Hvala, predsedavajući.
U članu 17. se definiše kuda idu sredstva od privatizacije, kao što pratite, nadam se, pa znate. Naravno da je to bilo sadržano i u aktuelnom zakonu i naravno da ću i ovde da upotrebim izraze „reciklaža“, to znači na jedan malo drugačiji način, pod nekim drugim rednim brojem člana zakona se praktično na isti način obrađuje ista materija.
Ovo je dobra prilika da, kada se već priča o tim nekim lošim i dobrim iskustvima iz privatizacije, podsetim da su prihodi od privatizacije 2003. godine bili preko dve milijarde dolara i da je to, uz „Telekom“ koji se desio nekoliko godina kasnije, mislim 2007. godine, najveći prihod od privatizacije i da svi ti tada privatizovani pravni subjekti ili kompanije i dan danas rade i spadaju svi među prvih deset poreskih platiša za budžet Srbije. To je i, čini mi se, premijer u ekspozeu istakao i naveo neke od njih.
Tako da, to vam je još jedan dokaz da je postojeći zakon, pre svega onaj njegov izvorni tekst, bio sasvim dobar okvir za rešavanje ovog problema koji sada imamo, a to je tih 600 i nešto neprivatizovanih preduzeća, od kojih smo čuli i na odboru da bar šezdesetak ne možete da nađete na adresama, da su dvadesetak-tridesetak zaštitne radionice za invalide koje nisu predmet privatizacije, da je tridesetak i nešto na Kosovu, što znači da i tamo ne možemo da ih privatizujemo, i da je praktično od onoga što je ostalo, a to je negde oko 400, bar polovina spremna za stečaj sutra.
Tako da, samo da ne podižemo ovom diskusijom i ovim zakonom velika očekivanja kod tih skoro 100.000 ljudi. Nažalost, tu nema neke velike dobre sudbine. Slažem se da je problem veliki, ali ovo nije način da se on reši. Hvala.
