svoj sud i to jeste sedište koje se po svemu vodi kao kulturno sedište Rumuna. Ali, opština Alibunar ima najveći broj, praktično najveći procenat rumunskog življa i sud koji je ranije bio u Novom Sadu, pa i sudska jedinica odnegovala je zapravo i najveći broj kadrova koji govore, što se tiče sudija, a i ostalog sudskog osoblja, rumunski jezik. Znači, oni su dvojezični.
Ono što bi mi bilo drago da sam od vas čula, kao što ste rekli da kada neko ide da sudi van mesta da će biti posebno nagrađen, bilo bi mi jako drago, i to bi mi dalo mnogo više uverenja da će tako biti, ako bi rekli da će se pri ocenjivanju sudija voditi računa i o tome koji sudija može da koristi više jezika. Ne nužno da on bude pripadnik nacionalne manjine, ali da govori više jezika i da može da koristi jezike nacionalnih manjina koji se govore u Vojvodini. Zahvaljujem.

Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo već dvocifreni put kako ću nešto ponoviti, a to je nešto što su naše uvažene kolege koji su predstavnici jedne od najvećih nacionalnih manjina u Srbiji… Nekako ta reč manjine i nije toliko prikladna. Neko je malopre rekao reč narodnost. Ako se jezički govori, možda je to bilo i korektnije nekada upotrebljavati tu reč, nego manjine, ali dobro. Kod nas se uvrežila i reč nacionalne zajednice.
Dakle, upravo jedan od predstavnika manjinskih stranaka je tokom rasprave u načelu izjavio da pitanje suđenja, odnosno vođenja postupka na jeziku nacionalne manjine nije pitanje koje se uređuje ovim zakonom. Postoji Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. To je zakon koji je planiran da se donese, pošto je važeći zakon u dobroj meri prevaziđen. To je zakon koji smo po amandmanu SVM uvrstili u tekst Nacionalne strategije reforme pravosuđa i uveli ga kao jednu obaveznu meru koja mora da bude ostvarena u skladu sa akcionim planom te strategije. Mislim da je zaista potrebno da se to i uradi. Prava nacionalnih manjina na službenu upotrebnu jezika i pisma su stečena prava u koje niko ne može da zadire.
Nažalost, na našu veliku žalost, a pošto ste pričali o Osnovnom sudu u Vršcu, pričalo se o Osnovnom sudu u Vršcu, o tome da je odškolovan dobar kadar, preneću podatak koji mi je dao vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Vršcu, kojim ne možemo da se pohvalimo, a to je da čak i sudije i prateće administrativno osoblje koji su rumunske nacionalne pripadnosti nisu osposobljeni da vode sudski postupak na rumunskom jeziku, jer, nažalost, prilikom izučavanja pozitivno pravnih predmeta na našim univerzitetima, reč je o Univerzitetu u Novom Sadu, stručna terminologija, pravna terminologija se ne izučava na manjinskom jeziku. To stvara velike probleme u primeni tog jezika u toku sudskoj postupka. To je nešto što je jedna loša realnost i sadašnjica, nezavisno od ovog, onog, nekog prošlog ili budućeg Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Upravo je to razlog zašto smo i razgovarali na nivou ministarstva sa predstavnicima Pravosudne akademije, da je potrebno organizovati kurseve stručne pravne terminologije za manjinske jezike koji su u službenoj upotrebi u Republici Srbiji.
Rečeno je da se traži nešto što manjinama u Srbiji po Ustavu i zakonu pripada, ako mislite da je nešto uskraćeno, a da pripada, ja pozivam sve koji tako misle da to otvoreno, glasno i jasno kažu, jer je to onda protivustavno i protivzakonito delovanje. Ali je naš veliki problem upravo ovo što sam rekao.
Jedno je šta imate na papiru, šta imate u realnosti. Naša realnost je takva da izuzetno mali broj lica traži vođenje postupka na maternjem jeziku, a kada ga traži čak i kada je sudija i tužilac pripadnik iste nacionalne zajednice oni sami iz jednostavnog razloga što dugi niz godina rade na srpskom jeziku, a ne poznaju na dobrom nivou, na zadovoljavajućem nivou stručnu terminologiju, imaju problem da postupak vode.
Ako ostaje, kao što smo rekli, sudska jedinica u Kovinu sa novim kvalitetom, novom prirodom sudske jedinice u kojoj će se postupati jednako u svim materijama, to znači da će troškovi postupka koji su bili potrebni za vođenje postupka na nekom drugom jeziku u službenoj upotrebi i dalje ostati na tom razdelu kao troškovi. Preći će sa jednog suda na drugi, ali će ostati u budžetu. A da to zavisi od dobre volje ili procene finansijske sposobnosti suda od strane predsednika suda, mislim da je to nedopustivo. U kom god gradu da se o tome radi, to je nedopustivo. Da li je reč o Pančevu, da li je reč o Smederevu, da li je reč o Alibunaru ili o Kovinu.
Onaj primer koji sam dao i koji mi je izneo vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Vršcu, mestu gde je najbrojnija rumunska nacionalna zajednica, nominalno najbrojnija, po broju ljudi koji tu žive. Mislim, da je to jedan primer koji treba popraviti, ali da je to samo pokazatelj. Voleo bih da to nije pokazatelj opšteg stanja. Ako je tako u Vršcu gde je nominalna rumunska zajednica najbrojnija kako može biti u nekom drugom manjem mestu.
To je ono na čemu kao država moramo mnogo više i bolje da radimo. Svakako da je svaki pripadnik nacionalne manjine, gde god živeo u Srbiji ima pravo na službenu upotrebu svog jezika i svog pisma u skladu sa ustavnim i zakonskim rešenjima.
U poziciji smo da moramo takva rešenja ili da održavamo na istom nivou ili da unapređujemo, a da ih degradiramo i snižavamo nikako. Zahvaljujem.

Replika, Teodora Vlahović.

Zahvaljujem se. Ja sam inače u ona tri minuta što sam imala za razgovor u načelu upravo govorila o problemu koji ima kadar u pravosuđu u upravi oko korišćenja jezika nacionalnih manjina i o potrebi da se organizuje edukacija. Ta edukacija povremeno organizuje pokrajinski sekretarijat za propise upravu. Ona nije dovoljna. Organizuje se normalno, najviše na mađarskom jeziku s obzirom na zato što najviše i kadrova ima i potrebe, a na ostalim jezicima se ređe organizuje, to nije dovoljno.
Govorila sam i dodala bih u prilog onome što ste vi rekli da je veoma bitno bar po neki propis ili sve propise procesne i poneke od bitnih propisa materijalnih bi trebalo prevesti na ove jezike. Jer, prosto, sama koristim dva jezika i znam koliko je teško, s obzirom da nisu sistemi istovetni. Znači, da uzmete i rečnike rumunskog jezika i koristiti terminologiju iz pravosuđa, vi to prosto ne možete primeniti. Neka terminologija je različita, drugačiji su neki instituti. Tako da ne možemo očekivati od sudije da sam taj deo posla uradi, bez obzira koliko tečno poznavao svoj maternji jezik. Zahvaljujem.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Radoslav Milovanović.
Narodni poslanik Radoslav Milovanović ima reč. Izvolite.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, uvaženi gospodine ministre, potrudiću se da vas ubedim da prihvatite ovaj amandman iz više razloga.

Amandman se odnosi na sudsku jedinicu u Žabarima, Braničevski okrug. Žabari su po veličini slični Žagubici, imaju 14 sela. Udaljenost pojedinih sela od Požarevca je 50 kilometara. Na vlasti u Žabarima nije Demokratska stranka. Ukidanjem sudske jedinice u Žabarima, kako je to dato u Predlogu zakona, koje sada dobro funkcioniše, u dobro opremljenoj zgradi, sa kompletnom opremom potrebnom za rad, ne bi se postigla ušteda u budžetu, jer za 15 zaposlenih koji sada rade u ovoj sudskoj jedinici, samo za karte za prevoz do Požarevca bi se mesečno izdvajalo iz budžeta po 180.000 dinara mesečno.

Lokalna samouprava je obavestila predsednika Osnovnog suda Požarevac da je spremna da plaća troškove održavanja zgrade. Pošto ste vi naveli u razlozima za odbijanje amandmana upravo tu stavku – troškovi održavanja zgrade, sudske jedinice Žabari, u kojoj radi i radi će odeljenje Prekršajnog suda koji ostaje i dalje kao i katastar.

Tako da funkcionisanje sudske jedinice ne bi dodatno opteretilo budžet gde bi se ostvarile već bi se ostvarile godišnje milionske uštede u budžetu Republike Srbije. Izbegli bi se troškovi i za građane jer građani nemaju dobro organizovani javni prevoz do Požarevca. Javni prevoz do Požarevca funkcioniše samo za prevoz đaka i samo u vreme kada to odgovara đacima. Sudska jedinica je dobro kadrovski opremljena. Struktura i broj predmeta opravdava opstanak ove sudske jedinice, a ukidanje bi znatno otežalo ostvarivanje prava građana pred sudom.

Mene isto tako zanima, gospodine ministre, razlozi za opredeljivanje za osnovne sudove u Velikom Gradištu i Petrovcu na Mlavi, a da to pravo nisu ostvarili meštani u opštini Kučevo. Mogu vam samo još nešto na kraju reći. Postoji samo jedan prekršajni sudu u Požarevcu. Nadam se da ćete u budućoj nekoj mreži prekršajnih sudova naći mesta da Kučevo dobije osnovni sud. Hvala.

Na član 3. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Srđan Spasojević, profesor dr Petar Škundrić, Milanka Jevtović Vukojičić i Branislav Mitrović.
Reč ima narodi poslanik Branislav Mitrović. Izvolite.