Izvinite.

Ništa, dešava se.
Dakle, ovaj amandman je dobronameran i uz puno znanja zbog toga što ako prihvatite i glasate da se prima, šta će vam onda konkurs? Šta će vam onda bilo šta? Šta će vam onda bilo šta drugo ako se on ima primati? Čak, u jednoj diskusiji je rečeno da automatski budu zaposleni.
Dakle, broj osoblja će odrediti javni tužioc. U aktu o sistematizaciji on će na primer kazati – prima se jedan za tužilačkog saradnika, po stavu 2. člana 123, kako će glasiti od sada. Ako vam se prijave dva, koga ćete primiti? Zakon vam kaže da morate primiti oba. Ako se prijave tri koga ćete primiti? Ako se ne prijavi niko sa posebnom odlukom, koga ćete primiti?
Problem će nastati u primeni Zakon o državnim službenicima i nameštenicima, jer vi u zakonu kažete – prima se. Dolazi neko ko želi da bude tužilački pripravnik. On se ima primiti ako je položio sa odlikom. Ne može da ima prednost. Što bi se onda prijavio bilo ko drugi.
Kako mislite da ovim podržavate konkurenciju na bilo koji način? Ako javni tužilac kaže da mu ne treba osoblje šta će biti sa njegovim pravom da bude primljen, što je manje važno, ali je jako važno što se bez dovoljno promišljanja, uz dovoljnu maštu i kreativnost koju ne sporim, to je legitimno, da se u žaru retoričkih darova svih nas ovde koji sedimo brani nešto što ne piše u zakonu. Nije pokorisno zato što će ovo proizvesti odluke u realnom životu.
Rešenje da ima prednost je prirodnije i normalnije i ovako i onako se podrazumeva da je prednost nesporna. Zaboravile ste da dodate još jednu izmenu člana, još nekih zakona da bi ovo bilo otklonjeno. Zaboravili ste da postoji realni život i da ako imate sada pet ljudi, izvrsnih, radnih, vrednih, ništa o njima ne govorim, koji žele da postanu tužilački saradnici i da će raspisati konkurs, odnosno da će saglasnost ministra pravde imati da bude po sistematizaciji pet, problem je rešen. Šta ćete sa drugima?
Maštovitost koja se koristi da bi se prenebreglo razjašnjavanje stvari koje ja ovde pitam i za koje znam kakav će odgovor biti, sličan kao i juče kada vam se kaže da je SDPR zaposlio za godinu dana od 494 na 642 zato što APR ima podatak, a vi lažete.
Dakle, ne očekujem ja odgovor od bilo koga iz vladajuće većine. Govorim vam zašto je ovaj amandman dobar, jer se predloženim rešenjem stvara problem koji je za sada izbegnut. Ne sporim nikakvu kritiku lošeg prijema u tužilačke pripravnike ili tužilačke saradnike. Daleko od toga da sporim politički uticaj kada je u pitanju zapošljavanje u sudstvu, tužilaštvu, ministarstvima, agencijama, bilo gde, ali sporim da se kreativnim pristupom i u želji da se od jednog zakona u kome ništa od toga ne piše prave rasprave koje imaju sasvim drugi cilj, koji je legitiman, ali i nekoristan. Onima koji podržavaju da je vladajuća većina besprekorna i da Vlada Republike Srbije radi besprekorno, nije potrebno, a nama koji kritički posmatramo rad Vlade, uvek spremni da pohvalimo ono što valja, ali da kritički kažemo šta ne valja je isto tako nepotrebno, jer mi mislimo svojom glavom, proveravamo i gledamo, no, legitimno je.
Ono što je pitanje da li je potpuno legitimno je kada čujemo od predlagača da se uticaj u ispitnim odborima ostvaruje sa različitih nivoa vlasti.
Ispitne odbore obrazuje ministar pravde. Ministar pravde obrazuje svaki ispitni odbor i ministar pravde bira u ispitni odbor ljude za koje smatra da će raditi svoj posao u ispitnom odboru pred kojim se polaže stručno i kvalitetno i onako kako to pravila zahtevaju. Svaki ministar pravde. Ja bih, ovo je kratka digresija, možda razgovarala o tom rešenju. Možda bi bilo dobro da u nekom periodu kada ćemo svi zajedno imati prilično posla oko provere primene zakona i propisa koji se tiču reformi pravosuđa da ovo ovlašćenje ne bude u rukama ministra pravde. To nisam sigurna i nemam razloga da tvrdim, ali znam nekoliko različitih primera ko obrazuje ispitne odbore u različitim sistemima pred kojima ljudi polažu ovaj težak ispit, tu se sa kolegama potpuno slažem. Međutim, to ovde nije predmet zakona.
Dakle, ukratko, moja podrška amandmanu zbog toga što imamo problem sa procesom nakon što o broju osoblja odluči javni tužilac, što imamo problem sa Zakonom o državnim službenicima i nameštenicima i bi bilo dobro da se takve stvari ovde razjasne i da koliko god više govorimo o onome što piše u zakonu, a manje o onome što smatramo da nam je i korisno i da treba govoriti tokom rasprave o jednom zakonu koji podnose narodni poslanici.
Na kraju jedna dobra vest. Šta god pisalo u ovim predlozima zakona, šta god govorili narodni poslanici čitajući zakon ili ne, meni je izuzetno drago što su zakon podneli narodni poslanici. Kako god došlo do njegovog teksta i kako god bio branjen, ja mislim da je to dobar vest za Narodnu skupštinu da narodni poslanici svojom voljom i znanjem predlažu, brane i u proceduri Skupštine unose Predloge zakona o kojima mi bez Vlade razgovaramo.
Tome se nadam i kada se bude razmatrao ili moj zakon o izmeni Zakona o finansiranju političke aktivnosti ili zakon bilo koga od kolega iz većine, jer to takođe smatram dobrom vešću za ovaj parlament da imamo slične ili iste ideje kada treba menjati propis koji je donet, a tiče se finansiranja političkih aktivnosti. U tom delu sam potpuno sigurna da ćemo uprkos folkloru i kreativnosti kojom pristupamo u odbrani ovih rešenja imati dovoljno volje za dijalog i doneti rešenje koje će biti dobro za Skupštinu, odnosno da Skupština može da poruku da je to rešenje dobro za sve građane Srbije. Hvala vam.

Hvala.
Zoran Babić ima reč.

Zahvaljujem se gospođo predsednice.
Ne znam šta je to – pokorisno. Da li je to više korisno ili manje korisno? Ne znam u toj gradaciji, to mi nije jasno, ali neka bude pokorisno ovo što ću reći, nadam se da će predlagač amandmana, ali i oni koji brane neodbranjivo probati da tako nešto čuju otvorenih očiju, a ne samo iz čiste političke interpretacije da brane ono što je neodbranjivo.
Pravosudni ispit se polaže pred pet komisija u Srbiji. Tri koje organizuje i formira Ministarstvo pravde i dve komisije koje organizuje polaganje Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu nacionalne manjine.
Prihvatam što govornica pre rekla da nije sigurna. Sada može da bude sigurna, tako da toliko o odgovornosti, isključive odgovornosti ministra pravde.
Međutim, ono što je mnogo zanimljivije, a što bih voleo da se kolege informišu i da pročitaju član 66. Zakona o uređenju sudova, recimo. Taj član 66. Zakona o uređenju sudova ima naslov – Radni odnos sudijskog pripravnika. Kaže – sudijski pripravnik prima se u radni odnos na tri godine, sudijski pripravnik koji je na pravosudnom ispitu ocenjen sa – položio sa odlikom, prima se u radni odnos na neodređeno vreme na zvanju sudijskog saradnika.
Ovaj zakon, dame i gospodo narodni poslanici, je donesen i usvojen u Narodnoj skupštini 2008. godine, menjan 2009. 2010. i 2011. godine. Za ovaj zakon je glasala prethodna govornica i tada joj se dopalo ili ga nije čitala i tada joj se dopalo da sudijski pripravnik koji na pravosudnom ispitu je ocenjen sa položio odlikom dobije automatski radni odnos na neodređeno vreme u zvanju sudijskog saradnika. Sada joj smeta zato što je to neka druga skupštinska većina predložila da se izjednači sudijski pripravnik sa tužilačkim pripravnikom. Slični ljudi isti fakultet završili, položili ispite sa odlikom, zašto vam nije smetalo 2008. godine za sudije, a sada vam smeta za tužioce? Imajte doslednost.
Na ovaj način želimo da to što nije ujednačeno, ne želimo da devalviramo neke ljudi šta znače u našem društvu i šta rade. Zašto kažnjavate jedne, a omogućili ste drugima? Koja je argumentacija bila 2008. godine da se ovakav neki zakon primeni i zašto je sada argumentacija koja je više na nekim uvredama, da li je to pokorisno ili nije pokorisno, da usaglasimo sa Zakonom o uređenju sudova?
Zašto za sudijske pripravnike mogu da važe neka druga pravila, a za tužilačke pripravnike neka druga pravila, a isto ljudi položili sa odlikom i jedni i drugi? Kada smo kod znanja, ja bih voleo da pogledate ono što su svi narodni poslanici u ovoj Skupštini imali mogućnost da pogledaju.
Ovo je jedan predmet koji je upućen predsedniku Narodne skupštine. Svi šefovi poslaničkih grupa su pogledali i imaju ovakav materijal. Ovde se kaže – Inicijativa za donošenje zakona o izmeni Zakona o sudijama i Zakon o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu.
Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaštva, Ministarstvo pravde, Društvo sudija Srbije i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije saglasili su se, nisu pitali predlagača amandmana, izvinite molim vas, to je zvučno ime u pravosudnom sistemu Srbije, ali su se Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaštva, Ministarstvo pravde, Društvo sudija Srbije i Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca saglasili da Narodnoj skupštini upute zajedničku inicijativu da narodni poslanici predlože donošenje zakona o izmenama Zakona o sudijama, a u vezi sa tim i donošenje zakona o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu.
Razlog za ovu inicijativu, zajedničku inicijativu, je usaglašavanje Zakona o sudijama sa međunarodnim standardima koji se odnose na pitanja prestanka sudijske funkcije usled navršenja radnog veka, kao i ove mere, da vam ne čitam celu stranu, koje se odnose na izmene Zakona o tužiocima.
Na drugoj strani, osim datuma, u Beogradu, 22. oktobra 2014. godine, evo su ljudi za koje predlagači zakona kažu – ma, to oni, šta oni znaju, oni su analfabete, nebitni su – predsednik Visokog saveta sudstva. Voleo bih da se u pravničkom znanju predlagač zakona izmeri sa ovim ljudima koji su nam uputili jednu inicijativu da ovakve izmene zakona podnesemo. Pa kad vređate, vređate ove ljude – predsednika Visokog saveta sudstva, predsednika Državnog veća tužilaštva, ministra pravde, predsednika Društva sudija Srbije i predsednika Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije. Izvinite, molim vas.
Kada vidim predlagače amandmana, kada vidim to pravničko znanje, to iskustvo bez podnešene ostavke, iako je Pisarnica još uvek otvorena, kada vidim one koji brane, pokorisno brane i na taj način vređaju ne samo 199 predlagača ovog zakona, već one ljude koji su podneli inicijativu, a ovih pet ljudi znači pravosudni sistem Srbije, krovno pravosudni sistem Srbije, a onda neko dođe i kaže – ma, šta oni znaju.
Dobro je bilo 2008. godine, tada smo mogli da glasamo za ovakav zakon o sudijama, to je bilo dobro jer je to predložila neka druga skupštinska većina, e sada, kada usaglašavamo sa tim, što ne kažem da je loše, sa tim što je dobro, usaglašavamo da isto to što ste propisali, doneli i usvojili 2008. godine, da važi i za tužilačke pripravnike, pokorisno je biti protiv. Znači, pokorisno je biti nedosledan. Pokori-sno je menjati mišljenje od Novog Sada do Beograda i opet od Beograda do Novog Sada. Recite bar onda o čemu se radi, bez ikakve tenzije, bez ikakvih vređanja, bez igde ičega.
Ja sam rekao samo ovde da imamo dve slike Srbije. Jedna slika Srbije koja je umivena, koja je pozitivna, koja je željna da se reformiše, da se menja, slika Srbije u kojoj će najbolji i to oni koji polože sa odlikom i pred komisijama koje je formiralo ministarstvo, ali i pred komisijom koju je formirao Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i ja ne želim da budem neodgovoran pa da kažem – znate, ono što formira ministarstvo, to ministar Selaković naručuje ko će biti primljen, pa na taj način i Pajkić naručuje ko će biti primljen u Pokrajini, neću biti toliko neodgovoran, za tako nešto su mi potrebni dokazi, ali vidim da neko ko izrekne ovde laži, koji izrekne neistine i dobije fer ponudu, još uvek nije otišao na Pisarnicu, a Pisarnica otvorena. Ne znam kako ćemo raditi sa Narodnom skupštinom od 249 narodnih poslanika, gospođo Majo? Mislim da će to biti vrlo opterećujuće u narednom periodu.
Svako može slobodno da se izražava, svako može u ovoj Skupštini da iskaže svoje mišljenje, svako može da glasa. Glasa se između dva različita, i ponoviću još jednom, dva različita lica Srbije. Jedno lice, koje kaže – želimo da se menjamo, želimo da se reformišemo, želimo da damo priliku mladim ljudima koji polože sa odlikom sedam ispita, a takvih je u protekle tri godine bilo pet i neće ih naredne godine biti 55, siguran sam, to je otprilike prosek jer je teško položiti te ispite, želimo da ti mladi ljudi nemaju prednost. Znate, kada se kaže – imaju prednost, postoje rangiranja prednosti i to smo videli malo pre od gospodina Pavićevića da se traži još neko rangiranje prednosti. Jedna prednost na osnovu položenih ispita sa odlikom je jedna prednost. Ali je poznanstvo, politička aktivnost, rukoljub, na kraju krajeva, mnogo veća prednost od znanja. Na ovaj način, ovakvim Predlogom zakona, kažemo da je znanje jedina prednost i da ti ljudi, a pet ih je u protekle tri godine, moraju da dobiju posao na neodređeno vreme, baš kao što je predviđeno i za sudijske pripravnike na osnovu Zakona koji je donesen 2008. godine i menjan do 2011. godine, ali u tom delu nije menjan.
Prema tome, svako može da bira naše društvo po svom nahođenju. Mi ćemo i ova skupštinska većina će birati ovu umivenu, reformisanu, lepšu, bolju Srbiju, profesionalniju, mlađu. Oni koji takvu Srbiju ne žele, već žele Srbiju ljudi, rukoljuba, pripadnika političkim strankama, da je to prednost a ne znanje, glasaće za ovakav amandman.

Hvala.
Reč ima Petar Petrović. Izvolite.

Gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da kažem da je Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu jednoglasno doneo odluku da ne prihvati ovaj amandman, kao i druge amandmane na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu.
Međutim, ono što hoću da kažem je da me pomalo iznenađuje diskusija pojedinih uvaženih kolega narodnih poslanika da ne razlikuju osnovnu stvar, a to je prijem u radni odnos sudijskog pomoćnika, odnosno tužilačkog pomoćnika ili tužilačkog saradnika i zamenika javnog tužioca ili tužilaca koji se biraju po posebnom postupku. Zbog javnosti koja verovatno prati ovaj prenos želim da kažem da se ovde radi o prijemu u radni odnos tužilačkih saradnika, a ne radi se o prijemu i postavljanju na funkciju zamenika javnog tužioca.
S druge strane, iznenađen sam da pojedini narodni poslanici, doduše, pojedini su i prepoznali o čemu se radi jer dugo prate rad, dugo su poslanici i znaju da dobro pročitaju i prouče svaki materijal koji uđe u skupštinsku proceduru. Dakle, ovde imamo s jedne strane već mesecima i godinama htenja teorijska da najbolje stručnjake iz svih oblasti zadržimo u zemlji, da im ponudimo zbog toga što su dobri i stručni, što su fakultete završili odličnim uspehom, što su se pokazali u svom radu i prilikom polaganja drugih stručnih ispita, da im omogućimo i da ih primimo u radni odnos, da mogu da rade i da nastave da se usavršavaju, a s druge strane želimo opet da na neki način, samo iz nama poznatih razloga, to sprečimo.
Ne razumem zašto se mi bunimo što je grupa od 199 narodnih poslanika, među kojima su i poslanici JS, koji su potpisali predlog i glasaće za ovaj zakon i u načelu i u celini, zašto mi sada hoćemo da izbegnemo formulaciju „prima se“, ako to već postoji u Zakonu o uređenju sudova?
Šta to znači izraz ima prednost pri zapošljavanju. Izvinite, dugo godina sam bio u raznim kadrovskim službama, ima prednost pri zapošljavanju je formulacija opšteg karaktera koji možda nešto znači, a ne mora da znači ništa, u krajnjem slučaju.
Zato kažem i ne bih dužio, gospodin Babić je dosta rekao ono što sam ja želela da kažem. Iznenađen sam malo da i ovlašćeni predlagač nas grupe poslanika nije to rekao. Ako su se saglasili sa predlogom ovih izmena i dopuna Zakona o javnom tužilaštvu predsednik Vrhovnog kasacionog suda i po funkciji predsednik Visokog saveta sudstva, gospodin Milojević, ako se saglasila predsednika, odnosno Republički tužilac i po funkciji predsednik Državnog veća tužilaca, gospođa Zagorka Dolovec, ako se saglasilo Društvo sudija, ako se saglasilo udruženje javnih tužilaca i pomoćnika, šta to mi sada treba da tu mnogo filozofiramo i da ne prihvatimo ono što su se svi saglasili i dali punu podršku tome.
Zbog javnosti moram da kažem i sledeće. Pošto je ovo pominjana i čuvena Agencija za borbu protiv korupcije i njena neka rešenja, pa je rečeno, a čini mi se da sam dobro zapamtio taj izraz da je Agencija dala nalog ili zahtevala da ministar pravde podnese ostavku. Izvinite, Agencija može da da u svojoj prvostepenoj odluci samo preporuku da neko podnese ostavku, a konačnu odluku će doneti upravni ili nadzorni odbor ili već kako se zove Agencije za borbu protiv korupcije. Koliko ja znam u postupku je žalba gospodina Selakovića. Siguran sam u nešto a to je da će taj odbor dobro razmotriti tu žalbu, a sticajem okolnosti bio sam na sednicama i Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva kada su donošene po Agenciji tzv. sporne odluke. Odluke su donete jednoglasno i ministar ni na koji način nije uticao na donošenje takvih odluka.
Kako radi ta Agencija za borbu protiv korupcije, uvažene koleginice i kolege, reći će vam moja malenkost šta se desilo. Pre mesec dana od te Agencije dobio sam dopis da im dostavim dokaze kako sam napravio kuću 1991. i 1992. godine, sa dokazom o finansijama na osnovu kojih sam pravio. Samo sam im u dve rečenice odgovorio. Prvo, da moraju da znaju zakon, a to je da oni koliko znam nisu od Agencije za borbu korupcije se pretvorili u Komisiju za ispitivanje porekla imovine. A drugo, da se finansijska dokumentacija po postojećim propisima čuva deset godina. Imam je, ali im nedam, jer nemaju osnova da traže to.
Još jednom da naglasim, da ne treba da mi sada budemo i kadije koje će tužiti i kadije koje će suditi. Kada je u pitanju i Komora notarska, pustimo Ustavni sud ove države da oceni da li je nešto u skladu sa postojećim zakonima, sa postojećim ustavima, a nemojmo mi ovde zbog javnosti da presuđujemo unapred. Zna se ko u ovoj državi meritorno odlučuje. Postoje zakonske mogućnosti da se na svaku prvostepenu odluku uloži žalba i postoje nadležni državni drugostepeni organi koji će doneti konačnu odluku.
Još jednom želim da kažem, poslanička grupa i poslanici JS neće glasati za ovaj amandman.

Reč ima narodni poslanik dr Marko Atlagić.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, dve stvari u ovoj godini su mi se ugodno desile u ovoj Narodnoj skupštini. Prva kada je Narodna skupština Republike Srbije donela izmenu Zakona o visokom obrazovanju gde smo studentima po starom programu dozvolili da studiraju još dve godine. Druga ugodna jeste upravo ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu gde smo dali i izmenili u članu 3. reči „imaju prednost“ sa „prima se“.
Ovo su pozdravili svi profesori ne pravnih fakulteta nego svih univerzhiteta. Ovo je snažno motivaciono sredstvo svim studentima. Narodna skupština Republike Srbije, bar njena većina, opredelila se za modernizaciju Srbije, a modernizaciju Srbije ne možemo izvršiti bez rezultata rada. Upravo ovo pridonosi, ova izmena rezultatima rada i ljudima sa znanjem. Znanje je osnova budućnosti. Prema tome, ovo me izuzetno raduje.
Drugo, vrlo me čudi da ne kažem da sam šokiran što pojedini poslanici izražavaju danas nepoverenje u državu, da nemaju poverenje u svoju državu, a bili su premijeri, bili su i savezni ministri unutrašnjih poslova. Neću sumnjati u svoju državu. Pa, i ako je učinila nepravdu prema meni, jer druge države nemam.
Poštovane dame i gospodo, prošlo je vreme kada je 700 sudija zbog političke podobnosti dobilo otkaz. Prošlo je vreme kada su se pojedini zbog nepravde sudije ubijali. Prošlo je vreme kada se birao mrtav sudija za sudiju samo zato što je bio politički podoban. Setite se pokojnog Ljubiše Đurića, i da je izabran za sudiju, a bio je mrtav, samo zato što je pripadao jednoj političkoj podobnosti. Ovo što gospodin docent Pavićević, što kaže – daje se prednost, to su radili članovi SKJ kojima sam ja pripadao, davali su prednost samo onima koji su bili članovi SKJ. Prema tome, podržavamo zakonodavca i ove reči „prima se“. Svaka čast, napred sudstvo neka ide onim koracima kojima smo se mi opredelili, a to je da su rezultati rada iznad svega.
Na koncu pojedinci su pominjali gospodina ministra Selakovića. To je jedan častan čovek, bio je odličan student, dobar pravnik i izvanredan ministar. To ne mislim samo ja, to ne misli javnost Srbije, to misle i širi organi van ove zemlje. Zašto je on dobar? Zato što je nasledio sudstvo koje se ljuljalo, da tako kažem, kao zgrada, jer je dovedeno, da ne kažem, do uništenja. Dovoljno je ono što sam spomenuo, a to je 700 sudija koji su otpušteni, a među njima bilo je najboljih, a postavljene su sudije koji nikada nisu radili u pravosuđu, nisu imali nikakve rezultate, a otpuštani su zaista časne sudije. U tom smislu predlagač amandmana me je zaprepastio i izjavama što kaže da nema poverenje u svoju državu i državnu upravu. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Zahvaljujem. Govoriću sasvim kratko i koristiti vreme poslaničke grupe.
Postavila sam jedno vrlo jednostavno pitanje zato što je tu predlagač i predlagači, o tome šta se u konkretnom slučaju dešava ako na osnovu svoje nadležnosti javni tužilac u sistematizaciji kaže da mu treba tri, a javi se pet. Samo sam to pitala i pošto se nije čulo još jednom ću zaista kazati da je dobra vest da poslanici podnose zakone.
I pošto se nije razumelo, moje opaske o tome da se ne čitaju zakoni, a da se kreativnošću i maštom koristi argumentacija koja nema veze i da je to posramotno ali pokorisno, odnosi se na primenu Poslovnika Narodne skupštine pošto se može govoriti samo o tački dnevnog reda.
Smatram da je legitimno da se sednica i vodi tako da se omogući narodnim poslanicima da pokažu sve što znaju kada je u pitanju pokušaj odbrane svog zakona. Malo je neobično, ali mi se to zaista i sviđa, da se toliko truda uloži u dokazivanje da nas 40 iz opozicije ili 35 ili 20, koliko hoćete ne treba da podržimo amandman kolega Vladimira Pavićevića i Zorana Živkovića.
To je dobro za sam folklor skupštinske rasprave, ali nije pokorisno zato što se podrazumeva da vladajuća većina neće prihvatiti amandman i da se zaboravlja da svako od nas ima pravo da podnese amandman i ima pravo da koristi sve svoje nadležnosti po Ustavu i po Zakonu o Narodnoj skupštini. Posramotno je i sasvim nekorisno je u bilo kom trenutku dozvoliti sebi da kao kolega narodni poslanik, ad persona i ad hominem diskvalifikujete drugog kolegu narodnog poslanika. To je deo nečega što se samo pod znacima navoda može zvati kulturom političkom. Inače, uvek govori samo o onome ko reči poruge, uvreda ad hominem izgovara za bilo koga, nikada ništa ne govori o onome na koga se te reči odnose. Hvala vam.