Ali, imaćete priliku u četvrtak po amandmanima, po pojedinostima.

Ako me dobro slušate, to su dve rečenice i mislim da one neće porizvesti ništa loše u svemu ovome.
Mislim da treba usvojiti zvanja državnog službenika u Republičkom geodetskom zavodu, da se oni zovu katastarski referenti ili službenici i da sadašnje stanje u platama radnika Republičkog geodetskog zavoda treba zadržati na postojećem nivou, bez umanjenja.
Što se tiče Zakona o ozakonjenju objekata, ja ću dve rečenice tu, jer mislim da se danas više zadržalo na toj problematici nego na drugim problematikama, a to je da se ovim zakonom postiže jednostavnost, što je jako bitno, postiže se brzina i jeftino je. Ako to imamo pred sobom, ako imamo nelegalno izgrađene objekte, ako imamo 80% kod fizičkih lica, 15% kod drugih korisnika, ja bih ipak napomenuo da u okviru javne svojine, državne svojine, pogotovu u javnim preduzećima ili manjim javnim preduzećima, treba napomenuti da se ovo odnosi na njih i na njihove objekte, da jednostavno malo zaspale tamo neke, koji jednostavno nisu vodili računa da te svoje objekte prilagode ili rade sa građevinskim dozvolama i na kraju sa upotrebnom dozvolom, jednostavno ovo im je prilika da poprave svoj loš rad koji su imali u prethodnom periodu.
To je moja sugestija i mislim da sa ovim, gospođo ministarka, država i ministarstvo časti sve koji su nelegalno izgradili objekte. Ukoliko se ne iskoristi i ova jako, jako povoljna šansa, mislim da treba ići na one zadnje mere, zadnje mere. Ja ću u okviru svoje poslaničke grupe glasati za predloženi zakon. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovana ministarka, Srbija je zemlja u kojoj građani, bez obzira kojoj veri i naciji pripadaju, vole da grade. Srbija je gradila vekovima. Nekada smo i sami rušili, nekada su nas rušili, ali suštinski podatak da imate 4,5 miliona nekretnina na 7,2 miliona stanovnika govori da mi volimo nekretnine. To je kultura življenja i to je suština.
Građani u Srbiji zadnjih 50 godina imaju problem sa tim upisom. Nekako pre Drugog svetskog rata, kada pogledate te zemljišne knjige u katastru, to je sve bilo upisano i to je sve bilo tačno. Poslednjih 50 godina u Srbiji su se nekretnine sticale na različite načine. Sve po zakonu, po pravilima, jedan veliki deo imovine države Srbije u obliku stanova, bilo da se radi o društvenim, državnim, o stanovima solidarnosti, zemljištu, imovini, odlazio je jednom malom broju ljudi koji su imali neposrednu direktnu korist. Milioni građana, generacije porodica finansirale su fond koji je pre svega odlazio za izgradnju tih objekata. Kada to pogledate, onda možete da shvatite da je samo mali broj dela stanovništva imao koristi od toga. Ti ljudi koji su dobijali te stanove, ne da nisu platili naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, oni nisu platili ni realnu cenu za te objekte.
Kada pogledate da u Srbiji danas samo onaj ko je lično gradio, taj se danas nalazi u problemu, a da svi oni koji su dobili nisu u problemu, jasno govori da stvari moraju da se promene. I ovaj zakon o ozakonjenju, odnosno zakon o legalizaciji u suštini je zakon o moralnoj pravdi za veliki broj ljudi koji nikada nisu došli u situaciju da dobiju od države nešto. Radi se o građanima koji pre svega žive u gradskim naseljima, po obodima gradova, koji su morali da grade. Kad ih pitaš kako su gradili, oni kažu – gradili smo kako smo mogli, kako smo znali i gde smo mogli. Vrlo retko na građevinskom zemljištu, a obično na poljoprivrednom.
Nisu oni gradili samo svoje objekte. Gradili su oni i puteve, gradili su vodu, infrastrukturu, gradili su škole, zdravstvene ustanove, a gradili su i groblja. Gradili su od doprinosa, samodoprinosa, od dobrovoljnog rada i nešto uradili, od polja, od njiva pravili gradove. I da su u celom tom procesu grešili, jesu. Nisu poštovali standarde, nisu. Da su ih poštovali i da su samo čekali na detaljne urbanističke planove u Srbiji, danas bi Srbija bila šatori bez sistema infrastrukture uopšte, a sa vodosnabdevanjem iz bunara koji takođe ne bi imali građevinske dozvole. Stotinama puta su mi moje komšije pričale kako su gradili, koliko su se odricali i koliko su se mučili. I stotine pitanja je bilo vrlo jednostavno. Pitaju me – šta ćemo mi, Gorane, da platimo, kada smo mi manje-više sve to sami izgradili? Šta ćemo, Gorane, mi da radimo i da li će nama država da vrati novac koji smo mi uložili u infrastrukturu, a koji je ona nama treba da da na osnovu naknade za uređenje građevinskog zemljišta koju nismo platili i kamatu od 60, 70, 80?
U Srbiji i suviše dugo, vi ste to danas rekli, vlada jedan birokratizovani mehanizam razmišljanja u vezi vođenja državne uprave, u kome država hoće da naplati u procesu legalizacije u stvari naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, pri čemu nije ulagala, a da istovremeno oni koji su plaćali, ulagali, makar i delom ponovo plate za sve ono što su uložili. Zato je ovaj zakon u stvari jedna velika pravda. Suština je pravda, ne toliko finansije, da oni koji su gradili, ulagali imaju pravo na svoje što su uložili. Sam pojam naknade za uređenje građevinskog zemljišta suštinski izvorno predstavlja problem. Predstavlja problem zato što ne možete da vidite u budžetu, ne možete da spojite jasno korist koju imate od tog fiskalnog davanja. Oni koji su plaćali naknadu za uređenje građevinskog zemljišta nisu imali bolje infrastrukturne objekte u odnosu na one koji nisu plaćali.
Danas se pominju mnoga naselja u Beogradu. Ja bih danas pomenuo naselja u Kragujevcu, Ilićevo, Korićani, Dragobraća. To su sve naselja u kojima postoji ogroman broj nelegalnih objekata. Da li će, gospođo ministarka, ako ta naknada za uređenje građevinskog zemljišta, kao što slušamo danas, bude veća, ti ljudi sutra odmah dobiti sve ono što im pripada u odnosu na naknadu koju smo ukinuli pre dve-tri godine? Naravno da neće. Oni žive u državi koja je tu sa njima već 40, 50, zavisi koliko dugo žive. Kada krenu ujutru u prodavnicu, plate PDV. Plaćaju svoje obaveze, a država nikako da stigne sa infrastrukturom do njih. Ni danas veliki deo građana u prigradskim naseljima nema ni vodu, ni struju, ni rešeno infrastrukturno pitanje. To je realnost, to je život. U takvim uslovima oni maštaju o državi koja mora da izgleda drugačije. Nije sreća za građane Kragujevca kada im barake od azbesta nazivaju školom. Nije sreća za građane Kragujevca kada 50.000 građana Kragujevca i njihova deca nemaju sportsku salu. Nije sreća, ali to je ono što moramo da menjamo.
Slušali smo danas vrlo često o komercijalnim, velikim investitorima koji su stekli milione evra gradeći objekte. I sve da je to tako, ja vas pitam – a kako smo mi došli do toga? Ja živim u državi Srbiji i znam desetine primera gde je građevinska inspekcija pisala rešenja za rušenje neke male ogradice. Ne verujem da je iko ikada mogao da sagradi bilo koji objekat, a da to neko nije video. Ja možda izlazim iz okvira, iz konteksta, ali sam ubeđen da je svaki taj veliki investitor u stvari nekome platio. A to što država Srbija, što mi kao Skupština, što neke ranije skupštine nisu naplatile fiskalni prihod i svoj fiskalni prihod ustupile nekom drugom, objektivan da budem, imam problem da te ljude koji su već platili, investitore, ponovo oporezujem. Ne može se veliki komercijalni investitor i nedostaci u procesu privatizacije rešavati ovom zakonom.
Ono što je malo deprimirajuće jeste neshvatanje da je porez na imovinu suština fiskalnih prihoda lokalne uprave, zajedno sa porezom na dohodak, odnosno porezom na zarade, budućnost. Meni neverovatno izgleda kada lokalne uprave govore da imaju problem sa osam hiljada, deset hiljada kvadrata. Znate, treba da imate milione kvadrata, zato što ćete za svaki od tih kvadrata svake godine naplaćivati porez na imovinu, a samim tim i lokalni budžeti budu veći.
Ovaj zakon, treći put kažem, je pravda, pravda za sve. Srpska napredna stranka jeste različita i jesu naš teret i odgovornost veći, zato što moramo da menjamo pre svega ključnu stvar, zakone, naravno, to je lakša stvar. Moramo da menjamo svest, a svest je najteže menjati. Zato je veliko zadovoljstvo, ne samo u vezi ovog zakona, već ovakvih i sličnih zakona, kada menjamo stvari i kada nosimo teret odgovornosti da država Srbija, pa i u oblasti legalizacije i izgradnje, kao i u oblastima ekonomskih zakona, bude potpuno drugačija.
Da završim na kraju. Juče smo raspravljali o budžetu Republike Srbije. Vi ste ekonomista. Meni, kada pogledamo ovaj zakon, izgleda kao budžet, ispoštovani svi principi budžetiranja. Imate javnost, jasnost, realnost, sve ono što mi danas u oblasti izgradnje u Srbiji nemamo, a nadamo se da ćemo i ovakvim zakonom imati. Ja vam se zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ivana Stojiljković. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, sada je već zanimljivo sa koliko aspekata možemo imati viđenje ovog zakona i meni je baš bilo zanimljivo da čujem to iz perspektive jednog ekonomiste.
Ja bih pre svega rekla da, razgovarajući ovde vrlo često o zakonima koji su se ticali oblasti građevinarstva i infrastrukture, vrlo često smo kao najveći problem upravo pominjali bespravno izgrađene objekte i uvek smo govorili da kada se taj problem bude definitivno rešio, da i primena mnogih drugih zakona će definitivno ići mnogo lakše. Ja se nadam da, evo, upravo je to sada pred nama.
Dakle, samo bi trebalo napomenuti opet da masovna bespravna gradnja krenula je 90-ih godina, to je kolega malopre pomenuo, kada su bile masovne migracije izbeglica. Prosto, svako je želeo krov nad glavom i to negde u tom trenutku je izmaklo kontroli, zato što nije postojala, nije se adekvatno kontrolisala i nije postojala planska dokumentacija koja bi to tako brzo sve ispratila, ali u principu, to su situacije koje su opravdane. Evo, i danas imamo 85% porodičnog stanovanja i zadovoljni smo ako ti ljudi budu rešili imovinsko-pravne odnose i legalizovali svoje male kućice koje su uspeli da u zemlji Srbiji steknu.
Danas, prema proceni, imamo oko milion i po, kao što smo čuli, nelegalnih objekata. To znači da je svaki treći objekat bespravno izgrađen, bez građevinske dozvole, ali nažalost, istina jeste da ovo nije konačan broj. Dakle, više puta se pokušavalo da se iznedri neki zakon koji će rešiti ovaj problem. Moguće je da su neki ljudi već učestvovali u tome i koji danas sede ovde u Skupštini, ali to nije nikakva njihova greška. Zadovoljstvo je ako su i oni našli konačno rešenje i ako konačno imamo pred nama zakon koji daje suštinski novi predlog kako rešiti bespravnu gradnju. Jako je bitno ono što građani ovaj predlog zakona već pozdravljaju.
Dakle, prema procenama stručnjaka, ako uzmemo u obzir da je za prethodnu godinu, po starom zakonu, legalizovano oko 1.800 objekata, znači, trebalo bi nam oko 25 godina da rešimo ovaj problem. Znači, hitno se moralo stupiti u iznalaženje rešenja, tako da će ovaj zakon pre svega učiniti da se popišu svi nelegalni objekti i to je ono što je za državu jako bitno. To je pre svega od javnog interesa, da znamo koliki je taj konačan broj.
Do sada je podneto oko 771.000 zahteva za legalizaciju. Znači, imamo verovatno još toliko i nešto više lica koja bi trebalo da podnesu zahtev za legalizaciju i očekuje se da će 95% ovih podnetih zahteva biti rešeno, 5%, nažalost, verovatno će morati da bude uklonjeno i to su oni objekti koji su građeni upravo na zemljištu koje nije propisano, znači u zaštićenim zonama, kao što smo čuli, ili je građeno od nedozvoljenih materijala, znači nepropisnog materijala, u zonama zaštite, nepovoljno tlo ili ako u stvari ne postoji nikakva mogućnost da se usaglasi sa postojećom ili nekom budućom planskom dokumentacijom. Znači, uzeće se svi mogući parametri u obzir. Kada zaista ne bude moglo, takav objekat će morati da bude uklonjen.
Dakle, ono što je bitno jeste da vlasnici koji su već podneli zahtev sada će, na osnovu primene ovog zakona, samo platiti taksu i država će upisati, ukoliko je, naravno, sve regularno, u katastar i oni postaju vlasnici svoje nekretnine. Ukoliko to do sada nisu učinili, znači, ukoliko spadaju u onih 800.000, ja se nadam da to nije veći broj, moraće da izvade još jedan dokument, a to je izveštaj o zatečenom stanju sa elaboratom geodetskih radova i to je ono što će na terenu izvoditi licencirani inženjeri i geodeti.
Ono što bih vrlo rado sad sa mog nekog aspekta želela da se osvrnem jeste koliko je ovo ozbiljan posao koji čeka inženjere i geodete na terenu. Kada ovlašćeni inspektor ili inženjer prati gradnju jednog objekta, on to radi od temelja pa sve do krova. Ovde ćemo sada imati jednu obrnutu situaciju gde ne može inženjer da otkopava temelje, gde ne može da vrši rekonstrukciju armature, ne može da lomi zidove da bi video da li je to zaista urađeno kako treba. Znači, ovde će se i država i Ministarstvo i svi mi zajedno ćemo se osloniti na znanje i iskustvo ovih inženjera koji će, naravno, sutra garantovati svojim potpisom ovde. Naravno, tu će biti i projektanti i izvođači radova.
Dakle, inspekcija će odmah po usvajanju ovog zakona izaći na teren, utvrdiće, popisaće se objekti i biće u obavezi da se uruče rešenja ili o mogućoj legalizaciji ili o rušenju. Dakle, doneto rešenje će se dostaviti i vlasniku i nadležnom organu za ozakonjenje koji će biti u obavezi da onda preuzima u svoje ruke, ukoliko vlasnik nije sam podneo zahtev za legalizaciju, odnosno ozakonjenje ovog objekta.
Danas smo više puta čuli da postoji problem što kadra, znači, građevinskih inspektora, ima malo i to je istina, to je činjenično stanje, ali sigurno da imamo dosta još inženjera koji imaju licence i koji će se verovatno vrlo rado uključiti u rad ovih komisija. Ja sam lično i razgovarala sa dva inspektora građevinska u Užicu, pošto se Užice više puta pominjalo kao 12.000 objekata za legalizaciju i još nekih možda pet-šest hiljada pride. Oni su rekli da oni optimalno mogu da zadovolje deset objekata dnevno, naravno, sigurno će taj intenzitet biti nešto veći, ali su sigurni i vrlo optimistični da će uz jedan broj ljudi koji će u tim komisijama raditi, uspeti za 12 meseci da obave ovaj posao.
Ako ljudi koji imaju višegodišnje, decenijsko, iskustvo u tome i ako oni sami kažu da to mogu da obave i da su sigurni da će na terenu moći da utvrde činjenično stanje, onda definitivno ne vidim zašto bismo mi u to sumnjali. Sigurna sam da će i iz drugih gradova biti ispomoć. Ukoliko neki grad nema građevinskog inspektora ili nema osobu inženjera sa licencom, sigurna sam da će i ta vrsta razmene dobro doći.
Dakle, kao što smo čuli, raniji postupak legalizacije bio je komplikovan, skup i pretpostavljam da je i to jedan od vrlo bitnih razloga zašto se legalizacija nije sprovodila na vreme. Dakle, ovim zakonom uvodi se taksa. Taksa je upravo novčana naknada za usluge javnih organa, tako da će, da ponovim samo zbog javnosti, do sto kvadrata koštati 5.000 dinara, biće taksa, 15.000 dinara do 200 kvadrata, 20.000 dinara do 300 kvadrata i 50.000 dinara za komercijalne objekte do 1.000 kvadrata, preko 1.000 kvadrata za komercijalne objekte biće dva miliona dinara taksa.
Iako sada ozakonjenje porodične kuće treba sigurno tri puta manje dokumenata i oko 230 i nešto puta će biti niža cena, nego što bi bila kada se i više, nego kada se računalo po kvadratu, ipak će se optimalno veliki novac sliti u budžet i u lokalne samouprave. Znači, procenjuje se da će to biti oko 10 milijardi dinara, od toga 60% odlazi lokalnim samoupravama da bi ulagale u sopstvenu infrastrukturu. Tog novca do sada nije bilo, tako da u svakom slučaju ovo je za veliku pohvalu.
Naknadno svaki pokušaj nelegalne gradnje biće obeshrabren postojanjem i izradom satelitskih snimaka koji će biti napravljeni, ili su već napravljeni, ili će biti napravljeni danom stupanja na snagu ovog zakona.
Ono što bih ja samo skrenula pažnju jeste da satelitski snimci, prosto to je jedna ptičja perspektiva, tu vidimo šta se dešava iz vazduha, da li je podignut neki novi objekat kompletan, ali i šta se dešava u nivou zemlje, da li se podižu novi spratovi, da li se negde dozidalo, to će i dalje morati da radi građevinski inspektori, tako da se sa ovim popisom njihov posao uopšte ne završava. To će naravno i dalje biti, to je moja sugestija, da i dalje tako bude, kako bi se izbegle svake mogućnosti bespravne gradnje.
Cilj ovog zakona jeste da građani imaju sopstvene legalne objekte upisane u katastar, da država ima koristi od toga i naravno, ono što je jako bitno jeste da kroz ovaj zakon ćemo dobiti i neku vrstu obnove državnog premera i to je ono što se upravo odnosi na izmene i dopune drugog zakona, a to je Zakon o državnom premeru i katastru.
Ovo je decenijama bilo zanemareno, znamo svi iz kojih razloga, čuli smo više puta. Dakle, evidencija o nepokretnosti, pravima nad njima, prosto su negde zanemarene bile i upis i napravile neki urbanistički haos u Srbiji.
Katastar nepokretnosti zbog javnosti, samo da napomenem, da je to osnovna evidencija o nepokretnostima. Tu se upisuju osnovni podaci, položaj, oblik, površina, kultura, bonitet i sve ostalo što je bitno. Katastar nepokretnosti formira se na osnovu državnog premera i to su propisane metodologije.
Ove izmene se donose sa ciljem da se ubrza upis nepokretnosti i da se daju veće nadležnosti Republičkom geodetskom zavodu, što je takođe za veliku pohvalu, jer oni svakako imaju najveće iskustvo u obavljanju ovog posla. Zatim, usklađuju se sa odredbama zakona koji su već doneti, to je Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o državnim službenicima. Zatim, stvaraju se uslovi za elektronsko poslovanje, to je svakako cilj ovog Ministarstva u svakom smislu i u razmeni informacija i u izdavanju kasnijih građevinskih dozvola.
Takođe, obrada podataka ličnosti od sada će biti u skladu sa Zakonom o zaštiti ličnosti i naravno da se otklone svi oni nedostaci koji su primećeni na terenu do sada. Ono što bih konkretno napomenula jeste da do sada Republički geodetski zavod će imati mnogo veće nadležnosti i imaće stručni nadzor nad geodetskim radovima koji su od uticaja na podatke premere katastra i poslove komasacije.
Uvodi se nova vrsta zemljišta, to je vodno zemljište, izmene su i po pitanju geodetske licence prvog reda i naravno, obezbediće se brži upis nekretnina, jer se o zahtevu sada odlučuje sedam dana, kod komplikovanijih slučajeva to će biti 30, ali uglavnom će se za sedam dana najveći broj slučajeva upisati, brže će se izdavati dokumenta, uvodi se modernizovani softver, tako da ova jedna osnovna karika i u urbanizmu i u građevini i kada su investicije u pitanju, definitivno će biti popravljena.
Pored ova dva zakona, znači, danas imamo još tri zakona i imamo dva sporazuma u oblasti građevine, infrastrukture i saobraćaja i definitivno će oni doneti značajne efekte i krupne korake u ovim reformama. Dakle, 40% više izdatih dozvola i skok za 40 mesta na „Duing biznis“ listi Svetske banke, svakako su rezultat i velikim delom reformi i novih zakona u ovoj oblasti, tako da velika podrška Srpske napredne stranke u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vera Paunović, a zatim Neđo Jovanović. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani koleginice i kolege narodni poslanici, poštovana ministarko i ostali članovi Vlade, Predlog zakona koji se pred nama nalazi pokušava da reši jedan ogroman problem koji u ovom društvu postoji već više decenija, a to je problem bespravne gradnje.
Sama činjenica da je ova pojava kod nas prisutna još iz perioda pre devedesetih, svedoči o kompleksnosti ovog problema koji se dalje reflektuje, kako na porodični život naših građana, tako i na šire ekonomsko stanje, s obzirom da u objekte koji su izvan katastarskih evidencija i u nelegalnom pravnom statusu, nijedan ozbiljan investitor neće ulagati svoja sredstva.
Dovoljno je reći da prema gruboj proceni takvih objekata koji nemaju sve potrebne dozvole, danas ima više od milion i po. Zakon o ozakonjenju objekata će pokušati da ovako stanje ispravi. Njime se predviđaju do sada najjednostavniji uslovi za legalizaciju onih bespravno sagrađenih objekata koji služe za stanovanje i koji su u ovoj kategoriji najbrojniji, a time će se ispoštovati i ranije izrečeno stanovište Ustavnog suda, koji je ukidajući odredbe koje tretiraju ovu materiju u Zakonu o planiranju i izgradnji, stao na stanovište da se prilikom legalizacije mora napraviti razlika između onih koji su bespravno zidali objekte, da bi sebi obezbedili krov nad glavom i oni koji su to činili da bi sticali profite.
Stoga mislim da je sasvim opravdano da su i u ovom Predlogu zakona zadržana ranija ograničenja u pogledu legalizacije, odnosno da se ona ne može sprovesti na objektima koji su sagrađeni na klizištima u zaštićenim zonama i na javnim površinama. Mislim, da je dobro rešenje kojim se određuje ko ima pravo da podnese zahtev za ozakonjenje objekta, da je ta odredba u Predlogu zakona široko postavljena i da će u postupak legalizacije moći da uđu i oni objekti koji su sagrađeni i posle 2014. godine, odnosno svi oni objekti koji su zabeleženi na satelitskom snimku do određenog dana 2015. godine.
Ovde će na opštinama biti veliki zadatak da sve te objekte u narednih godinu dana popišu, zatim da javno objave i da se tako najpre utvrdi jedna precizna evidencija svih tih objekata kao osnov za dalje postupanje u predmetima.
Ako neki objekat bude preskočen tokom popisa, vlasnik je dužan da to prijavi građevinskoj inspekciji, jer će mu u suprotnom objekat biti srušen. Ono što je najvažnije u ovom zakonskom predlogu i što predstavlja jedan suštinski i kvalitetan iskorak za koji se svi nadamo da će biti od odlučujuće važnosti, kako bi se ovaj proces pokrenuo sa mrtve tačke, jeste broj dokumenata koji je neophodno pribaviti u postupku i što je još važnije troškovi samog postupka.
Naime, osnovni problemi koji su uticali na to da prethodne kampanje za legalizaciju ostanu bez većeg odjeka, bio je u tome što su se u tim postupcima najjednostavnije tražila obimna dokumentacija za čiju je izradu i prikupljanje bilo neophodno duže vreme, kao i plaćanje velikih troškova za izradu tih dokumenata i za različite takse i naknade u samom postupku.
Sve je to u samom početku odbijalo ogroman broj vlasnika nelegalizovanih nepokretnosti da uopšte ulaze u postupak, ne iz nekakvog prkosa prema vlastima i sistemu, već zbog elementarne činjenice da najveći deo njih jednostavno nije imao sredstava da uđe u postupak.
Ovim predloženim zakonskim odredbama se nastoji da se ti nedostaci prevaziđu tako što je podnošenje dokumenata maksimalno pojednostavljeno, pa će se tražiti svega dva dokumenta i to – izveštaj o zatečenom stanju i objektima i dokaz o pravu svojine na objektu i zemljištu.
Pribavljanje ova dva dokumenta ipak neće predstavljati toliko veliki teret po naše građane, imajući u vidu sadašnje tržišne cene pružanje tih usluga u gradovima i nadamo se da i geodetske firme u nekom narednom periodu neće nesavesno i preterano povećavati.
Druga važna činjenica je da se država odrekla značajnog dela prihoda kroz odustajanje od zahtevanja da se plate takse za uređenje građevinskog zemljišta i administrativne takse i mislim da je ovo jedan dobar potez, jer je većina vlasnika objekata kroz različite vidove samoorganizovanja i samodoprinosa sebi već stvorila značajan stepen komunalne opremljenosti.
Ovog puta izvršeno je jedno po meni pravedno eskaliranje iznosa tih taksi gde će oni koji su nelegalno gradili za rešavanje sopstvenih stambenih potreba plaćati manji iznos, dok će za legalizaciju većih objekata i oni koji su namenjeni komercijalnoj nameri plaćati srazmerno viši iznos, ali koji će biti niži u odnosu na neke ranije zakonske predloge.
Tako je za manje kuće od 100 metara kvadratnih predviđen iznos takse od 5.000 dinara, za one nešto veće predviđeni su i viši iznosi od 15 do 30.000 dinara srazmerno površini, dok su iznosi taksi za poslovne objekte u rasponima od 50.000 do tri miliona dinara.
Ovim zakonom oslobođeni su plaćanja takse primaoci socijalne pomoći, samohrani roditelji i osobe sa invaliditetom.
Poštovani narodni poslanici, poslanička grupa PUPS je svesna značaja ovog pitanja i u danu za glasanje će dati svoju podršku za ovaj zakon, ali na samom kraju imala bih jednu sugestiju.
Naime, svi smo svesni da je ovo šesti ili sedmi zakon koji pokušava da reši ovu materiju koja spada u područje, pa zahteva određeno poznavanje složenijih pravnih propisa, koje većina naših građana ipak nema u toj meri.
S toga sugerišem Ministarstvu građevine, saobraćaja i infrastrukture da odmah po usvajanju zakona pokrene medijsku kampanju kojom bi zainteresovanim građanima na pogodan i jednostavna način objasnila koje su prednosti ovog zakona i kakav je postupak legalizacije, odnosno koje dokumente i po kojoj ceni je neophodno pribaviti i gde i u kom roku ih treba predati kako bi ovog puta odziv zaista bio dobar i ceo postupak uspeo na obostrano zadovoljstvo svih strana u postupku i da zakon bude do kraja sproveden. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvažena ministarko, kolege narodni poslanici, imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik SPS i naše poslaničke grupe SPS dala podršku u ime poslaničke grupe za predloženi set zakona, ja ću se u svojoj diskusiji fokusirati, uvažena ministarko, samo na jedan od ovih zakona, a to je Zakon o ozakonjenju objekata i ukazaću na nešto što smatram da do sada u ovoj diskusiji koja je danas trajala nije ukazano, a radi se o određenim pravno-tehničkim rešenjima koja po stanovištu SPS mogu biti bolja u odnosu na ova koja su sadržana u zakonu, odnosno Predlogu zakona, pri čemu će se dotaći naravno i nekoliko suštinskih stvari.
Prva suštinska stvar koja naravno, intrigira pažnju kada je u pitanju ovaj zakon jeste pitanje da li se ovim zakonom dezavuiše eventualno Zakon o konverziji, odnosno da li ovaj zakon u pojedinim odredbama kolidira sa odredbama Zakona o konverziji, naročito tamo gde su u pitanju imovinsko-pravni odnosi, naročito tamo gde se radi o konverziji zemljišta uz naknadu i naročito u onim delovima odredaba Zakona o konverziji koje se u svakom slučaju oslanjaju na određene odredbe ovog zakona, odnosno predloga zakona.
Ono što je danas češće puta navedeno jeste upravo pitanje regulisanja imovinsko-pravnih odnosa kao jako osetljivo pitanje kada su tema ozakonjenje objekata koji su nelegalno izgrađeni. Počeću od samih početnih odredaba ovog zakona pa ću ukazati na neka rešenja koja možda i budete prihvatili, ako nikako drugačije onda kroz amandmane.
U članu 3. u stavu 1. nije sporno rešenje da se predmet ozakonjenja pojavljuje kao objekat koji je završen u građevinskom smislu. To nije sporno. Ali, je sporno da u drugom stavu je normirano nešto što ipak u građevinskom smislu ne bi trebalo tako da bude normirano i kaže se da je predmet ozakonjenja zgrada pri čemu predmet ozakonjenja može biti zgrada na kojoj su izvedeni samo konstruktivni građevinski radovi.
Ja bih vas zamolio da prihvatite pravno-tehničko rešenje da mogu biti ozakonjeni samo izvedeni građevinski radovi jer mi imamo pojam zgrade, zgrade u izgradnji i radova koji se izvode i koji su izvedeni.
Zgrada, u građevinskom smislu reči kao pojam je dovršen objekat, finalizovan. Zgrada u izgradnji podrazumeva upravo objekat koji je u određenoj fazi gradnje, a ovde se navode radovi koji sami po sebi imaju karakter radova koji su izvedeni i koji jedino kao takvi mogu da budu ozakonjeni, odnosno legalizovani.
Ono što u članu 4. stoji, a danas je nekoliko puta nagovešteno kao jedna vrsta dileme, jeste privremena građevinska dozvola i vi, gospođo ministarko, predlažete da se zakon ne primenjuje na objekte za koje je u skladu sa ranije važećim propisima izdata privremena građevinska dozvola.
Moram da podsetim, prevashodno sa stanovišta struke, privremene građevinske dozvole se već dugo vremena ne izdaju. Kada je izdata, ta građevinska dozvola ima svoje oročeno trajanje, odnosno ona važi do privođenja nameni objekta prema izdatom planskom aktu.
E sada, imajući u vidu da se u ovom zakonu normira važeći planski akt, postavlja se jedno pitanje koje u praktičnom smislu može da izazove dilemu – Šta uraditi kada je planskim aktom, recimo, primera radi, predviđeno proširenje ulice, kako u toj situaciji izdati upotrebnu dozvolu?
Naš predlog ispred SPS, odnosno naše poslaničke grupe jeste da može norma da glasi da privremena dozvola nije u suprotnosti sa važećim planskim aktom. Ukoliko bi se takva formulacija našla u ovom članu, sigurno je da bi se izbegla dilema same suštine i pravnog dejstva privremene građevinske dozvole.
Ono što takođe izaziva određene dileme, jeste još jedan stav člana 4. koji kaže da nadležni organ za izdavanje upotrebne dozvole je dužan da izda rešenje o upotrebnoj dozvoli po zahtevu vlasnika takvog objekta.
Ovde se radi o jednoj imperativnoj normi. Takva imperativna norma ne bi smela da stoji ovako jer bi bilo u praktičnom smislu reči primenjivo tako što bi se samo podneo zahtev i automatski bi onda nadležni organ po tom zahtevu postupio, odnosno izdao odgovarajuću odluku.
Mi mislimo da takav način eksoficija odlučivanja bezuslovan, ne može da postoji, jer jednostavno bi moralo da u toj normi bude sadržano da se od strane nadležnog organa izdaje upotrebna dozvola po zahtevu samo ako su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi.
To u ovoj normi nije sadržano, a trebalo bi je precizirati i mislim da bi u tom pravcu trebalo sagledati i neke amandmane koje je podnela poslanička grupa SPS, kako bi se svakako kvalitet ovog zakona poboljšao.
Ono što mi u poslaničkoj grupi SPS veoma jasno razumemo, jeste činjenica da je vaš predlog zakona jedno iznuđeno rešenje kojim se bez obzira da li ulazili u pravednost ili nepravednost, pravičnost ili nepravičnost, vrši legalizacija bukvalno svih objekata koji su, naravno, pod uslovima koji su propisani zakonom, da ne budem ja sad krivo protumačen, ali postoje i neke kategorije, uvažena ministarko, za koje nisam siguran da bi trebali da budu, kako je to ovde danas rečeno „aboliran“.
U ovom stavu koji je naredni, u članu 4. kaže se da se ovaj zakon ne primenjuje na objekte za koje je izdato rešenje o građevinskoj dozvoli, a koja se koristi bez izdatog rešenja u upotrebnoj dozvoli. Onda norma dalje glasi da rešenje o upotrebnoj dozvoli se pribavlja u skladu sa zakonom kojim se uređuje izgradnja objekata i formira komisija, itd.
Sada ovde postoji jedna vrsta dileme, a ta dilema se odnosi na jednu, po meni, prostu stvar koja se praktično može često pojavljivati.
Ako je izdata građevinska dozvola, to ne znači da je objekat izgrađen po pravilima redovnog postupka. Zašto to kažem? Postoji mogućnost da je izdata građevinska dozvola, ali je investitor radio u sopstvenoj režiji, angažovao komšiju, angažovao bilo koga, nije angažovao nadzorni organ, nije pribavio ateste, nije pribavio odobrenja o kvalitetu građevinskog materijala koji se ugrađuje u objekat. Kako ćemo onda uopšte na taj način da vrednujemo da li je neko ko mora da prođe stručnu ocenu od strane komisije ispoštovao zakonske odredbe ili nije?
Po nama, u SPS, u svakom slučaju ovakva dilema, odnosno pojava u praksi može da se desi. I ono što u svakom slučaju zaslužuje najveću pažnju, barem u ovim početnim delovima Predloga zakona, jeste prevaljivanje tereta na lokalne samouprave, gde ste vi predvideli da je jedinica lokalne samouprave dužna da izvrši povraćaj uplaćenih sredstava u postupku legalizacije i to ako je u postupku legalizacije podnosilac zahteva uredio odnose sa jedinicom lokalne uprave i u skladu sa odredbama ovog zakona, ali nadležni organ nije naknadno izdavao građevinsku dozvolu do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Ja vas molim, uvažena ministarko, da ovo sagledate daleko brižljivije, ne samo zato što mi insistiramo na tome, nego zbog toga što se bojim da će jedinice lokalne samouprave, kako opštine, tako i gradovi, biti prekomerno opterećeni što se tiče njihovih budžeta.
Zašto ovo govorim? Govorim zbog toga što se može vrlo lako desiti da uopšte nije kriv nadležni organ jedinice lokane samouprave. Možda se investitor ponašao totalno pasivno, jednostavno je zaboravio da preduzme određene aktivnosti koje se vezuju i za podnošenje zahteva i za neke druge radnje koje su zakonom propisane. Ta njegova pasivnost ne ide na teret nadležnog organa. Nadležni organ jednostavno proceduralno nije mogao da izda odgovarajuće dozvole i sada dolazimo u situaciju da se jedinica lokalne samouprave, zbog toga što nadležni organ nije izdao odgovarajuću dozvolu, dolazimo u situaciju da bude opterećen budžet. Mislim da će to biti problem za jedinice lokalnih samouprava i da to može da jednostavno bude nešto što je nepotreban teret.
Što se tiče jednog stava koji je naveden, a to je stav koji se vezuje za pravosnažno odbijene zahteve, ja vas molim da zaista tu imamo jednu ovakvu posebnu vrstu kritičnijeg posmatranja praktične situacije, gde se dešava da pravosnažno bude odbijen zahtev podnosioca zahteva za legalizaciju, znači, njemu je i žalba odbijena kao neosnovana, postoji mogućnost da je pokrenuo upravni spor, pa je Upravni sud odbio upravnu tužbu kao neosnovanu i na taj način dolazimo do konačnog postupka.
Postavlja se pitanje - da li takvi graditelji mogu da budu, kako je to danas rečeno, abolirani? Mislim da ne i mislim da bi to bilo čisto privilegovanje onih koji to ni u kom slučaju ne zaslužuju.
S obzirom da mi vreme ističe, ja ću skratiti diskusiju, samo moram da ukažem na još dve stvari koje smatram da su važne prilikom iznošenja stava u pogledu ovog zakona, a to je da treba pogledati da li je u koliziji član 6. sa članom 13. ovog zakona, imajući u vidu, da se u članu 6. ističe da je obaveza vođenja postupka, kada su u pitanju takozvani propisi iz onog kako ga mi pežorativno zovemo „Veljinog zakona“, u odnosu na član 13. koji jednu takvu normu drugačije reguliše.
Na kraju, s obzirom da je ovo krajnje dobronamerna sugestija, mislim da bi trebalo sagledati sve ovo što smo mi danas istakli kao neku vrstu ne samo kritičnog posmatranja, u smislu da poboljšamo kvalitet zakona, nego i u smislu da pojednostavimo samu proceduru da i u praktičnom smislu ovaj zakon bude što efikasniji. Nesumnjivo je da ste vi na tom putu dosta uradili. Nesumnjivo je da se još toga može uraditi. Mi ćemo kroz diskusiju u pojedinostima, pošto nisam stigao za ovako kratko vreme sve da istaknem, još neke naše sugestije izneti i naravno, na kraju zajedno sa vama i uz vaše razumevanje, verovatno neka od ovih sugestija će biti prihvaćeno i mislim da ćemo kvalitet zakona u tom smislu podići na viši nivo. U svakom slučaju, podrška ovom zakonu stoji i mi ćemo glasati za isti. Zahvaljujem.