Hvala poslaniku Jovanoviću na iscrpnom komentarisanju i sugestijama. Mi smo otvoreni i dalje za svaku konkretnu sugestiju sa kojom možemo da unapredimo ovaj zakon.
Konkretno moram da kažem vezano za primer Užica da mi imamo npr. grad Loznicu i Sremsku Mitrovicu, gde oba imaju više stanovnika od Užica, a Loznica ima 910 zaposlenih a Sremska Mitrovica 1.082. Ne kažem da su oni nužno dokaz da i Užice može da se svede na taj broj. Ukazujem vam na ove primere upravo da bismo istražili i pogledali koji su to razlozi za tako veliku razliku u broju zaposlenih između Užica i ova dva mesta.
Međutim, u svakom slučaju imamo vremena da to istražimo i imamo vremena da ako treba unesemo korektive kasnije u zakon. U ovoj prvoj interaciji, u ovome kada budemo određivali maksimum do kraja godine, čak i u mestima koja imaju recimo 40% više zaposlenih nego što je normativ nećemo odrediti nikome da smanjuje, da mora da smanji broj zaposlenih za više od desetak posto. Radimo još uvek i pokušavamo sada anketom da utvrdimo koliko to ima što možda može da ode odlivom pa da ne moramo do kraja da preciziramo, da tako kažem, ove maksimume bez obzira na odliv i zbog toga još uvek nije završeno.
Međutim, u svakom slučaju imaćemo vremena da ispravimo kriterijume za naredne godine da bi ovo ograničenje ovako kako je postavljeno ovim zakonom postalo možda ozbiljan problem za neka mesta koja imaju recimo zaista opravdane razloge kojih mi nismo bili svesni kada smo stavljali korektive za sve za šta smo stavili.
Vraćam se na to da ovo nije savršen sistem. Ovako se ne upravlja brojem zaposlenih u lokalnim samoupravama, u javnim preduzećima u uređenijim sistemima, ali je ovo način da sada uredimo nešto bolje od linearnog i da počnemo ovaj proces koji ste vi započeli upravo vašom diskusijom. Mi smo otvoreni. Mi smo vam sada dali primer druga dva grada i sada hajde da poredimo jedno po jedno u čemu je stvar. Hvala.
(Neđo Jovanović, s mesta: Replika.)

Ne mogu da vam dam. Kao kolega, ili obojica da dobijete ili da ne dobije ni jedan. Pošto sam njega odbila, ne mogu stvarno zaista.
Reč ima Aleksandra Tomić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, danas imamo jedan set zakona koji obuhvata praktično nastavak reformskih zakona iz oblasti finansija i jedan deo koji se odnosi na ekonomske reforme i zakone koji su dugo najavljivani, a to je upravo ono što je obaveza ugovora sa MMF da napravimo jednu novu državnu upravu koja treba da bude efikasnija, koja treba praktično da pokaže da može da se nosi sa novim tendencijama, odnosno ono što je gospodin Vujović rekao, sa povlačenjem investicija treće generacije.
Kao država nismo spremni za sve ove promene koje inače postoje u EU i u svetu i jednostavno zbog velikog napretka i kada govorim o tehničko-tehnološkom smislu i u investicijama koje prate ta tehničko-tehnološka i razvoj u svetu, Srbija kao zemlja koja želi da bude članica EU onda mora na određeni način sa svojim zaposlenima u državnoj upravi da se adekvatno nosi sa svim tim.
Prvi zakon o kome smo dosta toga govorili i slušali, a koji je izazvao, da kažem, jednu polemiku i pokušaj da se na određeni drugačiji način zakon prikaže je Zakon o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije. To je zakon koji govori o tome da daje mogućnost svim onim ljudima koji su zakupci u formalno-pravnom odnosu sa Direkcijom za imovinu Republike Srbije, da na osnovu zahteva za otkup otkupi, odnosno kupi po tržišnoj vrednosti svoju nekretninu. Da li je u pitanju stan ili je u pitanju poslovni prostor, potpuno je svejedno, ali treba reći da takvi ugovori postoje već dugo godina unazad. Znači, takvi ugovori su stari više desetina godina.
Ono što je dobro je što ne potpadaju konzularna predstavništva u sve to i ono što treba reći, a mislim da nije toliko poentirano, je to da je to državna imovina, da ljudi koji su stekli takve ugovore su obično radili u državnim institucijama. Njihovi šefovi i njihovi direktori i njihovi upravni odbori su na takve vidove ugovora jednostavno davali saglasnost, donosili kao jedan akt ili javnih preduzeća ili lokalnih ili državnih institucija i onda kao takav jednostavno su na taj način rešavali stambena pitanja državnih službenika. Takav je i zakon u tom domenu i postojao.
Sada, nakon toliko godina, možete da vidite da je bilo tu mnogih zloupotreba, tipa da većina tih ljudi koji nisu živeli u tim stanovima su mogli da daju na crno u zakup takvu vrstu nekretnina, što naravno, kada imate sada mogućnost otkupa na određeni način vi ustrojavate praktično ugovorni odnos između tih fizičkih lica i države.
Sa druge strane, ako ćemo da pričamo o izveštaju DRI, koji je inače u ovu Skupštinu došao 15. jula 2015. godine, o tome kako raspolaže država svojom imovinom u raspolaganju nepokretnosti u svojini RS videćete da je dala preporuke Vladi po neke četiri tačke i Republičkoj direkciji za imovinu kako da se ponaša upravo sa ovom imovinom. Na kraju, imaće ovakav vid zakona svoje ekonomske efekte. Sav novac koji će biti od prodaje nepokretnosti sliće se u budžet RS i samim tim, to će izvršiti procenu Republička uprava javnih prihoda zavisno od lokalnih samouprava u kojima se nalaze određene nekretnine, država će imati koristi.
Ono što je važno reći je da Predlog zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica predstavlja jedno uređenje koje smo do sada u platnom prometu imali, ali postoje određeni delovi samog procesa upravljanja platnim prometom koji nije bio obuhvaćen i ovim predlozima je tačno definisan.
Kada dolazimo do Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama, onda se tu ne bih složila sa nekim prethodnim govornicima koji su govorili da je ovakav zakon donesen na prečac, da se do sada nije nešto pokazao u praksi. Samo ću vas podsetiti da zakon koji je donesen prvi u ovoj skupštinskoj većini posle izbora 2012. godine je upravo bio Zakon o javnim nabavkama, da su posle toga usledili mnogi zakoni koji su se vezivali praktično za modernizaciju ovog postupka. To je pre svega Zakon o uzbunjivačima, zatim Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije koja je od 2013. godine do 2018. godine usvojena prošle godine i na kraju dolazimo do onog najvažnijeg trećeg nacrta – Akcionog plana za pregovore za Poglavlje 23 koji je jako vezan za Direktivu 24 EU koja je usvojena prošle godine.
Znači, mi smo u obavezi da menjamo ovaj zakon. Zašto? Upravo zbog toga što otvaramo pregovore. Mi se nadamo da će to Poglavlje 3 biti otvoreno. Prema tome, moramo da usaglasimo te direktive sa našim postupkom koji se odnosi na zakonodavstvo u oblasti javnih nabavki i tu će mnogo toga jednostavno se pokazati da je dobro što je ovakav zakon donet 2012. godine, da sve ono što su bili loši pokazatelji ovog zakona pada.
Pre svega, imali ste 17% učešće malih nabavki u ukupnim javnim nabavkama 2013. godine, a 2014. godine su se sveli na 8%. Čuli smo ovde da je sam postupak i proces ugovaranja pao sa 28% na 5% koji je praktično evropski standard.
Ono što je bitno reći to je da ćete sada imati jedan portal koji neće biti samo portal za objavljivanje javnih nabavki, nego će se ponude davati preko tog portala, nego će plan javnih nabavki biti objavljen na tom portalu.
Znači, svima će biti dostupno šta koja institucija planira da nabavlja. Dakle, vi jednostavno dobavljače spremate za ovakve postupke. Znači, ta transparentnost treba da se pokaže u punom svom kapacitetu.
Ono što je bitno, je to da do sada nije korišćen u Srbiji taj instrument okvirnog sporazuma, koji je karakterističan za otvorene postupke i restriktivne postupke. Znači, on je vezan za velike javne nabavke. Sada će se praktično sa ovim instrumentima i ovim zakonskim rešenjima potpuno otvoriti.
Na kraju, treba reći da što se tiče Zakona o javnim nabavkama, on će sigurno dati svoje dobre pokazatelje i posledice ovog usvajanja, a to je pogotovo kada pričamo o primeni ove direktive, obrazovanje, zdravstvo, kultura, koja jednostavno neće dozvoliti da više po šest meseci, samo zbog toga što je određeni dobavljači koji nisu zadovoljni određenim postupkom javne nabavki, nisu zadovoljni što su čak bili skuplji, a nisu pobedili na tenderu, jednostavno ulaganjem žalbi odlažu sam završetak postupka javne nabavke.
Ono što je važno još da se kaže, jeste da ovaj set zakona koji se odnosi na izmene i dopune Zakona o javnom dugu treba pozdraviti, zato što se limitira princip koji je do sada važio kada govorimo o garancijama javnih preduzeća. Pre svega zbog toga što smanjujete tu rashodnu stranu i ukida se taj termin kontragarancija, koji je praktično, ja mislim, relikt prošlosti iz onog zakona dok je postojala još zajednička država Srbija i Crna Gora, pa je Srbija davala kontragarancije za određene mere garancije kada su u pitanju javna preduzeća, pa čak i neke državne institucije koje su bile pola preduzeće, a pola državne kompanije.
Ono što još treba nagovestiti, jeste da sa ovim predlogom zakona, kojim se govori o rokovima izmirenja novčanih tokova, za 60 dana vi uvodite jednu stabilnost i sigurnost svih onih koji žele sa državom. Mi smo do 2012. godine potpuno imali jednu ankcioznu sliku o strane dobavljača. Prvo, niko nije hteo zbog lošeg Zakona o javnim nabavkama više da se javlja na konkurse o javnim nabavkama. Drugo, jednostavno nisu imali poverenja u državu da će ikada biti isplaćeni do kraja njihovi ugovori. Zbog toga ste vi otprilike, kada su u pitanju javne nabavke, imali jednog, dva, eventualno tri dobavljača koji se javljaju, a najčešće jednog. Zbog toga su mnogi postupci javnih nabavki bili unapred obarani. Stoga je ova sigurnost od isplate od 60 dana, do sada smo imali 45 dana kao obavezu, a otprilike bilo je nekih zahteva da to bude 90, neka mera da je dva meseca rok u kojem država treba da izmiri svoje obaveze, a na osnovu kasnije izveštaja koji postoje u odnosu na komisije koje će utvrditi da li je zaista posao završen potpuno optimalan.
Na kraju treba reći, što se tiče ugovora o finansijskom produžavanju uopšte projekata koji se odnose na Klinički centar, fazu A i B za 2019. godinu, da je to potpuno u skladu sa tim da projekte zaista ne treba završavati ad hok, nego treba raditi onoliko koliko treba da bude povlačenje u smislu radova. Znači, ne treba avansno plaćati ono što nije završeno, nego jednostavno treba zaista to terminiranje projektnog finansiranja da bude u roku kako je definisan projektom. Ovo odlaganje tog roka do 2012. godine ja vidim samo kao nešto što pokazuje jednu odgovornost i stabilnost ka izvršenju ovakvih važnih projekata kao što je rekonstrukcija Kliničkog centra.
Na kraju dolazimo do ova dva zakona koja su vezana za Ministarstvo za državnu i lokalnu samoupravu. Kada govorimo o načinu određivanja za broj zaposlenih u javnom sektoru, onda treba reći da se praktično sada definišu jasni kriterijumi koji će se odnositi na posao u javnom sektoru. Svi su ranije trčali da se zaposle u javnom sektoru, ali sada kada vi dođete u situaciju da treba da imate određenu stručnu spremu, sa određenim zanimanjima za određeno radno mesto, sa određenom praksom ili radnim iskustvom za to radno mesto, i kada dođete u situaciju da treba svaki od poslodavaca, a to govorim i za lokalne samouprave, znači predsednici opština i načelnici lokalnih samouprava da treba da izaberu sposobne ljude sa kojima će moći da danas-sutra da rade, a pri tome su stisnuti sa brojem ljudi i onim okvirom para u vezi plata, onda će se sigurno birati najbolji. Zaustaviće se praktično taj deo koji je bio neka praksa da se zapošljavaju po nekoj partijskoj liniji, a čuli smo da ne samo zapošljavanje, nego da su i javne nabavke išle u tom smeru. Sada jednostavno to nije moguće. Srpska napredna stranka je donela odluku da je zaustavila ta partijska zapošljavanja, a sada racionalizacijom i programom optimizacije radnih mesta dobićete adekvatnu organizacionu strukturu kada govorimo o zaposlenima.
Dakle, treba reći da je to jedan proces. Treba reći da kada se govori o 8923 zaposlena u javnom sektoru u ovoj godini, treba apostrofirati da 3008 radnika idu prirodnim odlivom u penzije, odnosno ostaju praktično ta radna mesta u tom sistemu racionalizacije i optimizacije, a da ovaj broj koji obuhvata i tehnološki višak i onaj deo koji se odnosi na otkaze, odnosno otpremnine koje su definisane kolektivnim ugovorima, a neki će biti i određenim podzakonskim aktima kada govorimo o otpremninama, onda treba reći da se u tom planu podrazumeva jedan broj – 1353, koji treba da budu zaposleni u određenim sistemima, zbog toga što ne smemo dozvoliti da stručni ljudi odlaze iz državne uprave.
Pogotovo kada govorimo o tome da postoji tih 493.508 zaposlenih ukupno, da je pola od toga u republičkim organima, a pola toga u lokalnim samoupravama, kada govorimo o sektorima koji su u državnoj upravi negde u višku, a to su zdravstvo, prosveta, MUP i Vojska Srbije, onda govorimo najviše o određenom administrativnom delu zaposlenih. Kada govorimo o tome da neka mesta kojima je izuzetno potrebna struka, što imamo običaj da kažemo da su stručni ljudi uvek tu u manjku, a pogotovo kada govorimo, recimo, o lekarima, kada vi govorite o određenim mestima koja su vezana za određene sofisticirane delove medicine i rad zdravstvenih ustanova, onda treba biti jako pažljiv kada govorimo praktično o tom spisku ljudi koji bi trebali da uzmu naknade ili da uzmu otpremnine.
Na kraju, kada govorimo o ovom Predlogu zakona o registru, treba pohvaliti da najzad posle 20 i nešto godina Srbija treba da dobije registar svih zaposlenih u javnim finansijama, tako da nazovem, zato što su svi oni praktično na budžetu Republike Srbije. Znači da taj deo koji se odnosi na registar zaposlenih obuhvata i izabrana lica, a tu su i poslanici i odbornici skupština opština i gradova i pokrajina. Prema tome, imamo i imenovana lica, sva ona koja se odnose na izvršni deo vlasti, kao i sva ona koja se odnose na postavljena i angažovana lica. Najzad ćemo znati ko je u kom statusu, da li je neko u privremenom statusu, da li je na određeno, da li je na neodređeno. Tačno ćemo znati na tom spisku koliki je taj obim bruto i neto plata. Na kraju krajeva, znaćete tačno u budžetu kolika su ta sredstva.
Do sada smo stalno lutali i stalno govorili da li je to sve ukupno sa zdravstvom i prosvetom, da li je to zajedno sa javnim preduzećima 780.000, da li je nešto manje, da li je nešto više itd, ali sada ćemo tačno imati taj registar na osnovu kojeg će jednostavno država vršiti kontrolu upravo paralelno sa ovim kada govorimo o racionalizaciji radnih mesta, a to će važiti ne samo za zaposlene u lokalnim samoupravama, već i za političare, jer pred nama su i usvajanje statuta glavnih gradova, a pred nama je i promena praktično Zakona o izbornom zakonu. Znači, mnoge stvari će se ovde menjati u Srbiji.
Prema tome, svi segmenti društva, i oni koji praktično povlače finansijska sredstva iz budžeta, menja će se i to je ono što je dobro. Država će postati sve efikasnija, racionalnija i time suštinski kada imate na jednoj strani otvaranje i priliv stranih direktnih investicija i novih radnih mesta jačate privatni sektor, praktično racionalizujete i optimizujete državni sektor, dolazite do praktično tog ekonomskog rasta i razvoja, o kome jednostavno nismo mogli da razmišljamo proteklih sigurno deset godina.
Zahvaljujem se svima što ste pokušali na adekvatan način da obrazložite ove predloge zakona, s obzirom da postoji u javnosti potpuno nerazumevanje šta znači racionalizacija javnih mesta u državnoj upravi i što postoje praktično oni ljudi koji pokušavaju sa neadekvatnim obrazloženjima da plaše zaposlene u javnom sektoru. Jednostavno, svi smo okruženi određenim promenama i sistema funkcionisanja, kako privatnih preduzeća, tako i državnih, tako i državne uprave i svi treba praktično tim promenama, ne samo da se prilagodimo, nego da odgovorimo na adekvatan način.
Dobro je što ste spomenuli da će biti novih edukacija, preorijentacija, u smislu struke, obuka, jer mislim da jedino tim učenjem suštinski mi možemo da napredujemo i kao državna uprava i kao država, da možemo da sprovodimo te strateške projekte o kojima jednostavno ima interesovanja da se ovde gradi, to je ono što nama treba da donese neku novu vrednost, neka nova radna mesta u privatnom sektoru.
U danu za glasanje, ovaj set zakona sigurno će biti podržan od SNS. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.
Izvolite, gospodine Đukanoviću.

Hvala, uvaženi predsedavajući.     
Gospodine Vujoviću, gospođo Udovički, prvo da vam se zahvalim što ste ovde došli da branite ove vrlo nepopularne zakone, posebno vama, gospođo Udovički, jer sigurno nije popularno kada morate da kažete ljudima da će da dobiju otkaz. Ali, sreća prati hrabre. Znate, onaj ko se odluči da preduzme nepopularne mere, kad-tad će u nekoj budućnosti ipak biti cenjen od naroda.
Moram da priznam, gospodine Vujoviću, veliki sam protivnik onoga što je MMF uopšte ovde radio na ovim prostorima, ali ovo danas što donosimo je na neki način uvođenje rada. Inače, mislim da je do nereda upravo došlo neadekvatnom politikom MMF-a na ovim prostorima, jer oni su sve ove ljude koji su imali jedan krajnje divljački, ako hoćete, neoliberalni koncept, znači, ne onaj neoliberalni koncept koji je zdrav, nego krajnje jedan divljački, gde ste imali potpuno jednu pljačkašku privatizaciju, uništavanje svega što je država imala, oni su na to blagonaklono gledali. Nikada nisu nikoga opomenuli, sve negde do 2011, 2012. godine, kada su počeli da daju primedbe na zaista neracionalno trošenje novca i sredstava iz našeg budžeta jer su i sami videli da taj novac koji ovde dolazi odlazi pitaj Boga gde i da to uopšte ne ide u korist građana. Sada, dobro je što oni ovo danas predlažu i dobro je što ćemo mi to da usvojimo, ali kamo lepe sreće da mi nikada nismo morali da dođemo u situaciju da ovakve stvari usvajamo.
Gospodin Jelašić je nedavno dao intervju za NIN. Vrlo pažljivo sam pročitao taj intervju, kada je on na pitanje novinara, posebno za povećanje penzija, koje je bilo krajnje neracionalno, za 10% je neko povećao penzije 2008. godine, pitao, između ostalog, tadašnje rukovodioce u ovoj državi - na osnovu čega mislite da date penzionerima tih 10%, oni su rekli – pa to je dogovoreno koalicionim sporazumom.
Znate, ovde se ekonomija vodila na osnovu koalicionog sporazuma. Nije se vodila na osnovu nekog racionalnog shvatanja, odnosno onoliko koliko zaradite, toliko možete da potrošite. Mi smo imali potpuno jedan sumanuti koncept, a to je - dajte da se dodvorimo biračima, da kupimo birače, i na taj način, jel tako, da opstanemo na vlasti.
Bogu hvala, to je prekinuto 2012. godine. Da se nije to dogodilo, mi bi danas bili u poziciji Grčke, bez ikakvih problema, i pitanje je da li bismo ikada mogli da se izvučemo, s obzirom da je neko u tom periodu, a to gospodin Jelašić potvrđuje, uzimao kredite po kamatama od 7,28%, i to u dolarima, bez želje da vodi računa o riziku, eventualno, zato što dolar može da ojača a npr. evro da padne, niko o tome nije vodio računa, uzimao je sumanute kredite. Mi danas to vraćamo, dragi građani, da znate. Mi danas iz tog perioda u ovoj godini moramo da vratimo kamate, mislim, ispravite me vi, gospodine Vujoviću, milijardu i 300 miliona evra negde otprilike kamata bi trebalo da vratimo, što je potpuna katastrofa. Ali, iz ove kože se ne može i zato moraju da se donose ovakvi zakoni.
Prvo, vezano za ovaj zakon o ovoj situaciji vezano za racionalizaciju državne uprave. Žali bože što mi imamo danas situaciju da, evo, gospođa Tomić je to veoma lepo obrazložila, onako profesorski, mi imamo danas veliki problem što mi nemamo dovoljan broj ljudi npr. u inspekcijama. Imate situaciju u Poreskoj upravi, npr. Filijala Voždovac, ima samo šest poreskih inspektora. Da li zaista neko misli da može šest inspektora da čitavu teritoriju tolike opštine pokrije? Pa nema nikakve šanse. Ali, zato smo nagomilali u administraciji toliko ljudi da to se ne zna ko kada ulazi na posao i za jednim računarom koliko njih radi.
Sada kada se kaže da morate nekog da otpustite, e onda odjednom skoče ovi koji su inače takav koncept zagovarali, pa kažu – jao, vi ne mislite na ljude. Pa neko mora valjda da misli i na državu i na taj budžet. Pa ne možemo doveka da sipamo novac u nešto što nema apsolutno nikakvu produktivnost. Koja je produktivnost bila zapošljavati tolike ljude u administraciji? Mi nemamo nikakve proizvode kapacitete danas. Mi smo privredu upropastili, ali smo zato na budžet stavili toliko ljudi da to ne može jedna Kina da izdrži, a ne Srbija.
Tako da, ovo što sada radite jeste nepopularno, ali ja vam čestitam baš zato što radite ovakvu nepopularnu meru. To je nešto što mora da se preduzme. Kao što nije bilo popularno da kažete ljudima – moramo da vam smanjimo platu i penziju jer to ljudi neće da prihvate, ali znate šta, druge solucije nije bilo. Svi oni koji se protive ovome neka kažu za šta su. Da li ćemo i dalje da sipamo novac u preduzeća u restrukturiranju? Da li ćemo i dalje da sipamo novac u administraciju? Da li ćemo i dalje da uništavamo privredu, da uzimamo kredite do beskonačnosti, a da zaista ništa ne pokrećemo po pitanju proizvodnje?
Ono što ja moram da pozdravim, vezano za samozapošljavanje, to ovde niko ne želi, valjda to nije popularno, da neko piše nekakvu pohvalu o Vladi, recimo, mi imamo fantastičan rad Inspekcije rada, zato što smo smanjili broj nezaposlenih, između ostalog, jednim delom zato što su počeli ovi koji su držali radnike na crno da prijavljuju radnike. Navijam upravo, pošto 1. avgusta, gospođo Udovički, trebalo bi da krene sa primenom novi zakon o inspekcijskom nadzoru, da još žešće inspekcije rade. Morate naterati i poresku i Inspekciju rada i sve ostale inspekcije da budu još rigidnije, zato što mora da se uvede red u državi.
Moram da pohvalim i zakon koji planirate da donesete, odnosno koji planiramo svi ovde da izglasamo, Predlog zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti. To je nešto što je zaista revolucionarno. Mi do skoro nismo imali nikakav popis šta imamo od imovine, posebno nepokretnosti, šta Republika Srbija sve poseduje. Onda ste imali neverovatne situacije. Recimo, neko u nekom organu zna da npr. taj organ, recimo, ako radite u pravobranilaštvu, znate da negde postoji neki državni stan, pa onda kažete nekome – idi, kao, čuvaj taj stan i onda vremenom ti dođeš do tog stana na jedan volšeban način, tako što mu se umanjuje cena itd. E, ovo je sada nešto zaista revolucionarno. Uspostavlja se neki red, da će neko konačno proceniti te nepokretnosti koje država poseduje i da ih konačno popišu, da znamo što to imamo, kako bi država mogla da zaradi. Čitam danas da je neko dao procenu da bi država mogla tu da zaradi ogromna sredstva i ja to apsolutno podržavam.
Kao što, naravno, podržavam i ovaj zakon o registru jer neverovatno je, mislim da je gospodin Krstić, dok je bio vaš prethodnik, o tome pričao, da mi nismo imali uopšte popisane ljude koji rade u javnom sektoru. Mi nismo imali pojma koga plaćamo. To je neverovatno nešto. Dajete negde novac, a ne znate ko vam radi. Konačno ćemo sada i tu da uvedemo neki red i mislim da je to nešto što je jako dobro i što bi svakako trebalo podržati.
Ono što moram i da vas pohvalim vezano za ovaj zakon o plaćanju od strane javnog sektora dobavljačima, znate, mi smo imali sad jednu krajnje sumanutu situaciju, da ljudi urade posao da niko ništa ne plati. Onda čekate do besvesti dok vam neko plati taj novac, zapravo i zaboravite kada ćete da dobijete. Sada je to nešto što je zaista dobro, uvodi se disciplina, u roku od 60 dana morate da platite dobavljačima i to je nešto što bi zaista svako normalan podržao.
Ovde bi se zadržao kod Zakona o javnim nabavkama. Vidim neverovatne kritike na prethodno donete izmene koje su 2012. godine ovde donete i kritike idu u tom smeru - eto niste postigli šta ste hteli. Izvinite, a kako niste postigli šta ste hteli? Možda nije cifra u uštedi tolika, ali je svakako, imate strahovitu uštedu i imate pad korupciju u javnim nabavkama. Fantastičan pad.
Mi smo imali do tada situaciju u javnim nabavkama na sledeći način, imate pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva i tačno nameštate firmama koje vi želite, odnosno firmama gde su vaši partijski prijatelji vlasnici. Tako su oni dobijali posao. Da ne pričam, što ste tako pljačkali javna preduzeća do, zaista neslućenih razmera, jer su, posebno ona koja imaju monopol. Na primer, kada bi trebalo da plate reklamu, pazite monopolsko preduzeća plaća reklamu nekom mediju i onda se tačno zna koji mediji bi trebalo da dobije taj posao, tako se izvuče jedno 10, 20 miliona dinara, zavisi kako koji mediji, da bi se zapravo tako platila buduća kampanja za izbore.
To je sada prekinuto. Mi imamo pad, upravo takvih nabavki, pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva sa na svega 5%. To je vrlo pozitivno. E, sada, naravno da postoje negde problemi gde se koče javne nabavke, gde su neke institucije ostajale bez elementarnih sredstava, ali evo ovim sada se to popravlja i nadam se, elementarnih sredstava za rad, zato što, zaista tu je postojala neka regidnost, dobro je da se to uočilo i to će se sada popraviti. Znate, šta je bilo bolje, da li uštedeti 100 miliona evra, ko što, čini mi se, da je negde tolika procena oko te uštede, ili dopustiti da se i dalje pljačka država? Pa, mislim da ovo bilo mnogo bolje da uštedimo taj novac, bez obzira što smo imali određenih tih anomalija koji se ovde spominjane, ali evo ovim zakonom se to sada popravlja i to je, naravno za svaku pohvalu.
Koleginica Tomić je lepo obrazložila ovo oko javnog duga. Konačno i tu se uvodi red. Konačno skidamo sa grbače one koji su bez veze nam sisali novac i koji su na neki način nam pravili toliki javni dug. Mislim da je ovo nešto što je zaista dobro i zaista ne vidim ni jednog jedinog razloga zašto bi neko glasao protiv ovakvih zakona. Činjenica je da to može amandmanima koliko-toliko da se popravi u određenim segmentima, ali čini mi se da mi polako postajemo država i da se ovde uvodi red. Mi smo dosada bili takva država da zapravo su tajkuni pisali zakone. To je ono što je najviše uništilo ovu zemlju. Prilagođavali su sve ovakve zakone sebi i njihovim potrebama. Ovde konačno država staje tome na put i postaje, zaista institucija, odnosno postaje neko u koga možemo da verujemo.
Mi do sada smo, zaista imali veliki problem, upravo zbog ovakvih anomalija koje sam nabrojao da verujem uopšte u instituciju države. Ovo je prvi put da donosi se zakon i nadam se da će država imati snage da ga sprovode i da će tu pokazati svoju jačinu u odnosu na one koji su prilagođavali zakone sebi i naravno da ću ovako nešto, svim srcem podržati, kada dođe dan za glasanje. Hvala vam.

Zahvaljujem gospodine Đukanoviću.
Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević. Izvolite gospodine Kovačeviću.

Dame i gospodo, današnju raspravu u načelu sastoji se od seta ekonomskih zakona kojima regulišemo ekonomsku funkcionisanje, nekima i fiskalno uređenje.
Suštinski u ovih devet zakona, ja mogu da prepoznam sedam tehničkih i dva koja menjaju stvari. U jedinstvenoj evidenciji nepokretnosti, u svojini Republike Srbije nalazi se 551.946 jedinica, odnosno unosa, koji su javna svojina, a to jeste društvena svojina, državna svojina i javna svojina. Broj tih unosa nije jednak sa brojem nepokretnosti koji su u vlasništvu Republike Srbije. Imovina Republike Srbije, u stvari je vlasništvo svih njenih građana, a ona je poverena na raspolaganje i upravljanje nekim ljudima koji rade u državnoj administraciji. Skupština Republike Srbije ima svoju odgovornost, pre svega kao zakonodavno telo koje definiše funkcionisanje imovine Republike Srbije.
Predlog ovog zakona stigao je nekako u isto vreme kada i izveštaj DRI, o svrsishodnosti upotrebe nepokretnosti u imovinu Republike Srbije. Imovina Republike Srbije iznosi 683 milijarde dinara ili polovina budžetskih prihoda u jednoj fiskalnoj godini. I to je samo 20 % ukupne upisane imovine, jer ostatka od 80% nema nikakvu vrednost. Tih 20% u stvari je imovina koja ne prolazi proces revalorizacije, pa je zato njena cena toliko mala.
Država Srbija od svoje imovine u toku jedne fiskalne godine, konkretno 2013. godine ostvari prihod u visini od šest milijardi, a u budžetu se preko opštih prihoda slije samo 852 miliona dinara ili 0, 08822% ukupnih planiranih budžetskih prihoda za 2013. godinu. Dve hiljade 652 unosa nema oznaku vrste, 27 hiljada 520 unosa nema podatke o površini, 30 hiljada 330 unosa nema adresu, 43 hiljade 907 unosa nema podatke o katastarskoj parceli, 165 hiljada 147 unosa nema podatke o vrsti.
Dame i gospodo, ne mogu ni da pretpostavim kada poreska inspekcija, poreska kontrola, drugi državni organi kontrole uđu u neko malo, veliko privredno društvo na periferiji nekog veliko grada i pitaju vlasnika, knjigovođu, nadležno lice, da kaže šta ima u evidenciji osnovnih sredstava, a onda oni kažu, ono što je nama Državni revizor rekao da imamo neku imovinu, da smo nešto i kupovali, ne znamo kada i po kojoj ceni, da nešto dajemo i u zakup, ne znamo kome, a i to što smo dali u zakup nije po tržišnoj ceni i to niko ne plaća.
Naravno da smo svi svesni da takva situacija je nemoguća u našoj državi. Još jedan primer, ovo je primer o upisu imovine, kako raspolažemo imovinom građana Srbije. Znači, da ne govorim ulicu u gradu Beogradu, radi se o centralnoj ulici u centru Beograda, tamo je zakup stambenog prostora, 2,11 evra po kvadratnom metru, odnosno 4,7 evra. Prosečna tržišna cena 5,7. Poslovni prostor u toj ulici izdaje se po ceni od 13,06, a lokal pored njega iste veličine, istog vlasnika, ista struktura, za 7,4 evra. Ovaj drugi jeftiniji je za 56%. Sve to stoji u izveštaju na strani 68, a ako okrenete još dve stranice u izveštaju, na stranici 70 videćete da se ni ti lokali ne plaćaju.
Vlada nema kontrolu nad raspolaganjem imovinom i nepokretnostima. Sada možete kako god hoćete da kažete da je to posledica prethodnih decenija što jeste. Prethodnih generacija koje nisu vodile računa, ali je činjenica da jedan birokratizovani državni aparat koji funkcioniše godinama nije vodio računa. Primali su plate iz budžeta Republike Srbije o imovini Republike Srbije.
Danas ja čujem da tu imovinu trebamo da tržišno aktiviziramo, da je stavimo u funkciju. Ja sam ubeđen da je ona već u funkciji samo što prihod od te funkcije nije u budžetu Republike Srbije. To mora da se promeni i ne sme da se ostavim budućim vladama i budućim generacijama posle nas. Zato je danas ovaj predlog zakona mnogo bitan i ključan, radi se o jednom vrlo prostom, jednostavnom zakonu koji se sastoji od 12 članova, 12 činjenica koje se neupitne.
Da se ne nastavljam na ostale rasprave, hajde da vidimo koje su prednosti ovog zakona. Pre svega, ključno je, govori se o povećanju i smanjenju fiskalnog deficita, u stvari, pretpostavljamo da ćemo prodajom imovine ostvariti veće prihode, to će se prebaciti preko ostalih prihoda u budžet Republike Srbije, u prihodovnu stranu i samim tim nastavićemo tempo smanjenje fiskalnog deficita koji je nužan da bi makro ekonomski parametri počeli da funkcionišu.
Ovde se govori lepa foskula, fiskalni deficit i smanjenje. Fiskalna konsolidacija, u stvari treba reći građanima Srbije istinu. Da, mi skupljamo novac da platimo obaveze koje su nastale u prethodnim godinama prema međunarodnim institucijama u vidu različitih kreditnih aranžmana i Međunarodni monetarni fond nije došao danas, on je došao onog trenutka kada smo se prezadužili.
Naravno da postoji i drugi efekat. Umanjenjem osnovnih sredstava, praktično u vlasništvu Republike Srbije učinićemo da rashodovna strana budžeta bude drugačija.
Učinićemo da troškovi za ta osnovna sredstva budu manja, a istovremeno ćemo omogućiti zakupcima, da jedan deo sredstava koji je izmešten, a oni su vlasnici, vratimo u platni promet i da oni reše ključne poslovne i stambene odluke i sve u skladu sa članom 6. gde jasno definišemo način tržišne cene po kojoj ćemo izvršiti prenos imovine.
Naravno da će se razviti i tržište nekretnina, jer će primar u prvom trenutku, se na tržištu pojaviti značajni broj objekata, a istovremeno u procesu prometa koji je neosporan na sekundarnom tržištu ostvariće se efekti.
Predlog ovog zakona je svakako u tome što će jedan oblik svojine koji je danas u državnoj svojini preći u funkcionalniji, mnogo bolji, efikasniji privatni oblik svojine.
Jedna od nedoumica koja je svakako prisutna, tiče se člana 5. i ona govori o pravu da nekretnine mogu da kupe zakupci. Meni je žao što gospodin Vujović ministar nije ovde, zato što mislim da je Vlada imala želju da sačuva odgovarajuću socijalnu komponentu.
Znate, ako ste vi zakupac stana 10, 20 godina, generacijama i ako niste u situaciji da danas taj stan kupite, a taj stan bude prodat po nekim tržišnim mehanizmima, dolazite u situaciju da ta porodica ima ozbiljne i značajne probleme. Tako da ja mogu da razumem to odsustvo jasno od tržišnog mehanizma u prodaji osnovnog sredstva.
Iz ovog zakona i izveštaj DRI u stvari moraju da proteknu dva zaključka i dve stvari.
Prva je, da država Srbija, Ministarstvo finansija, Odbor za budžet, Vlada Republike Srbije, Narodna skupština mora da reši problem upisa i raspolaganje imovinom države Srbije, jer od 1996. godine, to smo uradili osam puta preko različitih zakona i uredbi i očito je jasno da danas efikasno i efektivno ne kontrolišemo imovinu.
Druga stvar, treba prestati sa davanjem u zakup imovine Republike Srbije koja se primarno ne koristi i treba je praktično na tržištu, pod jasnim tržišnim mehanizmima, otuđiti od korisnika koji ne zna sa njom na pravi način da rukovodi.
Za mene, za moje komšije u Kragujevcu, potpuno je nebitno da li država Srbija, da li mi kao građani imamo u milionima procenata imovinu u nekom stanu u Beogradu, jer ako imamo blato na ulicama, barake od škola, infrastrukturu koja nije urađeno, to je ono što nas zanima. To nama nisu, gospođo ministarka, obezbedili zaposleni u državnoj upravi.
Ja danas slušam da govorimo o zakonu o otpuštanju, o racionalizaciji ne, ovaj zakon o efikasnoj i efektivnoj državnoj upravi. To je suština. Jer, kada govorite da se državna uprava plaća iz republičkog budžeta, budžeta lokalnih uprava, u stvari to jeste samo delimično tačno. Plaća se i škola, zgrada, infrastrukture koje nedostaju mojim komšijama.
Kada iz budžeta lokalne uprave date 30 do 40% i kada su vam to rashodi za zaposlene, kada javna preduzeća na lokalu imaju 80 do 90% rashoda za zaposlene, kada pojedina ministarstva imaju 90% u rashodima za zaposlene, kako možete da govorite o održavanju, da ne govorimo o investicijama.
Ključno pitanje koje se meni postavlja jeste, a čemu nama služi javni sektor, da li je to socijalna institucija ili je to institucija koja kod investiranja treba da omogući da građani Srbije bolje žive?
Zaposleni u javnom sektoru u lokalnim upravama, državnoj administraciji, svi bez izuzetka, javnim preduzećima, funkcionišu na principima već 50 godina koji se ne menjaju.
Radi se poveravanju poslova koja čini država, poveravajući poslove vrlo često u vrlo profitabilnim granama, pri čemu tim preduzećima i tim institucijama daje monopol.
Ustvari imamo problem zato što imamo monopol u visoko profitabilnim poslovima, gde ne ostvarujete profit uopšte, a tek ekstra profit, a u stvari imate institucije koje posluju sa gubitkom.
Ista je situacija i sa zaposlenima. Vi nemate fruktuaciju radne snage u tim institucijama, pa praktično se ništa i ne dešava.
Od tri najgora monopola koja mogu da postoje imate monopol koji je državni monopol nad kontrolom i nemogućnošću da se ulazi slobodno u granu i drugi loš monopol teoretski, monopol radne snage.
Tek treći je monopol na tržištu. Neosporno je da je usluga koju pruža država preko svojih institucija fiksirana. To je tražnja koju ne možete da promenite. Nesporno je da školstvo, obrazovanje, javni sektor nešto što mora da se koristi, ali nije dokaz prihvatljivosti, činjenica da to radi preduzeće, institucija koja je u državnom vlasništvu.
Ovaj zakon, budući zakon morao je suštinski da promene shvatanje po kome je država, lokalna uprava, istovremeno i korisnik odnosno neko ko poverava poslove u ime građana radeći u njihovom najboljem interesu. To poverava preduzećima koja u njenom vlasništvu a na teret građana koji plaćaju neefikasnost.
Ja nemam nikakvu dilemu. Ajmo da izvršimo jednu demonopolizaciju javnog sektora, ajmo da sve to školstvo, zdravstvo, javne usluge prebacimo na konkurenciju i da građanina Srbije koji je suštinski bitan, sedam i po miliona ljudi, stavimo u centar da sami odlučuju, pa da kažu – ja ću da kupujem uslugu školstva ovde, uslugu zdravstva ovde, uslugu u lokalnoj upravi, komunalnom poslu, prosto ne želim više da plaćam iznošenje smeća ako nisam u zemlji. Ne želim da plaćam parkiranje na ulicama, već tamo gde su garaže koje su napravljene.
Dame i gospodo, demonopolizacija svega je, suština rasta ekonomije. Demonopolizacija ustvari podrazumeva osvajanje ekonomskih sloboda.
Danas u državnoj administraciji ne postoji ni jedan zaposleni koji jedino on zna da radi posao i niko drugi. Možda on jedini i uspeva da ga radi, ali je to posledica državnog monopola.
Kada se danas kaže …

Gospodine Kovačeviću, malo se vratite na temu.

Ovo je tema, gospodine Bečiću.
Ja razumem da …

Ako mislite da je tema nastavite, ali imamo reakciju poslanika da niste na temi.