Zahvaljujem se, gospođo predsednice.
Slušajući prethodnog govornika, ja sam na osnovu argumentacije koju je izneo bio ubeđen da će poentirati rečenicom – mi odustajemo od ovog amandmana. Sve što je rekao ide u prilog ovakvog predloga zakona i takmičenje i sa što više znanja i kontrola i apsolutno sve što je rekao ide u prilog Predloga zakona o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, ali nije poentirao.
Što se tiče, iako to nije tema, a ne bih želeo da govorim van teme, Agencije za borbu protiv korupcije, mnogo više me brine, a mislim da bi trebalo i neke ljude u ovoj državi još više da zabrine kvadratura zgrade u kojoj se nalazi Agencija. Gde se zagubilo 600 kvadrata koje je državu koštalo milion i po evra? Pošto ovo nije tužilaštvo, pošto ovo nije sud, neću govoriti o tome, ali sam siguran da će to biti tema u našem društvu, ali bogami i tema i za tužilaštvo i za sud. Toliko o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali i o onim ljudima koje su takve stvari napravili i obezbedili.
(Gordana Čomić, sa mesta: Strašno.)
U tom se slažem sa nekim ko je dobacio i rekao – strašno. Da, strašno je.
Što se tiče ovog amandmana, na ovom amandmanu se vide dve različite slike naše države. Vidi se slika države koja želi da se menja, da se reformiše i vidi se slika države koja želi da se vrati sve unazad.
Sa jedne strane se vidi, u predlagaču zakona, želja za profesionalizacijom, depolitizacijom i, kao što smo uradili u sportu, uradili i radimo u drugim segmentima našeg društva, tako smo došli do jedne prilike da tako nešto uradimo u tužilaštvu.
Predlog zakona predviđa da oni sa najboljim ocenama, sa odlikom koju dobijaju pred sedam članova Komisije iz redova advokata, sudija, odnosno tužilaca, profesora sa Pravnog fakulteta, polaže se sedam različitih ispita i u protekle tri godine petoro ljudi, petoro mladih ljudi je dobilo odliku. Želimo da ti ljudi koji dobiju odliku, polažući sedam ispita, pred sedam sudija, što je užasno teško, dobiju posao, dobiju priliku da automatski budu zaposleni.
Imamo tu drugu sliku koja se ogleda u amandmanu i u predlagaču amandmana koji kaže – da, ali hoćemo dodatnu kontrolu. Ta dodatna kontrola je verovatno partijska kontrola, lična kontrola da ti ljudi koji dobiju odliku pred sedam profesora, sedam advokata, tužioca, dođu, recimo, kod predlagača amandmana i da dobiju konačni sud. Da li je tako nešto normalno? Ne, nije normalno, ali se takve stvari, iz dokaza koje je uputio gospodin Marijan Rističević, uvaženi kolega, vidimo da je toga bilo u prošlosti.
Zbog toga kažem da na ovaj način i kroz ovaj amandman se ogledaju dve Srbije. Jedna Srbija koja želi da krene napred, da se reformiše, menja, profesionalizuje, da se ceni znanje, a ne poznanstvo, recimo, sa predlagačem amandmana, gde bi završni ispit trebalo da se polaže kod predlagača amandmana, i to na način koji je poznat kao rukoljub, kao način koji je poznat po tome da kaže – da, biće u tužilaštvu i radiću onako kako vi želite da radimo, pa nekome ću vratiti pasoš, pa nekome neću podići optužnicu, pa ću nekome staviti optužnicu u okruglu fioku.
Zbog toga i zbog takvog rukoljuba i načina postavljanja tužioca i sudija na osnovu rukoljuba i na osnovu poznanstva smo došli do situacije da smo 2012. godine u Specijalnom sudu za organizovani kriminal, u zemlji koja je bila primer do 2012. godine u kojoj je cvetao i organizovani kriminal i korupcija, zatekli dve optužnice i to u debelom mraku i na paučini koja je prekrila te optužnice.
Zbog toga je moralo da dođe do promene vlasti, moralo je da se, ne da se oslobodi, samo da se ono što je Ustavom zagarantovano pravosuđu da se obezbedi, a to je da rade po zakonu, po Ustavu, a ne na osnovu rukoljuba koji bi predlagač amandmana želeo ponovo da uvede u naš pravosudni sistem. Stopedesetosam optužnica je podignuto i 158 optužnica je potvrđeno.
Na ovaj način i na ovom amandmanu se vide dve različite slike našeg društva, jedna slika koja je umivena, koja je čestita, koja se zasniva na znanju, koja se zasniva na kvalitetu i da ljudi koji polože sa odlikom rade za ovu državu, rade čestito, rade pošteno, rade shodno Ustavu i zakonu.
Prošlo je vreme kada su naša ministarstva vodili ljudi koji su fakultete završavali i silne ispite polagali posle petooktobarskih promena i da su više položili ispita u mesec dana tog novembra i decembra 2000. godine, nego za svih 12 ili 13 godina pre toga. Prošlo je vreme kada je poznanstvo bilo prioritet za ovu državu i ovakvim Predlogom zakona i odbijanjem ovog amandmana šaljemo jasnu poruku, nema dodatnih provera, nema bezbednosnih provera pa da vidimo da li je deda bio u Demokratskoj, Naprednoj ili ovoj ili onoj stranci, pa da je to opterećujuće ili nije opterećujuće.
To je vezano za neke službe koje verujem da bi predlagači amandmana vrlo rado vratili, ali na ovaj način želimo da mlade ljude zadržimo u našoj državi, da mladi ljudi koji polože sa odlikom i u toj branši, ali i u mnogim drugim branšama, ostanu u državi, rade za Srbiju, da grade i prave Srbiju koja će biti mnogo bolja nego što je sada, a ova sada je mnogo bolja nego ona što je bila do pre dve godine.
Ukoliko se neko uhvati i zapita se da li je predlagač ovog zakona imao čestitost, prvo bi trebao sebe da pogleda u ogledalo koje ću vrlo rado pokloniti, nadam se da će moje uvažene koleginice pokloniti i omogućiti takvo jedno ogledalo, a kada se pogleda u ogledalo verujem da će otrčati na Pisarnicu i održati reči i podneti ostavku.