Zahvaljujem. Gospođo Karavidić, po kom osnovu?
Branka Karavidić, s mesta: Replika. Razjašnjenje jer nije razumeo.)
On vas nije razumeo? Dobro, hajmo, pravo na repliku. Izvolite.

Zahvaljujem.
Šta reći? Manir ove Vlade jeste da uvek odgovara na pitanja koja im se ne postavljaju, a da ne odgovara na pitanja koja se postavljaju. Ja sam gotovo znala kakav ću odgovor dobiti.
Htela bih na nešto da podsetim. Kod sebe imam stenogram sa sednice održane 2013. godine kada je ministar unutrašnjih poslova bio Ivica Dačić. U raspravi sa uvaženim kolegom Borkom Stefanovićem, gospodin Ivica Dačić kaže o Zakonu o kojem danas govorimo da je zakon bio u proceduri 2011. godine, da ga je usvojila kako on kaže „vaša i naša Vlada“ i bio je u skupštinskoj proceduri ovde. Vraćen je zbog primedbi. Ja sam rekao da sam se vratio zato što je bilo primedbi na tekst zakona i on je vraćen. Sličan tekst bio je i tada. Ko ne veruje neka proveri u skupštinskoj Arhivi.
Još nešto, znači, ne počinje sve sa vama. Ja bih samo htela da vas podsetim da je prethodna Vlada donela Strategiju nacionalne bezbednosti na osnovu koje je i ovaj zakon bio na dnevnom redu. Zaista ne razumem zašto mi odgovarate na pitanje koja vama ne postavljam? Mene interesuje – ko je odgovoran zbog toga što se kasni 18 meseci sa izradom podzakonskih akata? Ništa drugo. Jednostavno pitanje. Hvala.

Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović.

Prvo, Strategija nacionalne bezbednosti, na koju se pozivate, doneta je pre svega za oblast odbrane. Da li znate koliko je imala članova Strategija za nacionalnu bezbednost? Ne znate. Ne, ne, vidim da ne znate. Vidim da ne znate. Hoću da vide građani Srbije da su to uglavnom, kao i uvek, paušalno iznete primedbe bez ikakve suštine.
Kakva je Strategija nacionalne bezbednosti bila i kakvi su bili rezultati? Imali smo jednog Čumeta, Kosmajca i Šarića koji su bili ugledni građani i koji su investirali u ovoj zemlji. To je bila politika te Strategije nacionalne bezbednosti. To je bila ta politika i to je bio način kako ste posmatrali Srbiju i njene građane.
Drugo, ja uvek mogu da znam, kao što vi kažete, kakva ćete pitanja da postavite, pošto su ona uvek ista. Uvek su ista. Znate li koliko me narodnih poslanika pozvalo od prošle godine, u ovih poslednjih godinu dana, da me pita dokle smo stigli sa Zakonom o privatnom obezbeđenju? Nula. Nijedan zainteresovan za to, nijedan. Niko me nije pozvao da pita, ni mene, nikoga. Koliko ih je išlo u druge kompanije da proveri? Znači, zainteresovanost je samo onog dana kada se to nađe na dnevnom redu iz dnevno-političkih razloga. To je isto pravo narodnih poslanika, ali bar da onda pokažemo građanima ko je zaista za šta zainteresovan i iz kojih razloga.
Danas razgovaramo, dao sam hiljadu argumenata. Akreditovali smo 29 i u procesu je još deset institucija koje mogu da vrše obuku ovih lica. Ako mislite da je to bio lak proces, dođite i slobodno razgovarajte sa ovim ljudima koji su bili stručno uključeni u to i da vam objasne kako se to radilo i šta su sve bili preduslovi i pretpostavke da se krene od apsolutne nule koju ste nam vi ostavili. Od apsolutne nule, jer vi ste sve započinjali, ali nikako da završite. To je bila iskrena želja da se nešto završi, samo što nikako da se završi.
Drugo, Ivica Dačić, koga pominjete, je deo ove Vlade. Ovo što je napravljeno, napravljeno je u zajedničkom radu. Ova Vlada ume zajednički da radi. Ne odričemo se ni jednog dobrog projekta, ali ovo nije bio projekat koji ste vi započeli, niko od vas, a podrška koju ste davali, pokazuju rezultati od 2012. do 2013. godine, nije mogla da se nađe na dnevnom redu. Za godinu dana, posle odluke Vlade, nije mogla da se nađe na dnevnom redu Skupštine. Toliko vam je bio važan Zakon o ovoj oblasti, apsolutno.
Trudimo se da donosimo dobre podzakonske akte. Šest podzakonskih akata je usvojeno u poslednjih nekoliko meseci. Ti podzakonski akti će omogućiti normalno funkcionisanje i bolje funkcionisanje ovog sektora. Ostale ćemo doneti kada budemo zajedno sa našim partnerima iz privrede, civilnog društva, zakonodavstva, finansija procenili da je to najbolje za građane Srbije i za razvoj ovog sektora. Potpuno sam uveren da će nam trebati manje vremena, kao što sam objašnjavao nekom od vaših kolega, a vezano za podzakonske akte za čiju primenu nije potrebno toliko vremena, kao što su podzakonski akti vezani za primenu sredstava za zamenu uniformi. Za to nije potrebno usklađivanje, već se primenjuju direktno. Dakle, zbog toga će nam trebati manje vremena.
Da li je moglo brže? Naša privreda nije spremna na to. Prvi put se srećemo sa materijom koja nikada nije bila uređivana, a sada se uređuje. U ovom trenutku sam uveren da ćemo, bio sam spreman da prihvatim amandman kojim će to biti pomereno do aprila 2016. godine, kako bismo imali sigurnost da ćemo veći broj ljudi da obučimo. Nadam se da će se ljudi prijavljivati. To više ne zavisi od Ministarstva unutrašnjih poslova. To zavisi od tržišta, od konkurencije, od onih ljudi koji sprovode obuku, od uslova, od želje ljudi koji rade u sektoru bezbednosti da budu akreditovani i da prođu određene obuke. Obuke će biti rigorozne, propisi će biti rigorozni. Potrebno je da ljudi koji rade u ovom sektoru prođu takvu vrstu edukacije, obuke, kako bi na ulicama imali ljude koji nose oružje, a koji su potpuno spremni za obavljanje ovako teških zadataka.

Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević.

Gospodine predsedavajući, uvaženi ministre Stefanoviću, poštovani saradnici ministra, cenjene koleginice i kolege poslanici, Zakon o privatno obezbeđenju, kao što je ovde dosta puta rečeno i ponovljeno, prvi put reguliše jednu decenijama neregulisanu materiju, odnosno sektor društvene, državne, kako hoćete, delatnosti u ovoj zemlji. To nosi sa sobom teškoće, kako je i ministar u nekoliko navrata rekao, zbog toga što ne postoji potreban nivo i stepen iskustva u determinisanju takve delatnosti u društvu i primene zakona. Ja mislim da su, bez obzira na sve što je ovde izrečeno i iz kojih motiva, nije bitno, predložene izmene i dopune ovog zakona sasvim opravdane i u skladu sa onim što očekujemo da kroz iskustvo, primenu zakona sazreva u ovom društvu.
Što se tiče roka primene zakona, slažem se, i to ćemo verovatno kroz predložene amandmane, ministar je već nagovestio spremnost na prihvatanje takvih amandmana, a u smislu produženja roka primene zakona. Bez obzira kako to uradimo i za koji rok se opredelimo, čini mi se da se nismo jasno opredelili šta znači primena zakona. Da li je to rok do koga treba da budemo pripravni u svakom smislu, i institucije, i pravna lica koja se time bave, i korisnici privatnog obezbeđenja za punu primenu zakona ili je to rok kada stvarno treba da bude izvršena apsolutno puna primena zakona, ako primena zakona uopšte može biti potpuno apsolutno?
Ja ću reći samo jednu stvar, mi možemo sada uzeti i ne 1. april, možemo uzeti kraj 2016. godine, ali će mnogo stvari zavisiti da li ćemo i mi biti i tada primeniti zakon. Recimo, navešću samo jednu, koja je možda jedna od efemernijih stvari, zavisiće i od toga koliko će se pravnih lica dosadašnjih korisnika privatnog obezbeđenja opredeliti za tzv. autonomno privatno obezbeđenje, odnosno koliko će se firmi u ovoj zemlji opredeliti za sopstveno obezbeđenje. Recimo, da će i to da uslovljava mnoge stvari i td, i td. Prema tome, moramo biti fleksibilni što se toga tiče.
Drugo, hoću da dam svoj osvrt na kritike ovde koje su upućene o probijanju rokova kod definitivnog propisivanja kroz prateće akte ovog zakona i td, pa do početka primene i td.
Znate, ja trenutno rukovodim jednim stručnim udruženjem koje se 47 godina bavi privatnim obezbeđenjem, između ostalog, 24 godine sam ja u tom stručnom udruženju. Zašto ovo govorim? Govorim zbog toga što kada imate to iskustvo i kada ste u toj oblasti onda sagledavate i onu drugu stranu. Ne može i neće biti krivac u primeni zakona, poštovanju rokova, niti može biti, mogu biti samo institucije, i ne zavisi samo od njih, zavisi i od onih koji primenjuju privatno obezbeđenje, koji se bave privatnim obezbeđenjem, ali isto tako i od korisnika tog privatnog obezbeđenja.
Dakle, nemojmo biti isključivi i kažemo isključivo je krivo za sve to ministarstvo. Nije isključivo krivo ministarstvo. Ne branim nikoga, niti može biti isključivo kriv ministar.
Mislim da ćemo biti u situaciji, obzirom da tako kažem da je ovo nova materija, očekujem i uopšte neće biti iznenađenje, ako mi već početkom sledeće godine ili polovinom godine budemo imali nove izmene i dopune ovog zakona. Zato što će primena zakona izbaciti u praksi mnoge stvari i probleme koje ćemo morati dograđivati. Za mene to nije nikakvo čudo, jedan zakon koji je potpuno nov da se mora dograđivati kroz sukcesivne izmene i dopune te materije.
Reći ću samo par stvari zbog kojih sam se i suštinski javio. Upravo pre nego što sam ja uzeo reč, govoreno je ovde o Strategiji nacionalne bezbednosti. Ministar je rekao jednu stvar usput, koja, a jeste i ona razlog, koja zahteva, ali ima mnogo više elemenata izmenjenih u odnosu na period kada je ova aktuelna Strategija donošena. Jednostavno, politički, društveni, bezbednosni ambijent je promenjen i on zahteva inovaciju Strategije nacionalne bezbednosti. Obzirom da vodi jedan društveni resor koji je jedan od najznačajnijih segmenata te nacionalne bezbednosti, a isto tako mislim, ja ću to pokrenuti i kroz Odbor za bezbednost i unutrašnje poslove, i zvanično da i kroz Odbor to pokrenemo, mislim da treba pristupiti, naravno ništa preko kolena, dobro organizovano, za izmenu, odnosno za novu Strategiju nacionalne bezbednosti.
Zašto sam ovo pomenuo? Zato što mi sada imamo segment privatne bezbednosti prvi put uređen zakonski. Nije moguće da se u Strategiji nacionalne bezbednosti sada segmentom nacionalne bezbednosti smatraju i mediji, a da se ne smatra segmentom nacionalne bezbednosti sektor privatnog obezbeđenja, koji ima plivajući, sada jedan aproksamativni još uvek podatak, da u njemu imate čitavu jednu vojsku od 40, 50 hiljada ljudi, sa 60 do čak, barata se i 90 hiljada cevi. To mora da bude vrlo precizno i jasno uklopljeno u sistem nacionalne bezbednosti.
A pro po toga ću sada reći jedan nedostatak veliki ovog zakona koji sada imamo. O njemu sam govorio, ako se neko seća i kada smo ga usvajali. Imamo Zakon o privatnom obezbeđenju u kome nemamo ništa regulisano i propisano što se tiče Agencija ili firmi za privatno obezbeđenje, u vanrednoj situaciji, u neposrednoj ratnoj opasnosti, da ne govorim u ratnoj situaciji. Zašto to postaje još delikatnije? Zbog toga što u tom sistemu privatnog obezbeđenja imao jako prisutan i veoma relevantan i značajan za bezbednosni sistem prisutan ino faktor, kroz veliki broj stranih firmi obezbeđenja koja ovde rade. Kako ćemo sutra da uvedemo pravilo i kako će se ponašati vlasnik jedne takve firme za obezbeđenje koja ima nekoliko hiljada zaposlenih sa nekoliko hiljada cevi itd. kako će se on ponašati i kakve su njegove obaveze u ovakvim situacijama koje sam nabrojao? Konačno, i u redovnoj situaciji.
Ko tim ljudima sa hiljadama cevi komanduje u takvim uslovima? Njegova zemlja ili stranac koji mu daje posao? Samo sam nabacio jedan problem koji se postavlja kao takav. Zato mislim da iniciram tako nešto što je čini mi se, vrlo značajan ukupan državno pitanje koje treba urediti.
Na kraju bih samo u vidu neke napomene rekao, hajde ljudi da kada pristupamo raspravi o ovakvim stvarima, o izmenama i dopunama bilo kog zakona, da nam bude jasno kako tome pristupamo, jer je danas ovde jako puno govoreno o tome što izmenama i dopunama ovog zakona opšte nije inicirano. U nekim ne momentima, nego čitavim delovima rasprave smo raspravljali kao da smo seli, imao sam utisak da ova skupština raspravlja treba li menjati određeni zakon i na kom planu, u kojim pravcima ga treba menjati? I to može da bude rasprava. To može da inicira nadležni odbor. Nije zabranjeno, ali mislim da ovde sedimo kada govorimo o izmenama i dopunama kada razgovaramo o predloženim izmenama i dopunama, a ne o svemu mogućem. To sve moguće možemo da predložimo da se u nekom novom pristupu izmena i dopuna učini. Toliko. Hvala.

Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović.

Hvala gospodine Kovačeviću.
Potpuno zahvalan na konstruktivnim primedbama koje ste dali, zaista mislim da to doprinosi, a imaćemo u narednom periodu kada počne puna primena zakona, priliku, naravno, siguran sam, čini mi se da je Slovenija osam puta, Hrvatska pet puta menjala ovaj zakon. Prosto, kada je nešto potpuno nova materija uvek se iz prakse pokažu neka kvalitetnija, bolja rešenja koja treba unapređivati i primenjivati.
Ono što samo hoću da vam kažem, mi smo počeli da pripremamo, ja nisam ranije izlazio sa tim u javnost, ali vi ste to pomenuli, novu strategiju unutrašnje bezbednosti. Takva strategija nikada nije donošena u Srbiji do sada. To će biti prvi put da Republika Srbija donosi strategiju o unutrašnjoj bezbednosti i svakako da ću konsultovati i naravno poslaničke grupe i ljude poput vas sa velikim iskustvom iz ove oblasti kada budemo donosili ovu strategiju, jer mislim da je to veoma važno za našu zemlju.
Shvatam vašu zabrinutost i sam sam razmišljao o tome. Mi imamo doduše kroz Zakon o odbrani i Zakon o vanrednim situacijama regulisan način kako da Ministarstvo odbrane, koje u određenoj situacijama preuzima, da tako kažemo, laički, komandu nad svim i ne prepoznaje gde ko radi, već naravno ima po zakonima prava da mobiliše i da, kažemo uputi određeni broj ljudi za rešavanje takve neke situacije i naravno, Zakon o vanrednim situacijama koji predviđa mogućnost upotrebe viška zaposlenih, ali nije dovoljno precizni i nije dovoljno dobro i ostavlja mnoga pitanja, kao što ste rekli, o nekim osetljivim situacijama - šta se dešava sa ljudima koji su, zaista naoružani i koji mogu biti element, ne mogu biti, nego jesu element u sagledavanju unutrašnje bezbednosti.
Svakako će to biti i jedna od tema u našoj strategiji o unutrašnjoj bezbednosti i pozvaću vas vrlo rado da o tome zajedno prodiskutujemo. Hvala vam u svakom slučaju na sugestijama.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Skupštine, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću u svom izlaganju govoriti o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o uzajamnom priznavanju vozačkih dozvola.
Sporazum je potpisan 17. decembar 2014. godine u Beogradu sa ciljem jačanja i unapređenja policijske saradnje naše dve države. Istovremeno, ovaj sporazum predstavlja jedan korak napred u odnosima naše dve zemlje koji su naročito u tokom poslednjih 50 godina bili vrlo složeni. To je naročito izraženo kroz želju da se pomogne državljanima Srbije koji borave u Albaniji da steknu albansku vozačku dozvolu, oni će to pravo ostvarivati na osnovu posedovanja srpske vozačke dozvole, što će biti dovoljan uslov da bez dodatnih troškova i dodatnog polaganja vozačkog ispita, steknu albansku vozačku dozvolu.
Konkretno, sporazumom je predviđeno članom 1. da ugovorne strane uzajamno priznaju važeće vozačke dozvole, osim privremenih, probnih i sličnih vozačkih dozvola koje su izdali nadležni organi druge ugovorne strane. U skladu sa njihovim nacionalnim zakonodavstvom kada se koristi u saobraćaju na njihovoj teritoriji i saglasni su da omoguće njihovu zamenu imaocima vozačkih dozvola kojima je odobreno prebivalište ili boravak na njihovoj teritoriji.
Predviđeno je da vozačka dozvola koju je izdao nadležni organ jedne ugovorne strane neće moći da se koristi u saobraćaju na teritoriji druge ugovorne strane nakon isteka perioda boravka koji je utvrđen nacionalnim zakonodavstvom svake od ugovorenih strana.
U članu 4. predviđeno je da u postupku zamene vozačke dozvole izdate od strane nadležnih organa, ugovornih strana obavezno se prilaže i uverenje o zdravstvenoj sposobnosti kojim se potvrđuje da je podnosilac zahteva za zamenu vozačke dozvole zdravstveno sposoban da upravlja motornim vozilom, odnosno skupom vozila odgovarajuće kategorije.
U postupku zamene vozačke dozvole ugovorene strane priznaju odgovarajuće kategorije vozačkih dozvola na osnovu tehničkih tabela, ekvivalentna koji se nalaze u prilogu sporazuma.
Članom 8. predviđeno je da tokom postupka zamene vozačke dozvole nadležni organi ugovorenih strana povlače zamenjene vozačke dozvole i vraćaju ih nadležnom organu druge ugovorne strane preko diplomatskog konzularnog predstavništva zajedno sa spiskom zamenjenih vozačkih dozvola i obaveštenja.
Takođe, sporazum se zaključuje na neodređeno vremenski period. Pored navedenog, Srbija i Albanija potpisale su niz sporazuma među kojima su -Sporazum između Savezne Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Saveta ministara Republike Albanije u međusobnom podsticanju i zaštiti ulaganja, Ugovor između Srbije i Crne Gore i Republike Albanije o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i na imovinu, Sporazum o saradnji u oblasti turizma između Srbije i Crne Gore i Republike Albanije, Sporazum između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije u uzajamnom putovanju državljana.
Poštovane kolege poslanici, svedoci smo da je politička saradnja koja je intenzivirana od 2010. godine ojačana tokom 2013. godine razgovorima tadašnjeg premijera Ivice Dačića i albanskog predsednika Bujara Anisanija, a proširena je prošlogodišnjim susretom u Beogradu premijera Vučića i Rame. Sve to je dovelo do blagog unapređenja sveukupnih odnosa, a to se naročito ističe u oblasti ekonomije.
Naime, da su naši međusobni odnosi na uzlaznom nivou pokazuju i ekonomski podaci prema kojima robna razmena predstavlja osnovu ekonomske saradnje i karakteriše naglašen suficit na strani Srbije.
U periodu januar-decembar 2013. godine izvoz je iznosio 87,9 miliona evra, a uvoz 12, 1 milion evra. U 2012. godini izvoz Srbije je iznosio 68,2 miliona evra, a uvoz 10,8 miliona evra. Ovi pokazatelji dodatno ohrabruju i ukazuju na neophodnost dalje normalizacije odnosa, koja je neophodna u Srbiji i Albaniji.
Podržavajući ovaj sporazum verujemo da će se poboljšati sveukupni odnosi, ali istovremeno treba istaći i kakav je trenutni položaj Srba u Albaniji, u kojim sve oblastima treba njihov položaj uskladiti, položaj koje manjine ostvaruju kako u Srbiji tako i na evropskom nivou. Upravo zbog toga je neophodno rešiti neka od gorućih pitanja koja se tiču položaja Srba u Albaniji.
Naime, procene govore da u Albaniji živi oko 30 hiljada Srba. Prema rečima naših ljudi u Albaniji, njima je izuzetno teško da opstanu i sačuvaju sopstveni identitet. Mnogi novi albanski zakoni su i dalje u suprotnosti sa evropskim konvencijama i neomogućavaju manjinama da ostvare svoja prava na nacionalni identitet.
Škole na srpskom jeziku neka. Izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti je zabranjeno, kao i upotreba tradicionalnih imena i prezime na – ić. Pravo na obrazovanje i informisanje na srpskom, održavanje kontakata sa matičnom državom je otežano, kao i pravo na slobodu veroispovesti.
Među problemima su, pored teškog ekonomskog položaja, i ogromne administrativne i finansijske prepreke za vraćanje nasilno albanizovanih srpskih imena i prezimena. U matičnim knjigama izbrisana je srpska nacionalnost i definisana kao albanska.
Takođe, Srbi nisu zastupljeni ni u parlamentu Albanije. Iako podržavamo sporazum o kome danas raspravljamo, smatramo da je neophodno da se u budućim razgovorima i saradnji naše dve države problem srpske zajednice i njenog zastupanja bude prioritet i zakonom uređeno pitanje.
U želji da će se u budućem periodu naši odnosi dodatno unapređivati, što će doprineti rešavanju problema i poteškoća sa kojima se Srbi suočavaju u ostvarivanju svojih manjinskih prava u Albaniji, poslanička grupa SPS će u Danu za glasanje podržati Sporazum o uzajamnom priznavanju vozačkih dozvola. Hvala.