Zahvaljujem.
Predsedavajući, reklamiram član 104. Pogrešno me je kolega Omerović protumačio.
Ono što sam želeo da kažem jeste da suština zakona je jedna i mi suštinu i cilj ovih izmena i dopuna zakona podržavamo. Dakle, nismo se naljutili što nas niste pitali da potpišemo. Ne, naljutili smo se što nas niste pitali da vam kažemo kako treba da se napiše ova dopuna, zato što mislimo da je neznanje osnovni problem institucija ovog društva. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Smatram da nisam prekršio Poslovnik.
Da li želite da se skupština izjasni?
(Balša Božović, s mesta: Ne.)
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jovičić. Izvolite.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku, zaista je veliko zadovoljstvo čuti da će Demokratska stanka podržati ovaj zakon i svestan sam činjenice da svaki zakon ima određene propuste na kojima možemo raditi i postići konsenzus da on bude bolji. U tome i jeste suština demokratije i ovog parlamenta.
Prethodni govornik kao vrhunski pravnik, ja ću biti dovoljno slobodan da pozovem i svoje kolege da njegove sugestije koje ima možda i uvažimo u narednom periodu i da ih uvrstimo u ovaj zakon.
S druge strane, ovo je danas važan zakon za našu zemlju, pre svega što Srbija na ovaj način poštuje i Rezoluciju Saveta bezbednosti UN. Ako pogledamo koje su zemlje podržale ovu Rezoluciju, to su i SAD i Rusija, takođe i zemlje koje su veoma važne što se tiče same Evrope i EU, a to su Velika Britanija i Francuska. Videli smo da i u regionu naši susedi polako uvode u ovu praksu da njihovi sugrađani, odnosno državljani ne učestvuju i ne vode tuđe ratove, narušavajući i imidž svojih zemalja, a i gubeći svoje državljane za koje je i pitanje da li će se vratiti sa takvih žarišta, vodeći neke ratove koji nisu možda u njihovom interesu.
Takođe, izmene i dopune zakona se odnose na naše državljane. Ovde smo danas govorili pre svega o tome koje su to sankcije i šta je to što njih očekuje ukoliko tamo odu. Ja mislim da je ovaj zakon važan kao preventiva da nijedan državljanin naše zemlje ne ode na bilo koje bojište u svetu, bez obzira da li je to Ukrajina, Sirija ili neko novo koje se u međuvremenu stvori. Smatram da je to preventiva za naše sugrađane, da je to važno iz prostog razloga šta oni donose kada se s tog ratišta vrate. O tome možemo razgovarati i šta oni to nude našoj omladini u našoj zemlji i koje su opasnosti i posledice takvih stvari – ekstremistička ideologija koja se može širiti u našoj zemlji, što nije dobro pre svega za naše društvo, za sistem vrednosti koje ćemo udeliti u narednom periodu. Takođe, iskustvo koje donose o terorističkim akcijama, odnosno o terorističkim napadima koji mogu da se lako posle ovde baštine i preusrede na neku drugu teritoriju u regionu ili šire. Mislim da je to daleko važnije od toga koja je sama sankcija – veze sa međunarodnim terorističkim organizacijama, jer posle sa ovih prostora neko može da održava određene veze sa terorističkim organizacijama u čitavom svetu, što svakako nije dobro za našu zemlju i naše društvo.
Smatram da će ovo biti veliki izazov za naše službe bezbednosti, pre svega u pravljenju analize i u lociranju tih ljudi koji odlaze na strana područja, odnosno u druge države da vode neke ratove, a smatram da smo mi kao zemlja u prethodnih 25 godina vodili dosta ratova i da nam više ratovi ne trebaju ni u našoj zemlji, a ni u okruženju, a ni da učestvujemo u nekim drugim delovima sveta.
Smatram da je ovo jedan veliki korak što smo sledili primer razvijenih, uređenih, demokratskih zemalja, zemalja koje, pre svega, poštuju ljudska prava i zalažu se za ista i drago mi je što će se na ovaj način preventivno smanjiti učešće naših sugrađana, da li su oni mlađi ili stariji i smatram da će to biti jedan veliki korak. Hvala vam što ćete podržati ovaj zakon, ne samo Srpska napredna stranka, to se podrazumeva, nego i sve ostale stranke. Ponovo ponavljam, uzećemo u razmatranje i sugestije vrhunskih pravnika iz Demokratske strane u narednom periodu.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.
Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Danas je i veliki dan za Srbiju, iz prostog razloga zato što je danas zaista na jedan lep i svečan način uručen Izveštaj Evropske komisije, sa kojim možemo zaista da budemo ponosni i da se pohvalimo da smo država koja i te kako napreduje i koja se i te kako dobro reformiše. Neki to ovde ne žele da vide, ali dobro je da ovi sa strane, a govorim pre svega o evropskim zvaničnicima, to i te kako vide.
I ovaj zakon je, između ostalog, plod određenih reformi koje želimo da sprovedemo, pre svega zato što želimo da imamo društvo koje ne želi više da vodi računa o ratovima, o sukobima, nego želimo da se ekonomski razvijamo i želimo prosperitet ovoj državi i da naši mladi ljudi više nikada, zaista nikada, ne idu van granica ove države da bi ratovali, nego ako već negde idu, idu da prikažu svoje znanje ili da nam donesu neko novo znanje ovde. To je ono čime ćemo se mi ponositi.
Naš najveći uspeh, bez obzira što danas imamo 100 godina od Prvog svetskog rata, kojim se ponosimo, naravno, i kako smo izvojevali veliku pobedu tada, ali ne želimo više da se ponosimo bitkama i ne znam čim, nego želimo da se ponosimo ekonomskim progresom. Mislim da u tom pravcu ide i ovaj zakon.
Ta priča o mladima, ovde je neko govorio da su nam mladi izgubljeni. Slažem se, ali dok je neko bio vlast, te mlade ljude, posebno kada su protestvovali, bez ikakvog kriterijuma je nazivao ekstremistima. Onda, kada mladog čoveka, koji je pomalo zalutao u određene ideologije, nazivate ekstremistom, on i dalje pada u to i postaje još gori. Kao što ste videli, naša vlast, zapravo Srpske napredne stranke nikada nijednog od tih ljudi neće krstiti tim imenom ekstremistom, bez obzira ako neko zaluta, pokušaćemo da ga vratimo, pa između ostalog, da ga vratimo u neke normalne društvene tokove. Ekstremne ideologije nikome ništa dobro nisu donele. To je i apel za svaku buduću vladajuću garnituru, da se prema mladim ljudima nikada na takav način ne ophodimo.
Ova priča sa odlascima da se ratuje u inostranstvu, moram da priznam, slažem se, postoji taj problem, veliki je to problem i za ovu državu, ali čini mi se da je ponekad i predimenzioniran, a nekad služi i za pritisak na ovu državu. Jedan dnevni list je pre nekih mesec dana objavio sliku čoveka na naslovnoj strani, gde su pitali – poznajete li ga, to je pas rata, koji sa ovih prostora ratuje negde u Ukrajini. Onda se ipak ispostavilo da taj čovek nije iz Srbije, nego iz Slovačke i da nikakve veze nema sa Srbijom, ali je neko želeo da vodi takvu kampanju, da se prikaže kako se odavde regrutuju ljudi koji idu po Ukrajini i ratuju, što je strahovit pritisak na ovu državu, jer neko će misliti da mi odavde regrutujemo ljude i šaljemo u Ukrajinu, što nije dobro.
Nisam primetio da se taj dnevni list izvinio državi i bilo kome, a takva jedna negativna poruka je otišla i to je bilo jako ružno.
Kada govorimo o ljudima koji ratuju, posebno u Ukrajini, verujte mi, mnoge zapadnoevropske zemlje imaju i te kakav problem sa psima rata. Koliko vidim, na ukrajinskom strani neretko možete da vidite, čak je davao intervju, švedskog državljanina koji se hvali da je nacista i da obožava nacističku ideologiju i da mu se jako sviđa što recimo u Ukrajini Banderu podržavaju i veoma se pohvalno izražava o Hitleru.
Izvinjavam se, ali nisam čuo da neko to osuđuje. Da ne pričam koliko imate iz Poljske, iz Slovačke, Francuske, koliko hoćete drugih državljana koji tamo ratuju na ukrajinskoj strani, a ovde isključivo govorimo o tome kako se odavde iz Srbije neko regrutuje i ratuje u Ukrajini. Slažem se, ovaj zakon mora to da zabrani. Uvek ću pozivati našu omladinu da vodi računa pre svega o Srbiji, a ne o nekim drugim državama.
Gospodine Omeroviću, pošto ste vi na neki način predlagač, a i svi mi, ja sam ovaj zakon, između ostalog, potpisao upravo zato što je njegova suština da se ljudima zabrani da idu da ratuju po tuđim ratištima, ali ima određenih nepreciznosti, sami ste to priznali i to može da stvori velike probleme u samoj praksi.
Recimo, kaže se – državljanin Srbije koji učestvuje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi kao pripadnik vojnih ili paravojnih formacija strana u sukobu, a nije državljanin te strane države, takav će biti sankcionisan. Da li to znači da ako bude državljanin te strane države, da onda može da ratuje? Mislim da je ta rečenica bila suvišna i da je nekako moralo da se precizira, jer neko će izvrnuti zakon ruglu.
Recimo, ne daj Bože, ponovo sukob u BiH, naravno, nadam se da nikada do toga neće doći, ne daj Bože ikada više građanskog rata u BiH, ali ne daj Bože da dođe do toga, neko će izvući odavde državljanstvo BiH i reći će – izvinite, ali ja imam sada i njihovo državljanstvo, mogu da ratujem. Mislim da je tu trebalo da se precizira, jer ovako deluje malo nelogično, a nadam se da ćete to uvažiti.
Ono što moram da zamerim, to je raspon sankcija. Kada nekom kažete da će biti kažnjen za ovakvo krivično delo u rasponu od jedne do osam godina, kako ćete to gradirati, stepenovati i na osnovu čega će neko dobiti osam, a na osnovu čega će neko dobiti jednu godinu? Čini mi se da je krivično delo ako učestvujete u ratu u nekoj stranoj državi, moram da priznam, podjednako teško, sad eventualno, ako ste tamo počinili neki ratni zločin, ali za to što ćete počiniti ratni zločin morate da dobijete mnogo veću sankciju. U tom segmentu možda bi trebalo razmisliti da se ovo poboljša.
Inače, verujem da kada se budu donosile izmene i dopune Krivičnog zakonika, da će se uzeti ovo u obzir i da će se ovo popraviti. Ali, zbog same suštine i zbog čega se ovo donosi, da bi se mnogi mladi životi na neki način i zaštitili i da ova država ne bi imala spoljnopolitičkih problema zbog raznih pritisaka, ovo je nešto što ću apsolutno podržati i verujem da će čitava poslanička grupa SNS, kao što je i potpisala, glasati za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Radoslav Jović.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege, danas govorimo o jednoj od najupečatljivijih tema našeg doba, govorimo o ratu i miru, o destrukciji, o masovnim zločinima, o žrtvama i zločincima. Zakon koji je pred nama jeste naš pokušaj da damo doprinos miru, sprečavanju širenja nasilja u svetu i nadasve, da sačuvamo i tuđe i živote naših ljudi.
Verovali smo da će se posle strašnih patnji kroz koje je prošao svet tokom 20. veka, izlazeći iz pakla dva svetska krvoprolića i niza manjih i većih regionalnih ratova, naučiti besmislenosti upotrebe nasilja u rešavanju političkih, verskih i drugih sukoba.
Nažalost, čini se da su se samo oruđa promenila. Postala su destruktivnija i, kako stručnjaci za ratovanje vole da se izraze, sofisticiranija. Zahvaljujući medijima prisustvujemo destrukciji uživo. U svakom kutku planete svedoci smo masovnog umiranja, ranjavanja, gladi, bede, izbeglištva.
Izgleda kao da se maštovitost u nanošenju bola eksponencijalno povećava. Onima koji izgledaju drugačije, koji misle drugačije, koji veruju u drugog Boga nanosi se bol i velika patnja.
Govoriti o ovoj temi, a pri tome nemati asocijaciju na život i značaj života, besmisleno je. Čini se da i pored silnog zaklinjanja savremenog sveta, uz značaj ljudskog života i pored sijaset deklaracija i usvojenih konvencija o ljudskim pravima i slobodama, život vredi sve manje. Neslobodni ljudi obično zaslepljeni raznim verskim i političkim ideologijama, u besu i želji da ostvare svoj cilj, kao da su u sebi ubili onaj osnovni nagon za samoodržanjem, uništavaju sami sebe i nevine oko sebe.
Teror i terorizam postaju pojava na koju se polako navikavamo. Sve manje reagujemo, ne delujemo. Zlo nam je u dvorištu, a mi kao da ne vidimo i ne čujemo, jer se to dešava negde tamo i nekim drugim ljudima.
Tek surovo odsečena ljudska glava pred kamerama koje u etar šalju strašnu sliku osvesti nas i shvatimo da se dešava nešto strašno i neljudsko, nešto što izvire iz najtamnijih prostora ljudskog uma. Da tragedija bude veća, pred očima nam niče država, država terora i najcrnjeg fundamentalizma. Kao magnet ona privlači dobrovoljce, ljude ispravnog uma i duha iz celog sveta. Tuđi život, tuđe ljudsko pravo i sloboda za njih su samo sredstvo čijim se gašenjem i poništavanjem uteruje strah svima koji još drže do univerzalnih prava i sistema vrednosti. Opasnost je veća no što nam se čini. Zlo je zlokobnije no što možemo zamisliti.
Poređenja radi, da je svet reagovao na aneksiju Čekoslovačke i Austrije na pravi način, verovatno se Drugi svetski rat ne bi dogodio, ni holokaust, ni ništa od onoga što danas sa jezom čitamo iz istorijskih čitanki. Tako i danas, ko ne vidi zlo koje se širi poput epidemije, saučesnik je nečega što će se koliko sutra desiti i nama.
Jedinstvo sveta potrebnije je no ikada. Svest o opasnosti mora biti univerzalna. Još su sveže rane svih nas na ono šta smo proživeli na ovim prostorima u minulim decenijama.
Ovaj zakon, koji danas promišljamo, jeste naš konkretan rad, konkretni koraci da delujemo preventivno i da doprinesemo u ispunjenju viših ciljeva. Prvo, da sačuvamo ljudske živote i naših ljudi koji bi u ime viših ciljeva da uništavaju tuđe živote, pa naravno i onih ljudi koji bi bili njihove potencijalne žrtve, da izgradimo i sačuvamo sistem univerzalnih vrednosti u kojima se ljudski život poštuje iznad svega, da jasno pokažemo kao društvo da imamo nultu toleranciju prema ljudima koji zloupotrebljavaju veru, politiku, ideologiju zarad postizanja sopstvenih ciljeva, kao i da jasno pokažemo svetu, drugim narodima i državama da smo deo onog čovečanstva koje se ne miri sa zlom, koje je sposobno da se ujedini i efikasno deluje i spreči uništavanje ljudskih života, ljudskih sloboda i ljudskih prava.
Ovo je doprinos boljem i pravednijem svetu koje daje naš parlament i naravno naša Vlada. Dobro je što je danas u ovom visokom domu došlo do saglasja između svih nas, ma kojoj političkoj opciji pripadali.
To je tek korak u nizu koraka koje kao društvo moramo učiniti. Porodica, škola, univerzitet, naučna zajednica, umetnici, novinari, mediji, neka oproste oni kojih se nisam setio, svi smo prozvani i pozvani da reagujemo i da stvaramo sistem vrednosti za početak trećeg milenijuma. Sistem vrednosti u kojem će zlo biti jasno označeno i prozvano, u kojem će se ljudski život, ljudska prava i slobode slaviti kao najznačajnija tekovina naše civilizacije. Tamo gde ne urodi plodom sve što činimo, kao zajednica, naravno, poslednja linija odbrane je država, zakon i represija.
Iz iskustva vidimo da su najveće žrtve raznih ideologija mladi ljudi. Mladost se žrtvuje u ime tzv. viših ciljeva. U prirodi mladosti je da je buntovna, da pruža otpor. Verujem da su oni koji u ime tih viših ciljeva truju mlade ljude mržnjom i netolerancijom prema različitostima, regrutuju ih u redove svojih boraca, zapravo najveće zlo, te se lično zalažem da zaprećene kazne za ideologe, organizatore i one koji regrutuju i šalju mlade ljude u ratove, terorizam i pogibelj budu drakonske i višestruko veće u odnosu na njihove ideološke žrtve.
Ni jedna vera ne promoviše nasilje kao način duhovnog uzdizanja. Mnoštvo velikih umova kroz istoriju ljudskog roda govorilo je o uzvišenosti ljudskog života. Od Sokrata koji je kao naš najvažniji cilj u životu označio uzdizanje naše duše, uzdizanje naših moralnih i duhovnih vrednosti kao merilo osvajanja slobode, preko Mahatme Gandija koji je kao jedini način da živimo označio taj da pustimo druge da žive, do Alberta Ajnštajna koji je moralnost u našem delovanju apostrofirao kao uslove lepote i dostojanstva u našim životima.
Ni Kuran ni Sveto pismo ne pozivaju na ubijanje i na žrtvovanje tuđih života. Nedavno je ambasador Palestine u Srbiji, njegova ekselencija Muhamed Naftan, povodom predstavljanja časopisa „Politikologija religije“ rekao – terorizam je stariji od religije, ali su gotovo sve vrste religija usvojile terorizam kao politički metod realizovanja određenih ciljeva. Tim povodom je jedan verski lider izjavio – vera treba da gradi čoveka, a ne da ga šalje u rat protiv drugog čoveka.
Naravno da ću kao narodni poslanik i moja poslanička grupa SNS podržati ovaj zakon. Još jednom se radujem što ga podržavaju gotovo svi ostali poslanici u ovom visokom domu.
Ovaj zakon se protivi učešću naših sugrađana na ilegalan način u bilo kom ratu, a pre svega u terorističkim akcijama u svetu. Uostalom, terorizam je već obuhvaćen odrednicama međunarodnog krivičnog prava.
Kofi Anan, generalni sekretar UN, je tokom zasedanja Generalne skupštine UN 4. oktobra 2002. godine rekao – terorizam po svojoj prirodi je napad na fundamentalne principe prava, poretka, ljudskih prava i mirnog rešavanja sukoba svih principa na osnovu kojih se zasniva sistem UN.
Za kraj bih, obraćajući se ovom visokom domu, a zarad lakšeg prepoznavanja, izrekao jednu od najčešće upotrebljavanih definicija najvećeg zla današnjice – terorizam je smišljena upotreba nezakonitog nasilja ili pretnje nezakonitim nasiljem radi usađivanja straha sa namerom prisiljavanja ili zastrašivanja vlasti ili društva, kako bi se postigli ciljevi koji su uopšteno politički, verski ili ideološki.
Budimo iskreni na kraju – koliko smo vremena, kao roditelji, učitelji, nastavnici, lekari, profesori, posvetili razgovoru sa našom decom o vrednosti ljudskog života? Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, pre svega želim da govorim o nečemu o čemu smo ranije govorili, a to je način predlaganja ovog zakona. Postoje u svakoj državi neke stvari koje treba da budu predmet konsenzusa, odnosno stvari oko kojih mogu da se dogovore i vladajuća većina, bez obzira ko nju čini u tom trenutku, i opozicija.
Strašno mi je žao, a čuo sam i obrazloženje od kolege Mehe Omerovića što nama nije ponuđeno da potpišemo ovaj predlog zakona. Smatram da je bilo dovoljno vremena, bez obzira na izmene koje su rađene, kako smo čuli, u poslednjem trenutku, jer mislim da bi to bio kvalitet za ovu državu, za ovu Skupštinu i kvalitet za vašu Vladu, odnosno vladajuću većinu, a ako opozicija kaže da nešto što radite, bilo kroz Vladu, bilo kroz parlament, zaista predstavlja nešto dobro za ovu zemlju. Iz tog razloga, mislim da nije sporno, to je već naš šef poslaničke grupe rekao u toku dana, da ćemo mi glasati i podržaćemo ovaj zakon i smatramo da treba da bude usvojeno.
Ono o čemu se nije mnogo govorilo danas, a to smatram da treba da istaknemo, jeste i međunarodni značaj usvajanja ovog zakona. Svi smo upoznati da je pre nekoliko dana ili pre dva dana i premijer Vučić razgovarao sa Bajdenom. Drugim rečima, SAD su se nama zahvalile na učešću u, na neki način koaliciji, odnosno grupi zemalja koje podržavaju borbu protiv ekstremista u Siriji, odnosno Iraku i svim tim zemljama gde trenutno funkcioniše Islamska država.
Ovaj zakon naravno neće biti samo donet u Srbiji, očigledno i u kompletnom regionu, odnosno u svim zemljama bivše Jugoslavije, jer identičan problem postoji. U tom smislu i iz međunarodnog aspekta i sa unutrašnjeg aspekta dobro je imati ovakav zakon.
Naravno, lepo je usvojiti zakon, ova Skupština je više puta to radila do sada i za vreme prethodnih nekih vlada i za vreme zadnje dve ili tri vlade sadašnje vladajuće većine, ali se uvek u praksi postavio problem primene, odnosno da li ovaj zakon zaista može da zaživi u praksi?
S čim se mi ovde borimo? Ne borimo se mi ovde protiv klasičnog kriminala koji ako imate zaprećenu zatvorsku kaznu za pljačku ili krađu, tri godine pa povećate na deset, pa će neko debelo da se razmisli da li će ući u krađu za pet hiljada dinara, a da se suoči sa velikom zatvorskom kaznom. Teško je zakonima bilo koje vrste, pogotovo izmenama i dopunama Krivičnog zakona boriti se protiv nečega što je religija ili pogrešno tumačenje religije, odnosno protiv ideologije.
Mladi ljudi koji odlaze iz ove zemlje, bilo da idu u Ukrajinu, bilo da idu u Siriju, apsolutno je to ne bitno, su motivisani, privučeni raznim obećanjima ali pre svega ideologijom. Ne mislim da je kod tih ljudi, pogotovu kod baš mladog sveta, motiv novac. Novac je nešto drugo, novac je motiv kod, ono što smo danas ovde izgovarali, s čim se slažem, sa terminom „Psi rata“, to su ljudi profesionalci, ubice koji na taj način vide u mogu da zarade veliki novac. To će se dešavati i to je nešto što može da se sankcioniše i da postoji adekvatna zaprećena zakonska kazna. Neko treba da izmeri da li mu više odgovara da zaradi tri, četiri hiljade dolara mesečno, a da taj novac ne može da vrati ili on ne može da se vrati u Srbiju jednog dana.
Ono što je suština problema jesu ti mladi ljudi koji iz ideologije odlaze na ratišta, bez obzira za koju religiju ili koju veru žele da se bore. Ovaj zakon to ne može da spreči. Oni, ako su spremni da poginu za ono što veruju, oni će biti spremni i da se suoče sa zatvorskom kaznom. Valjda je manja pretnja zatvorska kazna nego smrt nekoga ili spremnost da žrtvuje život zbog određenih, nažalost, vrlo pogrešnih ideala.
Ono što, nemojte pogrešno da me razumete, tvrdim da je ovaj zakon potreban, treba da postoji ali neće biti dovoljan, neće sprečiti sve ove probleme koje mi imamo danas u određenim delovima Srbije. Ono što je daleko važnije od usvajanja ovog zakona jeste Vladin stav i spremnost Vlade, ako hoćete i Narodne skupštine, jer to nije problem ove ili neke buduće Vlade, jeste da se pozabavimo suštinom problema.
Vi morate te mlade ljude da izvedete na pravi put. Vi morate da uložite finansijska značajna sredstva u te oblasti. Da im omogućite da se zaposle, da imaju porodicu, a da imaju nešto da izgube. Znači da nešto steknu da bi nešto mogli da izgube pa da ne donesu pogrešnu odluku – ja sam mlad, nemam šta da izgubim, idem u rat. Da im omogućimo da se školuju, da ti programi školski budu takvi da shvate da je veća vrednost ljudski život nego neki besmisleni rat u nekoj dalekoj zemlji koji se dešava orkestreno ili neorkestreno, zarad nekih velikih interesa u kojem ste vi samo jedna mala marioneta čija je jedina uloga da ponesete neku pušku, opalite par metaka, a nikog više neće biti briga kad vi izgubite život.
Ako spojimo ova dva pristupa, znači ovaj zakon zajedno sa, zaista pristupom omladini, onda ovo sve može da ima smisla. U tom smislu tražim od Vlade, tražim od vladajuće većine da se posebno obrati pažnja na sledeće korake koji će doći nakon usvajanja ovog zakona.
Sa druge strane, imamo i naše interne probleme koji takođe nisu vezani samo za primenu ovih izmena i dopuna Krivičnog zakonika koji ćemo doneti, a to je za samo funkcionisanje pravosuđa.
Ako želite da ove izmene i dopune zakona budu ozbiljna pretnja nekome, taj mora da se plaši da će se zaista suočiti sa kaznom. Ako postoji opasnost ili realnost danas, a to smo čuli danas i u izveštaju Evropske komisije, čuli smo i od premijera da je vrlo mali broj osuđujućih presuda u sudovima, veliki broj postupaka koji vode tužilaštva, ali mali broj osuđujućih presuda, to vrlo dobro znaju i slušaju svi oni potencijalni mladi ljudi koji bi otišli na ratišta širom sveta.
Ako su oni svesni ili ako misle ili veruju da ta zatvorska kazna neće kroz sud biti sprovedena godinama, to daleko smanjuje samu opasnost i pretnju od ovog zakona. U tom smislu treba razmisliti da ovakvi postupci budu prioritetni, hitni i da se sa nadležnima u sudstvu obavi razgovor da ovakve predmete procesuiraju po što kraćem roku.
Naravno, jedno je pitanje efikasnosti pravosuđa, drugo je pitanje dostupnosti našem pravosuđu, jer neko od kolega poslanika je lepo rekao – ko se danas ne nalazi u Srbiji, on je negde u nekoj čudnoj zemlji, tamo gde postoje ratna dejstva to nije demokratska zemlja gde isto funkcioniše pravosuđe, pa će po našem zahtevu za ekstradiciju ta lica biti uhapšena i isporučena. Često je pitanje koje su grupacije na vlasti i to je jedan od problema sa kojim ćemo se suočiti, odnosno pravosudni sistem, službe, policija, tužilaštvo i naravno na kraju sud.
Naravno da kažem da tu postoje i određene prednosti, a to je međunarodna saradnja, Interpolove poternice, pa to lice kada napusti zonu, ako se odluči da napusti zonu ratišta i bude dostupno nekoj drugoj državi sa kojom imamo mogućnost pravne saradnje, onda ovaj zakon ima smisla. Dakle, da, treba izglasati ovaj zakon, da doneće dosta dobrog, ali bojim se da za godinu, dve ili tri ako budemo pričali o rezultatima primene zakona, ne budemo se suočili sa tužnom činjenicom da nemamo niti jedan postupak koji je u toku, niti da je ovaj zakon u smislu pretnje sprečio odlazak. Opet ponavljam, koncentrišem se na mlade ljude koji povedeni ideologijom odlaze u rat i gube svoje živote.
Sa druge strane, mislim da će dati više rezultata kada su u pitanju klasični plaćenici i da je to nešto što treba zaista oštro sankcionisati. Naravno, postavlja se pitanje i te zakonske nejasnoće. O tome su svi danas dosta govorili. Ako nama sada nešto nije jasno, zamislite kada to dođe do šireg tumačenja policije, tužilaštva i suda.
Neko je danas lepo pomenuo, kako ćemo da implementiramo ili da sankcionišemo, ili ne sankcionišemo osobe ili lica koja su državljani ove zemlje, a recimo odu u Legiju stranaca, za koju znamo da je deo francuske vojske, a francuska jeste jedna uređena država. To su sva pitanja na koja moramo ili amandmanima zakona ili određenim podzakonskim aktima da damo odgovora da bi zaista zakon mogao u praksi da funkcioniše.
Ne bih dužio, još jednom, podržavam tekst zakona, ali molim vas da dobro razmislite o drugim koracima ako je namera zakona ispravna i svih nas ovde da sprečimo odlazak mladih ljudi u besmislene ratove. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Nikolić.
Neka se pripremi narodni poslanik prof. dr Janko Veselinović.