Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Hvala poštovani predsedavajući.
Kolege poslanici, malo je čudna ova rasprava danas, čudno je što jedan ovakav zakon predlaže grupa poslanika, poslanika koji podržavaju Vladu. Nekako mi je bilo logično da neko iz Vlade, odnosno Vlada uputi ovakav predlog zakona, da ovde danas bude premijer, ministar pravde ili ministar unutrašnjih poslova, spoljnih poslova, s obzirom na sve efekte koje usvajanje ovakvog zakona ima po pravni sistem Srbije i međunarodni položaj Srbije.
Na početku želim da kažem da našoj poslaničkoj grupi nije bilo ponuđeno da se pridruži ovoj inicijativi. Ne vidim zašto se strančarilo i zašto nije moglo da se izađe iz tih okvira pozicije i opozicije i makar da se ponudi strankama koje ne podržavaju ovu Vladu da eventualno podrže ovaj zakon. Mislim da će to za mene ostati jedna enigma. Ne znam da li će kolega Omerović, koji je ovlašćen da predstavi ovaj zakon, imati neko objašnjenje za to.
Činjenica da raspravljamo bez prisustva ikoga iz Vlade je veoma neobična. Čuli smo, i to jeste istina, da je usvojenom Rezolucijom Saveta bezbednosti 2178 država Srbija preuzela obavezu da u svoje zakonodavstvo uključi i kažnjava krivična dela koja se odnose, kako kaže Rezolucija, dela koja predstavljaju pretnju stranih terorističkih boraca, uključujući sprečavanje radikalizacije sa terorizmom i regrutovanja stranih terorističkih boraca, uključujući i decu, sprečavanje stranih terorističkih boraca da prelaze svoje granice, ometa i sprečava finansijsku podršku stranim terorističkim borcima i razvoj i sprovođenje njihovih namera. Uglavnom, dosta se govori o toj rezoluciji, o terorizmu i terorističkim borcima.
Naša država u svom Krivičnom zakonu već ima članove koji sankcionišu učestvovanje u terorističkim delima. Koliko juče mogli smo da pročitamo vest da je tužilaštvo posle više od šest meseci kako je pritvorilo tri osobe, podiglo i
optužnice za krivično delo udruživanja radi vršenja krivičnog dela terorizma iz člana 391. Krivičnog zakona, vrbovanje i obučavanje za vršenje terorističkih dela iz člana 391b stav 1. Krivičnog zakona i finansiranje terorizma iz člana 393. Krivičnog zakona.
Znači, postoji zakonski okvir za rad državnih organa. Državni organi su nešto radili. Rezultat tog posla videli smo i u ovoj optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal. Postavlja se pitanje šta će donošenje jednog ovakvog zakona imati u praksi, kakve će posledice imati u praksi i kakvu poruku treba da pošalje?
Poruka da Srbija učestvuje u međunarodnoj borbi protiv terorizma postoji dugi niz godina unazad. Sve vlade u poslednjih 15 godina su upućivale takve poruke, učestvovale, manje ili više, u međunarodnim akcijama u borbi protiv terorizma, pre svega posle 2001. godine, kada je prvi put usvojena Rezolucija 1373 Saveta bezbednosti koja govori o međunarodnoj borbi protiv terorizma. Tada su i ova krivična dela ušla u naš krivični zakon.
Ove izmene govore o učestvovanju u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi. Nigde se ne govori o teroristima. Govori se o državljanima Republike Srbije koji učestvuju u ratu, kao pripadnici vojnih ili paravojnih formacija u sukobu i govore o tome da treba da se kažnjavaju osobe, bez obzira da li su državljani Srbije ili ne, koji vrše vrbovanje ili podsticanje drugih lica da napuste Republiku Srbiju i odu u neki rat.
Moram da postavim pitanje – kako će se sprovoditi ovaj zakon, kako će se dokazivati da je neko učestvovao u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi, kao pripadnik vojnih ili paravojnih formacija, kako će se pribavljati dokazi u takvoj istrazi i kako će se na kraju ovo sankcionisati?
U tom smislu mislim da je mnogo važniji član 386b. koji je Predlog ovog zakona a koji govori o tome da treba da se kažnjavaju oni koji deluju u Srbiji i vrbuju lica ili podstiču druga lica na izvršenje krivičnog dela učestvovanje u ratu i prikupljaju i materijalna sredstva ili vrše obuku. Toga danas, nažalost, u Srbiji ima, ali mislim da je država Srbija i do današnjeg dana imala zakonski osnov da postupa i da se sa ovim bori. Da li je bilo dovoljno političke volje, to je drugo pitanje. Da li je bilo dovoljno znanja, to je takođe pitanje. I da je danas tu neko iz Vlade, možda bi mogli na ta pitanja da dobijemo odgovor. Ovako smo uskraćeni za odgovor.
Čuli smo obrazloženje predloga ovih izmena i dopuna Zakona, kao dobru volju, iskaz dobre volje da Srbija napravi jedan korak više. Ali, postavlja se pitanje da li je do sada urađeno sve što je moglo i da li je jedino nedostatak ovog krivičnog dela sprečio državu Srbiju da uradi nešto više?
Država Srbija se nalazi u regionu koji, kako se posmatra sa strane, iz međunarodne zajednice, je vrlo pogodno tle danas za regrutovanje mladih ljudi za učešće u radikalnom islamizmu i postavlja se pitanje da li je samo donošenje ovakvih izmena Krivičnog zakona nešto što će to sprečiti u budućnosti i smanjiti? Mislim da je potrebna mnogo šira akcija celog društva i da samo pretnje zatvorom od šest meseci do pet godina jednostavno nisu dovoljne da odvrate neku mladu osobu koja danas reši da ode i učestvuje u jednom ratu. Sama činjenica da neko donese takvu odluku pokazuje da strah od zatvora nije nešto što može da zaustavi tu osobu od te namere.
Takođe, zato što nema nikoga iz Vlade, ne možemo da čujemo šta država Srbija radi na međunarodnoj saradnji, na regionalnoj saradnji, subregionalnoj saradnji, koja je izuzetno važna, kako bi se sprečilo pre svega vrbovanje ljudi koji odlaze na područje, sada se ovde postavlja pitanje definicije, da li se vode ratovi ili se sprovode terorističke akcije?
Zato i samo usvajanje ovog zakona bez jasne podrške i jasnog plana Vlade i izvršne vlasti ne znači mnogo. Zato nam je neobično što predlagač ovog zakona nije Vlada i što nije neko iz Vlade ovde. Ako mi usvojimo ovaj zakon a nema jasnog plana kako će Vlada u narednim danima i nedeljama postupati i koje će sve mere sprovoditi, samo usvajanje ovih izmena i dopuna zakona neće imati nikakav efekat.
Iz Srbije ne odlaze samo na ovo ratište zbog kojeg je i doneta ova rezolucija u Savetu bezbednosti. Državljani Srbije odlaze i na neka druga ratišta, nekad iz ideoloških razloga, nekad iz materijalnih razloga. Činjenica je da danas u svetu postoje velike multinacionalne kompanije za pružanje bezbednosti, kako se to kaže, praktično privatne vojske koje unajmljuju pre svega ljude sa iskustvom. Jedna od najpoznatijih i verovatno najvećih u svetu bila je „Blek voter“, sada „Akademi“ kompanija, koja ima desetine hiljada angažovanih ljudi u raznim državama na svetu. Pitanje je da li ćemo njihovo angažovanje, koje je legalno u smislu da su to kompanije koje posluju po zakonima, imaju neke ugovore kojima obezbeđuju prisustvo tih ljudi u određenim zemljama, ali oni se fakat nalaze na područjima koji mogu da se definišu kao rat ili oružani sukob, kakva će biti njihova sudbina i kako će zakonodavstvo Srbije gledati na njihovo angažovanje u ovom slučaju? Da li će oni potpasti pod udar ovog člana zakona kada ga usvojimo ili ne?
Želim da verujem da je doba vođenja nekih ideoloških ratova iza nas i da će ratova u budućnosti u svetu biti sve manje i manje. Nažalost, neki pokazatelji pokazuju da svet izgleda ide u suprotnom pravcu. Danas širom sveta postoji 64 ratna sukoba i pitanje je da li će se taj broj u budućnosti smanjivati ili povećavati.
Pitanje je na koji način će ljudi ovde možda odlaziti u neke zemlje u kojima postoji oružani sukob da učestvuju možda ne u nekim paravojnim, ne u nekim, ne znam kakvim jedinicama, nego tim međunarodnim velikim kompanijama, legalno odlaziti u neke zemlje zbog ekonomske krize koja postoji u Srbiji i nemogućnosti da ovde omoguće pristojnu egzistenciju sebi i svojoj porodici, da li će oni potpasti pod udar ovog zakona?
Zato kažem, teško je danas govoriti i sagledati sve aspekte ovog zakona jer nemamo nikog iz Vlade. Žao nam je što nismo bili konsultovani kada je zakon predlagan da se i mi priključimo jednoj ovakvoj inicijativi. Mislim da bi u tom slučaju možda i poruka Vladi bila kud i kamo jača da dosledno i sa punom snagom sprovodi ovaj zakon. Ostaće da se vidi, kada se zakon usvoji, kakve će efekte imati i da li će uspeti da smanji odlazak građana Republike Srbije van naše teritorije u neke ratne sukobe.
Interesantno bi bilo i pitanje je kako bi izgledale devedesete godine da je jedan ovakav zakon tada bio deo pravnog sistema Republike Srbije ili SRJ, kako se tada zvala? Da li bi bili svedoci svih onih ratova koji su se dešavali i ostavili neizbrisiv trag svima nama koji smo preživeli to vreme? Želim da verujem da se to nikad neće ponoviti. Da li će jedan ovakav zakon to sprečiti, ne znam, ali, eto, ostaje mi da se nadam, jer jedino mir i regionalna i međunarodna saradnja je model za koji verujem da može da dovede do prosperiteta i boljeg života svih građana.
Mi ćemo podržati usvajanje ovog zakona iako nam nije bilo ponuđeno da ga podržimo kao predlagač, ali pratićemo na koji način će se Vlada odnositi prema izmenama i da li će pored izmena ovog zakona o Vladi imati i neke druge aktivnosti? Ponavljam, razlozi zbog kojih se dešava odlazak ljudi iz Srbije nisu u tome što nije postojao ovaj zakon, nisu u tome što nisu postojale kaznene odredbe, nego su neki drugi razlozi doveli do toga da mladi ljudi napuštaju Srbiju i učestvuju u ratu i oružanim sukobima i terorističkim sukobima van naše zemlje. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine Đurišiću.
Reč ima narodni poslanik i šef poslaničke grupe SNS Zoran Babić, po Poslovniku. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Mislim da je prekršen Poslovnik, član 106. i član 150. Pročitaću prvi stav člana 150. a to je – da pravo predlaganja zakona i drugih opštih akata imaju svaki narodni poslanik, svaki narodni poslanik, ponavljam, Vlada, skupština AP, ili najmanje 30.000 birača. Ne vidim ništa sporno kada grupa od 199 narodnih poslanika predloži jedan zakon, jer čuli smo kritike koje su dolazile od iste poslaničke grupe da kada Vlada predloži zakon, onda je Narodna skupština protočni bojler. Kada Narodna skupština i narodni poslanici predlože zakon, onda je tu sporno zašto Vlada nije predložila zakon? Ne znam šta treba da se uradi da bi sve bilo valjano i korektno.
S druge strane, nekako se prećutkuje činjenica da smo svi narodni poslanici dobili mišljenje Vlade Republike Srbije. Evo ga prisustvo Vlade Republike Srbije, evo ga mišljenje o ovom predlogu zakona, samo treba da se pročita, a ono pročitano znači, Vlada u načelu i u celini prihvata Predlog zakona o dopunama Krivičnog zakonika koji je Narodnoj skupštini podnela grupa od 199 narodnih poslanika, imajući u vidu opravdane razloge za donošenje zakona, itd, itd. Evo ga prisustvo Vlade Republike Srbije i mišljenje o ovom predlogu zakona.
S druge strane prisutni smo, da svaki narodni poslanik može da predloži zakon i ni skupštinska većina, ni poslanička grupa SNS nije konsultovana pre podnošenja, da kažem, oko nekih zakona koji su dobri da li hoćete i vi. Ne, predložen je zakon i odmah smo trčali u hol da damo izjave kako neka grozna većina ne želi da podrži takav zakon, bez ikakve konsultacije, bez ikakve komunikacije uostalo.
Meni je drago što će poslanička grupa prethodnog govornika da podrži ovaj zakon, jer mislim da na taj način delimo politiku i delimo iste vrednosti, da ne želimo tragove naše države i naših državljana na kriznim i lošim žarištima u svetu.

Zahvaljujem se gospodine Babiću. Smatram da nisam prekršio Poslovnik, jer nisam dužan kao predsedavajući da obrazložim ono što svi narodni poslanici bi trebali da znaju.
Da li želite da se Skupština o tome izjasni?
(Zoran Babić, s mesta: Ne.)
Ne, u redu.
Povreda Poslovnika profesor dr Janko Veselinović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, upravo ste povredili Poslovnik član 103. zato što gospodin Babić je ukazao na povredu, odnosno nije ukazao na povredu Poslovnika. Govorio je u dva minuta na koja se pozvao, a po povredi Poslovnika, znači, u stvari je koristio kao repliku. Vi ste bili dužni da mu oduzmete reč.
Dakle, nijednom rečju gospodin Babić nije rekao kako ste vi to povredili Poslovnik već je pričao kao da je imao pravo na repliku. Zbog toga predsedavajući molim vas da vodite računa o tome. Gospodin Babić nije predstavnik ni predlagača, niti je predstavnik Vlade. Dakle, on nije ovde da zastupa interese Vlade, ovde iz Vlade niko ne sedi i zato on nije ovlašćen da se javlja i da zastupa interese Vlade, a bio je dužan da govori o Poslovniku.

Gospodine Veselinoviću, dozvolite meni pravo da tumačim izlaganje nekoga i njegovo traženje povrede Poslovnika. Pretpostavio sam i morao sam da saslušam narodnog poslanika da bi video da li u tome što on želi da kaže ili da ukaže ima povrede od strane predsedavajućeg. Saslušao sam ga i rekao njegov komentar. On je bio zadovoljan sa mojim komentarom, u stvari mojim objašnjenjem, tako da smatram da nisam prekršio Poslovnik.
Da li želite da se Skupština izjasni o povredi Poslovnika?
(Janko Veselinović, s mesta: Ne.)
Ne želite. U redu i hvala.
Po dnevnom redu ovlašćeni predstavnik, odnosno šef poslaničke grupe DS, narodni poslanik Borislav Stefanović ima reč. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, imamo ovde predlog dopune Krivičnog zakonika koji pokazuje da mi kao društvo, kao država poslovično kaskamo za događajima. Demokratska stranka bez obzira na to će podržati ove izmene, iako imamo i zamerke koje će se ogledati u nekoliko amandmana koje smo podneli.
Ali, u suštini o čemu mi ovde danas raspravljamo nije ni Sandžak, islamski militantni borci i dobrovoljci ili fanatici, kako god da ih nazovemo, ovo se odnosi na sve sukobe. Primetno i simptomatično da predlagači ne spominju nigde Ukrajinu, a ovo je jednako kako je zakon protiv islama i islamske države, tj. izmena zakona jednako i protiv onih četnika u Lugansu i na drugim delovima istočne Ukrajine.
To je prva stvar. Druga stvar, ima nepreciznosti i predlagač je toga svestan. Mi smo o tome razgovarali sa predlagačem. Mislim da imamo dobru priliku da to dodatno preciziramo, da se izbegnu neželjene posledice primene ovog zakona na ljude koji nikakve veze nemaju ni sa paravojnim, ni sa drugim formacijama, ni sa ekstremističkim organizacijama u inostranstvu i te stvari možemo rešiti kroz prihvatanje amandmana opozicije, pre svega čini mi se.
Jasno, da u današnjem svetu, kako je rekao kolega sa 64 ratna sukoba koji bukte i od kojih su neki na evropskom tlu, mi moramo kao država da obezbedimo, pre svega, da ljudi koji vrbuju organizuju i ako hoćete otpremaju „dobrovoljce“ pod znacima navoda, ljude jakih uverenja, bez obzira gde idu, ali i one koji zbog novca odlaze da budu „psi rata“ ili da budu pripadnici ekstremističkih organizacija, njih prvenstveno treba da gađa, kolokvijalno rečeno ovaj zakon, tj. ove izmene Zakona.
Dakle, tu je to zmijsko klupko, koje mi kao društvo i kao država moramo da prekinemo, ali nikada ga nećemo prekinuti, ako ne promenimo i školski sistem, ako ne promenimo obrazovanje, ako ne promenimo katastrofalnu ekonomsku situaciju, ako tim mladim ljudima u Sandžaku ili u drugim delovima Srbije ne date perspektivu, ne date obrazovanje, ne date obaveznu srednju školu, ako im ne date jasne istorijske uzore, ako nastavimo sa šizofrenom političkom pričom, potpuno pogrešnom edukacijom mladih. Onda ćete uvek imati pod znacima navoda „dobrovoljce“.
Znate, nema planine ne čelika jačeg od nečijeg uverenja, od ideje nema veće planine. Neka je ta ideja hiljadu puta pogrešna sa moje pozicije, ali se plašim da će ovaj zakon dati, čini mi se neophodan okvir za državu koja ima problem desetina građana koji učestvuju u ratnim, ako hoćete oružanim aktivnostima koje su protivne i civilizaciji i zdravom razumu i miru i bilo kakvom normalnom suživotu na ovoj planeti. Znači, moramo imati okvir i u tom smislu mi podržavamo ovaj predlog.
Međutim, ne možemo nikada staviti u isti koš slavne heroje španskog građanskog rata, kako je rekla koleginica i ljude koji odlaze da se bore za islamsku državu i koji se slikaju i to stavljaju na fejsbuk i tviter i to što Blagoje Parović i Koča i Peko nisu imali tviter i fejsbuk, ne znači da su isti kao ovi koji ga imaju danas. Ni u čemu i nikada biti isti neće, jer su oni heroji, a ovo su teroristi i bitange. A zašto? Pa zato što se bore, borili su se protiv zla i fašizma, a ovi odsecaju ljudima glave pred kamerom. To je razlika, a ne sredstva komunikacije.
Šta ako sutra naš nesrećni svet pogodi novo žarište, novo buktanje fašizma negde, gušenje ljudskih prava, uništavanje parlamentarizma, upotreba vojne sile protiv građana, hoćemo onda i mi koji bi eventualno išli da se borimo protiv tog fašizma biti pod udarom našeg sopstvenog zakona.
Kada sam pitao predlagača u najboljoj nameri, šta je najveći problem ovih izmena, upravo to je najveći problem. Nemamo kantar gospodo, ne možemo da izmerimo šta je to opravdani sukob, a šta je to ekstremizam, fundamentalizam, terorizam i sve ostalo. E to je deo isto političke volje i to nam nameće vreme i svet u kojem živimo. Neke stvari su nesumnjive i nama i većini, a neke stvari sigurno neće biti na jednakoj liniji nama i većini u budućnosti. Šta ćemo onda? Ko je taj stručnjak ko će da meri da li je onaj iz Sandžaka čovek koji ode da se bori u Siriji, ili za islamsku državu terorista, što nesumnjivo jeste po mojim aršinima i aršinima moje stranke, a šta ako neko ode da se bori protiv nekog diktatora koji puca u svoj narod. Kako ćemo onda? Šta da radimo? Kako to da izmerimo? To je nedostatak zakona.
Drugi nedostatak je to što je nejasno kako će se određivati oni koji idu da su teroristi, zlikovci, ubice, itd. Kako ćemo to određivati, tj, kako će tužilac to da meri? Da li će isto primeniti na one četnike u Lugavcu? Hoće, ja bih voleo na Počuču koji daje izjave kako je on van domašaja, on odgovara samo sudu Luganjske Republike, a naš sud nije bitno.
To je uvreda za ovu državu i nije politička stvar, nije stranačka stvar. Zašto o tome ne pričamo danas, nego pričamo o onome što jeste zlo nesumnjivo, a to je takozvana islamska država.
Ovo nije sandžački zakon, ovo nije zakon koji se bavi jednom regijom u Srbiji, ovo je zakon koji se bavi svim mogućim ratištima, vojnim žarištima, ekstremističkim, terorističkim, paravojnim formacijama koje tamo idu, organizuju ljude, obučavaju ih, šalju i daju novac za to. Oni uzimaju pare za to. Te ljude moramo prvo i primarno da gađamo ovim izmenama i mislim zbog toga smo mogli ovo preciznije da odredimo.
Tačno je i to da mudrošću predlagača je izbegnuta zamka da se zakon primenjuje retroaktivno, jer da jeste pola skupštinske većine ne bi sedela ovde, nego bi išli u zatvor. To je istina. Pošto sam znao da ćete ovako reagovati…

Gospodine Stefanoviću, molim vas…

Pa zašto, u čemu je problem, baš me zanima vaše tumačenje.