Sada ovo pretvarate u repliku. Gospodine Stefanoviću, to više neću dozvoliti.
Zahvaljujem i određujem pauzu pet minuta.
(Posle pauze.)

  Nastavljamo sa radom.
Reč ima predstavnik predlagača, gospodin Meho Omerović. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, molim vas da sednete da bi se mogli čuti.

Gospodine Šutanovac, molim vas.

Sa velikom pažnjom sam saslušao sve šefove poslaničkih grupa i ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa, koji su pričali po ovoj veoma važnoj, rekao bih značajnoj tački dnevnog reda, predlogu zakona o kome razgovaramo. Ja se zahvaljujem svim poslaničkim grupama, pre svega zato što su sve poslaničke grupe, osim jedne, a to smo čuli iz usta onih koji su bili ovlašćeni ili koji su govorili u ime tih političkih stranaka, u načelu o ovom zakonu podržali i dali sugestije za ove predloge. Mislim da je to veoma dobra poruka i jasna poruka spremnosti i odlučnosti ovog parlamenta da učini nešto što je izmena krivičnog zakonodavstva. Sa druge strane, dugujem izvinjenje kolegi Marku Đurišiću jer je javno i direktno postavio pitanje zašto i njima nije ponuđeno da potpišu ovaj predlog koji su potpisali 199 poslanika.
Naprosto, predlog zakona je išao i po hitnom postupku, menjan je od one verzije koja je bila ponuđena u julu mesecu u skupštinskoj proceduri, jer smo imali dogovore i razgovore sa predstavnicima ministarstva i sa predstavnicima službi bezbednosti i tužilaštva, kako bismo došli do što je kvalitetnije mogućeg teksta koji bi se našao danas po hitnom postupku i u toj brzini, videli ste i od 208 poslanika vladajuće koalicije, nisu svi pisali, nego je njih 199. Stoga, evo i ovo obrazloženje, pre nego što govorim o ovom zakonu.
Čuli smo dosta primedbi i sugestija, ali ono što želim posebno da naglasim, mislim da smo svi zajedno svesni činjenice da u svakoj državi svaka država drugačije uređuje svoju kaznenu politiku. Mi smo ove odredbe i ove nove krivične zakone naravno uskladili sa našim krivičnim zakonodavstvom. Podsetio bih da na osnovu primedbi onoga što sam pažljivo mogao da čujem od većine govornika bilo je reči o nejasnoćama u tekstu i o nepreciznostima. Tačno je, u pravu su sve kolege koje govore da ovde manjka preciznosti i neke dodatne jasnoće.
Moramo da budemo svesni i još jednoga. Ni najsavršenija, ni najpreciznija pravna norma ne može da pokrije sve slučajeve iz realnog života koji je uvek, složićete se, korak ispred propisa koji je donet ili onoga koji ćemo mi doneti danas, sutra, prekosutra, kada ovo bude usvojeno, u smislu, pre svega složenosti, dinamike, zatim neočekivanosti ili jedinstvenosti nekog konkretnog slučaja.
Zbog toga i ono što je kolega Stefanović u svom izlaganju ispred svoje poslaničke grupe napomenuo i kroz pitanje – šta je opravdano, zbog toga je nemoguće i propisom predvideti sve moguće situacije, a složićete se posebno ne u ovoj oblasti koja je zaista, zaista specifična, u kojoj ni naučna teorija, ni praksa, još uvek nisu uspeli da uspostave precizne, opšteprihvaćene kriterijume u pogledu ocene jednog oružanog konflikta. Tako smo i svedoci, hajde da budemo realni, iskreni i pošteni pred samim sobom, da u svetu imate država, predstavnika jednih relevantnih aktera na međunarodnoj sceni koji se opredeljuju kao npr. oslobodilačka borba.
Opet drugi to tretiraju kao separatizam i terorizam. Nažalost, na sopstvenom primeru mi smo na ovim prostorima najbolje osetili nedostatak ovih opšteprihvaćenih kriterijuma. Sa druge strane, bilo je primedbi koje su se ticale nečega što mi kao ovlašćeni predstavnici, odnosno predlagači ovog zakona nismo jasno definisali. Pre svega se mislilo na neke pojmove. U pravu su i te kolege i koleginice koje su govorile. Zašto? Zato što bih vas podsetio na nešto što malo ljudi zna. Mislim da ne znaju ni svi poslanici u Skupštini RS. Činjenica je da čak i u UN koje su nosilac nečega što se zove napor uspostavljanja jedinstvenog odgovora, kako se to kaže kolokvijalno, međunarodne zajednice na terorizam, kao najizraženiju pretnju nacionalnoj, regionalnoj i globalnoj bezbednosti i pored toga što su usvojeni principi globalne strategije za borbu protiv terorizma i donesen niz obavezujućih međunarodnih instrumenata i već godinama se ulažu neviđeni napori. Čak i takve i ovakve UN još uvek nisu usvojile jedinstvenu i opšteprihvaćenu definiciju terorizma.
Dakle, svesni ste iz ovog činjeničnog stanja sa kakvim kompleksnim problemom se suočavamo danas. Rešenje za one slučajeve koji su granični, koji su i tamo i amo, kako to kaže naš narod, koji su jedinstveni sa stanovišta ovde predloženih izmena i dopuna Krivičnog zakonika potpuno sam siguran da će se naći sudska praksa, odnosno da će nadležni sudovi u Srbiji sudeći pre svega po načelu pravičnosti kao ustavnoj kategoriji, a ne po načelu nacionalne opredeljenosti, kao što smo čuli od jednog od predstavnika poslaničkih grupa, nadomestiti nepotpunost i nejasnost prah pravne norme koji uopšte ima u ovom slučaju.
Dakle, ovaj zakon je bio neophodan Srbiji. Ono što je posebno važno i što želim da istaknem da ne bi bilo nekih zabuna, ovo nije zakon koji će se primenjivati samo na neke predstavnike nacionalnih manjina, kao što smo čuli od jednog predstavnika. Ovo nije zakon kojim se gaze prava nacionalnih manjina u Srbiji. Ovo nije zakon o Siriji, ovo nije zakon o Ukrajini. Ovo, dakle, nije ni zakon koji mi donosimo zbog EU ili Saveta bezbednosti, ovo je zakon koji mi donosimo, pre svega, zbog nas samih, zbog građana Republike Srbije, jer je ovaj zakon, kao što rekoh, neophodan nama kao normalnoj pravno uređenoj državi.
Sa druge strane, imali smo primedbe - šta će se desiti ukoliko dođe do nekih sukoba u kome će državljani Republike Srbije ići i braniti svoju imovinu, a koja se trenutno nalazi na teritoriji nekih drugih država? Znate šta, važeći zakon, Krivični zakonik u glavi trećoj, u članu 20. govori o krajnjoj nuždi i nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u krajnjoj nuždi. Krajnja nužda postoji kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra dugoga, istovremeno neskrivenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pritom je učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.
Šta hoću da kažem? Dakle, mi već imamo u postojećem zakonu odredbe koje ovo o čemu su određene uvažene kolege govorile nije tretirano kao krivično delo. Da budem krajnje banalan, znate šta, kada odete na operaciju, što kaže naš narod, ne daj Bože, kod hirurga, nanosi vam se teška telesna povreda, ali da li taj hirurg čini krivično delo? Ne.
Prema tome, pre svega sam zadovoljan što je ovaj zakon koji je predložen naišao na podršku, kao što rekoh, najvećeg dela skoro svih poslanika u Skupštini. To smo čuli od šefova poslaničkih grupa i on će dati zaista neophodan okvir, kao što je rekao kolega Stefanović, ali mislim da sudska praksa i ono sve što će sutra državni organi i institucije raditi, dobiće jedan instrument u ruke i mehanizam koji će koristiti i kroz međunarodnu policijsku saradnju, kroz saradnju sa bezbednosnim strukturama i službama, ne samo regiona nego i ostalih zemalja sveta kako bi se dobijale potpune kompletne informacije o svemu onome što može da ima veze i značaja za naše državljane koji eventualno odlaze na prostore na kojima će se dešavati sukobi ratni u kojima bi oni eventualno učestvovali. Ovo je zakon kojim se jasno šalje poruka šta je zabranjeno i šta je krivično delo.
Koliko god kritikovali ovaj zakon, koliko god bio manjkav, možda će se u praksi pokazati ili demantovati ovo što predlažemo i ovo je mnogo bolje, složićete se, od dosadašnjeg perioda kada uopšte nismo imali ova krivična dela kao dela koja se Krivičnim zakonikom tretiraju. Stoga sam ubeđen i verujem da ćemo pre svega poslati poruku i odvratiti, to je suština, demotivisati odlazak građana u krizna područja i uzimanje učešća u konfliktima. Ovo nije zakon koji se odnosi samo na jednu, drugu ili treću državu. Ovo je zakon koji će se primenjivati za buduća vremena, za eventualne konflikte kojih će biti eventualno u nekim trećim državama na bilo kom delu zemaljske kugle da se one nalaze.
U tom smislu želim da podsetim i na neke brojke koje su nažalost još uvek nepotpune, barem kada je ovaj prostor tzv. Zapadnog Balkana u pitanju. Po podacima bezbednosnih službi najvećeg broja zemalja regiona i EU, odnosno SAD mi na ovom prostoru imamo već više od 1.000 ljudi koji su registrovani, čija se imena i prezimena znaju, a koji učestvuju u nekim sukobima na nekim ratištima.
Dakle, od 140 sa prostora Albanije, 230 sa prostora Crne Gore, 20 iz Makedonije, 340 sa teritorije BiH, par desetina sa teritorija naše Republike Srbije, to su podaci i brojke o ljudima koji učestvuju na nekim od ratišta. Ovim zakonom njima će biti poslata jasna poruka – vratite se svojoj kući, vratite se živi i zdravi, vratite se svojim porodicama i nećete biti podvedeni pod ovaj krivični zakonik. Ako ostanete tamo gde ste trenutno, budite sigurni da će ovaj zakon biti primenjivan i na vas.
Stoga ja, još jedanput, završavajući ovaj deo posle rasprave koju su imali šefovi poslaničkih grupa i vremena ovlašćenih predstavnika svih poslaničkih grupa, još jedanput želim da se zahvalim i mislim da je ovo veliki korak, da je ovo i dobar dan i za pravosuđe i za državu Srbiju koja na ovaj način šalje ne samo poruku svojim građanima, nego šalje poruku i nekom svetu u kome pokazuje, unapređuje i podiže svoj međunarodni kredibilitet i poštuje i te međunarodne preuzete obaveze o kojima smo toliko govorili. Još jedanput se zahvaljujem.

Zahvaljujem se gospodine Omerović.
Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Hvala. Nesumnjivo da su ove izmene zakona bile neophodne i dobro je da se uvode ova krivična dela. Mislim da je to jedna dobra vest iz ovog parlamenta, retka dobra vest u poslednjih nekoliko godina.

Mislio sam se zašto tako dobar Predlog zakona nije ponuđen svim poslanicima i da se tu iskoristi prilika da se pokaže jedan jedinstven jasan stav, ali mi je diskusija koja je danas usledila pojasnila zašto se to nije desilo. Verovatno je bolje da je tako, jer da mi je ponuđeno ja bih to potpisao i moj kolega Vlado Pavićević, ali bi me bilo sramota sada sa kim sam sve to potpisao.

 

Gospodine Živkoviću, molim vas. Govorite o drugim narodnim poslanicima sa nepoštovanjem.

Govorim o svom stavu, molim vas da prestanete da provocirate. Ako imate želju da postanete učitelj, upišete odgovarajući fakultet, a mene pustite da govorim svoje stavove.
Povod za ovo su naravno ratovi u Ukrajini, Siriji i delu sveta i učešće nekih ljudi koji se predstavljaju patriotama, ideološkim istomišljenicima, avanturistima i ne znam čemu, koji tamo učestvuju i Srbija je morala da napravi svoj otklon od takvih ljudi i to je dobro urađeno ovim predlogom zakona.
Poslanici Nove stranke će podržati zakon, tu nema nikakve sumnje, ali to nije dovoljno. Dovoljno je da celo društvo, a pre svega vlast u Srbiji da veći doprinos stvaranju atmosfere koja bi sprečila te mlade ljude, da, da li zbog para, da li zbog zablude, da li zbog ideologije, pod navodnicima, odlaze i tamo rizikuju svoj život i obraz ove države. To se sada ne dešava. Mi imamo jednog ministra sada u Vladi, to je ministar pravde, koji je pre godinu dana rekao da mu je najlepši događaj u životu bio to što je u Ševeningenu podeli čokoladu sa jednim okrivljenim za ratne zločine. Imamo situaciju da državni tabloidi, službeni glasnici, pod navodnicima, veličaju učešće nekakvih novinara, pod navodnicima, TV lica, bajkera, četnika i ne znam čega sve i da se o njima prave prave serije, reportaže o tome kako su oni veliki Sloveni, veliki borci za pravdu i ne znam čega sve.
Imali smo ovde i pitanja koja se tiču toga šta ako se desi nova Španija, šta ako negde neki fašizam nasedne na svoj narod. Ako se desi nova Španija, onda bi Srbija trebalo kao država da podrži borbu tog naroda, a ne da se posle bavimo decenijama ljudima koji su iz najboljih namera verovatno otišli tamo, ali nisu radili ništa i, naprotiv, stvorili su ovde utisak da je ta ideologija koja je bila protiv fašizma bila nešto mnogo bolje od tog istog. To mislim na komuniste. Prema tome, ako se desi Španija, Srbija kao država treba da bude protiv toga.
Šta ako je neko u Legiji stranaca? Velika briga nekih poslanika za građane Srbije koji su u Legiji stranaca, pa šta sa njima? Koje dobro je Srbija dobila od bilo koga iz Legije stranaca, bilo da je naš državljanin, bilo da nije? Ne razumem to razmišljanje o tome, o pravnoj zaštiti građana Srbije koji su slučajno u Legiji stranaca. Besmisleno. Bilo je tu i svakakvog pozivanja na devedesete. U devedesetima se ovaj narod i svojom voljom i protiv svoje volje naratovao. Mislim da je to bilo dosta za jedno pet-šest generacija unapred i zato je dobro da imamo ovakav Predlog zakona i da taj Predlog zakona ne budu samo izmene u Krivičnom zakonu, nego da to prati veliku društvenu akciju gde zaključak treba da bude da ne postoji nijedan razlog da bilo ko iz Srbije ode bilo gde da ratuje u bilo čije ime.
Konačno, pomenut je Mauzer i jedna stranka koju teško za te godine, devedesete, neko može u ovoj Skupštini da brani bolje od mene. Taj Mauzer nije imao nikakve veze sa tom strankom, Otpor nema veze sa ratnim dejstvima.
Konačno, dali smo dva amandmana, odnosno jedan amandman koji obuhvata sve tri tačke i koji predviđa povećavanje kazne. Mislim da je to pravi odgovor. Inače je kaznena politika u Srbiji mlaka, mora da se poveća na mnogim mestima i možda je dobro da se počne odavde.

Zahvaljujem gospodine Živkoviću.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.