Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću govoriti o sva tri zakona, ali obzirom da je dosta toga rečeno, fokusiraću se na nešto što je jako bitno.
Pre svega ću obratiti pažnju na Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvu i njihovoj zaštiti. Ministar je upravo objasnio na koji način se šalju radnici i kako se vraćaju. Niko neće ostati bez posla. Naime, o čemu se radi? Ja ću taksativno odgovoriti na svako pitanje ili nejasnoće koje možda našim gledaocima ili damama ili gospodi u Skupštini nisu bili jasni.
O čemu se radi? Naime, ovo je jedan izuzetno dobar zakon, nije ga radila politička stranka, nego stručnjaci. Drago mi je da sam čula od gospodina ministra da su savetnici upravo ljudi koji su dugogodišnji saradnici i to je prava stvar, nismo mi ispolitizirali ovaj zakon, naprotiv.
O čemu se radi? Ovim zakonom, pre svega, uređuju se prava zaposlenih koji se upućuju na privremeni rad u inostranstvo, zatim uslovi i obaveze poslodavac, što je vrlo bitno, zatim, saradnja između organa i organizacija koji su zaposleni u državnim organima, a upravo se tiču zaštite ljudi koji se šalju u inostranstvo na rad. I, na kraju, ovaj zakon je podložan nadzoru, što je vrlo dobro. Šta to znači? Nadzor nad primenom ovog zakona radiće inspektorat za rad – bravo.
Važeći zakon, ako bih govorila od početka datira od 1980. godine kada je bila stara Jugoslavija, a kako se menja politički sistem, menjaju se i zakoni. Zatim, revizija je bila 1998. godine, SRJ, međutim nije bio dovoljno dobar, zato što nema dobre mehanizme za zaštitu radnika koji se šalju u inostranstvo. Naime, ovim zakonom se upravo ispravlja to, a kako? Na četiri načina. Znači, striktno su određena pravila za poslodavca. Neophodna je saradnja između organa i organizacija koji se tiču državne uprave. Taj miks, odnosno ta interakcija dovodi do pravih rezultata.
Šta ovo znači? Na primer, novi zakon obezbeđuje pre svega skraćenje vremena od poslodavaca obaveštenja prema ministarstvu, što je jako bitno. Zatim,
manje dokumentacije, velika je transparentnost to je ono što ovaj zakon pre svega daje, transparentnost. Svako ko bude želeo da zna gde se neko ko se šalje u inostranstvo može na sajtu koji je u obavezi da da poslodavac vidi koliko ljudi ide u inostranstvo, koje su to države, koja su to mesta, znači, taksativno od a do š. Odlično, bravo za ministarstvo.
Zatim, Ministarstvo i inspekcija rada, poreska kontrola, organizacija obaveznog socijalnog osiguranja i diplomatska konzularna predstavništva su u stalnoj interakciji. Znači, ko god hoće da zna šta se dešava sa našim ljudima može preko ovih državnih organa, a oni ako žele da znaju sve podatke o privrednom subjektu ili poslodavcu ili pak o onome ko je u inostranstvu može lepo da se informiše i iz centralnog registra. Još jedan boljitak.
Ono što je još novina, a tiče se poslodavca je naime aneks ugovora. To je dodatak na osnovni ugovor. Niko neće da potpiše aneks ugovora ukoliko mu se neka klauzula u osnovnom ugovoru ne dopada. Znači, još jedan boljitak.
Zatim, kad se neko šalje u inostranstvo, on se edukuje, vrši se priprema tog čoveka. Znači, nema više „grlom u jagode“, kao što je bilo pre 20 godina. Ja ne vređam stari zakon, niti želim da povredim bilo koga, prosto, brzo se živi, nauka je u stalnom napretku, tehnologija, došlo je vreme da menjamo zakone.
Šta se još dešava? Dešava se da čovek koji dobije posao u inostranstvu, on ima kontakt osobu. Znači, privilegija je sada zaposlenih koji se šalju u inostranstvo na rad, jer čovek taksativno zna u koju državu ide, u koje mesto, kakva je klima, da li ima stan, da li je taj stan plaćen, kako će da se hrani, kolika mu je plata, da li ide sa porodicom, itd. Znači, apsolutno sve. Izvanredno. Ja zaista ne znam šta bih dodala ovom zakonu. Prosto, ako nekom nešto nije jasno, može u Centralnom registru da vidi kako se to radi. Danas možemo na osnovu sajta poslodavca naći na bilo kom kraju sveta zaposlenog. To nikada nije bio slučaj.
Ono što nije dobro, ne u zakonu, nego ono što se dešavalo svih ovih godina unazad, je veliki broj ljudi koji su iz Srbije odlazili, nekada Jugoslavije a sada Srbije, i radili na crno. Smatra se da u Ruskoj Federaciji postoji oko 15 hiljada ljudi koji rade na crno. Niko tačno ne zna, ali, to ćemo ispraviti. Naime, oni se vode kao ljudi koji su otišli turistički, na turistička putovanja.
Zakon o statistici je egzaktna nauka. Mi trenutno imamo ljude, odnosno radno sposobne od 15 do 64 godine, negde oko dva miliona, tačnije, dva miliona 853 hiljade 245 lica. Naravno, prema podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, broj izdatih potvrda u 2013. godini je bio 7.325, što je dobro, a u 2014. godini 7.046 izdatih potvrda. Zemlje u koje se sada ide su uglavnom Crna Gora i zemlje u okruženju. To je nekako najbliže i verovatno još uvek postoji taj neki odnos i dobra saradnja između bivših republika. Zemlje koje su sada vrlo važne za naše ljude koji idu u inostranstvo su pre svega Crna Gora, Italija, Austrija, Francuska, Češka, Rumunija, Makedonija, Slovenija, naročito mali broj lekara, skoro sam bila u Sloveniji pa znam, ništa preterano, i to pre 2014, odnosno 2012. godine, Bosna i Hercegovina, Norveška, Ruska Federacija i Belorusija.
Šta još treba reći? Najčešći profili zanimanja ljudi koji se upućuju na rad u inostranstvo su uglavnom inženjeri građevine i elektrotehnike. To su menadžeri, programeri, ali isto tako i svi radnici ovih profila. Znači, građevinski radnici, od montažera, varioca, keramičara, limara, bravara, to je ono što u Srbiji zaista nedostaje i možda nije demagogija nego prosto ne treba svi ljudi u ovoj zemlji da imaju diplome, neko treba da se bavi konkretnim poslovima, a ovo su jako dobro plaćeni poslovi, kako u Srbiji tako i u inostranstvu.
Treba još reći da su velike kazne za poslodavce ukoliko pošalje na rad u inostranstvo lice koje je ispod 18 godina – od 600 hiljada dinara do milion i po dinara i to je odlično, što se mene tiče.
Drugi zakon o kome ću govoriti, ali kratko, jer moje kolege su dosta toga rekle, jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Naravno da se ovaj zakon upravo odnosi na to. Ono što se dešava, a nije dobro, to su upravo povrede kad se radi na crno. Zato postoje potvrde. Upravo sam rekla šta je bilo 2013. i 2014. godine.
Neko je ovde od cenjenih kolega spomenuo da je zaposlenost opala. To nije tačno. Ovo je produktivna zemlja, stalno se nešto dešava. Na sreću svih nas, zaposlili smo 59 hiljada ljudi. Ne partijskih ljudi, nego stručnih ljudi. A procenat od 25, koliko je bio prethodnih godina, je pao na 17,9 procenata. Bravo. Ovo je jedna dobra zemlja, sa dobrim ljudima, ogroman potencijal kadrova i ja se nadam da će za godinu, dve i tri, kako smo krenuli, ovaj procenat biti znatno manji.
Samo ću sa par rečenica spomenuti treći zakon – Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece. Što se Konvencije tiče, ona predstavlja krovni dokument, a ako je nešto krovno, u smislu je međunarodne zaštite dece i stavlja se u funkciju sve ranije potvrđene konvencije, što je jako bitno i o tome ne bih ni diskutovala. Znači, smisao ove Konvencije je koji će se zakoni primenjivati u odnosu roditelj-dete i život dece u porodici. Hvala. Odlično i profesionalno odrađen zakon i SNS će u Danu za glasanje podržati predloge ovih zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marjana Maraš. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, istakla bih i ponovila na samom početku da će poslanička grupa SPS podržati predloženi zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, kao i ostale zakone iz drugog zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa.
Važeći zakon koji reguliše ovu oblast je iz 1988. godine. U vreme kada je donet, on je na najbolji mogući način regulisao ovu oblast. Ali, saglasićemo se da je od tada prošlo 17 godina i da su se dogodile mnoge promene, kako u državnom uređenju, tako i u pogledu društvenih, političkih, ekonomskih, kulturnih odnosa u našoj zemlji, ali i u svetu.
Iz tog razloga, bilo je neophodno na efikasan način zaštititi radnike koji se upućuju na rad u inostranstvo, ali i zakonski precizirati uslove i procedure pod kojim poslodavci sa teritorije Republike Srbije mogu efikasno i konkurentno da posluju na savremenim inostranim tržištima.
Upravo je cilj ovog zakona da pospeši zapošljavanje u inostranstvu i da omogući poslodavcima da po olakšanoj proceduri zapošljavaju ljude u inostranstvu, ali i da ti zaposleni budu u potpunosti zaštićeni, da dobiju ono što im je obećano, odnosno da ih niko ne prevari, da imaju bezbednost i zdravlje na radu, socijalno i penziono osiguranje i da primaju zaradu.
Osnovni razlozi za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo ogleda se, s jedne strane, kao rezultat visoke stope nezaposlenosti u Republici Srbiji i malih primanja zaposlenih, a s druge strane i kao mehanizam regulacije i tržišta rada, kreiranja novih radnih mesta i povećanje prihoda, kako za zaposlene, poslodavca, tako i za državu.
Poštovani narodni poslanici, ono što izdvaja osnovni problem naše države je to što se ne zna koliko radnika u potrazi za boljom zaradom radi u inostranstvu. Nekoliko organa poseduje različite vrste parcijalnih evidencija i statističkih podataka o ovoj problematici, kako ste naveli i vi, ministre, ali, trenutno nijedna državna institucija nema podatke o broju zaposlenih koji su na privremenom radu u inostranstvu, niti ih ko notira, niti ima mogućnost da to učini, jer postojeći zakon ne obavezuje poslodavce da prijave koliko ljudi vode van granica zemlje i gde.
Priče o nehumanim uslovima isplivavaju tek kada se dese velike tragedije. Ako nema kontrole uslova u kojima rade, radnici rizikuju da budu izigrani i zloupotrebljeni. Radnici se najviše žale da su upućeni na rad u inostranstvo mimo međudržavnih sporazuma, u neregularnim uslovima, te ne dobijaju radne dozvole, ima prevara oko plate, radnog vremena, zarade kasne ili im se uopšte ne isplaćuju, ili su umanjene, a žale se i na loš smeštaj.
Upravo zbog tog problema, Predlog zakona je posebno važan sa aspekta radnih migracija, sprečavanja nelegalnog upošljavanja i trafikinga radne snage od strane sumnjivih poslodavaca, koji u uslovima krize nude široku lepezu sumnjivih poslova uz visoke zarade.
Novi Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti treba da obezbedi jasan uvid u to gde je i koliko radnika iz Srbije angažovano.
Novim Zakonom uvedena je i obaveza poslodavaca da obaveštavaju Ministarstvo rada da vodi radnike u inostranstvo, tako da ćemo tačno znati ko radi, gde radi i pod kojim uslovima.
Nadamo se da će ovaj Predlog zakona doprineti boljoj zaštiti naših radnika, jer su njime uređena prava zaposlenih koji se upućuju na privremeni rad u inostranstvo, uslovi, postupak i obaveze poslodavca, saradnja organa i organizacija državne uprave koje vrše zaštitu i nadzor nad primenom ovog zakona.
Obaveza poslodavca je da, pre upućivanja zaposlenog na privremeni rad u inostranstvo, zaključi aneks ugovora o radu, sa obaveznim elementima propisanim zakonom, kao i da izvrši promenu osnova osiguranja u jedinstvenoj bazi centralnog registra, obaveznog socijalnog osiguranja, u skladu sa propisima.
Novina koju donosi ovaj zakon je postupak pripreme zaposlenog za upućivanje na privremeni rad u inostranstvo. U okviru ove pripreme poslodavac je dužan da zaposlenog informiše o svim bitnim uslovima života u državi i mestu u koje se zaposleni upućuje i da odredi kontakt osobu u inostranstvu.
Poslodavac je dužan da zaposlenog koga upućuje na privremeni rad u inostranstvo, obezbedi zdravstveno, penziono, invalidsko osiguranje i osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bezbednosti zdravlja na radu, smeštaj, ishranu, prevoz za dolazak i odlazak sa rada, zaradu i pripremu za upućivanje na privremeni rad.
Svaki poslodavac koji upućuje radnike na privremeni rad u inostranstvo biće u obavezi da obavesti Ministarstvo za rad o tome koliko zaposlenih radi u inostranstvu, gde rade i kakva su ima prava obezbedili.
Sa druge strane, olakšava se poslodavcima procedura obaveštavanjem ministarstva, skraćeni su rokovi za podnošenje obaveštenja o upućivanju, smanjena je dokumentacija, a koriste se i podaci koje poslodavci već prijavljuju u centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja.
Organi i organizacije koje obavljaju poslove državne uprave u vezi sa nadzorom nad ostvarivanjem prava zaposlenih na privremenom radu u inostranstvu, utvrđenih ovim zakonom, dužni su da međusobno sarađuju, razmenjuju informacije u cilju zaštite prava zaposlenih upućenih na privremeni rad u inostranstvo.
Zaštitu zaposlenih za vreme rada i boravka u inostranstvu obavljaju diplomatska, odnosno konzularna predstavništva Republike Srbije u okviru delokruga svoga rada.
Predloženim aktom posebno je uređena zaštita maloletnih lica, time što se zabranjuje upućivanje zaposlenih mlađih od 18 godina, osim kada je zakonom drugačije određeno.
Novina zakona je i to što se uvodi u obavezu da poslodavac odredi predstavnika zaposlenih koji će biti kontakt osoba za svaki problem.
Novi zakon donosi mnogo oštrije sankcije za poslodavce koji prekrše njegove odredbe što takođe treba da doprinese boljoj zaštiti radnika.
Visoke kazne treba da nateraju poslodavce da poštuju zakon, obezbede radnicima propisane uslove, prijave ih da ih vode van granica. Logično je da naše inspekcije ne mogu da obilaze svet i kontrolišu uslove rada na terenu, ali će im zakon omogućiti da uspostave bolju saradnju sa lokalnim inspekcijama i da tako uz pomoć kolega provere sve što je sumnjivo. Na taj način će povećati bezbednost i zaštitu radnika i ministarstvo će imati informaciju o njihovom boravku van zemlje i moći će da ih zaštiti.
Inspekcija rada moći će da se diplomatskim putem obrati inspekcijama u drugim državama i da tako obavi kontrolu mesta gde zaposleni rade. Donošenje ovog zakona ne znači da više neće biti radnika koji rade na crno, jer svako može da na turističku vizu ode u inostranstvo i da tamo nađe zaposlenje.
Ovim zakonom omogućiće se da oni poslodavci koji upućuju svoje zaposlene na rad u inostranstvo to urade u skladu sa zakonom ili će u suprotnom morati da plate visoke kazne.
Na nivou EU procenjuje se da je oko milion zaposlenih bilo upućeno svake godine od strane svojih poslodavaca u druge zemlje članice. Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja oko hiljadu zaposlenih biva upućeno na privremeni rad u inostranstvo, pre svega u zemlje koje su nam geografski blizu, zemlje bivše SFRJ, ali i zemlje sa kojima postoje tradicionalno dobri poslovni odnosi poput Rusije, Belorusije i pojedinih afričkih i azijskih zemalja.
Ukoliko se primeni evropski prosek u delu upućenih zaposlenih, realan broj upućenih iz Srbije na privremeni rad u inostranstvo bio bi desetostruko veći od zvaničnih podataka kojima raspolaže Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Najveći broj upućenih i zaposlenih je u sektoru građevinarstva. Sa otvorenim tržištem Srbije prema stranim investitorima i multinacionalnim kompanijama pojavili su se i novi oblici upućivanja koji nisu prepoznati važećom zakonskom regulativom kao što je npr. međukompanijsko kretanje.
Zainteresovanost evropskih država za srpske radnike iz godine u godinu je sve veća. Prema podacima iz Građevinske komore Srbije naši neimari su traženi u Švedskoj, Danskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Irskoj, gde su dnevnice između 12 i 40 evra. Radnici u turizmu i ugostiteljstvu najviše se traže u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Grčkoj i Turskoj, dnevnice se kreću od 12 do 15 evra. U Norveškoj se traže stručnjaci u crpljenju nafte i gasa, građevinski tehničari, inženjeri, kuvari i pekari. Austrija pokazuje povećanu potrebu za kvalifikovanim konobarima i kuvarima tokom zimske turističke sezone.
U pograničnom području Danske i Švedske, koncentrisana je farmaceutska industrija i biotehnologija i povećane su potrebe za radnicima u tom sektoru. Osim toga, Švedska ima i povećanu potražnju za kuvarima i zidarima.
Nemačka sa kojom naša država ima potpisan detašman i gde su srpski radnici pod kontrolom države, potražuje radnike za sektor nege starijih i dece, za ugostiteljstvo, električare, elektroinstalatere i vodoinstalatere.
Možda i najbolje regulisan odnos Srbija ima u slučaju sa Nemačkom. Srbija, odnosno tada SFRJ je još 1988. godine potpisala Sporazum sa Nemačkom o upućivanju zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo na osnovu ugovora o izvođenju radova. On omogućava da poslodavci iz Srbije, koja nije članica EU, na pojednostavljen način izvode radove i upućuju svoje zaposlene u ovu zemlju.
Na osnovu Sporazuma, Nemačka odobrava godišnju kvotu o maksimalnom broju radnika koji se mogu angažovati po ovom osnovu.
Državljani Srbije koji se odluče na privremeni odlazak na rad u bilo koju stranu državu, moraju dobro znati da se posao legalno traži isključivo preko Nacionalne službe za zapošljavanje i privatnih agencija koje imaju licencu za rad, jer ukoliko se odluče na odlazak sa agencijom koja nije registrovana i koja nema dozvolu za rad, rizikuju da rade bez ugovora o radu, da im bude oduzet pasoš, ali i da na kraju mukotrpnog rada ne dobiju zaradu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ljubica Mrdaković Todorović.

Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću se u svom izlaganju zadržati na Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i ukratko reći zašto smatram da je ovaj Predlog zakona dobar i da ga treba izglasati.
Naime, intenzivan razvoj nauke i tehnike, nove tehnologije i nova zanimanja koje nam donosi vreme u kome živimo zahtevaju i usklađivanje postojećih zakona koji pokrivaju te oblasti, a posebno su bitne odredbe koje se tiču bezbednosti i zdravlja na radu zaposlenih.
Povrede na radu su česta pojava kod nas, hteli mi to da priznamo ili ne, a povređivanje jednog zaposlenog gde on narušava, oštećuje ili gubi trajno svoje zdravlje je veoma teško za zaposlenog, a takođe sa druge strane mnogo košta i državu i poslodavca.
Namera nam je da usvajanjem ovog zakona u što većem broju slučajeva delujemo preventivno, znači kroz preventivne aktivnosti, da sprečimo uzroke koji dovode do povređivanja na radu, profesionalnih bolesti i bolesti u vezi sa radom, a takođe da sprečimo i uzroke koji neretko dovode do gubitka ljudskih života.
Ulaskom stranih investitora na naše tržište, suočili smo se sa novom praksom zaštite zdravlja zaposlenih, gde se svaka povreda na radu tretira kao gubitak celog kolektiva, odnosno kompanije i gde se smatra da odgovornost za povređivanje leži na svima, posebno na onima koji su bili zaduženi da vode računa o tome, jer povrede na radu ometaju i prekidaju proizvodnju, dovode do ostvarivanja nižeg dohotka, smanjuju poslovni ugled, a samim tim i konkurentnost zbog neispunjavanja ugovornih obaveza.
S druge strane, ne treba sumnjati da na terenu postoje i brojne zloupotrebe instituta povrede na radu i to najčešće od strane zaposlenih jer se zbog takvih povreda uzima bolovanje i dobija 100% zarada, što je svakako pojava koja mora biti svedena na najmanju moguću meru ako već ne može biti u potpunosti iskorenjena.
Dakle, izmenama i dopunama ovog zakona stvaraju se uslovi da svi učesnici radno-pravnih odnosa preuzmu svoj deo odgovornosti i da kroz pojačanu zaštitu i angažovanje na terenu kroz odgovarajuću obuku i adekvatne treninge i provere zaposleni budu pripremljeni za rad za svako specifično radno mesto i nikada ne dođu u situaciju da budu izloženi bilo kakvoj povredi.
Brojne analize pokazuju da je za povređivanje na radu najčešće kriv ljudski faktor, kada zbog nepotrebne žurbe i brzine u radu, a time i nepažnje, ali i zbog potrebe da se uštede sredstva neophodna za kvalitetnu zaštitu kod radnika koji rade na crno, dolazi do povreda koje su ponekad i fatalne.
Osim lica koja su zadužena za bezbednost i zdravlje na radu i poslodavca koji moraju da usaglase svoje poslovanje sa novim rešenjima, ja u svemu ovome jako bitnu ulogu vidim i u inspekciji rada. Smatram da će inspekcija rada kroz kontinuirani rad na terenu stvoriti uslove da brojne stvari koje su poslodavcima nejasne budu razjašnjene i primenjene na pravi način.
U praksi se dešavalo da, recimo, neke firme imaju nedovoljno kvalifikovano lice koje se bavi tumačenjem zakona i to najčešće ispadne da u zakonu ispadne onako kako njima najviše odgovara. To dalje dovodi do neprimenjivanja zakona na pravi način, a često i do povređivanja zaposlenih, pa inspekcija rada može nakon prijave povrede da sačini zapisnik i podnese prekršajnu prijavu protiv poslodavca, a nema sumnje da će u prekršajnom postupku poslodavac biti kažnjen. Zato smatram da je dobar deo tereta u sprovođenju novog zakona upravo na inspekciji rada, koja će kroz edukativni rad na terenu delovati, pre svega, preventivno.
Sve u svemu, namera nam je da postojeća zakonska rešenja unapredimo i usaglasimo po evropskim direktivama, ali i da u budućnosti sprečimo sve negativne posledice koje nedovoljna bezbednost i zaštita mogu da prouzrokuju zdravlju zaposlenih. Time se osim čuvanja zdravlja zaposlenih, koje je i najbitnije, smanjuju nepotrebni troškovi lečenja, bolovanja i nadoknade, koji su mogli biti izbegnuti da se radilo kako treba.
S obzirom da je postojeći zakon donet pre devet godina i da je za brojne stvari već zastareo i prevaziđen, smatram da ovaj Predlog zakona treba usvojiti i smatram da ćemo kroz izvesno vreme i njega ponovo inovirati i usaglašavati, a sve za dobrobit radnika, poslodavaca, društva i države. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Gordana Topić. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, u današnjem obraćanju govoriću o Predlogu zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvu i njihovoj zaštiti.
Građani Srbije, što nam je i svima poznato, već decenijama odlaze na privremeni rad u inostranstvo, a važeći zakon koji reguliše ovu oblast star je 17 godina, tako da je bilo neophodno da se prilagode i uklone mnogi nedostaci, počevši od terminoloških, pa do suštinskih, među kojima je nedovoljna zaštićenost radnika i nepostojanje obaveza poslodavca da prijavi Ministarstvu gde se zaposleni nalaze. To je za posledicu imalo da nijedan državni organ u Srbiji ne zna koliko trenutno radnika radi u inostranstvu.
Osnovni motiv za odlazak naših građana u inostranstvo ogleda se u egzistencijalnom smislu, kako zbog nezaposlenosti, tako i zbog većih zarada. Radnici odlaze uglavnom u zemlje u kojima je nedostatak radne snage. Međutim, oni su često zloupotrebljeni, borave u inostranstvu bez međudržavnih ugovora, pod neregularnim uslovima, bez evidencije o boravku u inostranstvu, bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, ne dobijaju radne dozvole, zarade im nisu fiksne, često umanjene, a ponekad čak i ne isplaćene.
Zatim, tu su loši uslovi po pitanju ishrane, smeštaja, što uglavnom priče o nehumanim uslovima isplivaju na površinu, kao što je već i pomenuto, kada se desi neka tragedija, a imali smo u februaru ove godine da je bio požar u radničkim barakama u Sibiru, gde je život izgubilo šest naših državljana.
Procena Uprave za dijasporu Ministarstva spoljnih poslova jeste da u Ruskoj Federaciji na crno radi oko 15.000 naših građana, a evidencija o tome ne postoji, jer se oni u Rusiji vode kao turisti, a u stvari su uglavnom radnici na građevinama.
Verujemo da će se donošenjem ovog zakona položaj naših radnika u inostranstvu poboljšati, da će najveći broj naših radnika biti zaštićen i da će se rad na crno svesti na minimum. Isto tako smo svesni da nećemo moći u potpunosti ukinuti rad na crno, jer kao što je ministar napomenuo, svako može otići kao turista u inostranstvo i tamo naći zaposlenje.
Ono za šta se moramo boriti kroz medijske kampanje je upoznavanje naših radnika sa pravima i obavezama, kao i podizanje svesti o važnosti poštovanja važnih pravnih normi, kako od strane poslodavca, tako i od zaposlenih, a i države. Smatramo da je to svima u interesu.
Ovim zakonom propisana je i obaveza poslodavca da obavesti nadležno ministarstvo, Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, da vodi radnike u inostranstvu, izvrši promenu osnovnog osiguranja u jedinstvenoj bazi centralnog registra, obaveznog socijalnog osiguranja, kao i da zaključi aneks-ugovor, čime je omogućena bolja kontrola i vođenje evidencije nadležnih organa o zaposlenima.
Takođe, svi podaci će biti objavljeni na sajtu Ministarstva, čime se obezbeđuje transparentnost i još jedan vid provere tačnosti podataka. Svaki poslodavac je u zakonskoj obavezi da pre potpisivanja aneksa ugovora pripremi radnika za odlazak u inostranstvo, kako opštih prilika sa kojima će se susresti, od klimatskih promena, političke situacije, tako i po pitanju bezbednosti, zdravlja, osiguranja, visine zarade, radnog vremena, smeštaja, ishrane, a sve o trošku poslodavca.
Posebna novina je određivanja kontakt osobe u inostranstvu radi dodatnih informacija, koja bi uticala na kvalitetniji život i rad zaposlenih u inostranstvu, a koja je ujedno i ovlašćena za davanje informacija državnim i drugim organima.
Donošenjem ovog zakona imaćemo tačnu evidenciju o svakom zaposlenom, ko radi, gde radi i pod kojim uslovima.
Kao što je moj kolega Petronijević rekao, oni koji poštuju zakon, za njih kazne ne postoje, ali za nepoštovanje zakonskih odredbi, poslodavac će biti kažnjen novčano u visini do milion i po dinara.
Shodno vrsti obavljanje posla, ovo su greške koje su nedopustive jer se radi o životu i radu naših zaposlenih u inostranstvu. Stoga sam mišljenja da se visina novčanih kazni treba povećati.
Nadzor nad primenom ovog zakona vršiće inspekcije za rad. Znamo da naši inspektori neće putovati po svetu i kontrolisati uslove rada na terenu, ali im je zato zakonom i međunarodnim sporazumom omogućeno da dobiju podatke sa terena i provere ostvarenost ugovorenih obaveza između poslodavca i zaposlenog.
Ovaj zakon se odnosi na radnike koji se nalaze u radnom odnosu na određeno vreme i poslodavac ih šalje na rad u inostranstvo, posle čega se vraćaju na rad kod poslodavca. Isto tako važi i za radnike koji su zasnovali odnos na određeno radno vreme, pa ih poslodavac šalje na rad u inostranstvo, s tim što im se boravak u inostranstvu ne računa u taj ugovoreni period rada na određeno.
Pored navedenog, odnosi se i na zaposlene koje poslodavac radi svojih potreba šalje na stručno osposobljavanje i usavršavanje, kao i u okviru međukompanijskog kretanja.
Istakla bih da je neophodno razlikovati privremeni rad u inostranstvu od službenog puta, pod uslovom da boravak u inostranstvu ne prelazi 30 dana u kontinuitetu ili 90 dana sa prekidom u toku kalendarske godine, kao i u slučaju upućivanja diplomatsko-konzularnih predstavnika gde se ovaj zakon ne primenjuje.
Za stanje zaposlenog na rad u inostranstvu potreban je aneks-ugovor, sem u slučaju kada ugovorom o radu to nije predviđeno, jer bez prethodne pisane saglasnosti, radnik ne može biti upućen na rad u inostranstvo.
Od ovog zakona posebnu korist će imati mala i srednja preduzeća, jer preciziranjem uslova i procedura poslovanja naša preduzeća će postati konkurentna na savremenom i inostranom tržištu u skladu sa međunarodnim standardima.
Mi socijalisti verujemo da će cilj ovog zakona biti ostvaren, a to je pospešivanje legalnog zapošljavanja u inostranstvu, a ujedno kontrolisanoj i transparentnoj administraciji, da će zaposleni u potpunosti biti zaštićeni i da će dobiti obećano, biti bezbedni, osigurani socijalno, zdravstveno i penziono i primati redovno ugovorene zarade. Stoga ćemo u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Cvetanović. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Irena Aleksić. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Andrić.
Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, danas u ovom visokom domu raspravljamo o tri veoma srodna zakona.
Posle iscrpnog izlaganja ministra, kao i mojih kolega poslanika, posebno od predstavnika poslaničkih grupa, ja ću dati samo jedan kratak osvrt zbog gledalaca, koji pomno prate skupštinska zbivanja, na zakon o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti zdravlja na radu. Ovo je krovni zakon iz oblasti bezbednosti zdravlja na radu, a donet je 2005. godine. Zašto dolazi do promene? Najvažnije je to da se ovaj zakon uporno usaglašava, odnosno godinama usaglašava sa propisima EU. Do sada je dostavljeno preko 35 propisa iz ove oblasti, kao i činjenica da su određeni nedostaci u primeni ovoga zakona u praksi zbog dugog perioda u kom se on nije menjao, a posebno kada se to odnosi na specifične aktivnosti vojske i policije.
Ulaganje u bezbednost na radu nije trošak, kako ste rekli vi, gospodine ministre, jer ovo ulaganje čuva ono što je najvažnije, a to je zdravlje i život zaposlenih ljudi. Ovim zakonom obrazovana je i Uprava za bezbednost i zdravlje na radu, kao organ uprave u sastavu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Direktorka ove uprave, koja je takođe prisutna danas kao vaš saradnik, gospođa Vera Božić Trefalt je u jednom od intervjua rekla da na otklanjanju stresa, koji prati gotovo svaki posao, veliku ulogu ima razgovor između poslodavca i zaposlenog, a takođe treba uvesti i upražnjavanje mnogih vrsta sportova i drugih vidova rekreacije na poslu da bi se taj stres smanjio.
Kada već govorimo o stresu, jedna od agencija koja se bavi ovom problematikom „Džobs ritejd“ je za 2015. godinu, kao najstresniju profesiju odredila profesiju vatrogasca. Ona je na skali od jedan do sto dobila 71 poen. Na drugom mestu je aktivna vojna služba sa ocenom 70,78, dok je na trećem mestu još jedno vojničko zanimanje general. U prvih pet stresnih profesija spadaju još i pilot i policajac, što je veoma logično, ali na opšte iznenađenje na šestom mestu je profesija glumca sa 50,33%. Možda to jeste iznenađenje za zapadne ekonomije, ali za našu smatram da nije, jer su primanja glumaca kod nas izuzetno mala, a broj snimljenih filmova i serija gotovo zanemarljiva.
Kada bih ja pravila ovu listu, na prvom mestu bih stavila one radnike i službenike koji svakodnevno očekuju gubitak posla i odlazak na biro rada. Nadam se da će takvih biti malo.
Zakon o bezbednosti zdravlja na radu ne odnosi se na obavljanje specifične vojne službe u Vojsci Srbiji i obavljanje policijskih i poslova zaštite i spasavanja. Zakon bliže definiše pojam „poslodavac“, a koliko se vodilo računa o interesima malih i srednjih preduzeća, koja su i u razvijenim zapadnim ekonomijama okosnica privrednog rasta i razvoja, govori član 16. „Poslodavci koji imaju manje od 20 zaposlenih u delatnostima: trgovina na malo, uslugama smeštaja i ishrane, informisanje i sl, poslove bezbednosti zdravlja na radu mogu da obavljaju sami, a nisu ni obavezni da polože stručne ispite iz ove oblasti“.
Razumevanje zakonodavca, po meni, potiče iz činjenice da je po podacima iz 2013. godine u Srbiji bilo 93.754 preduzeća, a od tog broja su čak 81.444 mikro preduzeća ili 87,2%, a 9.353, odnosno 10% mala preduzeća. Velikih preduzeća ima
svega oko 3%, što znači da se težište ovog zakona svakako mora usredsrediti na mikro, mala i srednja preduzeća.
U delatnostima gde se najčešće dešavaju teške i smrtne povrede, građevinarstvo, poljoprivreda, rudarstvo, prerađivačka industrija i sl, poslodavac je dužan da za poslove zdravlja na radu odredi lice koje ima najmanje završeno visoko obrazovanje u trajanju od najmanje četiri godine. Ideja zakonodavca je dobra, ali neće biti dovoljna ukoliko se zajednički ne založe i poslodavci i zaposleni u cilju dizanja nivoa zaštite na radu.
Odredbe člana 18. i 19. Predloga zakona, nalažu licu zaduženom za bezbednost i zdravlje na radu da mora kontinuirano da usavršava znanje iz tih oblasti kroz program usavršavanja znanja koji donosi ministar nadležan za rad.
Zakon je pooštrio i uslove dobijanja licenci za obavljanje poslova bezbednosti zdravlja na radu, a utvrdio je rok na koji se licenca odnosi, a to je pet godina, kao i uslove po kojima se ona obnavlja.
Namerno, nisam ništa govorila o kaznenim odredbama zakona, iako ih u potpunosti podržavam i što se tiče uslova pod kojima se izriču kazne, kao i njihove visine. Ukoliko dođe do raskoraka između normativnom i stvarnog, odnosno između teorije i prakse, zakon će izgubiti svoj smisao.
Suština je u promeni svesti i poslodavca i radnika, kao i ljudi koji su određeni da se bave bezbednošću i zdravljem na radu. Poslodavcu ne sme cilj biti dobijanje licence, a radniku površno poznavanje sa propisima vezanim za bezbednost i zdravlje na radu, već stvarno ulaženje u srž problema, jer sve ono što je naučeno, a primenjeno u praksi doprineće, sa jedne strane, smanjenju broja povreda profesionalnih obolenja i smrtnih slučajeva na radu, a sa druge strane, smanjenju troškova preduzeća, lečenju, broju izgubljenih radnih sati, odšteta i slično.
Zbog svega što ovi zakoni donose, ja ću u danu za glasanje glasati za, što će uraditi i moje kolege iz SNS, ali verujem i da će i koalicioni partneri, kolege iz opozicije dati svoje istorijsko da. Hvala vam.