Gospodine ministre, vi ste upravo rekli da prihvatanjem amandmana DS da ne mogu da prime više plata će biti osakaćen gospodin Milun Trivunac. Ja nemam ništa protiv tog čoveka, ali, on ima kao savetnik u Agenciji za privatizaciju, znači, nije neki preduzetnik, kaže se da je iz URS-a, možda nije, ne znam, 120 hiljada dinara mesečno. Dalje se kaže da je član upravnog odbora „Energoprojekta“ – 80 hiljada; član upravnog odbora Jugoslovenskog rečnog brodarstva – 50 hiljada; član nadzornog odbora „Tigar“ Pirot – još 80 hiljada; član upravnog odbora SIEPA, gde nema nadoknadu, i tako dobija jednostavno 330 hiljada dinara mesečno, tri hiljade evra bez ikakvog zapošljavanja sa njegove strane, bez ikakvog preduzetničkog rizika.
Vi na ovoj sednici nudite penzionerima da im povećate cenu ulja, zejtina, komunalija, lekove, a nećete da prihvatite amandman DS koji ove likove bar uvodi u red. To je neprihvatljivo.

Molim vas, nemojte uvoditi u dnevni red amandman koji nije na dnevnom redu. Vi sada diskutujete o vašem amandmanu koji nije na dnevnom redu.
Reč ima narodni poslanik Mlađan Dinkić. Izvolite.

Hvala.
Nekada mudrije reči ćete čuti od ljudi koji smireno govore nego od onih koji viču. Ja vam preporučujem da slušate šta vam je gospodin Palalić rekao. On je potpuno u pravu i ja želim da ga podržim, a vi ćete sami shvatiti da je to rak-rana srpske administracije.
Kao što kaže Palalić, vi zaista samo zamrzavate problem. Daj bože da ga rešite do 1. jula sledeće godine, kao što ste rekli, jer, problem administracije Srbije jeste broj, ali još veći problem je kvalitet. Ne može Srbija da ima nijednu uspešnu Vladu, koja rešava probleme građana, ako nema dobru i efikasnu administraciju. Da bi administracija bila efikasna, treba da poslušate ono što je rekao gospodin Palalić i ja se hiljadu posto pridružujem njemu, a to je – da ozbiljno sasečete birokratiju i smanjite administraciju, a da onda napravite zakon koji kada otpustite ljude koji ništa ne rade, da ih neće sudovi vraćati nazad na posao, pa još da im plaćate neke penale zbog toga, nego da možete da zaposlite stvarno ljude koji rade, koji imaju znanja i koji će za taj svoj rad dobiti dobru platu.
Ja sam protiv demagogije, da kažemo da čovek u administraciji treba da ima nisku platu, jer ako takvi ljudi rade u administraciji, nikada ne mogu rešiti probleme ni privrede ni građana, jer, prosto, nesposobni ljudi ne mogu da reše bilo koji problem. Zato, manji broj ljudi u administraciji sa većim platama. Zašto? Znate i sami, evo, neka vam kaže Nada Mirković, koja je pomoćnica za budžet, koliko ljudi u vašem sektoru budžeta zapravo radi? Ona radi dan-noć, ali zato ima gomilu kolega koji statiraju i ne rade ništa i onda sve spadne na mali broj ljudi koji tu rade iz entuzijazma i nekog profesionalizma.
Ono što takođe želim da vam kažem, možda ste to čuli, možda i niste, jer ste ovde tri meseca, administracija je ta koja nažalost kreira dosta problema, jer oni vas nazivaju listopadnima, a oni su zimzeleni. Šta je bitno? Kada pravite Zakon o državnoj upravi, nemojte da dopustite zimzelenima da prave taj zakon, jer će ga napraviti prema sebi. Zimzeleni su oni koji kažu – doći će jedan ministar, pa će otići, mi ćemo ostati i sve će ostati isto. I u pravu je Palalić koji kaže – te reforme se najavljuju, najavljuju i najavljuju, ako premijer ne podrži ministra finansija u toj reformi, ministar finansija nema šansi da to napravi. Dakle, potrebno je saseći administraciju na adekvatan broj, a onda te ljude dobro nagraditi.
Vi znate da je apsurdna situacija da vi kao ministar imate nižu platu od pomoćnika ministra, i to dosta nižu, kao i od državnog sekretara. Kada je gospodin Đelić pomenuo već ovoga Trivunca, ja ću reći zašto taj čovek koji nije ni u jednoj stranci ima takvu naknadu – zato što uopšte ne bi radio u državi a nosio je pola Ministarstva ekonomije, zato što drugi koji treba da rade ništa ne rade, iako imaju 60 hiljada dinara platu. Da li je vama bolje da vam ode Ivan Simić sa mesta direktora Poreske uprave, zato što postoji nakaradna praksa da čoveka koji vredi ne treba platiti da radi za državu, ili je bolje da nađete rešenje da čoveka zadržite? Ja sam siguran da ima hiljade nesposobnih koji će raditi za troduplo nižu platu od Simića i Trivunca, ali oni ne mogu rešiti problem države.
Neću biti demagog, kao neke moje druge kolege, i govoriću vam ono što je zaista istina. Drago mi je što ovde postoje i druge stranke koje prosto ovde vide taj pravi problem, ne žele da se dodvore ljudima, itd. Nije to samo problem partijskog zapošljavanja, to ćete naučiti. Ima ovaj problem „frends end femilis“, da ljudi sami sebe množe, zapošljavajući svoje prijatelje, familiju, a da ministri pojma nemaju ko su ti ljudi. Saznate tek posle, kada pročitate u novinama, nažalost. To vam je ključna stvar.
Ne možete sprovesti nijednu ideju ako nemate polugu preko koje sprovodite, a to je kvalitetna državna uprava. Smanjite drastično broj, tražite podršku, ne možete premijera jer je on protiv toga, ali makar Vučića, da to napravite i znajte, ako to ne uradite, opet džabe radite ovaj posao koji radite.

Reč ima ministar. Izvolite.

Samo da budemo vrlo jasni. Ponoviću još jednom da smo mi već krenuli na ovome da radimo, Vlada je krenula na tome da radi, čitava Vlada stoji iza svih ovih, kako predloga zakona, tako i amandmana.
Što se tiče ovoga što ste pričali, dodao bih samo još činjenicu, mislim da te plate treba da se isplaćuju, na neki način, po učinku i da moramo da odredimo neke kriterijume učinkovitosti, ne samo u javnim preduzećima, gde je već definisano Zakonom, već da uradimo u državnoj upravi, školstvu i u zdravstvu, kako bismo poboljšali ukupan kvalitet usluga, koje ovaj javni sektor, van javnih preduzeća, a delom u njima, pruža.
Naposletku, ono što ste rekli , ispravka. Ne mislim da ovim zamrzavamo problem. Krećemo da rešavamo ovaj problem. Taj problem se rešava promenom mnogih zakona – Zakona o radu, Zakon o državnim službenicima, uvođenjem jedinstvenog sistema koeficijenata u javni sektor i još mnogim drugim izmenama koje su suštinski i to je nešto za šta nam treba vremena do 1. jula. Ono što možemo da uradimo, poput onog zakona, na koji ni jedna poslanička grupa nije imala amandmane, da se smanjuje isplata naknada funkcionerima šest meseci po prestanku funkcije na tri meseca.
Ono što možemo da uradimo brzo, mi ćemo to uraditi. Nadam se, efikasno i ovde u Skupštini, kao i ovaj deo. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić.

Složiću se sa kolegama koje su pre toga govorile da je broj zaposlenih u državnoj administraciji katastrofalno veliki, veliki u odnosu na privrednu aktivnost, na veličinu države. U tom broju i u povećanju tog broja, u proteklim godinama, nevinih nema, i to sam govorio kada smo o ovim zakonima govorili u načelu, ali ne mogu da prihvatim konstataciju kolega da je ovo samo konzerviranje problema.
Ako jedna kola godinama budu sve opterećenija i godinama idu u pogrešnom pravcu, povećanjem broja zaposlenih u državnoj upravi, opterećivanjem svih građana Republike Srbije na taj način, idu u provaliju, vi ne možete da očekujete da u jednom trenutku, jednom uredbom, hrabrim političkim odlukama se promeni smer i istog trenutka se krene unazad. Ne može. Nije izvodljivo ni po jednom zakonu, ni fizike, ni bilo čega. Ovo nije konzerviranje, ovo je zaustavljanje. Ovo je postupak zaustavljanja, amortizacije.
Hajdete da stanemo jednom na kraju 2015. godine, a do sada je bilo prilika da se konstatuje koliko je ljudi zaposleno u državnoj upravi, nismo znali. Nismo znali ni kakva je njihova stručna sprema. Nismo znali ni na kojim poslovima rade. Bilo je stvari koje su bile protiv zakona kada su ljudi uzimali otpremninu sa jednog na drugo i šetali kroz državnu upravu, zato što nije bilo evidencije, nije bilo one crvene lampice koja bi se palila pored takvog imena.
Ovo je mera zaustavljanja amortizacije, ne konzervacije, amortizacije, da bi na kraju 2015. godine, a verujem i pre, i to ste najavili, gospodine ministre, i ja sam vam zahvalan na tome, da možemo reformom državne uprave da dođemo do efikasnije i bolje države. Ja verujem u to, kao što verujem da nijedan postupak, ništa što je imalo takav zamajac u lošem pravcu, ne može da stane odjednom, ali može da se amortizuje. Zbog toga je ovakav zakonski predlog za SNS prihvatljiv, odnosno ovakav amandman zaista nije prihvatljiv. Hvala.

Pošto su prijavljeni redom: Bojan Đurić, Đorđe Stojšić, Božidar Đelić, Jovan Palalić, reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Zanimljivo se razvija ova diskusija.
Gospodine Krstiću, ja ne razumem zašto ćete vi vratiti te ostale naknade koje primate. Ako taj posao zaista radite i ako ga radite dobro, ja mislim da ne treba da vratite taj novac, kao što sam siguran da ima stotine onih koji ne rade dodatni posao dobro i neće vratiti novac. Dakle, to ne može da bude rešenje.
Slažem se da ne treba, pri tom, onda nije taj baš povraćaj u budžet, isti onoliki koliko dođe kroz ovu prihodnu stranu. Ima neto, bruto, naknade itd. Dobro, da ne ulazimo u te detalje, treba pomoći i ovim fondovima.
Gospodine Babiću, mislim da vi duboko grešite kada kao kvalitet ovog što radite predstavljate to da ćete kao sekirom zakonom zaustaviti, da koristim tu reč, zustaviti, amortizovati dosadašnje stanje, pa pod pretnjom kazni od, ne znam, dva miliona dinara, sprečiti da neko krši zakon.
Znate, ljudi koji zapošljavaju u javnom sektoru, oni dolaze iz sfere politike, uglavnom. Rukovodioci su izabrani na izborima, postavljaju ih stranke, nije to ništa sporno. Ako mi od tih ljudi jedino ovakvim drakonskim zakonom i drakonskim kaznama možemo da obezbedimo da ne zapošljavaju nove kadrove. Onda smo u ogromnom problemu i to nećemo rešiti za dve godine.
Slažem se sa ministrom. Za mene je strašno kad neko ima ambiciju da sedi u tom upravnom odboru PIO fonda i da prima naknadu od 30 hiljada dinara ili kolika je naknada, a da na sebe preuzima odgovornost da raspolaže sa pet milijardi evra. Kako smo postali tako društvo niskih ambicija? To je problem naše javne uprave i javnih preduzeća. To je zavetrina gde ne mora uglavnom ništa da se radi i prima se mali novac, o tome se radi. Za taj mali novac neće doći neko iz „Diloita“ ili neke druge firme, pa onda morate da mu tražite aranžmane da zarađuje više i to se uvek radilo u ovoj zemlji, ali će doći neki koji upravljaju „Aerodromom Beograd“ ili PIO fondom, a nisu sigurni ili ne mogu da izgovore čak ni puno ime ili im je jedina kvalifikacija što su možda jednom bili na tom aerodromu i uvek po partijskoj kvoti.
Reći ću vam ono što sam rekao pre dva ili tri dana. Šteta od direktora „Železnica“ ovakvog nije u njegovoj plati, nego što zauzima mesto nekog ko bi mogao to bolje da radi i za koga bih se ja založio da prima 10, 15 ili 20 puta veću platu od ove sadašnje od 2000 evra koliko je tamo plata ili da bude nagrađen bonusom ukoliko uspe ozbiljno da smanji gubitak te železnice. To je rešenje za ovu zemlju, makar prema onome što LDP godinama pokušava da kaže i predloži. Zato ne razumem kako ćete iz ovog
zakona preći u reformu državne, odnosno javne uprave, tako što ćete sedeti vi, ministar pravde i državne uprave i možda još neki ljudi.
Ako ostane isti obim nadležnosti države, ako se od države očekuje i u javnosti od političara stvara utisak da država mora sve da radi, da sve mora da određuje, da bude mama i tata, kako kaže gospodin Šajn građanima Srbije, nećete moći da smanjite javnu upravu. Možda ćete uspeti da smanjite broj ljudi nekim procentom koji ćete otpustiti, ali onda oni koji ostanu neće moći da urade onaj posao koji je pred njima, građani će biti oštećeni, imaćete još veće nezadovoljstvo.
Ne može tako da se reformiše uprava, nigde se tako nije reformisala. One zemlje koje su imale ogromne troškove neefikasnih javnih preduzeća, neefikasne državne uprave su pre toga donele političku odluku da država više ne gude vlasnik stotina preduzeća, da ne izdaje hiljade dozvola.
Šta ćete da radite kada vam dođu predstavnici manjih, siromašnih mesta u Srbiji i kažu – ako nam ovde sada zatvorite delove opštinske uprave, stopa zaposlenosti će biti 50, 60, 70%? Vaš kolega Selaković ima uvek taj problem kada treba da se zatvori neka sudska jedinica ili sud. Onda mu kažu – ovde je još samo sud ostao, ako i to zatvorite, ništa neće ostati.
Ne možete vi te demografske, duboko političke, društvene probleme da rešite mehaničkim smanjivanjem broja zaposlenih u javnoj upravi. Ne možete da imate 700 javnih i javno-komunalnih preduzeća i nekoliko stotina ovih u restrukturiranju i da u njima nemate ovoliko zaposlenih. Kako ćete da procenite koliko treba da bude zaposlenih u „Agroživu“? To je javni sektor, gospodine Krstiću, koliko god to neverovatno zvučalo. Stalno pričam o tom javnom sektoru koji u ovom slučaju preko preduzeća čiji je posao zapravo da bude monopolista u uvozu i najveći igrač u prodaji gasa i manjinski partner u izgradnji epohalnog projekta „Južni tok“, da istovremeno proizvodi i paštete.
Po kom merilu ćete vi i gospodin Selaković odrediti koliko zaposlenih treba da bude na toj liniji za proizvodnju jetrene paštete? Da li znate da ste doneli zakon, koliko je nenormalna situacija u Srbiji?
Postoji košarkaški klub koji se zove „Vojvodina-Srbijagas“. Koliko znam, „Srbijagas“ nije sponzor tog kluba, nego je vlasnik kluba. Pošto je vlasnik kluba, po ovom zakonu taj klub je javna uprava, odnosno javni sektor. Kad počne nova košarkaška sezona, hoće li smeti da dovedu i zaposle novog igrača u tom klubu po ovom zakonu? Toliko je besmislena organizacija javnog sektora u ovoj zemlji, gospodine Krstiću. Zato je pogrešna konzervacija. Zato ovo nije korak u dobrom pravcu. Nije dobar korak ni ovo kako izgleda rasprava, moram da vam kažem.
Stvarno je nemoguće više slušati o tome da li od 2008, 2004, 2000, od 1991. godine, ne, duže je od toga. Pogrešan sistem je generisao ovakvu situaciju. San o zapošljavanju u državnu upravu, radu na tom mestu od 30, 35, 40 godina, pa onda ostavljanju tog mesta svom članu porodice, odnosno detetu, nije nastao ni 2000. ni 1990. godine. To je duboko ukorenjivana mentalitetska stvar.
Sad, naravno da postoje razlike. Dok je taj sistem kako-tako funkcionisao do 1990. godine, dok su tu ipak radili neki odgovorni ljudi, dok nismo svako malo išli na izbore, pa morali da se takmičimo u demagogiji i populizmu, to je nekako radilo. Kad se devedesetih raspalo, 20 godina ne možemo da rešimo situaciju. Jedino kad je ta situacija rešavana na neki način je onaj period od početka 2001. godine, pa negde do kraja 2003. godine. Sve pre i sve posle toga je bio populizam u izbornoj kampanji i onda političari koji ne znaju šta će sa tim obećanjima kada dođu na vlast. To vidim i danas.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić.