Zahvaljujem uvaženi predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, kada želim da komentarišem neki akt ja uzmem prvo pa ga pročitam od početka do kraja.
Ako neko želi da tumači bilo koji akt koji je izdao VSS ili republički javni tužilac, onda uzme i pročita ga i komentariše ga, ne na osnovu priče interpretacije, parafraziranja tog akta, jer da je taj akt pročitan, videlo bi se da on u funkcionisanju pravosudnih organa Republike Srbije na području AP Kosova i Metohija, za period pre juna meseca 2013. godine i posle juna meseca 2013. godine, gotovo da ništa ne menja, u faktičkom delovanju pravosudnih organa.
O tome ću zaista vrlo rado da uđem i u raspravu, u onom trenutku kada se sa onim sa kim ulazim u raspravu uverim da je to pročitao i da se sa tim upoznao.
Šta je suštinska autonomija, a šta nije, ja cenim od perioda kada je Ustav Republike Srbije donet. Izneto da je u pregovaračkoj platformi u januaru mesecu 2006. godine definisano šta je suštinska autonomija. Ustav Republike Srbije donet je u novembru mesecu 2006. godine.
Da li se Ustav pozivao na neku platformu ili ne, ne uopšte. To što je bila nečija pregovaračka platforma, to je bilo viđenje onih koji su platformu doneli i u jednom trenutku šta bi trebalo da predstavlja suštinska autonomija.
Ako se setite prvog puta pominjanja s moje strane suštinske autonomije, ja sam postavi jedno retorsko pitanje, rekavši, da li je to ono više od autonomije, a manje od nezavisnosti, što je opet bilo teško identifikovati i uobličiti.
Da li su neki sudovi funkcionalni ili ne, to moraju i to kažu sami građani. Da su naši pravosudni organi mogli da deluju na čitavoj teritoriji Republike Srbije, verujem da bi u martu 2004. godine istražni sudija okružnog suda u Prištini koji je tada bio izmešten u Nišu, otišao da izvrši uviđaj, recimo u Čaglavici, Lapljem selu, odakle su ljudi proterivani, ali to se nije dogodilo.
Ne želim da ulazim u priču zašto je to tako, ali jednostavno je da nije.
Kao i kada sada govorimo o sudovima u Kosovskoj Mitrovici, kako zamišljati krivični postupak, ukoliko sudija ne može da odredi pritvor, a potrebno je da se odredi pritvor okrivljenom.
Šta je funkcionalno, a šta nije, to je sasvim drugo pitanje. Šta mi ovim zakonom činimo, a rečeno je u jednom trenutku – vi ovim zakonom činite i nabrojano je nekoliko stvari, mi ovim zakonom pokušavamo da primenimo ono rešenje koje je primenio i ustavotvorac.
Nemojte da se zavaravamo, taj član 182. našeg Ustava, a lično za njega smatram da je dobar član, jeste nešto što nama ostavlja otvorena vrata. Oni koji dobro poznaju dubinski ovu problematiku, znaju recimo da iz bona preko 40 godina niko nije moga ni jedan svoj nalog da sprovede u, recimo, Drezdenu. Mislim da sam dovoljno rekao.

Replika Slobodan Samardžić. Izvolite.

Gospodine ministre, ja imam tu odluku pred sobom, ali ne bi valjalo sad da je čitam jer bi mi trebalo više od dva minuta. Da li vi hoćete da kažete da ne postoji odluka o završetku predmeta pred ovim sudovima koje sam nabrojao, da ne postoji odluka o tome da se predmeti koji nisu završeni predaju Euleksu, da ne postoji odluka da Euleks te predmete preda pravosudnim organima Kosova po prvom sporazumu. Dakle, samo tri sam stvari naveo.
Da li hoćete da kažete da to ne postoji u toj odluci? To je prvo, mi sada ne možemo da se ubeđujemo osim da čitamo pred svima i da onda tumačimo na jednom seminaru, ali to su stvari koje su završene i to je ta politika svršenih činova kojom govorim, o političkoj strani tih vaših odluka, tako da nema više potrebe o tome da raspravljamo.
Opet ostaje činjenica da ste vi vrlo enigmatično tu odluku koja je jako važna za funkcionisanje i rok funkcionisanja tih sudova i njihovu dalju sudbinu prenebregli cele ove rasprave. Ja i u odsustvu te činjenice vidim jednu, tako da kažem, strategiju nastupa, to je prosto moje mišljenje, jer to je jako važna odluka i ne možete je prenebreći.
Što se tiče suštinske autonomije, vidite, vi ste postavili pitanje pre nekih dva sata. Da li igde iko ikad je to definisao? To je odgovor na to pitanje. Ne mislite valjda da bi Ustav mogao da se pozove na jednu političku odluku, dakle, expresis verbis, u jednoj odredbi koja ima opšti karakter? Mislim, na šta liči ta primedba? To prosto ne ide i ne stoji.
Puno je ovde stvari zamućeno, razumete, a ipak je zadatak zakona da stari razbistri i zadatak zakona je da neke odnose uradi na jasan način. Zadatak zakona je da neke odnose uradi na jasan način. Zadatak ovih odredbi o kojima ja govorim jeste ne da reše problem, nego da zapravo sakriju onaj način rešavanja koji je na delu i to je naša primedba.
Ako vi smatrate da ovi sudovi treba da budu deo pravosudnog sistema Kosova, kao što ste to utvrdili u tački 3. ove odluke, onda tako i recite, pa ćemo onda voditi drugačiju raspravu, možda jasniju i korektniju nego što je ova sadašnja. Taj višak retorike koji smo sada mi upotrebljavali jeste posledica naše nelagode da raspravljamo sa političarima koji neiskreno nastupaju, koji jedno pričaju a drugo rade.

Tri minuta gospodine Samardžiću.

Naučili smo, i završavam rečenicu, da ne slušamo šta ko priča nego da gledamo šta ko radi.

Ministre izvolite.

  Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je upravo u poslednjim izrečenim rečima ključ. Političari koji neiskreno nastupaju. da je neko hteo krajnje iskreno da nastupi onda bi pročitao da akti o kojima se govori su svojom, odnosno su bili temporalnog karaktera i da su iscrpljeni jer je 1. septembra istekao period na koji su se oni odnosili i da je vešto pregovarački učinjeno nešto što, meni je žao što neko nije u stanju to da vidi ili ne želi to da vidi, ali ja mislim da je vrlo vešto pregovarački nešto tim aktima izdejstvovano. Šta? onaj ko želi da sazna može da sazna. Kada ozbiljno ulazite u jedan posao, ako imate suprotstavljenu stranu u tom poslu ne otkrivate joj šta ćete da radite.
Problem nastaje u tome što neko nekome ne veruje. Možete vi meni da ne verujete ili da mi verujete. Zadatak zakona je da bude životan, da nije tako mi bismo još uvek, recimo, primenjivali smrtnu kaznu, ali zakon treba da bude blizak realnosti i životu i kao pravnik zaista čvrsto stojim na tom stanovištu. Bez želje da uopšte dalje repliciram, naročito zbog onoga što sam rekao na početku ove replike, mislim da je više nego jasno i da bi bilo korektno da tu malo prenačetu a sad pomenutu temu uopšte ne otvaramo. Zahvaljujem.

Saglasno članu 87. stav 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, imajući u vidu potrebu da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Replika Slobodan Samardžić. Izvolite.

Gospodine ministre, razumeo sam vašu intervenciju. Vi hoćete da kažete da imate keca u rukavu koga ćete primeniti posle 31. decembra. To bi možda bilo sa nekog državnog stanovišta potpuno opravdano da mi lojalno verujemo u to.
Ono zbog čega mi ne verujemo u to jeste vaše dosadašnje ponašanje. Da ste vi vodili tu politiku do sada u državnim interesima Srbije, onda bismo mogli mirno da sačekamo 31. decembar, da sa nekim poverenjem sačekamo to maestralno rešenje koje ne treba otkrivati protivniku i da onda svi 1. januara proslavimo ne Novu godinu nego stupanje na snagu rešenja koje će biti superiorno.
Međutim, problem je u ovim stvarima o poverenju. Uzmimo samo te izbore kako su se obavili, počev od odredaba sporazuma, preko plana za implementaciju, preko puštanja centra izbornoj komisiji da učini sve što treba itd. Zašto bi mi onda verovali vama kao ministru jednog resora kada cela Vlada u kojoj vi radite vodi konzistentnu politiku predaje Kosova? Jel bi mi trebalo da verujemo da u 99% slučajeva je vaša politika pogrešna a u jednom procentu, a to je ovaj zakon je ispravna? Prosto, radi se o atmosferi koja je loša, koja nije dobra za državne interese i koju je kumovala ova Vlada svojim jednostranim potezima. To je kontekst zašto mislimo da ovaj zakon, koji treba da stupi na snagu 31. decembra ne daje rešenje.
Ako 31. decembra vi donesete zakon u kojem ćete obezbediti da ovi sudovi nastave da budu u pravnom i sudskom sistemu Srbije, mi ćemo vam prvom narednom prilikom to znači prvom skupštinskom raspravom odati priznanje. To nemojte da sumnjate, ali, sada mi sumnjamo u to.

Vreme.
Određujem pauzu.
Sa radom nastavljamo u 16,20 časova.
(Posle pauze.)