Upravo u vašoj rečenici, ali ako vi ne znate u čemu je problem, ne vredi da vam ja objašnjavam. Nastavite. Vi ste nazvali pola Skupštine… Nastavite.

Ja sam vrlo precizan. Manje od pola skupštinske većine bi bile negde drugde, a ne ovde.
Zato pročitajte tekst Predloga zakona, oni koji učestvuju u oružanom sukobu kao deo neregularnih jedinica, a ne u mirovnoj misiji, su pod udarom kazni iz ovog zakona. Da se primenjuje retroaktivno, bez obzira na motive, patriotizam i sve ono što nam se godinama i decenijama ovde serviralo, ako je neko međunarodno priznata država, došli bi pod udar ovog zakona. To je jasno kao dan. Nema potrebe da se tu sad neko ljuti, jer mi ne želimo nikada da se svađamo sa većinom, pa ni danas.
Poštujem motive predlagača, mislim da su motivi dobri i plemeniti, mislim da su motivi možda posle duže vremena potreba da se izađe u susret onome što nam vreme donosi, a vreme nam donosi puno problema i vreme i dešavanja su pokazala da je mnoštvo mladih ljudi iz Srbije, naših državljana otišlo da se bori po meni za pogrešne ciljeve, za pogrešne ljude i sa pogrešnim motivima, ali njih zakon, kao zakon sprečiti neće. Neće, nažalost. Da zakon ima snagu sam od sebe da sprečava, mi bi davno bili uređeno društvo, kao što nismo.
Ono što će ih sprečiti je preciziranje odredbi, ono što će ih sprečiti je jasan stav tužilaštva i mogućnost da ovako odrede ko su ti ljudi i ko organizatori. Nisam siguran da sam tekst ostavlja dovoljno prostora. To je neka naša zamerka u tehničko-operativnom smislu, koja nema veze sa našim opredeljenjem da podržim ovaj Predlog izmena Krivičnog zakona.
Smatramo da kao društvo i država moramo da se zaštitimo od tog zla, ali smatramo da i kada štitimo građane nekada od ekstremizma, terorizma, onda to moramo da uradimo polazeći od sebe.
Znate, ima nas koji smo optuživani da smo teroristi i ekstremisti, a ko zna šta će biti sutra, a ove odredbe su jednako po meni kao i naš kodeks koji se priprema nedovoljno precizno, omogućava većini da uradi šta joj padne na pamet. Znači, da se ovo ne bi završilo kao politička igra, a ja verujem da nije i znam da nije, dozvolite gospodine predlagaču i predlagači da ove stvari ipak malo preciziramo, da ipak vodimo računa o tome šta se sve dešava i u kojim pravcima se naši ljudi kreću po svetu, na kojim poslovima i da vodimo računa da neko ko nikako ne treba, ne potpadne pod ove odredbe.
Spominjali su ljudi i regularne jedinice u kojima su naši državljani članovi i šta će biti sa njima? Šta će biti sa ljudima koji imaju dvojno državljanstvo?
Kako ćemo primeniti zakon na one koji imaju francusko i srpsko, a u trećoj su državi i u okviru su jedinica koje su angažovane u konfliktu? Da li će oni ići u zatvor zbog toga? Znači, to ne piše u tekstu i tužilaštvo će imati problem sa tim, po meni.
Imate nekog našeg državljanina koji je istovremeno i državljanin neke druge države, on je deo neke regularne jedinice koja učestvuje u oružanom sukobu, recimo u Africi? Šta će se onda desiti? To ne piše i mislim da to moramo da preciziramo. Mi smo država koja je nekada bila izvor stabilnosti, izvor zdravih ideja i izvor slobode.
Ovi ljudi koji danas pokušavaju da urade ono što ni jednom normalnom civilizovanom čoveku nije milo se upravo plaštom demokratije i slobode pokrivaju, rušeći istu. To su današnji svetski trendovi, pa će sutra neko nositi kukasti krst, recimo, ili će da ide da se bori za tzv. „islamsku državu“, braneći to svojom slobodom kretanja, mišljenja, delovanja i svim ostalim. Tanka je linija između toga.
Da ne bi skliznuli u autoritarno društvo, pošto smo već, rekao bih, u nekim drugim oblastima debelo zagazili u tom pravcu, mislim da bi pravi izlaz bio u dodatnom jasnom definisanju pojmova, kao što su oružani sukob, kao što su rat, stvari koje se tiču nečijeg angažovanja, ali zakon ne meri ničije uverenje. Uverenje nemerljivo. Zakon ne može to da spreči ako neko nešto veruje, ma kako pogrešno bilo, on će to da realizuje.
Uostalom, imamo primere u našem političkom životu svakodnevno, da ako neko u nešto veruje, ma kako pogrešno bilo, neprekidno vodi Srbiju u propast. Recimo, primer naše Vlade i to prosto ne možete zakonom sprečiti, ali ćemo mi pokušati kao manjina da sprečimo da ovaj predlog koji je pozitivan u suštini, nema toliko oštre ivice koje razaraju tkivo slobode građana Srbije, a istovremeno da se zaštitimo od ekstremizma i terorizma u situaciji kada naša država, čini mi se, pozitivno i naša Vlada pozitivno reaguje u smislu odnosa i borbe protiv tzv. „islamske države“.
Da ne kaže neko da nikad niša ne kažemo pozitivno o ovoj Vladi, to jeste pozitivno, ali, pa dobro zapišite datum, ali mora to hrabrije, mora jasnije i ako hoćete, principi su takvi, kriterijumi su takvi da se moraju primeniti na sve slučajeve a ne samo ono što vam odgovara i zato i kažem ne pričajte Sirija a ne kažete Ukrajina. Ne može jedno bez drugog, dame i gospodo. Ne može jedan da bude heroj a drugi da bude terorista, vodite računa o tome.
To jeste srž našeg problema i teritorijalni integritet sa jedne strane i Moskva sa druge strane. To su teške dileme za našu Vladu i u tom smislu ovaj zakon, po meni, trebao bi da pomogne da kao država i društvo lakše prođemo kroz ovaj veliki izazov, ogroman izazov zato što ljudi koji veruju u pogrešne stvari su uvek jači od onih „pametnijih“ koji ćute. Problem je kada ti pametniji počnu da pričaju i kada prestanu da ćute, na koji način će ih pravila državnog regulisanja kanalisati da se mi kao društvo ne raspadnemo.
Ovaj zakon je, čini mi se, dobar putokaz u tom pravcu, ali ponavljam, bez edukacije, bez obrazovanja, bez jasnog odnosa prema mladima, bez vrednosnog sistema koji će biti dovoljno jak i privlačan, nasuprot ekstremnim ideologijama kojima su mladi podložni, bez ekonomskog napretka, bez jednog izgrađenog puta u Sandžaku, jedinog - jedinog puta, bez jedne fabrike koja radi u Sandžaku, kako mislimo da im odgovorimo na njihove unutrašnje lomove i kako mislimo da prekinu da budu plodno tle za sve moguće teroriste, ekstremiste, organizatore suludih poduhvata na Bliskom istoku? Ne možemo samo zakonom.
Zato, razumite ovo obraćanje kao apel da malo kao država mudrije strateški pristupimo. Ovaj zakon je, po meni, samo mali deo mozaika koji moramo svi zajedno, bez obzira iz koje smo partije, da upotpunimo da bi Srbija najzad bila srećno društvo. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Zoran Babić po Poslovniku.

Član 107. gospodine predsedavajući.
Ne želim da zamutim vodu konsenzusa u ovoj sali i podržavam prihvatanje i pristanak da se glasa o ovom predlogu zakona, međutim ono preko čega zaista ne mogu da pređem, a to je da je polovina ove sale optužena, odnosno da je između polovine ove sale stavljen znak jednakosti sa ekstremistima, teroristima, koljačima, iako u ovoj sali sedi jedna trećina dama koje nisu ni mogle i da su htele, nisu mogle da se late takvih stvari, iako sede ljudi poput mog uvaženog kolege, gospodina Jovičića, koji je rođen 1987. godine i u to vreme je bio u osnovnoj školi. Stavlja se znak jednakosti između kolega koji sede u ovoj sali sa ekstremistima, sa koljačima i sa onima zbog kojih se ovakav zakon i donosi.
Preko toga ne mogu da pređem, iako pozdravljam vašu, istina mlaku probu da kanališete i da uvedete u jedan dostojanstveni i civilizovani tok ovu sednicu, naročito što to dolazi i što je takva konotacija i takva optužba same Skupštine i kolega, bez obzira sa koje strane i na kojoj polovini bili ove sale, kada to dolazi od kolege koji da li u žaru političke borbe ili u želji za povratkom na vlast je najavio i priželjkivao ukrajinski scenario u Srbiji, razbijanje, ratovanje, paljenje, onda je i u najmanju ruku licemerno optužiti neke druge za takvu želju i takav ekstremizam u njemu samom.
Što se tiče ovog zakona, nadam se da će i ovaj zakon, ali i svi budući zakoni biti donešeni i donošeni ne zbog represivnih i kaznenih mera prema onima, a kako je ovlašćeni predstavnik predlagača rekao – desetina građana Srbije, već da će biti prevencija da se niko ne odluči i niko ne krene tim putem.

Zahvaljujem gospodine Babiću.
Smatram da nisam prekršio Poslovnik. Pokušao sam da bez da ugrožavam pravo manjine u ovoj sali, opomenem prethodnog govornika i smatram da takve reči nisu bile primerene ovom visokom domu ali svedoci ste da ta kritika nije urodila plodom i smatram da nisam prekršio Poslovnik.
Da li želite da se Skupština izjasni?
(Zoran Babić, s mesta: Ne.)
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović, po Poslovniku. Izvolite.

Molim vas zbog preciznosti, član 106. i 107.
Niko nije rekao to što ste sada insinuirali vi i prethodni govornik. Znači, molim vas, vrlo precizno citirajući odredbe predloga izmene zakona, učesnici u ratu i u oružanom sukobu izvan regularnih jedinica, koljači, ubice su predmet drugih zakona kojima se to reguliše.
Nemojte molim vas, znam da su neki ovde navikli da nam stavljaju tuđe reči u usta, nemojte vi kao predsedavajući to da dozvolite i kršite Poslovnik i onda još kažete kao opravdanje prethodnom govorniku – eto ja sam pokušao. Šta ste pokušali?
Citiran je tekst predloga izmene zakona. To zašto se neprekidno neko prepoznaje, nije mi jasno, zaista. Nemojte, razumem da me označavate i kao teroristu i kao ekstremistu, to razumem, i prizivača scenarija, to smo čuli hiljadu puta i to mogu da prihvatim u žaru političke borbe, kako kažu, ali ne mogu da prihvatim da ja nekoga od uvaženih kolega stavljam u tu kategoriju koja je navedena.
Rekao sam da se zakon primenjuje retroaktivno, pripadnici jedinica izvan regularnih, učesnici u „stranim ratovima“, u momentu međunarodnog priznanja sam rekao, bi došli pod udar ovog zakona, bez kvalifikacija, bez određivanja ko je kakav. Uostalom, vi znate, pričali smo o tome i ranije i ja imam tu ličnu istoriju, pa ne govorim u tom smislu, vrlo sam precizno rekao, a vi gospodine predsedavajući, iako se lavovski borite sa pritiskom naprednjaka, ipak danas ste malo popustili i nehotice u jednom momentu prihvatili njihovu retoriku, možda je pala koncentracija ne znam, ali ste zaista juče junački držali, oni su vas snažno pritiskali, vi se niste dali. Hvala.

Ne, nego samo sam u jednom trenutku zamislio da onda ni ja danas ne bih bio u mogućnosti da vodim ovu Skupštinu.
Govorili ste o nečemu hipotetički, govorili ste o nečemu da piše u zakonu. Mislim da ste vešto pokušali da… i mislim da ovo ipak nije za našu polemiku u ovom trenutku.
Smatram da nisam prekršio Poslovnik. Smatram da sam u pravu bio kada sam pokušao da vaše izlaganje usmerim u tok ove sednice o ovoj temi.
Da li želite da se Skupština izjasni? (Ne.)
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Prihvatam da čovek može da pogreši, ali sam se konsultovao tu sa kolegama koji veoma pažljivo i koncentrisano prate tok sednice i govore svakoga od pojedinaca.
Inače, član 108. Poslovnika, gospodine predsedavajući.
Jasno, i to ne jednom, već dva puta, je prethodni govornik, i vi ste zbog toga probali da ga opomenete, rekao da polovina narodnih poslanika ovde ne bi sedelo u ovoj sali, već bi bila procesuirana zbog učešća u ratnim dejstvima u okruženju i van granica ove države.
Znamo na koga se najviše odnosi ovaj zakon i na taj način se stavlja znak jednakosti između polovine ove sale, polovine kolega, ne znam sa koje strane, i onih scena koje viđamo i u Siriji i u Iraku, ali i u jednom delu Ukrajine.
Uostalom, kada nekome toliko smeta i kada stalno inputira da ti i takvi sede sa druge strane, pitaću vas da li je prethodni govornik možda poznavao ili zna za delovanje Ljubiše Savića Mauzera u okviru njegove stranke u Republici Srpskoj i šta je radio tamo i šta je predvodio i kako je radio? Ne možemo da zaboravimo neke stvari i da se samo sve loše prebacuje na drugu stranu.
Uostalom, do 2012. godine stranka prethodnog govornika je kreirala sudbinu ove države i kreirala je sudbinu svakog od nas pojedinaca.

Vreme, gospodine Babiću.

Da smo se ogrešili o zakon, a pušku sam uzeo samo u lovu, i to da je nosim, ne da pucam, ako smo se ogrešili s te strane o zakon, zašto do 2012. godine nismo procesuirani? Zašto nismo smešteni tamo gde bi želeo da budemo smešteni gospodin Stefanović.