Reč ima Zoran Babić, po amandmanu. Izvolite.

Replika, gospođo predsednice.

Replika? Po kom osnovu? Pomenut je predsednik stranke, čini mi se?

Tako je.

Onda član 104. stav 2. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Ovde su izrečene mnoge paušalne stvari i to me zaista ne iznenađuje. Ono što je činjenica i što je istina, jeste da je, po mišljenju mnogih međunarodnih organizacija, validnih organizacija i predstavnika medija, Srbija po slobodi medija između svih država na prostoru bivše Jugoslavije na drugom mestu, odmah iza Slovenije, da smo po slobodi medija na boljem mestu od članica EU, kao što je Hrvatska. To je ono što je činjenica. Slobodnu interpretaciju nekoga da smo mi u ne znam u kojem veku mogu samo da uporedim sa tim da kada se cepaju novine pred TV kamerama, na taj način se šalje poruka da bi isto to uradili i sa novinarima, a onda mi to liči na inkviziciju.
Izrečeno je ovde da je izvršena tortura nad medijima i nad građanima. Mislim da je tortura nad građanima vršena do 2012. godine, kada je zahvaljujući listi na kojoj je prethodni govornik sa velikim zadovoljstvom bio, čini mi se da je bio i kandidat za premijera, da je ta politika, da su te stranke ostavile 400.000 ljudi bez posla. Ja mislim da je to tortura nad građanima Srbije, a da je tortura nad medijima i jasna poruka poslata medijima kada se pred TV kamerama jedne dnevne novine, možemo se slagati ili ne slagati, ali kada se cepaju na taj način se poziva na linč medija i linč novinara, što je zabranjeno.

Reč ima Zoran Živković, replika. Izvolite.

Da, replika, naravno.
Bez komentara na prethodnog govornika. Svako ko u Srbiji želi da razume šta se oko njega dešava i za to ima osnovne sposobnosti, a to je minimum razuma i nešto malo inteligencije, zna da to što sam ja cepao nisu novine. To se prodaje na kiosku, ali za ljude sa kojima se ja družim, za ljude koji drže do sebe, to teško može da se nazove novinama. To je kao, recimo, da imate TV stanicu gde jutarnji program vodi neki poslanik koji je bio uspešan dok je bio u radiju, kad niko nije mogao da ga vidi, a onda je prešao na televiziju. Zamislite državu gde nema cenzure, gde poslanik vladajuće koalicije vodi jutarnji program neke televizije.
Drugo, ovde postoji jedan veliki strah od torture, od onih koji vrše torturu. Juče je pominjano ovde neko vezivanje za bandere. Neko je pominjao da sam ja vezivao neke ljude za bandere. To nije normalno. Onome ko je to izrekao, što je posledica nenormalnosti istog, mogu da preporučim da je medicina napredovala od devedesetih godina, kada sam ja navodno vezivao nekoga, i da sada za tu dijagnozu postoje nova sredstva, da postoji nova terapija. Vezivanje za bandere i košulje koje se zakopčavaju na leđima više nisu terapija za to. Ako nekome treba terapija za bolest na koju se žali, ja sam spreman da ga uputim na relevantne stručnjake iz te oblasti. Hvala.

Po Poslovniku, reč ima Vladimir Đukanović. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, reklamiram povredu člana 107. – dostojanstvo parlamenta, zato što su kolege određeni novinari ovde, a neko vređa te novinare jer kaže da rade za medije koji nisu novine, samo se kupuju na trafici. Pri tome, vređa i kolege svojim besmislenim aluzijama, a meni prigovara, između ostalog, da sam radio tako na nekom radiju, gde je inače dotični gostovao kada niko nije hteo nigde da ga primi, ni na jednom drugom mediju. Ali, to više govori o njemu. Ja sam makar svoj posao u životu, kao i svi mi, pošteno radio, a neko je dobijao subvencije od države, pravio vinograde, pozivao narod da ne plaćaju struju, pa je bio jednak kao neki tamo po Preševu i Bujanovcu koji takođe ne plaćaju struju. Šta da vam kažem za takvog čoveka koji mrtav hladan danas dođe ovde i sve nas vređa, a vi ovde nikako ne reagujete? To dovoljno govori o njemu i o medijskoj slobodi, posebno u akciji „Sablja“, gde je on bio, između ostalog, jedna od vedeta. Hvala vam.