Zahvaljujem predsednice.
Uvaženi ministri, cenjene koleginice i kolege, narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće Predlog zakona iz oblasti finansija kao i Predlog koje je predložila potpredsednica Vlade, Kori Udovički, koji su više iz domena državne uprave, ali i te kako imaju implikacije na finansije, iz razloga što smatramo da će oni doprineti povećanju finansijske discipline, naročito ovi zakoni vezani za finansije, ali i ostvarenju proklamovanog cilja trajne i potpune fiskalne konsolidacije, što mislim da tom cilju doprinose i jedna i druga grupa zakona.
Mi danas imamo pred nama prilično veliki set zakona – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, Predlog zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost, Predlog zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama.
Imamo dve izmene i dopune finansijskih ugovora vezano za kredit Evropske investicione banke, imamo kao što rekoh dva predloga zakona vezanih za državnu upravu, odnosno za maksimalan broj zaposlenih i za registar zaposlenih koje je predložila, odnosno koji je kao predlagača ovlastila Vlada, potpredsednik Vlade Kori Udovički.
Više ću se fokusirati na ove finansijske zakone onoliko koliko mi vreme dozvoli.
Imamo nažalost ograničeno vreme, samo 20 minuta pa ću pokušati da o svim zakonima kažem ponešto. U drugom delu rasprave će moj kolega verujem nastaviti tamo gde ja budem stao.
Prvo bih rekao nekoliko reči o Zakonu o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama o kojima je u priličnoj meri govorio i ministar Vujović kao važnom zakonu.
Ja delim to isto mišljenje kao i ministar, da je ovo jedan izuzetno važan zakon, Zakon koji smo doneli u prethodnom sazivu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u decembru 2012. godine, sa početkom važenja od 2013. godine. upravo sa idejom da rešimo problem plaćanja, odnosno da dovedemo plaćanje u red, da rešimo problem rastuće nelikvidnosti u privredi i da, u krajnjem slučaju harmonizujemo naše zakonodavstvo sa pravnim tekovinama EU, odnosno sa jednom direktivom koja je doneta 2011. godine, direktiva 2011/7 koja je doneta 16. februara 2011. godine, a u odnosu na koju su imale sve države članice EU, obavezu da se harmonizuju do 16. marta 2013. godine.
Dakle, mi smo u priličnoj meri harmonizovali naše zakonodavstvo sa ovom direktivom u tom trenutku, i očigledno je da sama činjenica da je EU imala potrebu da donese jednu ovakvu direktivu pokazuje da nije Srbija bila jedina koja se u tom trenutku suočavala sa problemom kašnjenja u plaćanjima, odnosno da je to bio jedan, ako ništa drugo, kontinentalni fenomen, ako ne i globalni fenomen.
Jeste zajedničko i EU da su imali problem sa kašnjenjem u plaćanju, ono što nam nije zajedničko, odnosno što Srbiju jeste izdvajalo u tom trenutku, jeste da je ona bila lider u kašnjenju u plaćanju.
Naime, u vreme donošenja ovog zakona 2012. godine, prosečno vreme plaćanja u zemljama EU je bilo 40 dana, a u isto vreme u Srbiji je prosečno vreme plaćanja bilo 134 dana, tri puta više nego u zemljama EU, a ako hoćete, dva puta više od proseka zemalja bivše Jugoslavije, odnosno zemalja regiona gde je to bilo 69 dana.
Ovaj zakon je u prvom trenutku dao dosta dobre rezultate, odnosno došlo je do izvesnih poboljšanja i moram da kažem da osim što smo bili lideri po broju dana kašnjenja u plaćanjima, bili smo, neki rezultati su bili porazniji jer u nekim sektorima plaćanja smo kasnili čak i preko 200 dana.
Dakle, jasno je kao dan da je u tom trenutku donošenja jednog ovakvog zakona bilo jednostavno imperativ.
Zakon je propisao rokove plaćanja, kao što je rekao ministar, između privrednih subjekata, između subjekata iz privatnog sektora, ali između subjekata iz privatnog sektora i subjekata iz javnog sektora i time trebalo bi da se stvore pretpostavke da privreda povrati izgubljenu likvidnost, što je trebalo da doprinese snažnijem ekonomskom rastu.
Međutim, u praksi se pokazalo da stvari nisu funkcionisale tako dobro kao što smo očekivali u prvom trenutku, jer kažem, on je počeo da daje dobre rezultate, ali su nakon toga ti rezultati, otprilike su se vratili na neku početnu poziciju i na to je, nadležno ministarstvo ukazivala celokupna zainteresovana javnost, tzv. „stej holdersi“, pretpostavljam da je to jedan od vrlo važnih razloga, a ima i drugih razloga zbog kojih se odlučilo da se ide na izmene i dopune ovog nama važnog zakona.
Ono što je prvo kao jedan od problema, koji bih ja naglasio, jeste, moram priznati da je meni, a verujem i mnogima drugima nejasno zašto na samom početku kada su zakonom propisani određeni rokovi, dakle, rokovi plaćanja, zašto obuhvat nije bio potpun, odnosno zašto nisu u isto vreme obuhvaćeni i subjekti javnog sektora.
U tom smislu poslanička grupa SDPS pozdravlja ovaj obuhvat javnog sektora ovim zakonom i smatra da je to rešenje i svrsishodno, i ako hoćete kvalitetno i potpuno ispravno.
Da je zakonodavac zaista u pravu, što proširuje obuhvat kada je u pitanju ovaj zakon, verujem da ima priličan broj primera i ja bih izdvojio samo dva koja su meni zapali za oko.
Jedan se tiče rokova plaćanja javnog sektora, a podatak sa sajta Ministarstva finansija, ne smem da tvrdim odgovorno, da li se ovo odnosi, pošto nije na sajtu eksplicitno navedeno, na kašnjenje plaćanja javnog sektora prema privatnom sektoru ili prema javnom sektoru ili prema svima zajedno, ali sam siguran da rezultati nisu dramatično različiti o bilo kome da se radi.
Dakle, ovi zvanični podaci kažu da javni sektor u proseku kasni preko 200 dana, a ima nekih predstavnika javnog sektora koji kasne i preko 600 dana i da je vrednost tih plaćanja koja su u kašnjenjima preko devet milijardi dinara.
Drugi primer na koji bih ukazao i zašta mislim da je vrlo važno, i cenjenim kolegama, narodnim poslanicima, ali i građanima koji gledaju ovaj prenos, jer verujem da se mnogi sećaju, jeste primer državnog preduzeća „Budimka“ iz Požege, koja se pre 10, 15 dana našla pred totalnim kolapsom.
Naime, ovo preduzeće ima neki dug za struju 2010. godine, a gde je u međuvremenu napravljena neka nova dinamika plaćanja, ali je preduzeće u jednom trenutku bilo u nemogućnosti da ispoštuje tu dinamiku plaćanja. Struja je bila isključena i u tom trenutku, ovo preduzeće je na stanju imalo 1400 tona svog kompletnog zamrznutog asortimana, koji je pretio da propadne.
Ovo preduzeće se, zarad informacije građana, nalazi u procesu privatizacije i to sa veoma dobrim šansama da iz tog procesa izađe sa novim vlasnikom, odnosno da nastavi da funkcioniše i da poštuje, nadamo se, pozitivno, u budućnosti, a u jednom trenutku je pretila potpuna propast, odnosno da se radnici nađu na ulici i da njihove porodice postanu socijalni slučajevi.
Dakle, da nije bilo reakcije države pravovremene, koju u tom smislu pozdravljam, to preduzeće bi propalo.
Ono što želim da istaknem, kao poentu, jeste da nije posao države da pronalazi ad hok rešenja za ovakve probleme, mada naravno da, kada do njih dođe, ona mora da reaguje. Posao države jeste upravo da napravi pretpostavke da do takvih problema nikada ne dođe. I u tom smislu mislim da je ovo o čemu sam govorio veoma važno.
Drugi problem, koji sam primetio, a o kojem je govorio i ministar, vezano za, još uvek aktuelno zakonsko rešenje, tiče se praktično nadzora nad sprovođenjem ovog zakona i to je razlog zbog koga je on, čini mi se, u određenom trenutku počeo da prestaje da daje prave rezultate. Dakle, očigledno je jednom ozbiljnom analizom zaključeno da nije dobro opredeljeno ko će vršiti nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i napravljene su izvesne izmene koje mislim da su potpuno ispravne, jer idu u pravcu toga da nadzor, odnosno monitoring nad sprovođenjem ovog zakona rade oni koji imaju najbolje kapacitete, koji su najobučeniji, koji imaju u krajnjem slučaju i tehničko tehnološke sposobnosti da to obavljaju na najkvalitetniji mogući način.
I u tom smislu je potpuno ispravno rešenje da se sa ministarstva koje je ranije bilo zaduženo za nadgledanje privrednih subjekata, kada je reč o ovom zakonu, nadležnost prenese na poresku upravu koja jasno ima daleko bolje kapacitete za tako nešto, a da se sa druge strane za javni sektor, čiji se sada nadzor centralizuje, nadležnost prenese na budžetsku inspekciju koja se inače bavi nadgledanjem javnog sektora, dok će trezori od sada pa na dalje praktično samo prikupljati informacije i prosleđivati ih nadležnom organu odnosno budžetskoj inspekciji. Na taj način i rasterećujemo trezore koji više neće morati da se bave nečim što, da tako kažem, pod znacima navoda, im nije u sklopu posla i nisu imali dovoljne makar ljudske kapacitete, ako ništa drugo.
Ovim dvema intervencijama na zakonu, koje bih izdvojio kao najvažnije, smatramo da će biti učinjen još jedan korak u ispunjenju obećanja koje je Vlada dala, a to je borba protiv sive ekonomije, nelikvidnosti i finansijske nediscipline, što treba da doprinese trajnoj održivosti javnih finansija.
Na kraju, mislim da je važno reći da je donošenje ovih izmena i dopuna zakona u isto vreme i naša međunarodna obaveza, na prvom mestu međunarodna obaveza usklađivanja sa direktivama EU, jer se ovim izmenama, što je rekao i ministar ili možda jedna od vaših koleginica na Odboru, posle konsultacija sa Evropskom komisijom je zaključeno da smo u potpunosti harmonizovani sa odgovarajućom direktivom. Uostalom i neki drugi zakoni o kojima danas govorimo, naročito Zakon o javnim nabavkama se, između ostalog, donosi upravo zbog važnosti harmonizacije sa direktivama EU, ali iz obaveza koje smo preuzeli prilikom potpisivanja trogodišnjeg „stand by“ aranžmana iz predostrožnosti sa MMF-om, zbog koga, odnosno zbog tog aranžmana takođe menjamo i neke druge zakone o kojima danas govorimo, recimo Zakon o javnom dugu.
Nekoliko reči o Predlogu zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost. Kao što ste vi rekli, ovim zakonom se uređuju pitanja koja nisu obuhvaćena Zakonom o platnim uslugama. Zakon o platnim uslugama smo, ako se ne varam, doneli decembra prošle godine i on počinje da se primenjuje od 1. oktobra 2015. odnosno, 1. oktobra ove godine i iz razloga što određena pitanja njime nisu obuhvaćena, mi smo bili praktično u obavezi da donesemo jedno ovakvo zakonsko rešenje, jer u suprotnom bi se dogodilo da postoji izvesni pravni vakuum. Taj pravni vakuum bi nastao u onom delu koji se tiče prestanka važenja Zakona o platnom prometu i tu su nekakve disproporcije viđene, odnosno uočeno je da postoje određene stvari koje se ukidaju prestankom važenja ovog zakona, a koje nisu predviđene Zakonom o platnim uslugama.
Ovaj zakon, dakle, u sadejstvu sa Zakonom o platnim uslugama stvara uslove za jačanje konkurentnosti na tržištu plaćanja usluga, odnosno na tržištu platnih usluga, na taj način što se stvaraju pretpostavke za pojavu novih subjekata davanja platnih usluga, odnosno za razliku od dosadašnjih rešenja koja su na to, da kažem, pod znacima navoda, imali monopol ili duopol, kako god hoćete, banke i pošte, sada novim rešenjem se pojavljuju i nove mogućnosti, odnosno mogućnost za stvaranje novih subjekata pravnih davanja platnih usluga koje do sada to pravo nisu imale.
Propisuje se, kao što su i ministri rekli, zakonska obaveza otvaranja tekućeg računa za pravna lica i preduzetnike, plaćanje preko tih tekućih računa, uplaćivanja gotovinskih pazara na taj račun, dakle potpunog poslovanja preko tih računa, što je u funkciji ostvarenje planirane fiskalne konsolidacije, odnosno, povećanja fiskalne discipline, a s druge strane dajemo mogućnost fizičkim licima koja ne obavljaju delatnost da otvaraju tekuće račune da preko njih obavljaju određene transakcije i, što je vrlo važno, da preko njih obavljaju transakcije elektronskim novcem.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, kao što sam i rekao, kada sam govorio o Zakonu o izmirenju novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, i ovaj zakon je nastao kao posledica određenih obaveza koje smo preuzeli prilikom pregovora sa MMF, ali mislim da je u svakom slučaju i te kako važan i jeste na izvestan način nešto što se nadovezuje na budžet za 2015. godinu koji smo usvojili krajem prošle godine.
Citiraću vaše reči, ministre, rekli ste, sećam se, u raspravi tada – sve ono što je bilo ispod crte, sada je iznad crte. Rekao bih, ispravićete me ako grešim, da je to u stvari ključ onoga o čemu danas govorimo. Dakle, ovim izmenama mi praktično prestajemo sa jednom jako lošom praksom koju smo imali godinama, a to je da imamo ne transparentna zaduženja za koje je garancije davala država, a koje su najčešće bila prikazivana ispod crte i koja su bila na jedan ne produktivan način opredeljena.
Šta je poenta ovog zakona? Suština je izmena načina, odnosno izmena situacije u kojima država može da se pojavi kao garant. Država neće moći više da se pojavljuje kao garant lokalnim samoupravama, javnim preduzećima za njihovo tekuće poslovanje ili poboljšanje tekuće likvidnosti, nego će moći da se pojavljuje samo kao garant za one stvari koje dugotrajno doprinose ekonomskom rastu, a to su kapitalna ulaganja.
Krajnja posledica toga treba da bude, odnosno krajnja posledice, prvo treba da postignemo relaksaciju rashodne strane budžeta, a onda nakon toga treba da kroz sve ove izmene na kratak do srednji rok stabilizujemo, a potom počnemo da smanjujemo procentualno učešće javnog duga u BDP-u.
Kada je reč o Zakonu o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije, govoreći o nepokretnostima, u krajnjem slučaju, imovini Republike Srbije i njihovom upravljanju koje se pokazalo kao loše, da podsetim i kolege narodne poslanike, ali i građane Republike Srbije, da je predsednik naše stranke Rasim Ljajić, ali čitava SDPS godinama ukazivala na nepostojanje popisa državne imovine, na postojanje jednog velikog problema gde možda nismo u potpunosti svesni koje razmere taj problem ima.
Mi smo u kampanji 2014. godine govorili o nekim idejama na koji način da se ta imovina stavi u funkciju, odnosno da prestane da se ovom imovinom posluje, odnosno upravlja na jedan ne domaćinski način. Predlagali smo da se imovina koja nije ni u kakvoj funkciji, odnosno koja je višak, da po izuzetno povoljnim uslovima preduzetnicima, malim poljoprivrednicima ili socijalno ugroženim porodicama, jer jednostavno mislimo da mora da se stane na put jednoj paradoksalnoj situaciji u kojoj danas, ne retko, imamo slučaj da postoji određena državna imovina koja nije ni u kakvoj funkciji, odnosno koja na izvestan način predstavlja trošak za državu, ako ništa drugo, onda zato što gubi vrednost, a da sa druge strane postoje državni organi, naročito agencije, koji iznajmljuju prostor, bez obzira na višak nepokretnosti koji država ima, koji plaćaju po izuzetno visokim cenama.
Dakle, to je jedna vrlo ozbiljna oblast koja mora da se reši na jedan trajan način donošenjem određenih reformskih zakona, na tome smo doduše već i radili, ali i uspostavljanjem jedne ozbiljne baze podataka koja će se baviti ovom problematikom, odnosno koja će ići u rešavanje tog problema.
Moram da pohvalim, u tom smislu, direkciju za E upravu, ali i Direkciju za imovinu Republike Srbije koje rade na implementaciji ovog softvera, odnosno uspostavljanja ove baze podataka koja, koliko sam ja upoznat, treba da bude gotova negde do kraja jula meseca ove godine i nakon toga treba da počnu da se unose podaci u bazu podataka i da na taj način investitori imaju pravu informaciju o tome šta država Srbija ima od imovine, ali da istovremeno i građani na transparentan način mogu da provere na koji način se upravlja imovinom Republike Srbije.
Očekujem da će u neko dogledno vreme doći do toga, odnosno da ćemo imati jedan ozbiljan, jednu ozbiljnu bazu podataka sa svim podacima o imovini u vlasništvu Republike Srbije.
U međuvremenu, naravno, moramo da uradimo neke korake jer ovaj će proces trajati, da stavimo u funkciju ono što u ovom trenutku znamo da postoji i znamo da se njime ne upravlja na najbolji mogući način.
Državni revizor je rekao da se ova imovina koja dakle znamo da postoji i koja se daje u zakup, vrlo često se daje u zakup po ne tržišnim cenama ili se daje u zakup tako da zakupac praktično tu imovinu i ne plaća. Pa, rekao bih da u tom slučaju je daleko bolje rešenje da tu imovinu na jedan funkcionalniji način stavimo u upotrebu, odnosno da je prodamo i mislim da je to prvi korak u ostvarenju cilja boljeg upravljanja državnom imovinom.
Uostalom, gospodin Mijailović je rekao na odboru da taj neko ko tu imovinu kupi će morati da počne da plaća određene poreze, doprinose, dakle počeće na izvestan način ta imovina koja u ovom trenutku, s kojom se u ovom trenutku ne posluje domaćinski, počeće da daje određene pozitivne finansijske efekte na naš ukupan finansijski sistem.