Zahvaljujem gospodine Jugoviću.
Reč ima narodna poslanica Olena Papuga, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Hvala potpredsedniče.
Poštovana gospođo Janković, poštovane kolege poslanici i poslanice, ja ću takođe na samom početku pohvaliti rad prošle Poverenice gospođe Petrušić i mislim da je ona svakom ko će dalje raditi njen posao otvorila i raskrčila put i pokazala kako treba da se brine o ljudskim pravima, o pravima koje možda neko više brine, neko manje, ali mislim da su oni put jednoj toleranciji ulaska u EU. Oni pokazuju kako možemo jedni sa drugima da živimo i kako u stvari treba da živimo.
U proteklih pet godina gospođa Nevena Petrušić, kao Poverenik, delovala je kao samostalni i nezavisni državni organ, nastojeći da u punoj meri ostvaruje svoju ulogu centralnog institucionalnog mehanizma za suzbijanje svih oblika diskriminacije. Žrtvama diskriminacije bio je dostupan efikasan, pravedan, transparentan i objektivan postupak po pritužbama zbog diskriminacije, koji je rezultirao brojnim mišljenjima i preporukama zasnovanim na domaćim i evropskim antidiskriminacionim standardima.
Takvim pristupom gospođa Petrušić, kao poverenik, je tokom proteklog petogodišnjeg perioda rada utemeljila stabilnu i pouzdanu pravnu praksu koja svima može služiti kao oslonac i putokaz u primeni razno-raznih antidskriminacionih propisa.
Važan segment u radu poverenika u proteklom periodu bilo je i proaktivno delovanje na planu afirmisanja principa nediskriminacije, jednakih mogućnosti i tolerancije prema nacionalnim, verskim, seksualnim i drugim manjinama i promovisanje vrednosnog sistema u kome se raznolikost ljudskih identiteta u potpunosti prihvata, poštuje i uvažava.
Od naročitog značaja bile su preporuke poverenika za ostvarivanje ravnopravnosti, upućene organima javne vlasti i drugim društvenim akterima. Preporuke su bile usmerene na uklanjanje uzroka strukturalne, individualne diskriminacije i stvaranje uslova za uspostavljanje stvarne jednakosti pojedinaca i drugih grupa.
Sve aktivnosti bile su izraz nastojanja gospođe Petrušić u ulozi poverenika da doprinese podizanju savesti javnosti u problemu diskriminacije, da podstakne šire korišćenje instrumenata pravne zaštite od diskriminacije i poveća vidljivost institucije poverenika i transparentnost svog rada.
Ona je davala bitan doprinos u tome da svi organi javne vlasti u saradnji sa organizacijama civilnog društva i drugim društvenim akterima intenziviraju rad na sprečavanju i suzbijanju diskriminacije u Srbiji.
Evidentno je da društvenu stvarnost u Srbiji s jedne strane obeležavaju tolerancija i poštovanje različitosti, ali su sa druge strane duboko ukorenjeni i rašireni rodni, etički i drugi stereotipi i predrasude i visok nivo socijalne distance prema pojedinim nacionalnim, verskim, seksualnim i drugim manjinama. Zato je i pored svega toga relevantan put kojim je prešla gospođa Petrušić u svom tom petogodišnjem radu, ocenjujemo kao veoma pozitivno.
Na kraju njenog mandata, možemo da konstatujemo da je u Srbiji uspostavljen zadovoljavajući pravni i strateški okvir za sprečavanje diskriminacije i ostvarivanje ravnopravnosti.
Imajući u vidu da su vladavina prava, socijalna prava, ljudska i manjinska prava osnovni principi koji su zagarantovani Ustavom Republike Srbije, imajući u vidu činjenicu da su na putu do punopravnog članstva u EU tri ključne vrednosti – demokratija, vladavina prava, poštovanje osnovnih prava; neophodno je dati punu podršku u radu novom povereniku.
To sa druge strane podrazumeva da izbor novog poverenika mora biti lišen upliva dnevne politike, zasnovan na ljudskim i profesionalnim kvalitetima.
Novi poverenik mora posvećeno delovati sa svim društvenim akterima na uklanjanju uzroka diskriminacije i jačanju institucija koje deluju u oblasti ljudskih prava. Samo takvim pristupom, ravnopravnost, jednake mogućnosti i tolerancija prema nacionalnim, etničkim, seksualnim, verskim i drugim manjinama mogu postati sveobuhvatne vrednosti u Srbiji.
Put ne diskriminaciji je jedini put ka otvorenom, modernom, pravednom i inkluzivnom društvu, društvu u kojem je svakom pojedincu nezavisno od pola, nacionalne i svake druge pripadnosti omogućeno da uživa jednaka prava pod jednakim uslovima.
Budućoj poverenici nudimo punu saradnju u ostvarivanju vizije Srbije koji se drži Liga socijaldemokrata Vojvodine, kao otvorenog i tolerantnog društva, ravnopravnih ljudi, koje svima pružaju jednake mogućnosti društva, u kojem su iskorenjeni svi oblici diskriminacije i želimo vam uspeh u radu ako sutra budete izglasali. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodna poslanica, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS, gospođa Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Moj prilog raspravi o izboru poverenika za zaštitu ravnopravnosti biće podeljen u tri dela. U prvom delu govorim o kontekstu u kojem se odvija ovaj izbor. U drugom procedura po kojoj se odvija i trećem o kredibilitetu kandidata.
Kontekst je meni izuzetno zanimljiv zato što nije malo zadovoljstvo slušati predlagača, formalnog predlagača na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije i Poslovnika Narodne skupštine, a znati da je sa istim takvim žarom bio protiv sadržaja Zakona o zabrani diskriminacije i naravno njegove primene, da ne govorim o izboru nekakve institucije. To ocenjujem kao dobro, govorim o tome da je zadovoljstvo.
Zašto je još zadovoljstvo? Zato što se mnogo uči kada se sluša takav govor i onda ono što se nauči je da je nebitno šta je bio sadržaj kada je predlagač bio izrazito protiv Zakona o zabrani diskriminacije. Sada kada je izrazito za odbranu procedure kojom je kandidatkinja predložena Narodnoj skupštini, u oba slučaja se radi u ruganju vladavini prava, izrazitoj, strasnoj i očigledno teško uništivoj, ali okruniće se to vremenom.
Kontekst je i moja lična poruka kandidatkinji zbog toga što je u ovoj Skupštini 2012. godine istim takvim beskrajno pohvalinim rečima, u čiju ja istinitost ne ulazim, apsolutno, hvalama biran njen kolega po prezimenu, zaštitnik građana Saša Janković. Ja sam mu govorila o tome da ga čeka vreme gde će biti jako mnogo izliva vlasti u mozak. Nažalost, bila sam u pravu.
Volela bih da ne budem u pravu kada je u pitanju kontekst kojim se bira poverenik za zaštitu ravnopravnosti, ali rečenice koje smo čuli ovde u raspravi ne daju mi nade da neću biti u pravu jer je ovde rečeno da ste vi izabrani i da je sve ovo samo formalnost, čestitalo vam se na izboru i to može biti retorička stvar, a može biti i suštinska ilustracija ruganju vladavini prava i danu koji ovde provodimo raspravljajući o proceduri i o kredibilitetu kandidata ili bar pokušavajući da to činimo.
Sasvim je jasno da kako teče rasprava i kako teče argumentacija, da kako se to političkim jezikom kaže – vi imate paket od 202 glasova; moj glas nemate. On nije važan za većinu. On nije važan ni vama verovatno, ali je on važan meni zbog toga što je važno uvek, a pogotovo u slučajevima kada glasate o tako delikatnoj osetljivoj stvari kao što je ustavna materija i diskriminacija znati zašto glasate. To je problem nedostatka integriteta nas narodnih poslanika i to se teško uništava i kruni, ali je neminovno da bude smanjeno. U tom kontekstu govorim o tome da bih volela da ga rešimo i da odluku koju sada imam, da može bez mog glasa jer on nikome nije važan, da se pokaže da je postojao prostor, da je bilo rasprave i da je bilo procedure da dobijete i moj glas. Sada ga nema.
O kontekstu kada je u pitanju izbor poverenika govori i činjenica da pred vama koji ćete biti izabrani za poverenika za zaštitu ravnopravnosti, odvija se sasvim očigledno za bilo koga ko se iole bavio ljudskim pravima i vladavinom prava, da je ovde zakon oružje a ne oruđe.
Imali biste puno posla u ovoj Skupštini, ne možete naravno po prirodi stvari dok vam se neko od nas ne obrati, ali je to kontekst i to je kontekst koji se teško kruni, ali će se okruniti na kraju i svi ćemo naučiti da zakoni postoje zato što postoji i vladavina prava, a ne zbog milosti vladara bilo kog i bilo kakvog.
O proceduri rečeno je u nekoliko navrata o kritikama za proceduru koja se objašnjava da je bila sasvim u skladu sa Poslovnikom i zakonom i često je procedura u našem društvu ono što se u teorijama, neću o tome da pričam, zove juče spomenuti ružičasti slon koji je u sobi. To je teorija kada grupa ljudi u sobi tačno zna o čemu se radi, a niko neće da izgovori o čemu se radi jer je procedura kultura.
Treba zaista mnogo ili potpuno nesklonosti vladavini prava ili neznanja o proceduri, pa reći da je vaš izbor tekao potpuno u skladu sa procedurom, ali to je pravo interpretacije.
Ja ne smatram da je dobra interpretacija da su skraćeni rokovi, dostava dokumenata koji govore o kredibilitetu kandidata i način na koji je doneta odluka, da su u skladu sa procedurom. Na volju je svakome koje za proceduru nadležan da to zove kulturom. Ja je neću nikad zvati kulturom. I tu je problem koji se nepotrebno napravio. To je, takođe, sad mešano deo konteksta, deo procedure.
Ako već imate 200 glasova, ako već imate sav prostor u kojem možete da interpretirate proceduru kako je kome volja, zašto izazivati ovakve slučajeve gušenja elementarnih linija komunikacija između narodnih poslanika, sastanka odbora i dokumentacije koja se uz tačku podnosi? Nepotrebna šteta i to je paradigma, paradigma za sklonost da ti zakon bude oružje, a ne oruđe. Može ti se, tako si u mogućnosti, pa se onda, nažalost, nepotrebno radi na ovakav način, jer bi vi bili izabrani i da je bilo potpuno poštovanje procedure i da su dostavljena sva dokumenta, ali onda bih srećom ja mogla biti bez primedbi takve vrste. Taj dan očigledno još nije došao.
Kada je u pitanju treća opaska koju hoću da podelim sa vama, odnosno kredibilitet, pročitana je ovde vaša biografija i govoreno o tome da na svaki način apsolutno zavređujete mesto Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Ja neću govoriti o vašem ličnom kredibilitetu, jer to nije ono što je moj fokus. To je vaša stvar. Ja ću govoriti o kontekstu, ponovo,, kako se ovde gleda kredibilitet, koliko mi ovde ne znamo šta su ljudska prava. Da je rečeno da kandidatkinja ima pet godina iskustva u zaštiti socijalne politike, reč ne bih rekla, i znam rezultate. Da je rečeno, da kandidatkinja ima dve godine iskustva u telima koja bore protiv nasilja takođe, ali tu nedostaje rečenica – deset godina iskustva iz oblasti ljudskih prava.
Kada sam interno pokušala da dođem do neke informacije, onda mi je rečeno ovako – pa, šta ima veze, ona će primenjivati propise i ubuduće. Pa, ima veze, zato što u zakonu piše da se mora imati 10 godina u oblasti ljudskih prava. Socijalna politika nisu ljudska prava. Rad u socijalnoj, u zaštiti, u merama zaštite socijalne politike je rad u upravi, rad u telima gde se borite protiv nasilja je rad zadatka u upravi. To sve liči na oblast zaštite ljudskih prava, i jeste, jednim delom, i stari i ugroženi, ali nije ono što piše u zakonu.
Meni je to ne interpretacija, nego članovi zakona koji su pred nama, od kojih je jedan od članova i način izbora Poverenika za zaštitu, dakle, zbog javnosti i ne sumnjajući da kandidatkinja, a sumnjajući da veliki broj nas zna šta piše u ovom zakonu, jer ovde malo ko šta čita, ali se ima vrlo čvrst stvar, što je zajednička šteta, i to će proći.
Dakle, u ovom zakonu se kaže – da je diskriminacija i diskriminatorsko postupanje svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje, isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobru, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i u drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima, u daljem tekstu lična svojstva. Diskriminacija je nejednako, nepravično, i u ovom slučaju i nezakonito postupanje prema nekome zbog njegovog ličnog svojstva na koje on nije imao nikakav uticaj. Zato se to zove lično svojstvo.
Izjednačiti to sa iskustvom u socijalnoj politici znači nedovoljno dobro braniti kredibilitet kandidata. Da sam imala prilike da podržim vašu kandidaturu, nikad se ne bih usudila tako da tvrdim da ste kredibilni za funkciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Zakon navodi sve oblike diskriminacije. Zakon navodi i šta je govor mržnje, gde kaže u članu 11. – zabranjeno je izražavanje i deljenje informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola ili na drugi način.
Zakon takođe definiše uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje, kao i teške oblike diskriminacije i teški oblici diskriminacije su u tački 1. – izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja i invaliditeta; pod tačkom 2. – propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti i u postupcima pred organima javne vlasti; 3. – propagiranje diskriminacije putem javnih glasila itd.
Hoću da tokom ove rasprave zaista podelim samo ključne odredbe ovog zakona, koje pokazuju neophodnost da se neko zaista deset godina bavi oblašću ljudskih prava u definicionom smislu tog izraza.
Kada se govori o postupku izbora, ja ne tražim posebne odgovore od predlagača, jer znam da će biti ponovljena lakoća kojom će se interpretirati da je sve bilo super. Ako je sve bilo super, zašto je onda bilo potrebno da se mimo rokova i naknadnim objašnjavanjem objašnjava da je bilo super. Ali, ponavljam, to je na volju vladajuće većine, na volju svih onih koji ne vide nikakav problem u načinu na koji je proceduralno izbor urađen na sednici Odbora za ustavna pitanja i način na koji ovde vodimo o tome raspravu.
Da li će ili se neće potvrditi ili interpretirati da kandidatkinja ima najmanje deset godina iskustva na pravnim poslovima u oblasti zaštite ljudskih prava, to ja nemam nade da ću ikoga ubediti da postoji ogromna razlika između socijalnih politika, između sprovođenja politika u oblasti nasilja i rada na zaštiti ljudskih prava, ali ja iskreno želim, jer mi je mnogo više stalo do toga, do nastavka rasta i snage ove institucije nego da iko bude od nas u pravu ili da ne bude u pravu.
Dakle, ja ću zbog toga imati čvrstu podršku bilo kojim procesima koji će u budućnosti pokazati da se institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti nastavlja baviti svojim poslom. To je vrlo lako dočekati, vrlo lako proveriti, pošto Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ima obavezu podnošenja izveštaja Narodnoj skupštini i na odborima nadležnim i matičnim za rad, tako da će biti vrlo jednostavno utvrditi koliko se i kako razumemo u oblast ljudskih prava, zaštite ljudskih prava i da li zaista kandidatkinja poseduje visoke moralne i stručne kvalitete kada je u pitanju javni posao koji će joj Skupština poveriti na najmanje pet godina ili na prvih pet godina.
Na sednicama na kojima će biti govora o tim izveštajima, ja bih volela da nisam u pravu, kada smatram da je potpuno nepotrebno primenjena vrlo loša interpretacija šta je to procedura izbora Poverenika i da se još ne potrebnije ovde argumentuje da su njeni moralni i stručni kvaliteti i godine iskustva takvi da ne treba nikom ni da padne na pamet da pita - otkud vi kao kandidatkinja i šta je bilo sa procedurom? Od takve nesklonosti vladavini prava i o takvoj nesklonosti kulturi procedure, šteta može da bude samo zajednička, a korist ne može da bude nikome.
Ja mogu samo da ponovim da se nadam da ćemo kroz prvi izveštaj, kvartalni, odnosno drugi, videti da je moguće da se nema 10 godina iskustva, a da se brzo nauči šta je to oblast zaštite ljudskih prava i da se onda postupa po odredbama Zakona, na osnovu kojih je Poverenik, u ovom slučaju Poverenica za zaštitu ravnopravnosti izabrana.
To da promene u našem društvu bude mnogo je važnije od našeg međusobnog političkog folklora, od našeg međusobnog ne čitanja i od razmene neznanja i nemanja svesti o tome koliko nam je svima vladavina prava važna. Hvala vam.

Reč ima dr Aleksandar Martinović, ovlašćeni predstavnik. Izvolite.

Hvala vam, gospodine potpredsedniče.
Ja sam pažljivo slušao izlaganje gospođe Gordane Čomić i zaista ne želim da se ponavljam kada je u pitanju procedura. Ja sam detaljno objasnio da je procedura po zakonu i po Poslovniku Narodne skupštine sprovedena do kraja i u potpunosti i sa tim pitanjem više ne želim da se bavim.
Što se tiče aluzija i insinuacija da gospođa Janković nema 10 godina radnog iskustva u oblasti zaštite ljudskih prava, to naprosto nije tačno. Gospođa Brankica Janković, evo ja sam sada precizno izračunao, čitajući njenu biografiju, ima najmanje 12 godina radnog iskustva i svih tih 12 godina radnog iskustva odnose se isključivo na različite oblasti zaštite ljudskih prava.
Ono što ne mogu da razumem, i pored najbolje volje, to je kada neko kaže, neko ko je dugogodišnji poslanik i neko ko se dugo godina bavi politikom, socijalna politika nije oblast zaštite ljudskih prava. Izvinite, a šta je? Kada ste neposredno zaduženi za sprovođenje socijalne politike koja podrazumeva različite vidove državne pomoći socijalno ugroženim građanima, zaista mi nije jasno kako to nema veze sa zaštitom ljudskih prava i sloboda.
Gospođa Brankica Janković se u svojoj karijeri, a da podsetim, kada je dama u pitanju onda je malo nezgodno licitirati i pominjati godine, ali u pitanju je relativno mlada žena, gospođa Brankica Janković je rođena 1973. godine… U svojoj profesionalnoj karijeri iz njene biografije, koju mogu da pročitam ja, kao što možete i svi vi drugi narodni poslanici, vrlo jasno se vidi da se gospođa Brankica Janković bavila ne samo socijalnom politikom, nego da je učestvovala nekada kao šef tima, nekada kao učesnik, u različitim projektima koji se odnose na zaštitu žena od porodičnog nasilja, nemojte mi reći da to nije oblast zaštite ljudskih prava, da se bavila zaštitom duševno obolelih lica, nemojte mi reći da to nije zaštita ljudskih prava, da se bavila zaštitom dece, nemojte mi reći da to nije oblast zaštite ljudskih prava.
Rekao sam da sam pažljivo slušao gospođu Gordanu Čomić, evo, ja sada postavljam jedno pitanje, neka bude retoričko, da ne bude upućeno gospođi Čomić. Kažite mi, ako sve ovo nije iskustvo u oblasti zaštite ljudskih prava, onda koje je to radno mesto u ovoj državi za koje vi možete pouzdano da kažete – e, to radno mesto je jedino radno mesto gde čovek stiče 10 godina radnog iskustva sa završenim pravnim fakultetom u oblasti zaštite ljudskih prava.
Socijalna politika, to nisu ljudska prava, zaštita duševno obolelih lica, nisu ljudska prava, zaštita žena od porodičnog nasilja nisu ljudska prava, zaštita dece nisu ljudska prava. Šta su onda ljudska prava? Onda ja o ljudskim pravima, kao neki doktor pravnih nauka, stvarno ne znam ništa. Kažite mi koje je radno mesto u ovoj državi ili nekoj drugoj državi gde možete sa potpunom sigurnošću da kažete da je samo to radno mesto ekskluzivno u smislu da se na tom radnom mestu može steći 10 godina radnog iskustva u oblasti zaštite ljudskih prava.
Slušajući gospođu Gordanu Čomić, stičem utisak da ni jedan čovek, da ni jedan muškarac i da ni jedna žena u Republici Srbiji nema kredibilitet da bude Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, jer nema 10 godina radnog iskustva u oblasti zaštite ljudskih prava, a ta zaštita ljudskih prava je definisana tako da se u stvari ne zna šta su ljudska prava.
Šta je zaštita ljudskih prava, ako to nije socijalna politika, briga o duševno obolelim licima, o invalidima, o deci, ženama? Nije mi jasno šta su to ljudska prava, na koji način se štite, ko ih štiti i koje su to institucije gde čovek treba da radi pa da bi imao 10 godina radnog iskustva u oblasti zaštite ljudskih prava.
Što se tiče ovih čisto političkih insinuacija, a koje su očigledno bile upućene na moj račun, Zakon o zabrani diskriminacije je usvojen 2009. godine, da li je tako, ministar je bio, ako se ne varam, gospodin Svetozar Čiplić i, kada gospođa Čomić govori o kontekstu, ja ću da upotrebim tu čarobnu reč. Šta je bio kontekst Zakona o zabrani diskriminacije? Parada ponosa, odnosno nametnuta teza da se u Republici Srbiji krše prava pripadnika tzv. LGBT populacije. To je bio kontekst u kome je donet Zakon o zabrani diskriminacije.
Tu su moje kolege koje su 2009. godine, takođe, kao i ja, bili narodni poslanici i celokupna rasprava o Predlogu zakona, koga je tada u Narodnoj skupštini, ali onoj tamo u Kralja Milana, zastupao tadašnji ministar gospodin Svetozar Čiplić, bila je svedena na to da li u Srbiji treba da bude održana Parada ponosa i da li su u Srbiji ugrožena prava pripadnika LGBT populacije. Tad su vam bili popularni razni predstavnici gej udruženja, lezbijskih udruženja, itd. Nisu se skidali sa malih ekrana, držali su konferencije za novinare, itd. Pod pritiskom tih nevladinih organizacija u Narodnu skupštinu je došao Predlog zakona o zabrani diskriminacije.
Dobro se sećam, na kraju krajeva, to može da se proveri preko stenografskih beležaka, 90% svih diskusija u Narodnoj skupštini bio je skoncentrisan na to da li su u Srbiji ugrožena prava pripadnika LGBT populacije ili ne. Malo je bilo reči o ženama koje trpe porodično nasilje, malo je bilo reči o deci, malo je bilo reči o pripadnicima romske nacionalne manjine koji u Srbiji, ali ne samo u Srbiji, nego svuda u svetu, žive teško. Fokus pažnje svih narodnih poslanika je bio na pripadnicima LGBT populacije.
Predstavnici tih nevladinih organizacija su, ako se ne varam, čak i dolazili u Narodnu skupštinu, donosili neke svoje peticije, predloge, dokaze o tome kako su diskriminisani, itd. Celokupna priča o zabrani diskriminacije se svela na zabranu diskriminacije jedne brojčano relativno male društvene grupe, pripadnika LGBT populacije.
Ono što se meni uzima za zlo, tako ja bar razumem, a me vi ispravite ako grešim, ja sam tada javno rekao i ja iza tih reči stojim i dan danas, ja svoj stav o tome nisam promenio. Nemam ništa protiv nijednog građanina Republike Srbije koji ima hajde da kažem, drugačiju seksualnu orjentaciju, odnosno čija je seksualna orjentacija usmerena ka osobi istog pola. Nemam ništa protiv. Nemam ništa protiv da se takav građanin Republike Srbije upiše u školu, da završi fakultet, da se zaposli, da ostvaruje sva druga građanska prava, da ide u bioskop, da ide u pozorište.
Nemam ništa protiv toga, ali ono što zaista ne mogu da razumem, to nisam razumeo ni 2009. godine, to ne razumem ni 2015. godine, evo sada govorim kao građanin, govorim kao otac, govorim kao pojedinac, ne govorim kao poslanik SNS, zaista nisam razumeo ni 2009. godine, kao što ne razumem ni 2015. godine, potrebu da neko javno manifestuje svoju seksualnu orjentaciju na način da direktno provocira one koji nemaju istu seksualnu orjentaciju kao on i koji sve te skupove organizuju svesno sa namerom i sa ciljem, da se izazovu incidenti, sukobi sa policijom, sukobi sa onima koji nisu iste seksualne orjentacije kao oni.
To sam rekao 2009. godine i to ponavljam i 2015. godine. Ako ste na to mislili, da sam bio protiv Zakona o zabrani diskriminacije, jer sam bio protiv javnog manifestovanja, drugačije seksualne orjentacije ili bilo kog oblika seksualne orjentacije, onda ste u pravu. Mislim da je to nedolično, mislim da je to nepotrebno.
Država Srbija to sam rekao, država Srbija ima mnogo većih problema i te 2009. godine, kao što ih ima i 2015. godine od toga da li će u Beogradu biti ili neće biti održana „gej parada“. Ta 2009. godina je praktično bila druga godina svetske ekonomske krize u koju je nažalost stupala i Republika Srbija. Rekao sam Srbija ima prečih briga od toga da se bavi izmišljenom tezom o tome da su ugrožena prava LGBT populacije. Rekao sam celokupna nacija je u problemu, svi kao građani imamo ogromne probleme, pre svega ekonomske i socijalne. Nemoguće da je u Srbiji svima dobro, a samo su ugrožena prava LGBT populacije. To sam rekao. To kažem i danas.
Danas je u Srbiji teško da se živi. Muka je, malo svi imamo para, nedovoljno je radnih mesta. Vlada Srbije čini sve što je do nje, mi narodni poslanici koji je podržavamo činimo sve do nje da otvorimo nova radna mesta. Juče su pitali poslanici - šta će biti sa radnicima koji će ostati bez posla u firmama koje su restrukturiranju Borimo se da im obezbedimo nova radna mesta. Juče je gospodin Janko Veselinović posredno govorio „Kalcedoniji“. Šta je 60 radnih mesta? Šta je samo 100 radnih mesta?

Molim vas, gospodine Martinoviću, vratite se na temu molim vas.

Evo, završavam. Dakle, borimo se da Srbiju izvučemo iz ekonomske i finansijske krize, ali molim vas, kao što sam rekao i 2009. godine, da li to radite svesno ili ne svesno, nemojte sami svoju zemlju da prikazujete kao zemlju u kojoj se bilo ko diskriminiše.
Ja sam bio u opoziciji 2009. godine kada je Vladu vodio Mirko Cvetković, sada sam poslanik vladajuće koalicije kada Vladu vodi Aleksandar Vučić, i tada i sada branim Srbiju od teze da je Srbija država u kojoj se ugrožavaju bilo čija ljudska, građanska i manjinska prava. To jednostavno nije tačno, mi nismo zemlja diskriminacije. Mi prosto kao nacija nemamo u svom mentalitetu to da nekoga terorišemo i diskriminišemo. Ne govorim o pojedincima, ne govorim o grupama. Pojedinaca i grupa imate u svakoj zemlji, ali generalno Srbija je demokratska država, Ustav se poštuje, ni jedna društvena grupa nije sistematski i sa namerom diskriminisana od strane Vlade Republike Srbije, od strane bilo kog državnog organa. To sam rekao i 2009. godine kada sam bio oštar kritičar Vlade Mirka Cvetkovića, to kažem i danas kada branim Vladu Aleksandra Vučića. Dakle, budite iskreni do kraja.
U kom kontekstu je vođena rasprava o Zakonu o zabrani diskriminacije? Cela priča je svedena, ugrožena su prava LGBT populacije. Ja sam tada rekao da nisu ugrožena, to kažem i danas. Nisu ugrožena.

Zahvaljujem gospodine Martinoviću.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, replika.

Zahvaljujem i beskrajno zahvalna sadržaju ovog govora, pošto je to sve u prilog nažalost mojim tvrdnjama.
Godine su lično svojstvo, ne upotrebljava se, piše u zakonu. Prava na javno ispoljavanje, piše u zakonu. Nema da li je dolično ili nedolično, ne možemo da biramo …
(Aleksandar Martinović, s mesta: Imam pravo na svoje mišljenje.)