Hvala.

Zamolio bih službu Narodne skupštine da postupi u skladu sa članom 128. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije i preuzme kartice narodnih poslanika koja se nalaze u elektronskim jedinicama, a narodni poslanici se trenutno ne nalaze u sali.

Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Pavićević.

Zahvaljujem. Dame i gospodo, pokušaću da zaslužim vašu pažnju komentarima i opaskama o predlogu i zakonu o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima iz dve perspektive.
Prva je proceduralna koja je ponekad jednako važna kao i ona suštinska sadržinska koju formiramo pokušavajući da govoreći o članovima zakona objasnimo onima zbog kojih uopšte zakon donosimo, dakle svima u Srbiji, i druga koja podrazumeva da je ovakav zakon potrebno videti iz te vrednosne perspektive kada se govori o opaskama o pojedinim članovima.
Proceduralno, zašto je ovo zakon o izmenama i dopunama? Zato što je evo već četvrta ili peta godina u Narodnoj skupštini postoje jedinstvena metodološka pravila koja obavezuju sve podnosioce zakona o tome kako moraju da podnose predloge zakona. Jedinstvenim metodološkim pravilima u glavi 5. u članu 47. se kaže da ukoliko je više od polovine članova nekog zakona u izmenama onda mora novi zakon. Ovde imate 138 članova postojećeg zakona u 68 izmena. Ruku na srce, u 70. Napominjem, ovo proceduralno pravilo je važno da i kroz to vidimo kako se ovaj zakon gleda kroz opšti interes, jer se možemo iscrpljivati u tome da li je 70 ili 68 i svaka od strana bi bila dosta čvrsto na svojim stanovištima, a možemo i da kažemo – opšti interes i ideje donošenja ovih izmena i dopune je da se sprovedu izbori za nacionalne savete.
Jedinstvena metodološka pravila i glava 5. član 47. sprečava da u ovom predlogu zakona bude izmena i dopuna koje se tiču odluka Ustavnog suda, jer tada bi to bez ikakvog spora morao da bude novi zakon.
Druga proceduralna stvar koju hoću da pomenem i drago mi je što je ministarka Kori Udovički ovde, jeste Rezolucija Narodne skupštine o zakonodavnoj politici koju je ova Skupština usvojila juna 2013. godine, ova dva akta, jedinstvena metodološka pravila i Rezolucija o zakonodavnoj politici često svakoj izvršnoj vlasti, a nažalost i mnogima od nas, služe za – ma šta, to je bez veze, to i ovako ničemu ne služi. I jedan i drugi akt služe tome da Skupština u potpunosti izvrši svoju nadzornu i kontrolnu ulogu, a Rezolucija o zakonodavnoj politici mislim da je akt koji će ministarki Udovički biti od merljive koristi u svom radu, u nadležnostima koje ima u Vladi. Kazaću i zašto, u poslednjoj trećini akta koji je jednoglasno usvojila Skupština, Rezolucija o zakonodavnoj aktivnosti, se kaže da: „Svaki predlagač zakona je u obavezi da uz nacrt, odnosno predlog nacrta koji je u javnoj raspravi predlog ako je u proceduri, podnese i nacrt i predlog podzakonskih akata“, ili ako nije to u mogućnosti, da Narodnoj skupštini da obrazloženje zašto ne može da podnese i nacrt ili predlog podzakonskih akata. Nema primene zakona dok se ne usvoje podzakonska akta.
Dokle god nemate da ta stvar postane rutina dotle nećete imati ostvareno nijedno obećanje o promenama koje proizvodi zakon, jer nijedan zakon neće biti primenjen. Ove izmene i dopune kako god i sa koliko god glasova usvojili bez podzakonskih akata ne proizvode nikakve posledice na izbore na nacionalne savete.
S obzirom da znam da je nadležnost ministarke Udovički i da se bavi politikom i da se bavi usklađivanjem svega onoga što jesu perspektive politike u raznim sektorima, ali i da se bavi – radi li to, primenjuje li to iko, mislim da će u nama imati snažnu podršku za primenu rezoluciju ove Skupštine, a ja najavljujem da ću u svakom svom obraćanju spomenuti ova dva važna akta – jedinstvena metodološka pravila po kojima se podnose predlozi akata i Rezoluciju o zakonodavnoj aktivnosti, na koju je obavezna i Vlada RS i Skupština i svi oni koji učestvuju u zakonodavnom procesu.
Da imamo podzakonske akte, a na osnovu rezolucije koja je usvojena drugi deo moje diskusije bi bio besmislen, jer bi pisalo na koji način će se primeniti odredbe o kojima ja sada moram da postavim pitanja i da dajem komentare. Kada hoću da dam komentare o nekoliko članova nemam nameru da ponavljam ono oko čega ovde postoji konsenzus, a to je da sa manje ili više znanja svi raspolažemo informacijama odakle nam nacionalni saveti i da znamo koliko je važno poštovati ljudska prava i da znamo da ljudska prava nemaju hijerarhiju, da su ljudska prava i manjinska i ženska ljudska prava i prava iz rada i prava bilo kako definisana nemaju hijerarhiju i sva se imaju primenjivati u državi i u društvu koje želi sebe da izgradi kao društvo vladavine prava.
Neposredno, rešenja proističu iz dokumenta koji je usvojen u ovom domu, zvao se mala povelja ili ustavna povelja, jedan izvanredan akt.
Meni je žao što nije uspela jedna ideja koju smo imali sa Republikom Crnom Gorom, Bosnom, Hrvatskom i Slovenijom, da to postane regionalni akt. To je ideja i za ministarku Udovički, da ustavnu povelju uvedemo u regionalnu saradnju, jer se zaista radi o jednom dobrom dokumentu.
Kasnijim donošenjem Zakona o nacionalnim savetima, nakon Zakona o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina, dobili smo nacionalne savete, zadovoljni što u Srbiji živimo svi zajedno, Slovaci, Rusini, Mađari, Rumuni, Ukrajinci, Romi, Hrvati, Makedonci, Crnogorci, Bugari, Vlasi, Grci, Bunjevci, Nemci, Jevreji, Albanci, Bošnjaci, Slovenci, Rusi, Turci. Meni je žao što nema Cincara više, jer su mi drage legende o Cincarima u našem društvu. Svi oni po zakonu imaju prava da se organizuju u svoje nacionalne savete, sprovodeći vrednosno svoju kulturnu autonomiju u obrazovanju, kulturi, obaveštavanju i o upotrebi jezika i pisma. U nekim delovima Srbije postoji duga tradicija, nevezana za države koje su bile organizovane, a nekima je ovo po prvi put. Tačno se vide razlike i teškoće u primeni zakona, takav kakav je bio.
Koji su članovi na koje ja hoću da dam opaske i na koje su podneti amandmani za koje bih zamolila ministarku da ih vrlo pažljivo pogleda? Radi se o odredbama kojima se vrši brisanje iz registra, o odredbama kojima se objašnjavaju razlozi za obustavu izbora i o rokovima koji su predviđeni za upis, koji se bitno razlikuju od uobičajenih rokova. To je nekakav fokus na koji hoću da obratim pažnju.
Zašto? Zato što se kroz ovih nekoliko članova jasno i kroz diskusiju vidi nedostatak nečega u našem društvu, što nije vezano samo za Zakon o nacionalnim savetima. Radi se o poverenju. Bez poverenja kao lepka društva nemate mogućnost da vam funkcionišu bilo kakve institucije koje hoćete da izgradite. Bez poverenja u vrednosni sistem koji hoćete da izgradite nema načina da osetimo i odgovornost da se to poverenje ne smanji ili ne izgubi. Mi smo društvo bez poverenja. Kada hoće da nas vređaju, onda kažu da smo društvo prevaranata i onih sklonih lakim obećanjima, bez obzira da li je u pitanju brzina promene ili kada je u pitanju bilo kakva reč, da smo skloniji da pričamo nego što smo skloniji da stvarno radimo. Nema stvarnog rada u promenama društva bez poverenja.
Zašto je to tako značajno za ove članove? Zato što je u obrazloženju za brisanje iz registra spominjano da zakon ima pravo na sprečavanje zloupotreba. Ako vi imate potrebu da definišete na koji način će se birati pripadnici nacionalnih manjina i ako kažete – ovaj član za obustavu izbora ili za sprečavanje zloupotrebe zato što oni nisu zainteresovani, onda mi imamo mnogo veći problem nego da li ćete ih brisati iz registra.
Ako ćemo odlučiti da dozvolimo brisanje iz registra sa relativno nejasnim formama, šta se onda dešava sledeći put? Onda imamo mnogo veći problem nego da li ste na zaista zakonit način utvrdili da u nacionalnom savetu nema polovine ili da se dešava nešto zbog čega se ministarstvo odlučuje na brisanje iz registra.
Kad su u pitanju nacionalne manjine, onda se tema vidi kao strašno delikatna i strašno osetljiva. Ali, ako to pomerite kroz razne druge strukture, videćete da je u suštini do rešenja došlo zato što, ne da nije bilo primene postojećeg zakona, nego nije bilo poverenja da tako nešto uopšte može da se desi da imate organizovane nacionalne zajednice koje zakonito obavljaju svoje nadležnosti.
Kroz ovu salu smo čuli žučne i na momente strašne i obavezujuće reči o radu nekoliko nacionalnih saveta. Odatle verovatno argumentacija da moramo da imamo odredbu koja će sprečiti zloupotrebe. Ne, mi moramo da imamo svest o tome da moramo da gradimo poverenje kada je u pitanju rad nacionalnih saveta. Razlika je ogromna. Nadam se da će usvajanjem amandmana, takvi kakvi su, ili da ćemo radom na amandmanu kroz nadležni odbor pokušati da pređemo taj korak, pa da razumemo da ukoliko ne možemo da sprovedemo izbore uopšte, jer nema zainteresovanih, da je onda problem mnogo veći od toga da se donese odluka u upravi da neće biti formiranja nacionalnih saveta.
Ako ne možemo da formiramo nacionalni savet zbog toga što ne možete zakonom da regulišete hoće li ili neće biti kandidata iz političkih stranaka utemeljenih u nacionalnim zajednicama ili utemeljenih u većinskoj ili drugoj nacionalnoj zajednici, teško da ćemo zaista dobiti rešenje problema za koje je očito za ove prethodne četiri godine da postoje u radu nacionalnih saveta.
Moja iskrena želja je da razumemo da kada se nešto radi po prvi put da to uvek mora da pokaže sve manjkavosti prvo, pa tek onda da pokaže sve prednosti. Zaista imate nacionalne savete koji su odlično radili. Imate nacionalnih saveta koji su, uprkos teškoćama, radili jako dobro. Imate i situacije, ja ću bez navođenja samih nacionalnih saveta izneti primere, ali pouzdano znam da se radi o događaju koji se dogodio. Dakle, imate i nacionalne savete u koje dolazi budžetski inspektor i pita zašto je zapisnik i zašto su dokumenta na jeziku nacionalnog saveta? Oni kažu – znate, mi smo formirani da radimo na tom jeziku. Ne, on traži prevod na srpski jezik.
Imate i nacionalne savete koji imaju izvanrednu saradnju sa matičnim državama koje imaju problema sa restitucijom ili sa sukobljenim dokumentima ili tumačenjima oko toga čija je zgrada, pa ne mogu da izgrade ono što im je u nadležnosti da imaju kao istoriju sećanja svog naroda, istoriju kulture itd. Imate nacionalne savete koji ne mogu da se dogovore o tome ko je glavni, pod znacima navoda, unutar nacionalnih saveta, pa onda to šta je važnije i ko ima da se sluša češće ide kroz političke stranke ili kroz sukobljene interesne grupe unutar nacionalne manjine, nego što zaista ide po zakonu.
Znam da sasvim sigurno i svi iz izvršne vlasti znaju mnogo bolje nego ja primere iz svakodnevnog rada nacionalnih saveta i svu energiju koja je ulagana da se neki od tih primera reše. Moja je obaveza da budem potpuno sigurna i zato se vraćam na spominjanje rezolucije o zakonodavnoj aktivnosti. Ja sve ovo ne bi morala da pričam da sam videla podzakonski akt, da sam videla uputstvo, da sam videla pravilnik, jer bi to pročitala pa ne bi bilo potrebe da imamo nejasnoća o tome kako će se određeni članovi primenjivati.
Dakle, važnije od toga da li će biti ili neće biti usvojen amandman je da razumemo da u ovoj drugoj fazi primene Zakona o nacionalnim savetima i očekujući potpuno nov zakon, to će biti neminovno ili će biti izmena i dopuna ovog izmenjenog i dopunjenog, svejedno, da razmislimo o tome kako možemo raditi na izgradnji i na jačanju poverenja unutar društva.
Kada jednom budemo doneli jasnu odluku o tome, onda će biti i jačanje poverenja između većinskih i manjinskih zajednica, većinskih i manjinskih grupa, ali i između manjinskih zajednica samih među sobom, jer vam se taj nedostatak poverenja, koji nam je veliki problem u društvu, preslikava i u tome da imate bilateralne razgovore, dogovore među nacionalnim zajednicama koji izgledaju da su dogovori jednih na uštrb drugima.
Sve je to legitimno i legalno, ali je naša obaveza kao narodnih poslanika prvo da o tome jasno informišemo najširu javnost, a zatim da pokušamo u dijalogu sa izvršnom vlašću da zajedno odlučimo da najbolji mogući tekst izmena i dopuna, sa najmanjim mogućim izvorom tumačenja, bude u danu za glasanje u Narodnoj skupštini. Naravno, to ne znači, niti iko ima takvu ideju, da će to rešiti sve probleme, od finansijskih, preko problema obuhvatanja svojih nadležnosti, do različitih kapaciteta nacionalnih saveta, različite istorije nacionalnih zajednica na teritoriji Srbije.
To ne znači da će ovim zakonom ti problemi biti rešeni, ali mislim da bio ogroman korak napred, da razumemo da su moje opaske i o proceduri, dakle od dva važna dokumenta i o nekoliko odredbi usmerene u to da apelujem na početak dijaloga o izgradnji i poverenja kao takvog, pa kakav je god poverenje forme imalo u jačanju unutar nacionalnih zajednica, unutar same izvršen vlasti, između lokalne samouprave izvršne vlasti, između nacionalnih saveta i lokalne samouprave, između nas narodnih poslanika i bilo koga ko je u Vladi Republike Srbije. To je lepak koji donosi uspeh, a svi možemo samo da navijamo za uspeh kojim će imati razvoj nacionalnih saveta u godinama pred nama.
Na kraju da iskoristim prisustvo Koriju Udovički sa rizikom da me opomene predsedavajući, priroda vaših nadležnosti je takva da vas molim da uzmete još jednu temu u obzir i situaciju nastalu nakon odluke o ukidanju Uprave za rodnu ravnopravnost i da kroz neki dijalog ovde ili sa širim delom društva razmislimo da li bi vaše ministarstvo moglo da bude inicijator i najvredniji u poslu osnivanja kancelarije ili prosto gledanja rodne perspektive kroz politike. Zahvaljujem predsedavajući što mi je dopustio ovih 30 sekundi. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević, a neka se pripremi narodna poslanica Aida Ćorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, mislim da ukoliko govorimo objektivno, primereno i tačno ovo je jedan dobar Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Zoran Živković je već rekao da ćemo nas dvojica glasati za ovaj predlog u celosti. Nismo sudili o ovom predlogu, ne samo na osnovu sadržine koja je stigla ovde u Narodnu skupštinu, nego smo pratili i ceo tok rada na pripremi ovog predloga zakona. Tu želimo da ukažemo da je zaista postojao jedan temeljan pristup, da se vodilo računa, da formulacije koje stoje ovde budu veoma precizne. Mi to veoma uvažavamo, cenimo i sudimo i na osnovu tih stvari.
Veoma je dobro, ja mislim, sve ove izmene koje se pre svega tiču organizacije izbora i konstituisanja nacionalnih saveta veoma dobre. Nismo uspeli za ovu tačku dnevnog reda nas dvojica da pripremimo nijedan amandman iako smo, ja mislim, ovde već prepoznati kao narodni poslanici koji spremaju, čak i oko sitnih stvari neke amandmane, ovde nismo uspeli to da uradimo.
Druga stvar, mislim da je dobro što su predlozi koji se nalaze u ovom predlogu zakona bazirani jednim delom i na iskustvu izbora koji su organizovani 2010. godine, a to znači da mi ovde koristimo to iskustvo da evidentiramo neke probleme, a nakon toga da nekim predlozima rešavamo buduće probleme koji mogu biti slični. Mi ovde takođe uvažavamo to.
Treća stvar, veoma je dobro, mi sudimo, što se ovaj predlog, a to nije slučaj sa svim predlozima koji dolaze u ovu Narodnu skupštinu, što se ovaj predlog u kratkom roku našao na dnevnom redu, jer za to postoji i praktična potreba. Smatram da jednu stvar ovde treba posebno da izdvojimo. Imali smo ovde ministarku koja je obrazlagala ovaj predlog zakona, ali mislim da je red da kažemo da je ovaj predlog zakona pripremljen već bio krajem prošle godine, da zaslugu za taj predlog imaju neke osobe, možemo i lično da kažemo ko su ti ljudi. Evo na primer, sada pomoćnica ministra gospođa Fira koja se vrlo razume koliko ja mogu da ispratim, u ovu materiju i gospođa Stamenić koja je bila državna sekretarka u Ministarstvu pravde u prethodnoj Vladi, pa i sam ministar Selaković za čiji rad smo imali velike primedbe prethodnih dana u odnosu na Predlog zakona o privatizaciji, ali je nama bilo očigledno da je taj čovek u ovom slučaju učestvujući u javnim raspravama, prateći šta se dešava odlučio da da jedan značajan doprinos da ovaj predlog zakona bude veoma dobar. Tako da smatram da i personalno treba tačno da kažemo ko zaslužuje neku pohvalu u smislu ovog zakona.
Molim vas samo za malo pažnje oko jedne stvari koja je nama posebno važna. Ta jedna stvar tiče se zapravo sugestije koju hoćemo da vam saopštimo ovde. Kao što svi ja mislim ovde znamo Ustavni sud je početkom 2014. godine saopštio na 87 stranica teksta jedno obrazloženje zašto su delovi istog ovog zakona koji se tiču nadležnosti nacionalnih saveta neustavnim. Mi ovde, nas dvojica, uvek reagujemo kada dolazi bilo šta što nam sugeriše da postoji kršenje vladavine prava, Ustava Republike Srbije i ustavnosti. Razumemo da nije bilo dovoljno vremena da se sugestije Ustavnog suda uvaže i ubace i u predlog ovog zakona o izmeni i dopuni Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, ali predlažemo da te nadležnosti treba da se menjaju što pre u skladu sa odlukom i mišljenjem Ustavnog suda.
Predlažem vam sada naročito jednu stvar da odmah počne pisanje tog dela ovog zakona koji se tiče nadležnosti nacionalnih saveta kako bismo na kraju mogli da kažemo da u celosti imamo jedan veoma dobar tekst kojim se na dobar način uređuje jedna sfera za koju smo svi ovde zainteresovani. Predlažemo takođe da se posebno uvaži mišljenje onih narodnih poslanika koji nastupaju u ime nacionalnih zajednica ovde i da se sa posebnom pažnjom verifikuju i ponude obrazloženja čak i na one amandmane koje će možda Vlada da odbije. Hvala vam mnogo na pažnji.

Reč ima narodna poslanica Aida Ćorović. Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, poštovana ministarko, poštovani saradnici, poštovane kolege, koleginica Čomić je uglavnom obrazložila ono gde mi imamo kao poslanički klub, gde imamo nejasnoće i dileme kada je ovaj zakon u pitanju, ali se slažem svakako da je ovo dobar zakon i da postoje neke stvari u kojima treba intervenisati. Ne bih dalje o tome govorila.
Danas i juče sam pomno slušala šta kolege govore i u jednom trenutku sam nekako malo imala utisak da slušamo hvalospeve o tome kako smo tolerantna država kada imamo tako dobar zakon i kada tako podržavamo manjine. Samo bih htela da podelim sa svima vama jedno svoje iskustvo od pre 12 godina kada smo sa pokojnim premijerom Đinđićem radili na strategiji za smanjenje siromaštva. Bila sam član tima koji je u ime nevladinog sektora komentarisao i radio na izradi tada veoma značajnog dokumenta. Naučila sam jedno važno pravilo, a to je da siromaštvo nije pre svega nedostatak novca, nego je siromaštvo nedostatak pre svega ljudskih prava.
U tom smislu mislim da je jako važno da imamo dobar zakon, jer ako se prava manjina budu poštovala u punom kapacitetu to znači dobrobit za celu Srbiju, to ne znači samo dobrobit za manjine, nego zaista za čitavu zemlju i to zaista znači da onda možemo da kažemo da će ova zemlja biti i ekonomski stabilnija i bogatija, a da ne govorim i o tome da će područja u kojima većinski žive manjinski narodi biti stabilnija, ne samo ekonomski nego u svakom smislu, ali to jako puno znači za čitavu zemlju.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključenja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, NDS i koalicija koju čini ZZS, Zeleni Srbije, ne može da podrži ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Zašto? Našoj koaliciji je veoma bitno i šta je sadržina jednog zakona i kako se jedan zakon donosi, na koji način dolazi u proceduru.
Koaliciji na čelu kojoj je Boris Tadić je jako bitno da se o pravima nacionalnih manjina ne odlučuje na sednicama koje su sazvane po hitnom postupku.
Ne može biti takvog razloga koji će sada i ubuduće omogućiti da se o pravima nacionalnih manjina odlučuje na sednicama koje su sazvane dva,tri dana pre rasprave, gde poslanici, kao što je malopre kolega rekao, nisu imali prilike da naprave ni amandmane.
Mogu da kažem da nije bilo dovoljno vremena da se izanalizira zakon koji menja odnosno dopunjava sa gotovo 50% novih članova postojeći zakon. Moja koleginica Čomić je rekla 138. Ne, 139 članova ima postojeći zakon, a on se menja sa izmenama i dopunama koje imaju 68 članova. Dakle, gotovo polovina članova se menja po hitnom postupku. To je za nas neprihvatljivo i to je jedan od osnovnih razloga zbog koga nećemo podržati ovaj zakon, jer je ugrožena redovna procedura koja bi za ovakve zakone morala da važi.
Nema tog razloga za koji bi mogli da nas ubedite da se Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina mora doneti po hitnom postupku. Može to biti Zakon o privatizaciji ili Zakon o izboru odbora Narodne skupštine, ali ne može biti Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Drugi razlog, a na neki način proističe iz ovog, jeste u činjenici da nacionalni saveti nacionalnih manjina nisu imali mogućnost da u ovaj konačan tekst stave svoje primedbe, sugestije, pozvale itd. Sve priče su na zakon koji je bio u proceduri, pa povučen u mandatu prethodne Vlade.
Koliko ja znam, u ovom zakonu ima nekoliko izmena u odnosu na prethodni tekst, tako da bi možda nacionalni saveti bili voljni da su imali mogućnost da sazovu sednicu nacionalnih saveta i da kažu – da, taj zakon je dobar ili – da, taj zakon treba nešto izmeniti i da su dali eventualno sugestije ministarstvu, pa da do tih izmena i dođe. Ne, neki su nacionalni saveti zvali u našu poslaničku grupu da pitaju da li je tačno da je zakon došao u proceduru. Kako oni o tome nisu obavešteni? Neki su bili obavešteni, možda oni koji imaju bolje kontakte sa Vladom, ali nisu svi nacionalni saveti ni stručno, ni na drugi način osposobljeni da mogu da prate proceduru Narodne skupštine i to kako zakoni ulaze u Narodnu skupštinu.
Treći razlog jeste u činjenici zbog koga ne možemo da podržimo ovaj zakon, što će on biti suštinski teško primenjiv. Činjenica da imamo 50% novih odredbi znači da će trebati pravni ekspert koji bi mogao da implementira te odredbe.
Verujte, zakon sam iščitao od početka do kraja, i stari i novi, i bilo je veoma teško kada imate član 3n, pa dodaje se novi član 3f itd. itd. Nema svaki nacionalni savet pravnog eksperta i u tom smislu se može reći da će nacionalni saveti imati problema da tumače ovaj zakon i to stvara određenu pravnu nesigurnost koja ne bi smela da postoji kada su nacionalni saveti u pitanju.
Iz toga proizilazi sledeća tema koja je otvorena ovde, a to je činjenica, odnosno pitanje vas – zašto se niste odlučili da sačekate još mesec, dva dana da u sklopu ovih izmena bude i usklađivanje sa odlukom Ustavnog suda, kojom su pojedine odredbe Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina proglašene neustavne i doneli novi zakon? Da, to bi možda značilo odlaganje izbora za nacionalne savete.
Da li bi to bila veća šteta ili ovo, gde donosite zakon koji ćete menjati opet za dva, tri meseca, ili pola godine, nije važno, sprovodite izbore i posle tih izbora imaćete novu izmenu zakona ili novi zakon? Imaćete jedan pravni galimatijas koji nam nije bio potreban. Da se sagledala na pravi način novonastala situacija, nastala i zbog činjenice da ova vlada nije imala kontinuitet, da je bila tri, četiri meseca kampanja, izbori itd, da smo došli u situaciju kako će se organizovati izbori. Zbog toga smatram da ovaj vaš predlog ne zaslužuje podršku.
Zaslužuju svakako pažnju neke odredbe koje bi mogle reći da su meritum zakona. To je, recimo, odredba o tome da Republička izborna komisija preuzima ulogu, odnosno vrši izbore u nacionalnim savetima. To jeste odredba o kojoj bi mogli diskutovati, verovatno i naći dobre i loše mane. Dobre stvari jesu svakako u činjenici da Republička izborna komisija ima kapacitet da realizuje izbore. Kako ih ne bi imala kada je organizovala, recimo, republičke izbore za narodne poslanike koji ovde sede? Kako ne bi mogla da organizuje izbore za nacionalne savet? Ali, da li vi smatrate da su to izbori iste pravne političke i, ako hoćete društvene, vrednosti i da li smatrate da Republička izborna komisija, u kojoj sede predstavnici jedne, druge, treće, četvrte stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, koji na neki način zastupaju svoje političke interese u toj Republičkoj izbornoj komisiji?
Ta Republička izborna komisija jeste političko telo, jer u njoj sede isključivo predstavnici političkih stranaka. Tamo ne sede predstavnici manjinskih stranaka, odnosno sede predstavnici jedne ili dve manjinskih stranaka kao zamenici ili kao članovi te komisije.
Prethodno telo koje je realizovalo izbore su činili predstavnici manjina. Dakle, dolazimo do ozbiljnog pitanja – da li jedno telo, koje treba da štiti interese većinskih stranaka, da ih tako nazovemo, treba da sprovodi izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina? U uporednom pravu nemamo baš neke pokazatelje koji bi nam rekli da državna tela državne komisije sprovode izbore za manjinske samouprave. Nemamo takve potvrde i tek treba da nam iskustvo pokaže šta ćemo od ovog imati. To je ozbiljna tema.
Drugo pitanje iz merituma jeste činjenica da, ukoliko se nacionalni savet bude brisan iz registra, to sam tako mogao da iščitam, do sledećeg izbornog ciklusa, a to teoretski može značiti i četiri godine, taj nacionalni savet ne može da se vrati u život. Dakle, moguće je da neka nacionalna manjina četiri godine nema nacionalni savet, recimo, iz razloga što je broj upisanih pripadnika te nacionalne manjine pao ispod 40%. Recimo, zbog sjajne ekonomske situacije neki su pripadnici nacionalne manjine odselili iz Srbije, izgubili državljanstvo i time više, recimo, nisu u tom registru, ta nacionalna manjina gubi pravo da bude upisana u registar i nema upisa četiri godine i ta nacionalna manjina nema organ koji može da je štiti prema državnim organima.
S druge strane, jedna nova odredba, koja je, po meni, vrlo sporna, jeste da članovi izvršnog odbora moraju da budu članovi nacionalnog saveta. Mislim da to, gospođo ministarka, nema nikakvih opravdanja.
Izvršni odbor je izvršno telo nacionalnog saveta i na nacionalnom savetu je da li će u to izvršno telo staviti člana nacionalnog saveta ili će staviti nekog drugog pripadnika te nacionalne manjine. Bitno je da taj izvršni odbor vrši svoju funkciju. Možda im treba neki pravnik, možda im treba neki istoričar umetnosti, možda im treba neki kulturolog, a vi dajete zadatak i zato se mešate u pitanje nacionalnih saveta, ulazite u autonomnost, koga će oni staviti u taj nacionalni savet. To je nova odredba. Mislim da je ona loša.
S druge strane, ne znam čemu će vam odredba da je za formiranje posebnog biračkog spiska za nacionalne manjine neophodno 5% potpisa pripadnika te nacionalne manjine, a najmanje 300 potpisa. Čemu to 300? Ako je 5%, onda je 5%. Na ovaj način, ovo nije bezazleno, ugrožavate najmanje, da tako kažem, manjine i mogućnost da oni zaista imaju problem da se upišu u poseban birački spisak.
Međutim, o svemu ovome ćemo pričati i kroz amandmane, u danu kada budemo raspravljali o amandmanima, ali zbog svih ovih razloga, pre svega zbog načina na koji je ovaj zakon došao u proceduru, ne možemo da podržimo ovaj vaš predlog i nadamo se da vam neće u budućnosti padati da pitanja koja se tiču nacionalnih manjina stavljate po hitnom postupku u Narodnu skupštinu Republike Srbije, bez obzira koliko vi bili ubeđeni da ste u pravu po mnogim rešenjima. O tome svoj stav moraju imati pripadnici nacionalnih manjina i, na kraju krajeva, mora se otvoriti rasprava pred drugim činiocima kojima je zaštita nacionalnih manjina na prvom mestu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Enis Imamović.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, upravo na jučerašnjoj i današnjoj diskusiji smo mogli čuti i videti jedan krajnje primitivan napad na jedan od legitimnih nacionalnih saveta. Poruke koje je ispred jedne većinske liste juče i danas izneo jedan narodni poslanik su zabrinjavajuće i alarmantne. Potpuno van dnevnog reda. Na dan kada se raspravlja o opštem zakonu za sve nacionalne zajednice, poslanicima sa jedne većinske liste se daje prostor da prete državnim mehanizmima i silom, da upućuju pretnje Bošnjacima i legitimnim bošnjačkim institucijama.
To je još jedan dokaz o političkom pritisku na Bošnjake, koji konstantno dolazi sa vrha države i zbog toga zakonom treba predvideti zaštitu legitimnih institucija nacionalnih saveta i to je bila jedna od naših glavnih kritika na ovaj zakon.
Paradoks jučerašnje diskusije su, takođe, i neke licemerne kritike iznete na račun Bošnjačkog nacionalnog veća, pa se opravdano postavlja pitanje – zašto je to jedini nacionalni savet koji je konstantno pod opsadom većinskih partija i njihovih satelita?