Zahvaljujem se, gospodinu Đukanoviću.
Reč ima narodni poslanik gospodin Riza Halimi. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, samo ću ukratko da izrazim svoju nadu da će se ovim izmenama i dopunama ovaj zakon poboljšati, da će se poboljšanjem odredaba zakona poboljšati i rad Bezbednosno-informativne agencije na terenu i, naravno, u tom pravcu bi se verovatno taj kvalitet odnosio na to da ima što manje kršenja ljudskih prava u tim postupcima kada se ugrožava intimitet i uopšte privatnost.
Naravno, spomenuo bih trenutnu situaciju koja se bitno razlikuje od neke prakse koju smo imali u bivšoj državi. Unazad desetak, petnaestak godina elegantno se Bezbednosno-informativna agencija oslobodila pripadnika manjine, bar u našem prostoru. Ranije je bila drugačija praksa. Znam iz nekih diskusija na ovu temu da ima ustručavanja kada su u pitanju manjine, a kada je u pitanju poverljivost, koliko mogu poverljivo da obave ovaj specifičan posao od posebne važnosti za državu. I kod manjina je bio prisutan taj osećaj kada rade za ove agencije kojim očima će biti gledani pred svojom zajednicom, ali država je država i ona mora u svim segmentima da se brine o integraciji i uključivanju svih građana, pa i svih pripadnika manjina.
Čudno je, u Preševu nema, ne samo albanskog, nemamo ni jednog meštanina, svi su sa strane ljudi koji rade u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Nisam stručnjak iz ove oblasti, ali čisto postavljam pitanje kako može da se valjano radi onda taj posao? Ima grešaka na terenu.
Samo da vas podsetim, decembar 2008. godine, pola Preševa je tada bilo blokirano upotrebom žandarmerije da bi se hapsili pripadnici tzv. „Gnjilanske grupe“, koji su nakon pet godina suđenja i pritvora oslobođeni jer su ni krivi ni dužni uhapšeni. Pitanje je koja je bila procena Bezbednosno-informativne agencije kada je prilikom hapšenja u tim kućama i u pretrazi nađen samo jedan svadbeni pištolj gasni i lovačka puška sa dozvolom, a angažovane su velike, glomazne snage žandarmerije? Kažem, nekih najmanje šest sati je bilo blokirano pola Preševa. Iste situacije ste imali dva dana pred prethodne izbore u Bujanovcu. Takođe je zbog tih loših procena došlo do masovne upotrebe bespotrebne.
Poenta ovoga što pokušavam da kažem je da bi trebalo verovatno i ove izmene da utiču na kvalitet rada, da se obavi ono što je interes države, da se ne ugrožavaju ljudska prava bilo kog građanina. Ali, da bi rad bio kvalitetniji, verovatno moraju neke izmene da se obavljaju.
Pripadnici manjina su ravnopravni deo ovog društva i oni moraju biti uključeni u svim sferama funkcionisanja države. Zato želim da ovaj zakon bude i ove izmene i dopune zakona podsticaj za kvalitetniji rad koji je u duhu evropskih vrednosti. Hajde da se nadam da će izmenama i dopunama i amandmanima poboljšati zakon i da ćemo u narednom periodu imati s boljim zakonom i bolje uslove za rad u ovoj osetljivoj oblasti. Hvala vam.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodna poslanica Snežana Malović. Izvolite.

Zahvaljujem se poštovani predsedavajući.

Uvaženi ministre, gospodine Paniću, dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama, na dnevnom redu Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o BIA.

Želim da na samom početku izrazim svoje zadovoljstvo što ovaj predlog zakona na jedan sveobuhvatan i celishodan način uređuje posebne mere kojima se odstupa od nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava opštenja za razliku od postojećeg zakona. Smatram da je celishodno i dobro što zadiranje u ljudska prava koji su neophodni radi bezbednosti zemlje ili vođenja krivičnog postupka su propisana, znači, propisana su koje su to posebne mere.

Sam Ustav u svom članu 20. kaže – da zadiranje u ljudska prava je dopušteno samo usled svrhe koji sam Ustav propisuje ili usled dopuštenosti o samog Ustava.

Takođe, želim da naglasim da je dobro što je mera tajnog nadzora i snimanje mesta prostorije predmeta uključuje i uređaje za automatsku obradu podataka i opreme na koje se čuvaju ili mogu biti sačuvani elektronski zapisi. Do sada je ta mera nekako bila derivatna, izvodila se iz same dopuštenosti tajnog nadzora i snimanja komunikacija, međutim u ovom predlogu zakona ona je i decidno propisana.

Smatram da ovaj predlog zakona zadovoljava dva aspekta. Aspekt srazmernosti i supsidijarnosti, jer se odnosi ne bih rekla, na određen krug lica već na odrediv krug lica što mislim da je u skladu sa Ustavom i da kao što sam rekla s jedne strane može zadovoljiti ono što Ustav propisuje, a sa druge strane i obezbediti potrebnu dokumentaciju za vođenje krivičnog postupka ili za zaštitu bezbednosti zemlje.

Takođe, želim da ukažem na to da je u Predlogu zakona izbačeno ono što je stajalo u Nacrtu zakona, da se mere mogu odrediti zbog ustavnog uređenja, u stvari zbog zaštite ustavnog uređenja. Zaštita ustavnog uređenja nije predviđena samim Ustavom, već je predviđeno da se posebne mere mogu odrediti zbog, kao što sam više puta rekla, bezbednosti, odnosno vođenja krivičnog postupka, ja smatram kao pravnik da bi to bilo celishodno, ali mi imamo pred sobom Ustav koji to ne propisuje i smatram da je dobro što u Predlogu zakona ne stoji ne stoji ono što je stajalo u Nacrtu zakona, jer bi moglo dovesti kasnije i do postupka pred Ustavnim sudom.

Ovaj predlog zakona otvara u stvari jedno šire pitanje, a to je pitanje svih onih mera koje sam Ustav propisuje. Smatram da Ustav nije dosledno propisao određeno zadiranje u ljudska prava, naročito ako govorimo o nepovredivosti stana. Ukoliko sagledamo član 40. Ustava on u svom prvom stavu kaže – da je stan nepovrediv. U svom drugom stavu kaže – da niko bez pismene odluke suda ne može ući u stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca, niti u njima vršiti pretres. U stavu trećem, a sada ne čitam do kraja kaže – da je to moguće samo ukoliko se treba lišiti slobode učinilac krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude i imovinu.

Znači, ukoliko se dosledno sagledava ovaj član Ustava onda se može izvesti zaključak da se u tuđi stan može ući samo ukoliko je to potrebno radi lišavanja slobode učionica krivičnog dela ili otklanjanja neposredne opasnosti. Znam da to u praksi nije moguće tako i da ne bi trebalo da ostane na tome. Međutim, i sama sam bila svedoka da kada se pisao sadašnji Zakonik o krivičnom postupku, to je unosilo najveće dileme među ljude koji su učestvovali u radnoj grupi za izradu Zakonika o krivičnom postupku i ovakve stvari, znači, ovaj član, ali i mnogi drugi trebaju da budu putokaz budućim izmenama Ustava da se više na ovakav način ne dosledan i konfuzan reguliše zadiranje u ljudska prava.

Sada bih se vratila ponovo na Predlog zakona i rekla bih da u ovom predlogu zakona za razliku od postojećeg postoji dvostepenost što smatram da je dobro. Smatram da je dobro što sada o određivanju mera u prvom stepenu odlučuje predsednik Višeg suda u Beogradu. Nedavno, pre par godina je proširena nadležnost Višeg suda u Beogradu tj. posebnog odeljenja i na dela terorizma, tako da u velikoj meri kada govorimo o bezbednosti zemlje ima se u vidu lica koja predlažu te mere, imaju u vidu upravo i zaštitu zemlje od terorizma. Kao što sam rekla, smatram da je dobro što o tome odlučuje predsednik Višeg suda u Beogradu, odnosno lice koje on odredi i što postoji dvostepenost. Do sada ta dvostepenost nije postojala nebitno ko smatra da je tu oštećen da li direktor BIA ili neko drugi.

Mi smo predložili neke amandmane. Smatramo da bi proširivanje posebnih mera ukoliko nije moguće to odmah učiniti na osnovu odluke suda već o tome odlučuje direktor Agencije treba da bude kraće. Znači, za njihovu, rekla bih, konvalidaciju. Znam da to jeste istovetno rešenje kao u Zakoniku o krivičnom postupku, ali prosto ukazujem da bi moglo da se razmisli i u pravcu usvajanju ovog amandmana.

Kao što sam rekla zakona na jedan celovit način uređuje određivanje posebnih mera. Smatram da će on doprineti tome da se u potpunosti ispoštuje odluka Ustavnog suda kojima su poništene određene odredbe iz Zakona iz BIA. Naravno, moram na kraju da ukažem na činjenicu da je zakon mogao ranije da se nađe pred poslanicima. Smatram da je za to imalo dovoljno vremena, ovako se nalazimo u cajtnotnu i bukvalno u situaciji da postoji rupa u zakonu.

Takođe želim da ukažem na činjenicu da ljudska prava nisu statična kategorija, ona se razvijaju i svakodnevno treba obraćati pažnju na njihovu zaštitu. Nekada i nesvesno dolazi do kršenja ljudskih prava. Ne želim da u svemu unosim sistem, princip zlonamernosti tako da bi trebalo i dalje razvijati, i dalje obraćati pažnju na odredbe koje mogu da doprinesu njihovoj zaštiti. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se gospođo Malović.
Reč ima narodna poslanica Biljana Ilić Stošić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege, poštovani građani države Srbije, pitanje nadzora elektronskih i ostalih oblika komunikacija građana jedno je od najdelikatnijih u svakom društvu koje teži da sebe uredi kao demokratsko. Tu imamo samo možda naizgled, a možda suštinski dva uzajamno isključujuća cilja.
Prvi cilj je da država kao institucija i kao personifikacija uređenosti društva u obavezi da svim svojim građanima obezbedi bezbednost sigurnost i ostale uslove za nesmetan život. Druga je obaveza vezana nepovredivosti privatnosti gde pravo na tajnost i nepovredivost pisane, usmene, elektronske, interpersonalne i svake druge komunikacije je u stvari alfa i omega svega što konotira na pravnu državu, vladavinu prava i postulata demokratije.
Kako razrešiti taj galimatijas, pitanje je od milion dolara i to ne samo za nas već i za društva koja imaju više vekovno i stabilno funkcionisanje demokratskih institucija. S toga je zakonska regulativa poput ove koju danas razmatramo uvek povod za pokretanje šire debate koja prevazilazi zidove zdanja u kome funkcioniše čak i najviši državni organ nacionalni parlament i to tako mora i treba da bude.
Pred nama je ovde i danas zadatak. Prvo, da odmerimo da li su predloženi članovi izmena i dopuna zakona kojima se daju proširena ovlašćenja bezbednosnim strukturama u skladu sa Ustavom, kao vrhovnim regulatorom u kome se ogledaju sva ostala sistemska rešenja.
Drugo, da se postaramo da funkcioniše ono što nazivamo parlamentarna kontrola bezbednosno obaveštajnih struktura, odnosno da se ne dozvoli stvaranje uslova da se te institucije otrgnu od države i samim tim od društva, i da kroz monopol na privilegovane informacije ne počnu da ih koriste u namene drugačije od onih kojim je propisao zakonodavac.
Sve ostale debate bi trebalo izmestiti na drugu scenu, na tribinu stručne, ali najšire javnosti koja ima pravo da zna i slobodu da svoje mišljenje iznosi otvoreno bez straha od bilo kakve represije, odakle god ona pretila da dođe. Na tom otvorenom javnom parlamentu svi građani, bilo da pripadaju različitim profilima stručne javnosti, bilo da su na nekoj državnoj javnoj ili društvenoj funkciji ili ulozi, bilo da je reč o običnom čoveku imaju pravo i obavezu i odgovornost da debatuju slobodno i sa svih aspekata.
Ti aspekti su vrlo raznoliki. Sa jedne strane imamo neravnomerno instaliran prag osetljivosti kada je u pitanju bilo kakav nadzor i ugrožavanje nepovredivosti prava na privatnost. S druge strane imamo zahteve da se društvo očisti od svih kriminogenih i koruptivnih elemenata iz struktura. Između toga stoje institucije demokratske provinijencije koje po vokaciji i formalno i suštinski moraju biti nezavisne, nepristrasne i objektivne. Možemo ih zvati kako god hoćemo. Neki ih zovu ministarstvima sile, ili ministarstvima straha ili monopolom koji proizilazi iz svega onoga što zovemo državom, tek oni moraju da ispunjavaju svoju Ustavom i zakonom dodeljenu ulogu, koja se sastoji u već pomenutoj obavezi da se obezbedi građanima bezbednost i sigurnost, ali i pravo na prezunkciju nevinosti uz obavezu iznošenja dokaza validnih za pravosudne instance.
Živimo u informatičkom društvu, u globalnom komunikacionom selu koje svakim danom otvara neslućene mogućnosti za do juče još nezamislivu komunikaciju na planetarnom nivou. Uz brojne prednosti nesumnjivo su i očigledne opasnosti i iskušenja kojima je vrlo često teško odoleti. U Velikoj Britaniji zvaničnoj kolevci parlamentarizma, kao bomba je odjeknula vest da se gotovo deceniju i po nadziru društvene mreže i da to nije u suprotnosti sa važećim zakonodavstvom.
Život građana SAD se dramatično promenio nakon 11. septembra zbog neprekidnog i rastućeg straha od međunarodnog terorizma, a da ne pominjemo Snoudena i sve ono što je svetskoj javnosti do sada obelodanio ukazujući na stvarnu adresu svevidećeg oka „velikog brata“. Za sve to vreme mi grcamo u nedopustivo kriminalizovanom društvu u kome se izvesne individue sumnjive prošlosti i još sumnjivije budućnosti usuđuju da pomisle da su jači od države koja mora, ako ne da im služi ono bar da im žmuri dok oni pletu mrežu u koju se upliće i zarobljava naše društvo.
Jedini koji ima pravo, ali još važnije i obavezu da se sa ovakvim anomalijama obračunava i sankcioniše jeste država, a deo te države tj. njen sam vrh smo mi od građana izabrani i ovlašćeni predstavnici. Prema tome verujem da ni danas ni u buduće kada o nečemu sličnom budemo raspravljali i odlučivali, ni jednog momenta nećemo zaboraviti niti ćemo imati dilemu o tome šta je više, važnije i svetije.
Zato ćemo moja stranka i ja lično podržati ove izmene i dopune, uz ponovni apel za stalnim parlamentarnim nadzorom institucija koje su zadužene za bezbednost, ali i demokratsko funkcionisanje našeg društva i države. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović, kao poslednji prijavljeni govornik.

Hvala gospodine što ste to naglasili.
Gospodine ministre, poštovane kolege, imamo jednu već viđenu situaciju koju, Vlada po hitnom postupku donosi zakone u Skupštini Srbije, a na žalost, predstavnici većine u Skupštini se bave definicijom i školskim časovima kojima nam objašnjavaju ovde šta su to službe i čemu one služe. Mislim da je to nepotrebno gubljenje i resursa i vremena i energije i svega ostalog, kada je jasno da se izmena Zakona o BIA donosi pre svega zbog jasne odluke Ustavnog suda i u tom smislu članovi 13, 14. i 15. su menjani i kao što su moje kolege već napomenule, sve što je problematično u tom smislu, moram da podvučem nekoliko stvari.
Prvo, da se ostalo samo na preciziranju mera, ovaj zakon bi dobio apsolutnu podršku u Skupštini Srbije i ne bi bilo nikakvih problema. Međutim, mi smo odmah uočili nekoliko vrlo problematičnih stvari koje samo još više utvrđuju naše uverenje da je potrebno u najkraćem mogućem roku doneti novi zakon o BIA, što verujem da se i ministar slaže, i da se slažu i poslanici većine koji su o tome govorili danas.
Mislim da je trebalo menjati sporne članove i trebalo je ostaviti onaj dodatak koji je kolega Šutanovac spomenuo, osim u stanu, zato što smatramo da je nešto što se utvrđuje ustavno načelo i ustavno pravo građana, a nikada nije zgoreg ponoviti, pa makar i u Zakonu o bezbednosti, a naročito u Zakonu o BIA.
Mislim da je nejasno, neprecizno i nedovoljno objašnjeno zbog čega se sada podnosi zahtev od direktora BIA predsedniku Višeg suda, a ne Vrhovno-kasacionog suda. Znam da se radi o stvarima koje su vezane za organizovani kriminal i mislim da je potpuno jasno, čak i nekome ko nije pravnik, ko je laik, šta je Vrhovni kasacioni sud i jeste jedno načelo pravno koje je nasleđeno iz prošlog sistema. Smatram da kao najviši sudski organ u državi, posle Ustavnog suda, daje određenu sigurnost građanima da će se neke stvari raditi sa višim stepenom ozbiljnosti.
Ja vas molim da nam kažete zbog čega, još jednom da nam ponovite i precizirate, idemo na viši sud, na predsednika višeg suda, a ne Vrhovnog kasacionog? Zbog čega je bilo neophodno, kao što smo već pitali, da se uvodi žalba direktora BIA, čime BIA postaje stranka u postupku, što sa jedne strane odugovlači postupak, a sa druge strane dovodi do nečega, ne znam da li je ovde govoreno, da jedan državni organ ulazi u sudski spor, sa sudskom vlašću i njenom suverenom odlukom, a smatramo da je sudska vlast apsolutno iznad ostalih odluka koje se donose u ovoj zemlji.
Nije nam jasan ovaj institut. Ako ja dobro razumem, ni u BIA to nije naišlo na neku podršku, niti razumevanje. Smatramo da će to dodatno otežati postupke i odugovlačiti ih.
Mislim da imamo još jednu problematičnu odredbu o čemu se takođe govorilo, a to je taj postupak koji se sprovodi u slučaju da BIA dođe do određenih informacija, pa ih dostavlja tužilaštvu. S obzirom na to da smo kroz zakone uveli tužilačku istragu, smatram da je to u redu, ali ovde se taj predkrivični aspekt gubi i na BIA ostaje suvereno pravo da ona informaciju samostalno donosi, mimo MUP, mimo istražnih radnji, nego direktno na tužilaštvo, čime se na neki način stvara nejednakost u pravnom poretku i nejednak način tretiranja krivičnih dela. Mi ne živimo u savršenom društvu, može doći i do zloupotreba ovog instituta.
Postavljam tu znak pitanja, uz veliki problem po nama, od ova dva dana za BIA i dva dana za sud, što su četiri dana praznine. Tu smo se složili, jer je bilo raznih primera i od rešenja za penzionisanje i svega ostalog i mislim da je to jedan predug period u kojem se ostavlja mogućnost za eventualne zloupotrebe.
Osim što je neophodno doneti novi zakon o BIA, treba napraviti mehanizme bolje kontrole nego kao što sada postoje.
Treba apsolutno i tu se slažem i sa kolegom iz većine koji je o tome govorio, stvoriti posebnu službu koja bi se bavila merama prisluškivanja i koja bi bila izmeštena iz sadašnjih bezbednosnih službi u Srbiji. Ta ideja je, sada ima puno očeva, a mislim da je ideja gospodina Šutanovca, ali u svakom slučaju, to je dobra stvar, kao što mislim da UBPOK moramo izmestiti iz MUP i staviti ga u Ministarstvo pravde.
To su stvari koje su prave suštinske reforme i to je ono što apelujemo na Vladu da što pre uradi. Dok se to ne uradi, i kontrola i primena sredstava će biti otežani i sve što se dešava u Srbiji kroz tabloide i kroz sve što gledamo svaki dan će se nastaviti u ovoj zemlji.
Da dodam i to, što sam zamerao i prethodnoj Vladi pa i onoj koja je bila Demokratska stranka, da je Srbija verovatno jedina država u Evropi koja nema obaveštajnu službu i da BIA ima obaveštajni segment, ali da taj segment zbog nasleđa i zbog, da kažem, nedovoljne kadrovske opremljenosti i ako hoćete i tehnički i svega ostalog je uvek nekako bio zakržljao i u povoju. Svaki profesionalac će to da potvrdi.
Nije normalno da Srbija nema obaveštajnu službu. Ta služba mora da se formira i treba da bude nezavisna ako imamo tri bezbednosne moramo imati obaveštajnu službu, koja po meni treba da bude i čak izvan Ministarstvo spoljnih poslova kako je bilo do, po meni, potpuno pogrešnog, nepotrebnog, štetnog ukidanja obaveštajnog segmenta u Ministarstvu spoljnih poslova, što je urađeno za vreme ministrovanja gospodina Vuka Draškovića. Smatram da je to u velikoj meri jednu državu srednje veličine kakva je Srbije oduzelo, čini mi se, normalne instrumente koje je imala u svojim rukama.
Šta sad? Sada operativci BIA-e koji su se ceo život bavili kontra-obaveštajnim radom, koji su ceo život karijeru bavili bezbednošću, sada treba od tih ljudi da pravimo obaveštajce. Jako teško. Ne kažem da nema takvih ljudi. Smatram čak da mnogi od njih vrlo profesionalno radi i taj deo posla ali to je jedan snažan pritisak na tu službu. Mislim da generalno to ide u skladu sa našim namerama da službe bezbednosti treba prepustiti profesionalcima i da se politika u to ne sme mešati. Na nama je da stvorimo uslove da oni rade nezavisno i da rade svoj posao neopterećeni političkim razlikama, zloupotrebama koje su postavljale ili stavljanjem službe u službu određenih političkih interesa čega je bilo uvek u Srbiji.
Naravno, onda na to dodate jednu poslovičnu srpsku fascinaciju službama bezbednosti koja se nažalost ne proteže samo u dramskim tekstovima i u našim pozorištima, već se proteže i u političkom životu pa i u ovoj Skupštini kakvoj smo ovde danas i onda imamo jedan endemski problem naše zemlje gde se svaki problem koji se javi u društvu lako objašnjava – to je služba uradila, to je služba dopustila, to je služba slušala, čime pokazujemo nezrelost kao društvo. Treba se osloboditi fascinacije službama bezbednosti i pustiti ih da rade svoj posao na profesionalan način.
Mislim da je po meni vrlo štetno, loše, čak skandalozno što je jedan poslanik većine rekao, da, citiram: „Treba staviti pravo na bezbednost ispred ličnih prava građana“. To je veliki problem, to ne sme da se kaže. Lična prava građana, prava i slobode ne mogu biti nikada stavljeni iznad bilo kojih drugih prava, osim u slučaju kada se uvede vanredno stanje, a zna se kada se ono uvodi i pod kakvim teškim okolnostima, a čak ni tada ne smeju da se narušavaju ljudska i građanska prava. To je žalosno zato što među vama ima ljudi koji još uvek nisu naučili lekciju koju premijer upravo pokušava da vas nauči.
Mislim da u svakom slučaju ovaj zakonima manjkavosti. Mi ćemo kroz amandmanski proces tražiti priliku da se popravi. Mi smatramo i drago nam je da tu postoji razumevanje da je potreban nov zakon o BIA. Mi tražimo da se ove stvari stave u tekst zakona, naročito oko povredivosti stana. Mi tražimo da se prestane sa praksom zloupotrebe službi. Mi tražimo kao DS da se najzad otkrije ko je, kada i zašto prisluškivao predsednika države, a kako čujemo i premijera?
To su opasne stvari. Ako premijer nešto govori u privatnom razgovoru, a to se posle pretoči u određenu aktivnost koja je apsolutno na štetu njega i njegove porodice i države, ko god da je premijer ove zemlje, to ne sme ostati sada ne istraženo.
Takođe smatramo da je ogroman problem ove države, veliki problem što nemamo koordinatora u službi bezbednosti. Gospodin Vučić se povukao sa tog mesta. Taj institut je uveden zbog saradnje sa Haškim tribunalom. Možda je on sebe prevazišao, možda više nije potrebno, možda treba naše službe pustiti da rade svoj posao, ali i tada smo vam govorili da to radite iz ličnih razloga da bi ste ojačali funkcionisanje i ulogu gospodina Vučića. Sada kada se on povukao sa čela sa mesta koordinatora službe bezbednosti, šta se sad dešava? Šta se sada dešava i ko koordinira?

Molim vas, gospodine Stefanoviću, vratite se na temu.

Da.
Dakle, tema je to, poštovani građani i narodni poslanici, da u ovom trenutku građane Srbije može da prisluškuje tri ili četiri službe i od te tri – četiri službe ne postoji koordinacija ko koga sluša i zašto. Oni nastupaju ka sudskoj vlasti, ali ne ka izvršnoj vlasti na jednak način u punoj koordinaciji, pogotovo sada kada je gospodin Vučić dao ostavku, to je ogroman problem.
Postoje i nezvanični načini prisluškivanja, koji se rade bez odobrenja suda sa ciljem verovatno da se ostvare neke političke koristi, to je naravno van zakona i vi to znate. Ako može svaki građanin da kupi opremu za prisluškivanje, onda vam je jasno šta to znači konkretno. To je užasan problem i to predstavlja flagrantno kršenje prava građana Srbije, ne samo državnih funkcionera, već svakog građanina.
Dakle, u ovom trenutku mi čujemo kada nam se smenjuju generali u MUP da oni jedni o drugima ili o državnim funkcionerima imaju neke informacije do kojih su došli slušanjem. Kako je to moguće? Da li BIA to zna ili ne zna? Da li je BIA slušala ili nije? Nije. Znači oni u MUP se igraju. To su ozbiljni problemi.
Zato još jednom podvlačim, treba tu službu izmestiti, staviti pod rigoroznu kontrolu i Skupštine i Vlade i da se zna šta sud radi, a sud mora biti iznad toga apsolutno. Mi smatramo do duše, malo nam je nejasno ovo spuštanje, zamolio bih još jednom da objasnite. Drugo, ta stvar ne sme biti više van kontrole inače će krenuti ono što se, građani, danas dešava, da jedni o drugima dostavljaju informacije tabloidima, da se slušaju politički protivnici i da se to koristi za ucenjivanje. To, gospodo iz BIA, nije ono za šta ste napravljeni. To nije ono što je vaša funkcija i to nije ono što je vaš zadatak i ja znam da u BIA i u drugim službama bezbednosti rade časni i pošteni ljudi koji se stide takvih postupaka.
Nemojte dozvoliti političarima, kojim god, da na taj način bacaju ljagu na vašu profesiju i da vas dovode da budete topuz u rukama onih koji hoće na taj način da ostvare političku korist. U ovom trenutku, u tom segmentu imamo alarmantnu situaciju u Srbiji, užasnu situaciju. Imamo odvajanje potpunog policijskog vrha, imamo situaciju u kojoj nam tabloidi govore šta se dešava. Obaveštavaju se kriminalci da mogu da pobegnu iz zemlje.