Hvala, poštovana predsednice.
Kolege i koleginice, pre svega ću se truditi da se držim suštine ovog amandmana, koji, ruku na srce, ne dopušta mesta nikakvim političkim raspravama, već isključivo može da se vodi jedna stručna rasprava.
Moje uvažene kolegei gospodin Neđo Jovanović na Odboru za pravosuđe, na kom sam ovaj amandman obrazlagala i danas i na prošloj sednici, pokušala da ukažem na ono što njegova suština i jeste, ali dobrim delom i moja uvažena koleginica Čomić iznela je deo koji predstavlja suštinu onoga što se ovim amandmanom želi postići.
Naime, ovde nije nikakva namera da se bude retrogradan, ne znam, da se predviđa što nije prihvatljivo, već je isključivo ovaj amandman podnet u dobroj meri, a to je da bi se izvršilo preciziranje onoga što je predlogom izmena i dopuna Zakona o javnom tužilaštvu predviđeno i to njegovim članom 3.
Naime, ukoliko bi ostalo ovako rešenje, ono je nedorečeno, ono je neodređeno i sigurna sam da će prvenstveno u praksi stvoriti mogućnost brojnih zloupotreba. Činjenica je da se meša Zakon o sudijama i Zakon o uređenju sudija. To su dva zakona koja uređuju potpuno dve različite materije
Što se tiče člana 3. ovog predloga zakona, koji sam ja podržala jer namera je dobra, ali nije dobro pravno formulisana i to je ono što će uzrokovati probleme, a nomotehnika je izuzetno bitna. Bar kada se pišu amandmani, mora se imati u vidu da identično rešenje postoji članom 66. i to stavom 2. Zakona o uređenju sudija, ali s druge strane, ne može se iz više razloga i pokušaću da obrazložim.
Pošto mi je isteklo vreme po amandmanu, koristiću vreme ovlašćenog predlagača.
Ne može se neko primati po automatizmu iz jednostavnog razloga. Amandman koji sam podnela jeste upravo sa ciljem da se precizira odredba ovakvog člana 3. Naime, predloženom formulacijom, ja sam podržala ovaj predlog zakona, ali ovde napominjem da predloženom formulacijom, ako ostane u ovom obliku u kom jeste, bez ikakvih izmena, dozvoljavam da amandman podnese i Odbor za pravosuđe i nemam nikakav problem, ili neko drugi od poslanika da predloži, pa da Odbor za pravosuđe takav amandman podnese, ali ovde se ostavlja sumnja u nameru svih nas koji smo potpisali ovakav predlog zakona da li svaki tužilački pripravnik, a uzgred budi rečeno, zakon prepoznaje kategoriju tužilačkih saradnika, i to mora da se kaže, koji je položio pravosudni ispit, sa odlukom bude primljen u radni odnos i onda kada je broj popunjen. Znači, bez obzira da li javno tužilaštvo ima popunjen broj radnih mesta ili nema popunjen broj radnih mesta. Taj broj i ti akti o broju popunjenih radnih mesta eksplicitno su predviđeni članom 117. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu i tada može da se primi samo onaj pripravnik, nema ima i jednu odliku, neka ima i deset odlika, ali samo ukoliko postoji upražnjeno radno mesto.
Dakle, bez ovakvog amandmana, ne mora moj amandman, već sam rekla, uopšte da se prihvati, neka Odbor za pravosuđe podnese amandman, došlo bi se u situaciju da svaki onaj pripravnik koji položi pravosudni ispit bude primljen u radni odnos i u slučaju kada slobodnih radnih mesta u tužilaštvu nema. Na taj način došli bi u situaciju da se stvara višak zaposlenih. To je jedna stvar. Takođe bi se broj osoblja u tužilaštvu mogao povećavati bez ikakve kontrole i to, zamislite, od strane ministra koji je nadležan za Odbore pravosuđe, koji je inače prvo pozvan, a istovremeno zakonski obavezan da mora da da saglasnost na broj osoblja koje javni tužilac predlaže za javno tužilaštvo.
Istovremeno bi se moglo dogoditi da stvarno stanje u pogledu osoblja, govorim o konkretnoj kategoriji, budući da govorim o tužilačkim pripravnicima ili saradnicima, kako ih zakon prepoznaje, ne bi odgovarao pravnom stanju koje je odobreno od strane ministra i to znači da bi svaki budući pripravnik, shodno ovom rešenju, morao biti po automatizmu primljen u radni odnos i u slučaju nepostojanja slobodnih radnih mesta, a to bi, s druge strane, uzrokovalo još dodatnih problema.
Te dodatne probleme prepoznaju ljudi koji dolaze iz pravosuđa i koji ovo primenjuju. Ti problemi ogledaju se u sledećem. Prvo jesu problemi u pogledu rasporeda tako primljenog tužilačkog pripravnika, budući da se isti mogu rasporediti samo u skladu sa aktom onog istog člana koga sam već napomenula, a to je član 117. stav 2. zakona. Ako bi pripravnik primio u radni odnos, iako je broj mesta tim aktom iz navedenog člana popunjen, onda bi ostalo otvoreno pitanje gde i na osnovu kojeg to akta njega rasporediti.
Pazite paradoks. Ako bi se tako vršilo popunjavanje i u slučaju nepostojanja slobodnih radnih mesta, značilo bi da tužilac kojeg raspoređuju u ovom slučaju kao takozvanog viška, jer to on jeste, ako slobodan broj radnih mesta ne postoji i to suprotno aktu koji je uređen članom 117. stav 2. ovog zakona, onda bi on takvom svojom odlukom, onda bio on prijemom takvog tužilačkog pripravnika, koji je položio pravosudni ispit za odliku i to je, naravno, za svaku pohvalu, ali javni tužilac koji bi tako nešto uradio, gospodo, ušao bi u zonu protivpravnosti.
To sam eksplicitno navela amandmanom i amandman je prvenstveno dobronameran. Ja ne sporim, ja kažem, ja sam potpisnik i podržavam ovo, jer činjenica da se vrši usklađivanje Zakona o uređenju sudovima koji je donet kada je donet, godine ne pominjem i ne bavim se stvarima koje su mimo struke, bar kada raspravljamo u pojedinostima i smatram da ovaj amandman treba prihvatiti prvenstveno u cilju jednobraznog i jednog potpuno jasnog tumačenja onih koji te zakone primenjuju, ali i da konačno građanima bude jasno šta to mi želimo izvršiti ovim izmenama i dopunama.
Ovaj amandman podnet je u cilju, kao što sam već napomenula, jednobraznog, jasnog tumačenja, predviđanja primanja u radni odnos sa zvanjem tužilačkog pripravnika i to samo ukoliko takvo radno mesto jeste nepopunjeno, a u smislu člana 117. stav 2.
Naravno, na ovom mestu, pored pomenutih odredaba zakona, moram da ukažem na još nešto. Hvala što intervenišete. Mislim da je jako bitno da se ova tema raspravi do kraja, a pogotovo ovakav predloženi član.
Dalje, moram da napomenem da kada govorimo o ovako nečemu, namera je odlična, motivacioni element je prisutan. Treba najbolje primati, nemam ništa protiv. Kada bi se najbolji primali, super bi nam bilo. Ali, ovde kada se govori da se oni moraju zaposliti, ovde se stalno potencira na tom nekom automatizmu, prenebregava se jedna činjenica, a to je da je ova Skupština donela Zakon o budžetskom sistemu, a Vlada Republike Srbije je donela uredbu o ograničenju zapošljavanja. Prvi zakon isključuje mogućnost zaposlenja na neodređeno vreme, a Vladina uredba ograničava zaposlenje na neodređeno vreme.
Moje pitanje je, na koje verovatno neću dobiti odgovor, a šta ćete u slučaju toga? Hoćemo li da kršimo ove zakone ili ćemo jednim da derogiramo druge ili ćemo reći - nema veze, može da se zapošljava iako je popunjen broj radnih mesta.
Mislim da postoje argumenti i to su vrlo decidno, vrlo konkretno, vrlo jasno navedeni u obrazloženju amandmana koji sam podnela i bez obzira na stav, slažem se i preglasana sam u tome na Odboru za pravosuđe, čiji sam član. Mislim da o ovom amandmanu treba da se razmisli, jer se ovim vrši jednobraznost i jedna jasnija primena, pre svega, primena nas koji dolazimo iz pravosuđa i koji znamo kakve sve probleme unapred ovakva jedna odredba, ukoliko ne bude izmenjena, može uzrokovati, a može ih uzrokovati.
Žao mi je što naš pravni sistem nije uređen kao, recimo, pravni sistem Švajcarske, pa recimo tako u svakom zakonu postoji klauzula o evaluaciji, pa da se tom klauzulom o evaluaciji propiše i ograniči vreme trajanja određenog zakona, da se za to vreme prate efekti primene zakona, pa onda ukoliko takvi efekti izostanu ili se takvi efekti pokažu nedovoljnim, neadekvatnim, da predlagač automatski bude u obavezi da odmah podnese nov predlog zakona, pa makar predlagači bili mi kao narodni poslanici. Hvala.