Devet minuta iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković, a neka se pripremi narodna poslanica Aleksandra Đurović.

Hvala uvažena predsedavajuća.
Poštovani ministre, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, biću vrlo kratak u svom izlaganju i držaću se striktno onoga što je tačka dnevnog reda za razliku od nekih poslanika mahom iz stranaka bivšeg režima koji sada, uzgred budi rečeno i nisu u sali, koliko mogu da primetim.
Dakle, danas su na dnevnom redu dva važna predloga zakona, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o uzajamnom priznavanju vozačkih dozvola. Dobro je što danas imamo ovu raspravu i dobro je što danas imamo raspravu o ovim predlozima jer oni na kvalitetan način uređuju ovu oblast i daju doprinos u daljem unapređenju ove osetljive ali značajne oblasti.
Kada kažem osetljive oblasti prvenstveno mislim na sektor privatne bezbednosti kao i na činjenicu da u prošlosti kako je naglašeno iz govora naših kolega ova sfera nije bila potpuno uređena u pravnom sistemu Republike Srbije jer je tek krajem 2013. godine usvojen Zakon koji potpuno reguliše ovu oblast nakon skoro dve decenije.
Značaj ovog sektora ogleda se i u činjenici da prema svim relevantnim procenama u ovom sektoru, sektoru privatne bezbednosti radi između 25.000 i 60.000 ljudi u Srbiji sa tendencijom kontinuiranog rasta. Sve ove činjenice ukazuju na potrebu da se na krajnje pažljiv i odgovoran način pristupi sagledavanju svih pitanja vezanih za regulaciju ove oblasti koja je ponavljam, dugi niz godina bila apsolutno zanemarena i neregulisana, a kako ste i sami gospodine ministre istakli u nekoliko navrata danas.
Mi danas čujemo neke poslanike koji kritikuju ove predloge. Iste one poslanike koji su imali sve vreme ovog sveta da usvoje to što danas predlažu. Koji su imali 13 godina da primene sva ta pametna rešenja koja nam danas predlažu. Da nam pokažu koliko su pametni i sposobni, ali nam to nikada nisu pokazali. Tada se toga nisu setili. To ih tada nije interesovalo. Pitam, ko ih je sprečavao? Šta ih je sprečavalo? Šta im je smetalo? To su pitanja na koja bojim se nećemo dobiti odgovore danas.
Da, mi smo doneli ovaj zakon 2013. godine. Mi smo započeli rešavanje tog problema. Počeli da uvodimo red u ovu oblast. Konačno, pravno regulisali ovu materiju i danas donosimo izmene i dopune ovog zakona u onom delu u kome je to potrebno kako bi se omogućila puna implementacija zakona. Čula se i reč odgovornost u nekoliko navrata od istih tih poslanika. Evo, ja se pridružujem postavljanju pitanja odgovornosti. Hajde, da vidimo gde je odgovornost tih poslanika da se godinama ni na koji način ne pozabave ovom temom i ovom materijom. Da godinama ignorišu sva otvorena pitanja iz sektora privatne bezbednosti. Gde je tu odgovornost? U čemu se ogleda ta odgovornost? To su pitanja na koja treba da dobijemo odgovor danas.
Ovim zakonom na najbolji način se uređuju poslovi obezbeđenja i zaštite objekata, poslovi i rad pravnih i fizičkih lica u oblasti privatnog obezbeđenja, uslovi za njihovo licenciranje, način vršenja poslova, kao i nadzor nad njihovim radom. Iz svih tih razloga koje sam naveo želim da naglasim da ću podržati ove zakonske predloge i da ću u Danu za glasanje glasati za iste. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Đurović, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Živković.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, Zakon o privatnom obezbeđenju kojim se uređuje privatni sektor bezbednosti, kao integralni deo nacionalnog sistema bezbednosti, usvojen je krajem 2013. godine. Iako su kolege i koleginice više puta to ponovile, zaista želim da još naglasim da je postojao čak 20 godina diskontinuitet u ovoj oblasti. Još od 1993. godine, kada je bio na snazi Zakon o društvenoj samozaštiti, nije bila regulisana pravno ova oblast i Srbija je bila zemlja, jedina zemlja regiona, koja nije imala regulisanu oblast privatnog obezbeđenja.
Zakon o privatnom obezbeđenju predviđa četiri grupe poslova: obezbeđenje lica, imovine i poslovanja fizičkom zaštitom; poslove transporta novca, vrednosnih i drugih pošiljki; održavanje reda na javnim skupovima, sportskim priredbama i drugim mestima okupljanja građana i oblast tehničke zaštite.
Prema procenama, privatni sektor bezbednosti u Srbiji zapošljava između 25 i 60 hiljada ljudi, koji imaju čak 47 hiljada komada oružja. Kada to imamo u vidu vidimo da, ukoliko nema adekvatan pravni okvir koji će da drži pod kontrolom ovu oblast, to može da bude čak i pretnja za bezbednost naših građana. Podaci pokazuju i da privatni sektor bezbednosti u Srbiji beleži kontinuirani rast.
Zakonom o privatnom obezbeđenju, koji je usvojen u Skupštini 2013. godine, bilo je predviđeno da se u roku od šest meseci propišu podzakonska akta, kao i lica koja vrše privatno obezbeđenje moraju da usaglase svoj rad u roku od 18 meseci. Podzakonska akta su većim delom doneta. Sasvim je logično da je rok od šest meseci bio suviše kratak da se reše sva pitanja koja su bila neregulisana u ovom sektoru. Sada kada su svi podzakonski akti doneti ili su u finalnoj fazi izrade, time se stvaraju uslovi da lica koja se bave privatnim sektorom bezbednosti prilagode svoj rad zakonskom okviru. Procenjeno je da je sasvim dovoljan rok do kraja godine da se usaglasi taj rad, ali smo mogli da vidimo iz najave ministra da će biti prihvaćen amandman kojim se predviđa da se taj rok produži do aprila meseca, čime se daje dovoljno mogućnosti svim licima koja se bave privatnim obezbeđenjem da usaglase svoj rad sa pravnim okvirom u Srbiji.
Novina je i dopuna zakona koji propisuje da MUP izdaje legitimacije službenika privatnog obezbeđenja i sasvim je normalno da se predvidi taksa koja bi pokrila troškove izrade, izdavanja tih legitimacija. Mislim da je jako važno da postoji kontrola od strane države ko je to ko se bavi privatnim obezbeđenjem, ko ima licencu za to, jer se postavlja pitanje kakva je struktura ljudi koja se bavi ovim poslovima?
Moram da kažem da se pokazalo da je obrazovna struktura ljudi jako loša. Tu ima ljudi sa osnovnom školom, sa dva ili tri razreda srednje škole. Najčešće su angažovani kao privremeni i povremeni poslovi. To su ljudi koji nisu mogli da nađu adekvatan posao u svojoj struci ili su ostali bez posla u nekom trenutku, pa nalaze način kako da rade neki posao kojim bi mogli da dopune svoj radni staž pre odlaska u penziju. Vidimo da oni pripadaju nižim socijalnim slojevima.
Sa druge strane, njima je dat zadatak da se bave jako važnim stvarima, da štite najvrednije stvari, a to su životi građana i imovine. Mislim da bi trebalo razmisliti o tome da se propiše minimalna cena rada, s obzirom da imamo statističke podatke koji pokazuju da su plate ljudi koji se bave ovim poslom najniže. Kreću se od 1,5 evra po satu rada po čoveku. U poređenju sa drugim evropskim zemljama, gde je cena 8,9 evra po satu, vidimo da su to zaista mala primanja i mislim da je jasno da je ekonomska situacija u zemlji jako teška i bilo bi dobro da se propišu minimalne cene rada za rad u ovom sektoru, jer najčešće se na njihov račun bogate poslodavci, vlasnici tih agencija, koji izbegavaju plaćanje doprinosa i poreza državi.
Cilj ovog zakona jeste da se obezbedi viši stepen kontrole od strane nadležnih državnih organa, poslovanja agencija koje se bave privatnim obezbeđenjem. Cilj je da se profesionalizuje i legalizuje ova uslužna delatnost koja najčešće, nažalost, velikim delom, posluje u sivoj zoni poslovanja, ne izmiruje svoje obaveze prema državi kada su u pitanju porezi i doprinosi, tako da i zaposleni koji rade u tom sektoru najčešće rade na crno, bez ugovora, bez uplaćenih poreza i doprinosa.
Predložena je i dopuna člana 4. Zakona koji definiše obavezno obezbeđene objekte. Postojeća formulacija postavlja veoma široku definiciju obavezno obezbeđenih objekata i nisu izuzeti objekti koji su iz oblasti odbrane, kao i oni koji su od značaja za nacionalnu bezbednost koju obezbeđuje policija i ovim izmenama zakona se to tačnije definiše i precizira.
Mislim da je jako važan korak već napravljen kada je 2013. godine donet ovaj zakon. Naravno, praksa pokazuje da treba da se dopuni i doradi, a upravo mi narodni poslanici u ovoj Skupštini imamo taj zadatak da sve ono što se pokaže u praksi da treba da bude dorađeno, kako bi moglo da se na adekvatan način implementira. Mi smo tu da to izglasamo. Ja ću vrlo rado u Danu za glasanje podržati izmene i dopune ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.
Izvolite.

Hvala lepo.
Prvo da čestitam gospođi Gordani Čomić priliku da vodi sednicu parlamenta nakon godinu dana mandata i mislim da je to veliki dan u istoriji srpskog parlamentarizma.
Što se tiče ovog zakona, on je logičan nastavak mnogih drugih zakona koji su došli pred ovaj sastav parlamenta u poslednjih godinu dana. Šta se dešava? Dešava se to da se u primeni zakona došlo do toga da su rokovi za donošenje nekih akata za ostvarivanje nekih procesa bili prekratki. Sigurno to nije bio predlog stručnih ljudi iz Ministarstva, nego je to bio politički pritisak da se uradi što pre. Naravno, to je nemoguće.
Koliko je to ozbiljno urađeno? U analizi efekata, kaže, prema procenama privatni sektor bezbednosti u Srbiji zapošljava između 25 hiljada i 60 hiljada ljudi. Takva precizna procena je stvarno fascinantna. To je kao da kažete – možda jeste, a možda i nije, možda će da pada kiša, a možda i neće. Tačno se zna broj oružja 47 hiljada. Prema tome, bar na osnovu toga je trebalo da se dođe do preciznog podatka koliko ljudi radi u ovom sektoru. Bilo bi isto potpuno logično da se u ovoj zemlji poštuju neka pravila, ne samo u poslednjoj vlasti, nego i pre toga, da preko neke ozbiljne službe znamo koliko je ljudi zaposleno u tim privatnim obezbeđenjima. Međutim, ovde se ne zna nigde broj zaposlenih. To je, kao što smo videli prošlih nedelja, najčuvanija državna tajna i niko ne sme da kaže koliki je ukupan broj zaposlenih u Srbiji.
Naravno, to ima puno veze sa ovim što je danas na dnevnom redu, jer je ovde pitanje – koliko ljudi je obuhvaćeno ovim poslom, šta sve treba učiniti da oni rade taj svoj posao dovoljno, da li su oni dovoljna snaga privatnog obezbeđenja za poslove koji su namenjeni njima ili nisu, ko njih kontroliše, itd, itd?
Da je to ozbiljno rađeno onda to ne bi ličilo na procenu oko toga koliko će biti uloženo u „Beograd na vodi“, ili kada će biti otvorena fabrika čipova, ili avio delova, i kada će biti uhvaćen onaj lepi, mladi, atentator na jednog biznismena sa Dedinja.
No, moje pitanja koja su vezana za ovaj zakon je koliko je kontrola MUP Srbije sproveo u poslednjih godinu dana kada važi ovaj zakon? Kontrola rada privatnih obezbeđenja, da li je to rađeno, koliko kontrola je urađeno, gde su rađene te kontrole u kojim delovima Srbije i koji su efekti tih kontrola, jer to je predviđeno ovim zakonom?
Koliko prijava je MUP podneo za prekršaje iz člana 72. ovog Zakona, gde se definišu kazne za rad bez ugovora, rad bez licence, rad suprotan Zakonu, rad koji je nestručan, rad koji je neefikasan i td.
Koliko dozvola za oružje je MUP podelio firmama po ovom zakonu jer u članu 24. se kaže da firma ne može posedovati vatreno oružje u broju većem od jedne polovine zaposlenih. Ako je 47 hiljada, po analizi efekata registrovanog oružja, onda je logično da je moguće da iz svih 100 hiljada ljudi radi u ovom sektoru, a ne 25 hiljada. Ako je 25 hiljada, kao što je početak procene broja ljudi koji radi u ovom sektoru, onda oni nezakonito duže po dva oružja, a ne dva zaposlena po jednom oružju. To su pitanja koja su vrlo vezana za ovaj Predlog zakona, koja su u direktnoj vezi i ja sam siguran, ako ne sam član Vlade, koji je ovde prisutan, onda ljudi koji sede zajedno sa njim mogu da mu daju te podatke, a sigurno je da srpska javnost ima i prava i interesa da čuje te podatke.
Znači, koliko kontrola je sprovedeno, gde i kakvi su rezultati. Da li su podnete prijave po članu 72. i koliko oružja je evidentirano po članu 24. ovog Zakona. Hvala vam.

Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Što se kontrola tiče samo Ministarstvo nije vršilo kontrole, s obzirom da je Zakon predvideo period prilagođavanja, upravo faktički do stupanja tih odredbi na snagu, nije ni moguće početi proces kontrole.
Što se tiče oružja nije izdavano oružje u skladu sa ovim Zakonom. Dakle, ovaj Zakon nije omogućio izdavanje novog oružja. Jedan deo oružja je vraćen. Ne znam sada tačno u komad koliko, ali ću vam dostaviti to koliko oružja je preuzeto od kompanija koje nisu imale osnov da ga zadrže, i tek će se nakon pune primene Zakona početi izdavanje oružja na osnovu ovog Zakona, u tom smislu. Ali, dostaviću vam, nemam sada tačan broj komada, dostavićemo to, nadam se u nekom najskorijem roku.

Po kom osnovu gospodine Živkoviću?

Samo još jedno pitanje.