Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nataša Vučković, prof. dr Dragoljub Mićunović i Vesna Marjanović.
Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Nikolić.
Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 12. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gordana Čomić i Dejan Nikolić.
Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima Gordana Čomić.

Amandman koji smo podneli menja stav, koji se odnosi na situaciju, kada zakon želi da reguliše, da je neko prekršio odredbe ovog zakona pri zaključivanju ugovora o radu ili da je radnik nastavio da radi i nakon isteka ugovora o radu.
Sada čitam naš predlog preciznog definisanja ovakve situacije i ispunjavanja prava i obaveze zaposlenog i poslodavca.
Dakle, amandman glasi - ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, protiv lica koje je prekršilo zakon, pokreće se postupak saglasno kršenju odredbi zakona u bilo kom drugom slučaju.
Ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, poslodavac je dužan da radni odnos sa zaposlenim zasnuje na neodređeno vreme, a za slučaj povrede na radu, kršenje radne discipline ili bilo koji drugih prava i obaveza zaposlenog smatraće se da je bio u radnom odnosu tokom tih pet dana.
Vlada je odbila taj amandman. Obrazloženje Vlade glasi da je predložena odredba, takva kakva, preciznija i ja ću je pročitati. U postojećem Zakonu o radu koji ostaje ako se odbije moj amandman, kaže se – ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.
Obrazloženje koje Vlada kaže – za odbijanje je, ponavljam, da je ova formulacija preciznija. Predloženo rešenje je preciznije. Kako je preciznije osim ako onaj ko mi piše obrazloženja uopšte ne čita amandmane?
Zamolila bih predstavnike Vlade da poštede ovakvog tona uvredljivosti obrazloženja i nas i Narodnu skupštinu, ja ću čak shvatiti sasvim dobronamerno da mi se kaže - neću da prihvatim amandman. To je poštenije, čestitije i značilo bi upravo ono što se u ovom procesu usvajanja amandmana i događa.
Dakle, predlagač kaže da poslodavac ili neko drugi, znači zaposleni, ima prava da potpiše ugovor suprotno odredbama ovog zakona i nikom ništa, ako se to desi onda će ga zaposliti na neodređeno vreme jer je reč „ili“ u tekstu, a ako radnik bude pet dana nakon isteka ugovora, takođe će biti zaposlen na neodređeno vreme. To zovete preciznijim, nego što nema odgovora na pitanje, šta ako tih pet dana nakon isteka ugovora se dogodi nesreća na radu. Šta ako se dogodi bilo šta što podrazumeva neku drugu obavezu ili pravo ili poslodavca ili zaposlenog? Kako je moguće da smatrate da se u ovom jednom jedinom slučaju zaključivanje ugovora suprotno odredbama Zakona o radu smatra osnovom da bez obzira ko je neko od odredbi prekršio, da je to osnov da radni odnos bude zasnovan na neodređeno vreme?
Da li vam je jasno koliki prostor korupcija i zloupotreba se stvara ovim stavom? Da li razumete da se svaki rad na određeno vreme može kobajagi uraditi tako što će biti prekršena neka od odredbi ovog zakona, pa će morati da bude zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme ili obrnuto.
Molim vas stvarno, ne samo kod ovog zakona i nije tu reč ova vlada, izvršna vlasti ima izrazitu sklonost da ne mari za temeljito obrazloženje kada hoće da odbije zakon, da se takvih navika polako počnemo oslobađati ako sebe hoćemo da zovemo privrženi pravnoj državi, poštovanje institucije Skupštine i zaista razumevanjem odredbi koje predlažemo narodnim poslanicima, ako je proizvode duboke, korenite promene na život ljudi koji su u statusu zaposlenog ili u statusu poslodavca.
Ovde se ne radi o posebnim pravima zaposlenih ili poslodavca, ovde se radi o jednom nemaru na koji se nastavlja odgovor nemarni – baš me briga, neću da ti prihvatim amandman. Legitimno, ali štetno.

Hvala.
Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Slobodan Homen, Branka Karavidić, Biljana Hasanović Korać, Snežana Malović, dr Ninoslav Stojadinović, Goran Bogdanović i dr Blagoje Bradić.
Vlada i Odbor za socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč?
Reč ima Branka Karavidić. Izvolite.

Zahvaljujem gospođo predsednice.
Naime, članom 14. se uređuje pitanje zaposlenih sa nepunim radnim vremenom i mi smo pokušali da intervencijom u stavu 3. i stavu 4. popravimo ovaj predlog člana 14.
Naime, mi smo predvideli da se stav 3. i stav 4. menjaju i predviđamo da je poslodavac dužan da lice sa kojim zaključuje ugovor o radu, pre zaključenja ugovora o radu obavesti o dostupnosti poslova sa punim i nepunim radnim vremenom.
Zatim, predvideli smo da je poslodavac dužan da u roku od 15 dana od dana prijema zahteva odluči o zahtevu zaposlenog sa nepunim radnim vremenom sa prelazak na puno radno vreme, kao i zaposlenog sa punim radnim vremenom za prelazak za nepuno radno vreme.
Predvideli smo i jednu vrstu zaštite za zaposlene, pa smo dodali stav 5. i stav 6. u istom članu, gde kažemo – u slučaju odbijanja zahteva zaposlenog i stava 4. ovog člana, poslodavac je dužan da u pisanoj formi obrazloži svoju odluku; i stav 6. koji mislim da je izuzetno bitan, izuzetno važan, prelazak sa punog radnog vremena na nepuno radno vreme po osnovu zahteva zaposlenog, ne može se smatrati kao mera za rešavanje viška zaposlenih, niti može biti uzet kao otežavajuća okolnost za zaposlenog prilikom donošenja programa rešavanja viška zaposlenih.
Mislim da je ministarstvo moglo da prihvati ovaj naš amandman. On ima sasvim čudno obrazloženje u kome se kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što su rešenja u predlogu zakona usklađena sa direktovom Saveta Evrope 97/81 EC o radu sa nepunim radnim vremenom.
Direktive, odnosno direktiva nigde ne zabranjuje da se zaposlenom pruži veći stepen zaštite. Direktiva postavlja minimume, prava zaposlenog, a Vlada je mogla da iskaže spremnost, pa da ode i korak dalje i da usvoji ovaj amandman. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gordana Čomić i Dejan Nikolić.
Vlada i Odbor za rad socijalna pitanja, društveno uključenosti i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatraju da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Milan Petrić.
Vlada i Odbor za rad i socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja smatra da je u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Slobodan Homen, Branka Karavidić, Biljana Hasanović Korać, Snežana Malović, dr Ninoslav Stojadinović, Goran Bogdanović i dr Blagoje Bradić.
Vlada i Odbor za rad socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatraju da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Olena Papuga, Nada Lazić, Đorđe Stojšić i Dejan Čapo.
Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavno pitanje i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima Olena Papuga. Izvolite.

Liga socijaldemokrata Vojvodine je podnela amandman na član 20. koji se odnosi na ugovor o radu, odnosno predloženim zakonom je predviđeno da radno vreme je vremenski period u kome zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca.
Naš amandman se odnosi na to da smo dodali u skladu sa ugovorom o radu, odnosno, mišljenja smo da se radni odnos, radno vreme mora vezati za ugovor o radu, a ne samo za naloge poslodavca.
Ugovorom o radu utvrđuje se naziv i opis poslova koje zaposleni treba da obavlja. U suprotnom, kako je predviđeno, zaposleni bi obavljao poslove samo prema nalozima poslodavca. Gubi se svrha ugovora o radu ako zaposleni radi samo kao što poslodavac nalaže, tako da molim vas ministre da još jednom razmislite, to bi sigurno olakšalo posao radnicima i ne bi samo poslodavac bio onaj koji raspolaže njihovim radom.

Hvala.
Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milena Bićanin, prof. dr Vladimir Marinković i dr Milorad Mijatović.
Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima dr Vladimir Marinković. Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena predsednice.
Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi kao poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije naizgled smo dali i predložili amandman koji menja i dodaje reči – utvrđene poslove kod poslodavca u odnosu na ono što je rešenje samog ministarstva i ovog člana 20. zakona, a to je samo poslove.
Naizgled to je sitna popravka, ali mislim da bi naša izmena da ide u duhu ovih zakona koje samo ministarstvo, naravno zajedno sa socijalnim partnerima, pokušalo da uradi i da doprinese da zakon bude što bolji, a odnosi se na to da svaki aspekt u organizaciji rada koji podrazumeva to da se sistemski uređuje i da se jasno zna šta zaposleni rade u organizaciji i sam zakon u više navrata pominje značaj sistematizacije radnih mesta, dovodi do toga da zaposleni i poslodavac lakše mogu da se dogovore oko toga šta je delokrug čijeg rada u samoj organizaciji.
Prema tome, ako se ostavi na poslodavcu da može da izda nalog svom zaposlenom kakav on hoće, smatramo da se onda derogira potreba za sistematizacijom radnih mesta.
Naš stav je da sistematizacija radnih mesta mora da bude detaljna. Postoji nešto što se i pominje i što je slobodno mogu da kažem „conditio sine qua non“ savremenog upravljanja ljudskim resursima, a to je dizajniranje i analiza radnih mesta. Ono što predstavlja zadatak menadžmenta svakog preduzeća jeste da jasno definiše svako radno mesto i opis poslova koji obavlja taj posao treba da radi.
Isto tako, kroz sistematizaciju radnih mesta definiše se i horizontalni i vertikalni aspekt nadležnosti i ovlašćenja između onih koji su nadređeni i oni koji su podređeni, odnosno oni koji su zaposleni u organizaciji i menadžmenta.
Ako imamo u vidu da svaka organizacija zavisi danas od sistema, zato se danas uvodi i SAP u organizaciju i drugi informacioni sistemi, upravo da bi uveli red i da bi se znalo ko kome odgovara, za šta je ko odgovoran u organizaciji.
Smatramo da ako bi se izostavilo ono što je naša poslanička grupa predložila, a to je da se striktno definiše sistematizacijom radnog mesta opis poslova i da poslodavac ne može, na kraju krajeva, da zloupotrebi sve to i da derogira tako što će u jednom trenutku reći – pa, ja mogu da dam nalog da se uradi bilo iz kog domena, ne iz domena onoga što definiše sistematizacija radnog mesta.
Dakle, mislim da bi ova izmena dovoljno doprinela tome da bi radnici bili zaštićeni i da bi sistematizacija radnih mesta mogla da funkcioniše u punom kapacitetu u onome što se zove organizacija kao jedan od četiri glavna aspekta upravljačkog procesa uz proces planiranja, naravno vođenja, motivacije i procesa kontrolisanja u jednoj organizaciji.
Eto jedna sugestija i molba ministru da, ako je moguće, i prihvati ovaj naš amandman, jer mislimo da ide u prilog kako poslodavcu, menadžmentu preduzeća, tako i zaposlenima u preduzeću. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gordana Čomić i Dejan Nikolić.
Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima Gordana Čomić. Izvolite.

  Zahvaljujem.
Član 20. u izmenama i dopunama ovog zakona menja član 50. koji govori o pojmu radnog vremena. U tekstu koji je predložen na usvajanje u ukupno pet stavova definiše se šta je radno vreme, šta je zaposleni dužan, šta je poslodavac dužan, šta je vreme pripravnosti.
Naš amandman se odnosi na to da se definiše vreme pripravnosti, a razlozi su u odredbama predloženog izmenjenog člana o pojmu radnog vremena, zbog toga što u 4. stavu ovaj član glasi: „Vreme pripravnosti i visina naknade za istu uređuju se zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu“. U poslednjem stavu kaže – vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu poslodavca smatra se radnim vremenom.
Naš amandman preciznije definiše šta je sve radno vreme, šta poslodavac i zaposleni moraju da znaju pre nego što ugovor o radu, i to je bio amandman, da u ugovoru o radu budu elementi, precizne definicije pripravnosti, da to bude element ugovora o radu. Obrazloženje Vlade je bilo da to suviše administriranja, šta god to značilo. Dakle, naš zahtev je da se radnim vremenom smatra vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove, a ne nalazi se na mestu gde inače takve poslove obavlja.
Odgovor Vlade je da se ne prihvata zato što je radno vreme definisano kao vremenski period u kome je zaposlenik dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca ne mestu gde se obavljaju poslovi. Pripravnost se ne računa u radno vreme, jer se zaposleni ne nalazi na mestu gde se obavlja rad, niti isti obavlja. To je obrazloženje zašto se ne prihvata amandman.
U stavu predloga iste ove Vlade piše – vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu poslodavca smatra se radnim vremenom, pa vas molim da se odlučite. Ne može oba. Ne možete da u osnovnom tekstu zakona kažete da vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova se smatra radnim vremenom, a moj amandman odbijate sa obrazloženjem da se vreme pripravnosti ne smatra radnim vremenom.
Nije problem da se ne prihvati moj amandman. Problem je užasna dubina nesporazuma kada je u pitanju analiza amandmana i kada je u pitanju dijalog koji ne postoji, pošto razmenjujemo, bar većina od nas, monologe o tome šta je to što smatramo da će biti posledica ovog zakona.
Čak ni ovako očite rečenice ja neću imati verovatno priliku da se iko zamisli – čekaj, kako možemo da u stavu koji definiše pripravnost, kažemo da se smatra radno vreme, a u obrazloženju da kažemo da se ne smatra. Nije problem ni što će biti odbijen. Problem je zaposleni koji ne zna da li će mu stanje pripravnosti biti računato u radno vreme ili ne i problem je poslodavac koji ne mora u ugovor u radu da uvede sve elemente pripravnosti i problem su sporovi koji će nastati, pri čemu je „lepota“ ovog amandmana to što on nije ni u korist zaposlenog, ni u korist poslodavca. Niti štiti jednog, niti štiti drugog, štiti pravnu državu, kojoj smo očito ne skloni. Hvala vam.