Molim vas nemojte da na takav način ovaj visoki dom…

Nacionalni socijalizam može da se desi u svakoj zemlji, to je bolest.

Ja vas molim, ne želim da s vama repliciram, ali vas molim da poštujete ovaj visoki dom. Zahvaljujem.

Dobro, dakle, u „Majn kampfu“ se spominje parlament kao mesto gde stanuju parlamentarne gusenice koje ne rade ništa, osim što prave spletke i parlamentarizam je najveće zlo društva. Zbog toga je nacistička Nemačka prvo ukinula parlament.
Govorim o potrebi zaštite ovoga visokog doma, zaštite parlamentarizma, zaštite demokratije u Srbiji čiju osnovu čine demokratske stranke. Demokratske, tu mislim na sve stranke koje se nalaze u ovom sazivu Narodne skupštine. Upravo zbog toga je veoma važno imati svest da ukoliko se bude država ograđivala od stranaka kao od nekoga ko je izdvojen deo koji manipuliše društvom, a ne deo koji reprezentuje interese pojedinih segmenata društva, doći ćemo u poziciju da demokratija počne da umire. Umiranje demokratije će dovesti do toga da parlament postane, na žalost, samo glasačka mašina za izglasavanje odluka izvršne vlasti, doći ćemo do toga da, korak po korak, se postavi pitanje koliko košta ova Skupština, koliko košta ovo zasedanje Skupštine, pa bismo videli da ovo zasedanje košta toliko da za samo mesec dana zasedanja Skupštine se sve ovo što mi govorimo, ako ne bi zasedala bi se moglo uštedeti. Pa, ako krenemo dalje logikom štednje, doći ćemo do toga - zašto bismo lečili ne izlečive bolesnike, zašto bismo izdržavali one koji više ne doprinose? To je prirodan sled stvari. Mera demokratičnosti jednog društva je mera uzajamne solidarnosti i to se ne sme zaboraviti. U tom svetlu sam govorio o „Majn kampfu“, ne ni slučajno u nekom drugom.
Tako da, hoću da kažem sledeće, mora se povesti računa da li ovih tri i po miliona evra, o kojima mi uopšte ovde razgovaramo, u uslovima gde malopre rečeno da je samo od jednom privrednika naplaćeno osam miliona evra porez, treba razmisliti šta to suštinski znači. S druge strane, briga o političkim strankama nije samo briga kroz novac, postoje i indirektna davanja. Indirektna davanja su recimo obezbeđivanje garantovanog vremena u državnim medijima. To bi u velike ublažilo posledice recimo smanjenja pri nadležnosti političkih stranaka, ali o tome se ne razgovara. Ne razgovara se ni o čemu takvome za šta smo mi više nego otvoreni.
Hajde da razgovaramo kako da napravimo održivi politički sistem. Neko je spomenu da je nemoralno da sa 6% vlasti DS vlada u Vojvodini. Puno puta sam rekao, i ponavljam, da je to nelegitimno, ali je legalno. Na izborima 2012. godine DS je dobila 21% glasova i sa sve koalicionim partnerima imala je nešto preko 40% glasova u Vojvodini. Tada je bio legitimitet, sada ga nema, ali postoji legalitet. Da bi se raspisali izbori u AP Vojvodine postoji procedura kako se to radi i verujem da će ta procedura biti ispoštovana, i tu je cela priča. Ako se bude preskakala procedura, ako se sve svede na uzajamne sukobljenosti, bez spremnosti da se sasluša, ako govorimo o kupovini ili prodaju poslanika, čega se ja užasavam, a istovremeno kada se spomene prekomponovanje vlasti, onda su najednaput svi srećni, jer to je otprilike normalno, jer je to vezano za, Bože moj, bolje funkcionisanje društva. Pa, nije, sve je to jedna te ista stvar, jedna te ista stvar koja je ušla u korene i temelje ovog društva zato što političke stranke snose odgovornost, a nemaju vlast da poslanicima ne dozvole nemoralno ponašanje pred biračima koji su ih izabrali. Upravo je to cela poenta.
Dakle, kada o svemu ovome govorim, konkretne primedbe na zakon o kome ovde razgovaramo su da AP Vojvodina nema poreske prihode, nego samo transferna sredstva. Veoma je važno, mi smo dali amandman na tu temu, da se to uzme u obzir i da se pronađe način kako i na koji način će AP Vojvodina moći da se finansira, u smislu svog političkog sistema u delu političkog sistema ukupnog Republike Srbije.
S druge strane, pitanje da li je centralizacija ono što vodi zemlju u dalju nestabilnost, jer gde nema političkog odlučivanja, gde nema političkog života nema ni posla i zbog toga postoji ogroman pritisak na useljavanje u Beograd, a prazni se cela Srbija i to naročito njen jugoistočni deo i svi to znamo. Kako mislite da se tome stane na kraj ako se ljudima ne da šansa da tamo gde žive ipak odlučuju bar o nečemu? To je ne moguće. Zbog toga mislim da je moguće napraviti u ovom parlamentu jedan jasan politički konsenzus oko toga kako da zemlja izađe iz ove situacije.
Primera radi, puno puta se spominju penzionere, pa evo i sada u ovoj priči su spomenuti penzioneri, iako sam vam matematički pokazao da je upitanju 30 dinara mesečno, čak kada bi sva ta sredstva otišla u penzije, a ne u škole, bolnice ili pozorišta, kao što je uvaženi kolega Babić rekao. Znači, nije upitanju ne znam kakav novac, nego nešto drugo.
Hajde da vidimo treba li nam demokratija u ovoj zemlji ili ne. More krvi je proliveno da bismo došli do ovoga, da bismo došli do toga da možemo da sedimo u jednoj sali, da razgovaramo, da se dogovaramo i da imamo jednu državu u čijem interesu se svi trudimo da radimo. Upravo je to ono zbog čega, ponoviću, mislim da voditi računa o tome da su političke stranke deo populacije, a nisu neki izdvojeni mehanizam za pljačku, korupciju, da se zaštiti više ovaj visoki dom od napada koji su svakodnevni, ali to nije napad na bilo koga od poslanika, to je napad na instituciju parlamentarizma.
Ove beskonačne diskusije, ova beskonačna prepucavanja, vode samo tome da ljudi pitaju – zašto smo vas ovde poslali? Ovih 30 dinara mesečno nije cena koju je neko spreman, nespreman da plati ako neko reprezentuje njegove interese, ali nije spreman da plati ako to služi samo za to da bi se ovde beskonačno raspravljalo ko je kome, šta, kada u prošlosti rekao.
Upravo zbog toga kažem, mi smo dali, kao LSDV, dva amandmana, o kojima ću govoriti kada budu na dnevnom redu, kojima mislim da se može popraviti ovaj zakon i onda ćemo prilikom našeg izlaganja oko tih amandmana dalje razgovarati. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine Čanak.
Reč ima predlagač, narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine Bečiću.
Uvaženi kolega Čanak je retko u parlamentu, pa verovatno da se zaželi debate, ali u svakom slučaju uvek vrlo rado i pomno slušam ono što govori.
Ono što bih želeo i o čemu bih želeo da govorim, žao mi je, gospodine Čanak, ako ste me pogrešno razumeli, ili ako sam ja možda pogrešno interpretirao. Frustrirajuće je, i o tome sam mnogo puta govorio u parlamentu, kada pogledate istraživanja, pa kad pogledate da nešto više od 3% građana Srbije veruje da narodni poslanici nisu korumpirani, a nešto više od 30% misli da su narodni poslanici izuzetno korumpirani. I danas imamo jedan zanimljiv tvit, ne želim da imenujem, koji je rekao - koliko danas košta kilo žive poslaničke vage? I to je legitimno. Na to ćete dobiti gomilu pozitivnih komentara i gomilu pluseva. Zna se šta se meri živom vagom i koliko košta. Još kada vam tako nešto kaže bivši glavni savetnik bivšeg predsednika države, sakriven negde iza sigurnih zidova nekog salonskog stana, ili ko zna gde, gde ne može da se debatuje, gde ne mogu da se mišljenja suoče, gde ne možemo da se pogledamo u oči, onda to bude strašno.
Strašno je kada polazite ujutru na posao i kada brojim, a brojim i dan danas - jedan, dva, tri, i kažem - ovaj čovek misli da sam ja korumpiran, četiri, pet - i ovaj moj komšija misli da sam ja korumpiran, ali to je činjenica. Saglasan sam sa vama kada kažete da mi ovakvim raspravama i time što stalno tragamo za tačkama razdvajanja stalno promovišemo to koliko smo različiti i da time što smo različiti moći ćemo da se kandidujemo kod građana, po različitostima. Zašto jednom ne preokrenemo taj točak? Zašto ne tragamo za sličnostima svih naših politika? Neće biti mnogo takvih tačaka, ali te tačke gde će naše politike biti jedinstvene i jednake, to su najstabilnije tačke u našem društvu. Jer, običan građanin koji gleda danas ovu emisiju će reći – dobro, ovi naprednjaci štede, 30 dinara po penzioneru, bolje 30 dinara po penzioneru nego milioni u strankama, ali će i reći – pa, dobro, postoje neki tamo sa druge strane koji, ako im dam priliku, oni će povećati ponovo. Dajte da tragamo za tačkama spajanja. Dajte da se dogovaramo. Dajte da kažemo – to su najstabilnije, najnepromenljivije tačke u jednom društvu. Ali, za tako nešto je potrebno mnogo dobre volje, mnogo razmišljanja o budućnosti, a ne razmišljanja o kvotama, kontingentima, procentima i da li će tih 6% potonuti ili da li je već potonulo.
Govorili ste i o atmosferi u našem društvu i o odnosu našeg društva prema parlamentu. Ja mogu da potpišem te redove koje ste vi izrekli, ali ću vas nešto pitati, pitaću i sebe, a pitaću i druge – ko je napravio takvu atmosferu? Zašto se takva atmosfera napravila u našem društvu? Zašto smo mi do 2012. godine imali svojevrsnu parlamentarnu monarhiju jednog monarha koji je bio sve? Imali smo jednog predsednika države koji je morao da bude i predsednik države i predsednik Vlade, pa je birao najnesposobnije za predsednika Vlade, baš da ga niko ne bi zasenio, pa su teme iz parlamenta morale da budu, ne koje zakone donosimo, ne šta radimo, ne otvorenost parlamenta, teme su pisane sa skupštinskog parkinga - koje automobile vozimo, i iz skupštinskog restorana. To su teme iz parlamenta. Ko je pravio te teme? Ko je naručivao te teme? Ovi novinari koji su pritisnuti svojim obavezama i urednicima? Ne, čestito i pošteno rade svoj posao, iz bilo koje da su redakcije.
Naručeno je da se uruši sve da bi opstao jedan monarh. Ako se pitate odakle takva atmosfera u našem društvu, datira iz vremena monarha Borisa Tadića, jednog najlepšeg, jedinstvenog. Svi mi ostali smo na traci, promenljivi, prolazni.
Nije mi problem da ja budem promenljiv i prolazan, i jesam, kao i svaki čovek, ali je problem što se institucija kojoj trenutno pripadam i svi mi na taj način urušava i ponižava. Zbog toga i jesam za uvođenje i kodeksa ponašanja narodnih poslanika, ali vidim da je i to opet kod nekih shvaćeno i prihvaćeno, pa čak i neprisustvom na poslednjim radnim grupama, gde se traži razlog zbog čega neće glasati ili napasti takav dokument. Zato što mislim da je loše kada se u Narodnoj skupštini zavitla cipelom, poliva vodom i glasa iz Bodruma, jer akteri su ili završili na sudu ili u političkoj penziji i istoriji, osim jednog koji sa šest procenata vrši vlast. Kako vi rekoste, nije legitimno, ali jeste legalno. Slažem se, ali ukoliko se ta legalnost kupuje, dobija trange-frange politikom, kako reče Marko Atlagić, i time da se samo na toj tački spaja DS i SRS ili još neke druge, onda ne vidim ni tu legalnost o kojoj vi govorite.
Mnogo je posla pred nama. Nažalost, ne postoji komunikacija. Nažalost, postoji mržnja. Kada postoji mržnja, onda komunikacije nema, onda dogovora nema, onda napretka nema. Mnogo bi mi draže bilo da je iza nekih poslaničkih zakona koje smo onomad ovde u ovoj Skupštini usvajali stalo 249 narodnih poslanika, potpisi. Nisam dobio nijedan valjani razlog zbog čega nisu stali ostali potpisi. Nisam dobio, ali nisu stali. Pružena ruka od strane SNS za dogovor, za upristojavanje političke scene, postoji. Želja postoji. Ali, ukoliko se na tu pruženu ruku vraća šamarom, stalnim izmišljanjem medijskog mraka, firmi, radovanja kada pendrek završi po leđima nečijeg brata, tvitovima bivšeg savetnika bivšeg predsednika države koji glasi – koliko danas košta kilo žive poslaničke vage, šta da očekujemo? Kakvu komunikaciju možemo da očekujemo?
Mislim da smo izašli malo iz samog domena zakona. Siguran sam da će i tih 30 dinara, kako ste sračunali, ili malo više za one koji imaju manje od 25.000, kojima penzije neće biti umanjene, tih 30 će se pretvoriti u 100 dinara. Možda je to nekome vekna hleba i litar mleka. Možda je to nekome život tog dana. Mnogima u Srbiji baš tih 100 dinara fali danas. Da li fali političkim strankama? Da li je bolje da tih 100 dinara završi kao kvadratni centimetar bilborda u Beogradu ili negde uz auto-put, ili u tanjiru penzionera? Nazovite me populista, nazovite me kako god hoćete, ali ja ću pre biti da tih 100 dinara ili 30 dinara, koliko god dinara, umesto bilborda, umesto plakata koji će sprati prva kiša, da završi na trpezi i u tanjiru, sve tanjem tanjiru, nažalost, penzionera, nezaposlenih u Srbiji, u vrtićima, bilo gde drugde.
Put je popločan željom za krupnim koracima. Koracima od sedam milja. Tih koraka, nažalost, ima samo u bajkama. Srbija korača. Srbija mora da korača, manjim ili većim koracima. Mora da korača, čak i kada sanja, čak i kada spava, čak i noću, nema vremena da zastane. Zbog toga je ovo jedan korak i nisam ga predstavio kao korak od sedam milja, ali sam ga predstavio kao jedan od koraka koji će primiriti javne finansije, koji će građanima Srbije omogućiti više, a naravno manje za poslaničke grupe i za političke stranke i to u onom trenutku kada je SNS najveća, naravno, linearno se umanjuje svima podjednako, a nominalno SNS najviše. I mi ne da ne žalimo zbog toga, ponosni smo na to.

Zahvaljujem gospodine Babiću.
Gospodine Čanak, pažljivo sam slušao govor gospodina Babića i ni u jednom trenutku u svom govoru vas nije na neki nemoralan i na neki…
Izvinjavam se, samo dozvolite. Znači, nije ni na jedan način vas u nekom negativnom kontekstu pomenuo, ali pošto ste retko u parlamentu, vrlo vam rado dajem mogućnost za repliku, a gospodine Đurišiću za vas nemam nikakav osnov da vam repliku.
(Marko Đurišić, s mesta: Govorio je o gospodinu Tadiću direktno, negativno.)
Onda u redu, dobićete reč gospodine Đurišić.
Sada reč ima narodni poslanik Nenad Čanak. Izvolite.

Dobro, jer sada smem da govorim ili ne smem?

Dao sam vam reč. Izvolite.

A, jel o svemu smem da govorim?